Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије

[JASON]

18. Јовица Jовичић

прилог 1. Службени војни лист, 4/1925.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
прилог 2. Правда, 10.770/1934.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Kuzma®]

Hvala lepo.

[JASON]

19. Александар Димитријевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Александар Димитријевић, дивизијски генерал.

Генерал Димитријевић рођен је у Нишу 06. фебруара 1884. године а умро у Њујорку 3. септембра 1963. године. Његов отац Радован је био народни посланик. Завршио је Нижу и Вишу Војну Академију и Генералштабну припрему. Усавршавао се у Француској. У чин артиљеријског потпоручника произведен је 1905. године, када је примио дужност командира вода у Дунавском артиљеријском пуку. Током ратова обављао је и друге командне дужности у артиљеријским јединицама. Обављао је дужности начелника оперативног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице и наставника тактике на Војној Академији. Био је војни изасланик у Паризу и дугогодишњи маршал двора.
За заслуге у Церској и Колубарској бици одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (Указ број 9780). Током Априлског рата је реактивиран и постављен за команданта Ибарске дивизије. Заробљен је и спроведен у Немачку. После рата је емигрирао у САД. Иза себе је оставио ћерку Милицу и синове Петра и Павла. Краљ Александар му је био венчани кум и крстио сво троје деце.

[JASON]

20. Mилан Ђорђевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милан Ђорђевић, артиљеријски бригадни генерал.

Милан Ђорђевић се родио у Нишу 26. јула 1881. године а умро у Београду 5. марта 1941. године. Гимназију је свршио у Крагујевцу, а Нижу школу Војне академије завршио је 1901. године као други у рангу. Поступно је напредовао кроз официрске чинове, до бригадног генерала 1928. године. Пензионисан је по својој молби као командант артиљерије Прве армије 1935. године.
Командовао је водом, батеријом и дивизионом у Шумадијском артиљеријском пуку. Током 1915. и 1916. године командовао је дивизионом Дринског артиљеријског пука и 2. Артиљеријском групом исте дивизије. Током Првог светског рата обављао је и друге одговорне командне и штабне дужности у артиљерији Дунавске дивизије и Прве армије. После рата, поред командних дужности у артиљеријским пуковима и бригадама, обављао је дужности ађутанта помоћника министра и министра Војске и Морнарице. Био је командант поморске базе краљевине СХС у Марсељу. Говорио је француски и немачки језик. Објављивао је прилоге у војном часопису Ратник.
Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима IV реда (указ број 5982). Поред тога, одликован је са још 16 домаћих одликовања, италијанским орденом Мауриција и Лазара, француским Корпусним ратним крстом и грчким Ратним крстом.

[JASON]

21. Богољуб Ивковић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Богољуб Ивковић, пешадијски бригадни генерал.

(Ниш 5. јануар 1892. - Дубровник 2. децембар 1961.)
Гимназију је похађао у Нишу а потом уписао Нижу војну академију, коју завршава 1912. године, када је произведен у потпоручника. У ратовима од 1912. до 1918. године командовао је водом и четом у 2. пешадијском пуку. Прошао је сва бојишта, од Куманова, Битоља, преко Брегалнице, Цера, Штипа, Горничева и ослобођења Србије. Одликован Карађорђевом звездом са мачевима IV степена за подвиге и херојство на Солунском фронту (указ број 135.893). Тада је имао чин капетана и командовао је четом.
Вишу школу Војне академије завршио је 1924. године. Био је командир чете у пешадијском пуку Краљеве гарде, командир чете и командант батаљона у 1. пешадијском пуку у Врању, командант батаљона у 35. пешадијском пуку у Загребу, командант батаљона 4. пешадијске подофицирске школе у Загребу, помоћник команданта 31. пешадијског пука у Приштини, командант 26. пешадијског пука у Сиску, командант 18. пука у Београду, командант пешадије Савске дивизијске области у Вараждину и командант пешадије Потиске дивизијске области у Суботици. Заробљен је у Априлском рату и депортован у Немачку. Био је ожењен Елеонором (девојачко Банац) и имао сина Владимира.

[JASON]

22. Илија Брашић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Илија Брашић, дивиз. ђенерал.

