Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије

[borivoje81]

Дивизијски генерал Душан М. Марковић (1879-1935)

[JASON]

14. Михаило Љ. Јовановић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Михаило Љ. Јовановић, дивизијски генерал.

Рођен је у Београду 22. јануара 1877. године. По завршеном шестом разреду гимназије ступио је 10. октобра 1893. године, у Нижу школу Војне академије, са двадесет шестом класом. За артиљериjског потпоручника унапређен је 14. августа 1896. године, за поручника 1899. године, за капетана друге класе 1903, за капетана прве класе 1905, за мајора 1908, за потпуковника 1913, за пуковника 1915, за генерала 1923.
Вишу школу војне академије завршио је са осмом класом. У августу 1905. преведен  је из артиљеријске у генералштабну струку. До 1898. био је водник у пољској артиљерији, а 1900, по свршеној Вишој школи, водник у Артиљериској подофицирској школи. 1901. командовао је пољском батеријом, а затим је до 1903. године био приправник за генералштабну струку. Две године је провео на усавршавању у Француској. После тога заузимао је положај ађутанта начелника Главног генералштаба. Командовао је затим четом у пешадији и био на служби у генералштабу Моравске дивизијске области. 1909. и 1910. мајор Мих. Јовановић налазио се на челу генералштаба Тимочке дивизијске области. Са тог положаја постављен је за Краљевог ађутанта. Тада је почела и његова наставничка делатност у Војној академији. Предавао је историју ратне вештине и тактику.
1913. године био је начелник генералштаба Дунавске дивизије и шеф генералштабног одсека у Министарству војном. После ослобођења заузимао је две године положај начелника Опште војног одељења у Министарству. Био је војни изасланик у Италији, до средине новембра 1921. године. Командовао је две године Савском дивизијском облашћу,  са кога је положаја постављен за помоћника начелника Главног генералштаба. У априлу 1927. године постављен је за војног изасланика у Паризу, a крајем те године одређан је на дужност војног изасланика у Лондону. Пензионисан је 11. априла 1929. године.
У рату 1912 – 1913. године налазио се на служби у штабу Прве армије, за генералштабне послове. У Светском рату заузимао је до средине августа 1914. године положај шефа Генералштабног одељења Министарства војног, а касније је заузимао положаје: помоћника начелника штаба Прве армије, начелника генералштаба Шумадијске дивизије првог позива, у Опште војном одељењу Министарства војног, начелника штаба Треће армије, у Оперативном одељењу Врховне команде, шефа Обавештајног одсека Oперативног одељења Врховне команде, начелника штаба Друге армије.
Био је носилац великог броја наших и страних одликовања. Имао је Орден Карађорђеве звезде трећег степена са мачевима и две Карађорђеве звезде четвртог реда (једна са мачевима). Исто тако четири ордена Белог орла, од којих су два, трећег и четвртог степена, била са мачевима. Поред ових одликовања и ленте ордена Светог Саве, био је одликован и другим нашим орденима, медаљама и споменицама. Од страних одликовања имао је енглески Орден за изванредне заслуге, Орден Св. Михаила и Ђорђа, француски Орден Легије части, грчка одликовања Светог Спаситеља и Грчке круне, италијански Орден Св. Мауриција и Лазара.
Генерал Михајло Јовановић бавио се и војном књижевношћу. Његове војне студије објављиване су у Ратнику. Умро је у Београду 23. марта 1939. године
Породичне прилике. Био је ожењен Даницом, кћерком Владислава Павловића, инжењера Министарства народне привреде; кћерка Марија, удата за коњ. капетана I кл. Николу Н. Милићевића († 10. јануар 1927.).

Извор: Правда, 25. март 1939.

[JASON]

15. Драгош Ђелошевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Драгош М. Ђелошевић, инжењерски бригадни ђенерал
(Књажевац, 29. октобар 1884. – Београд, 6. март 1935.)
Питомац 34. класе Ниже и 23. кл. Више школе ВА.
Унапређен у чин: 27. август 1905. пешадијски потпоручник, 22. децембaр 1909. инжењерски поручник, 1914. капетан II класе, 14. јануар 1915. капетан I класе, 16. октобар 1918. мајор, 1923. потпуковник, 1928. пуковник, 8. децембар 1934. бригадни ђенерал.

Био је један од ретких инжењеријских официра који је почев од 1912. год. па до завршетка Првог св. рата учествовао као борац на свим бојиштима: као командир чете и као командант батаљона и пука. Једини је инжењеријски официр који је носио Карађорђеву звезду са мачевима. Поред овог одликовања носио је: орден Белог Орла, Св. Саве, Југословенске круне и три златне медаље за храброст, медаљу за ревносну службу и друга наша и страна одликовања.
У књизи ђенерала Добросава Миленковића  'Улога и рад 19. пешадијског пука првог позива ', његови подвизи упоређени су са подвизима легендарних јунака. У борби на Годомину, Ђелошевић је имао 200 војника и један одред коњице, снабдевених са по четири пушчана метка и бомбама. Са ово мало муниције пуна четири часа он је, са својим војницима, зауставио четврти корпус немачког фелдмаршала Кронвелда, борећи се прса у прса, док му није, после четири сата херојске борбе, стигао у помоћ 19 пешадјски пук, кад је 4 немачки корпус сломљен и пребачен с Годомина преко Дунава код Смедерева. Вративши се после рата у своју отаџбину, поменути немачки фелдмаршал је о операцији његовог корпуса у својој књизи записао, да је херојство српског команданта одлучило битку, признавши, да га је овај херој са 150-200 војника, пуна четири часа задржао на Годомину, а после пребацио преко Дунава.
Ђелошевић се истакао и у борбама које су вођене на Гучеву, по Мачви, око Шапца и Смедерева, на Соколу, Кравици и Добром пољу. У борбама у Мачви читав месец дана није тренуо, прелазећи из борбе у борбу, а у једној од борби успео је да врати у бој растројени батаљон пешадијског пука, да му се стави на чело и сузбије непријатеља. Са истим војницима преко ноћи је утврђивао положаје, да би их сутрадан бранио до последњег даха. Ђенерал Јосиф Костић дивио се његовој издржљивости: 'Драгоше, рекао му је тада, ти чиниш више него што можеш и ја се чудим откуда ти толика енергија.' Генерал Крста Смиљанић, као командант Дринске дивизије, дао је о Ђелошевићу овакву оцену: 'Официр челичног здравља и гвозденог карактера.'
Рано детињство провео је у Лесковцу, а основну школу и гимназију завршио је у Нишу. Прве године службовања провео је у Књажевцу, Зајечару и Нишу, као водник у пешадији и инжењерији. После рата био је командант 4. пионирског батаљона (Карловац), начелник инжењерије Дравске дивизијске области (Љубљана), шеф Грађевинског одсека инжењеријско-техничког одељења Министарства Војске и Морнарице, начелник Наставног одељења Команде инжењерије, командант железничке команде и командант саобраћајне команде. Био је наставник ниже и више школе Војне академије, управник Инжењерске официрске школе и дугогодишњи члан испитне комисије за мајорске испите, и  сарадник свих наших стручних војних листова и часописа. Издао је књигу 'Пољска фортификација у најновијој примени', а остало му је незавршено дело 'Стратегијске фортификација и улога железнице у будућем рату'. Његовим уџбеницима служиле су се многе генерације у нижој и вишој школи Војне академије.
Породичне прилике. Отац Миладин, учитељ, мајка Лепосава. Према подацима објављеним у 'Сл. Војном Листу' Ђелошевићу је одобрена женидба коначно три пута.  3. 10. 1910. године, са госпођицом Маром, ћерком г-ђе Агне, удове почив. Ђорђа Смиљковића, бившег трговца из Лесковца; 1. јуна 1923. године са госпођом Милицом удовом Симић из Стапара; 16. маја 1928. године, са г-цом Софијом, ћерком Љубице и Ђуре Владисављевића, трговца из Вршца. У браку са Софијом  имао је кћи Мирославу и сина Милана.
Инжењерски бригадни ћенерал Ђелошевић М. Драгош, умро 6. марта 1935.  године у железничком вагону на путу Београд-Земун.

[JASON]

16. Коста Адамовић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Коста Адамовић,генералштабни бригадни генерал.
(Јагодина, 18. јул 1886 – Београд, 1955.)

Завршио шест разреда гимназије у Крагујевцу. Ступио у 36 кл. Ниже школе Војне академије 1. октобра 1903. г. и завршио је као трећи у рангу 1907. год. Слушалац Више школе Војне академије од 1911-1912 и 1920-21. У чин инжињереског потпоручника произведен 27. августа 1907, поручника, 5 маја 1911, капетана II класе 6. априла 1913, капетана I кл. 6. априла 1915, мајора 20. априла. 1919, потпуковника 30. априла, 1923, пуковника 17. децембра 1927, и бригадног генерала 3. априла 1935. год. Као инжињерски поручник и капетан II класе, био је ађутант железничке команде од 17. септембра 1912. до 20. јуна 1913. год. Од 20. јуна 1913. до 1. августа исте године командир 10 чете пиониреког полубатаљона Дунавске дивизије II позива, као капетан II класе, и на том је положају остао и као капетан I класе, све до реорганизације наше војске на Крфу. Од реорганизације до 1. октобра 1916. г. био је командир 1 чете дунавcког пионирског полубатаљона као инж. кап. I кл. Од 1. октобра 1916. г. до демобилизације 1920, био је командант I пионирcког батаљона, као инжињерски мајор. 5. Маја 1920. постављен је за команданта I техничког батаљона железничке команде. Од 1. децембра 1920. до 1. децембра 1921. био је на Вишој школи Војне академије. 1921. приправник за генералштабну cлужбу у Главном генералштабу. Од 6. марта 1923. до 10. новембра 1925. на служби у Гекералштабном одељењу Министарства војске и морнарице. Од 1925-1928. био је начелник штаба команде Дравске дивизиске области. 1928. постављен је за шефа оперативног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице а, 1931. за команданта 56 пешад. пука, 15. јула 1932. постављен је за шефа I отcека I одељења, на ком положају је остао до 31. јануара 1933, када је постављен за вршиоца дужности начелника штаба у инспекцији Земаљске одбране. Налазио се на положају начелника Генералштабног одељења Министарства. војске и морнарице. Учествовао је у ратовима од 1912. до ослобођења где је показао видне вoничке способности као инжињерски орицир. Одликован је: Сребрном медаљом за ревносну службу, Златном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине, Белим орлом са мачевима V реда (2 пута), орденом св. Саве IV и III реда, орденом белгиске Круне официрског реда, Полониа Реститута официрског и командирског реда, орденом Белог лава III степена и Румунском круном III степена.

[Kuzma®]

15. Драгош Ђелошевић

 Једини је инжењеријски официр који је носио Карађорђеву звезду са мачевима.

Милош Божановић, командант Дунавске дивизије првог позива у Првом балканском рату је такође инжењеријски официр који је одликован Карађорђевом звездом. Сигуран сам да их има још.

[JASON]

17. Миливоје Николајевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Миливоје Николајевић рођен је 21. јула 1861. године у Београду. По свршетку целе гимназије у Бг., ступио је у Војну академију 1. септембра 1880. г. За коњичког потпоручника произведен је 2. августа 1885., за капетана 2. августа 1893., а као мајор преведен је у ђенералштабну струку. Пензионисан је 1908. а 1912. је реактивиран и произведен за пуковника. Дивизијски генерал постао је 21. октобра 1923. Поново је пензионисам 13. фебруара 1924. г. У години 1886. био је ордонанс официр Њ. В. Краља; 1887. до 1888. био је државни питомац на Ратној академији у Бечу, а 1889. до 1892. године водник у коњици. 1892. до 1894. био је командир ескадрона у коњици. Тада је узео видног учешћа у догађајима од 1. априла 1893. године.
Као приправник за ђенералштабну струку провео је од 1894. до 1896. Шеф отсека и начелник одељења у Главном ђенералштабу био је од 1896. до 1900. године. Ађутант Њ. В. Краља био је 1900. а 1903. маршал Двора. Од 1918. до 1919. био је војни изасланик у Белгији. Управник Војне академије био је од 20. јула 1921. до 13. фебруара 1924. године. Заузимао је положај професора Војне академије 1889., када је предавао коњичка правила и од 1893. до 1900., када је предавао географију, стратегију и статистику.
У рату 1885. до 1886. био је ордонанс официр Дунавске дивизије и Нишавске војске. У рату 1912. био је командант десне колоне Ибарске војске, здружене бригаде и командант главнине Ибарске војске. У рату 1913. био је до 30. априла заступник команданта Шумадијске дивизије. У рату 1914. и 1918. био је војни изасланик у Лондону.
Поред многих чланака и расправа поглавито из области војне географије, оригиналних и превода (са француског, немачког, руског и бугарског) штампаних већином у 'Ратнику', написао је и штампао Новија географска картографска књижевност Балканског Полуострва, О задатку војне географије и методама њеног научавања итд. Од превода засебно је штампано дело Константима Фотијадиса, Пробој немачко-бугарског фронта (превод с француског).
Умро је у Београду 19. јануара 1936. године.

[Kuzma®]

Ima li negde Stepinog zeta Jovice Jovicica, komandanta 7. puka 1. poziva tokom veceg dela 1. svetskog rata? O njemu ima vrlo malo dostupnih podataka i tek 1-2 fotografije na internetu.

[JASON]

Ima li negde Stepinog zeta Jovice Jovicica, komandanta 7. puka 1. poziva tokom veceg dela 1. svetskog rata? O njemu ima vrlo malo dostupnih podataka i tek 1-2 fotografije na internetu.

18. Јовица Jовичић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јовица Јовичић, дивизиски ђенерал (4/7 1877, Велереч Таковски, Руднички округ). По свршетку 6 разреда гимназије у Крагујевцу, ступио је у Војну Академију 1/9 1894. За инжињерског потпоручника произведен је 28/8 1897, за пешадиског капетана 29/6 1907, за пуковника 1/10 1915, за дивизиског ђенерала 20/1 1925. Пенсионисан је 20/8 1925. До 1898 био је водник пионирског батаљона, 1898 до 1900 био је на вишој школи Војне Академије, до 1904 командир чете у пешадији, жандармерији и класни старешина у Војној Академији, 1904 - 1906 био је на припреми за ђенералштабну струку, до 1909 командир чете у пешадији, до 1912 био је командант батаљона, у пешадији, ордонанс официр и ађутант Њ. В. Краља, 1913 био је помоћник команданта пука (7), 1920 командант пуковске окружне команде (Пожешке), 1921 - 1923 командант пешадиске бригаде (Шумадиске), 1923 - 1924 на служби и шеф наставног отсека у пешадиској инспекцији, 23/12 1924 - 30/3 1925 вршилац дужности команданта дивизиске области (Зетске).
У рату 1912/13 био је официр за ђенералштабне послове, помоћник и вршилац дужности начелника ђенералштаба дивизије (Дунавске), у арнаутској побуни 1913 командант пука и одреда. У рату 1914 - 1918 био је командант пешадиског пука, и тешко је рањен. 1918 - 1920 био је начелник ђенералштаба дивизиске области.   

Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка 
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1925.

пс. Стављен у пензију, са преводом у резерву и правом ношења униформе 30. марта 1925. године.  † 1949.

[Kuzma®]

Hvala lepo, ne znam zasto su izostavili da je bio komandant 7. puka od 17.07.1914. pa sve tamo negde do ranjavanja koje je bilo negde 1916. ali nisam jos uspeo da pronadjem tacan podatak.
Pisem knjigu o 7. puku i zanimljivo je koliko ima takvih rupa u podacima, kao da neko nesto namerno pokusava da sakrije.

[Kuzma®]

Hvala lepo, ne znam zasto su izostavili da je bio komandant 7. puka od 17.07.1914. pa sve tamo negde do ranjavanja koje je bilo negde 1916. ali nisam jos uspeo da pronadjem tacan podatak.
Pisem knjigu o 7. puku i zanimljivo je koliko ima takvih rupa u podacima, kao da neko nesto namerno pokusava da sakrije.

Sad vidim da je ovo pomenuto u poslednjoj recenici na koju, iskreno govoreci nisam ni obratio paznju. Medjutim ui dalje upada u oko ;injenica da je prethodno navedno da je bio zamenik komandanta 7.puka ali u tom nizu nije navedno i da je kasnije i sam bio komandant, vec u novom pasusu i bez navodjenja kog puka.