Кућа чика Дине Брашића, из села Опарића, у Левчу, стара је и угледна шумадиска кућа, надалеко знана са својег угледа, гостопримљивости и онога релативног сеоског богаства које је нашој земљи давало њен најачи ослонац у сталном културном и економском напретку. У тој старој, патријархалној кући, чељад рано леже и рано устаје, јер ко рано рани две среће граби; млађи старијем чини измет и одаје сваку част, старији млађем онај блистави наш породични и морални начин васпитања, који прави истинске људе и лепе карактере. И тако, с колена на колено, остварује се у тим породицама исти, онај нама добро познати, истина патријархални, тип нашег човека који одржава везу са земљом јер зна да је она мати хранитељка. Такве куће дале су нам, између осталих других, Вука Караџића и Илију Гарашанина, Стојана Новаковића и Јована Цвијића, Војводе Степу Степановића и Живојина Мишића, и много друге најугледније личности целокупног нашег јавног живота за последњих стотину и више година, и њима се има захвалити онај снажни прилив интелектуалних снага који се осетио нарочито снажно после увођења претставничког режима у Србији.
У тој и таквој кући рођен је 16. октобра 1882 и Илија Брашић. После свршених седам разреда гимназије у Крагујевцу, где је показао примеран успех, млади гимназиста хтео је да иде у војнике, што је била тешко изводљива жеља многих његових другова из тога времена; сви су хтели да свете Косово, а мали број могао је бити примљен у Војну академију. На раздобљу дакле два столећа, 1900. млади Брашић ступио је у Нижу школу Војне академије у Београду, коју је свршио са 33 класом. За пешадијског потпоручника произведен је 1903, па је као водник додељен на службу XV пешадијском пуку који је тада био у Зајечару. Командант батаљона у коме је служио био је тада веома чувени, савесни и строги официр, мајор Риста Сандал, који је у успомени официра који су с њим служили оставио најлепша сећања, и који је, у једној бици, на челу својих војника часно пао сав изрешетан куршумима, нашавши ретко јуначку смрт.
Истакавши се у служби у трупи, са добром предспремом, ђенерал Брашић био је убрзо затим одабран за Вишу школу Војне академије, коју је свршио некако пред сам Балкански рат, поставши 1911. капетан II класе. За време рата 1912 – 1913. био је ађутант у штабу Дунавске дивизије II позива, а затим командир чете. То својство имао је и када је 1914. избио светски рат, да одмах за тим добије команду над батаљоном. Тако је у току од 1914 - 1918 био командант батаљона, а затим начелник штаба Пешачке бригаде Дринске дивизије, на служби у Врховној команди. Пролазећи ове претходне ступње војничке каријере могао је на тај начин да осети и ватрени дах борбе, и да се упозна са психологијом оних који су му поверени и које треба да води у борбу.
По завршетку Светског рата, из кога је изашао у чину мајора, убрзо је одређен за ђенералштабну струку, у чину ђенералштабног потпуковника. После тога до краја 1923. служио је као начелник штаба II коњичке дивизије, када је именован најпре за начелника штаба Битољске, а потом Вардарске дивизијске области, на којој је дужности провео до октобра 1927. Како је на неколико узастопних година провео на служби у нашим јужним крајевима, имао је прилику да их све прође, разуме се по стручним пословима, и да се с њима детаљно упозна, што је за ђенералштабне официре и више командовање од велике важности. 1924. произведен је за ђенералштабног пуковника, а 1929. за ђенералштабног бригадног ђенерала.
У октобру 1927 г. Брашић је био постављен за команданта 46 пешадијског пука, али је убрзо био одређен на рад у Главном ђенералштабу. Ту је заузео положај помоћника начелника Оперативног одељења, на коме је остао све до половине 1929, када је био именован за начелника Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. Убрзо затим постао је командант Осечке дивизијске области, али се још исте године поново вратио на положај начелника Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. После извесног времена постављен је за другог помоћника начелника Главног ђенералштаба. 1933. године именован је за дивизијског ђенерала и постављен за команданта дивизије, са кога је положаја у септембру 1939. постављен за вршиоца дужности Команданта III армије у Скопљу.
Непосредно пред Други светски рат, постаје армијски ђенерал 1940. године.
У време немачког напада 1941. године, III армија је имала задатак да елиминише Италијане из Албаније. Међутим, немачки напад је био толико муњевит, да је Краљевина Југославија капитулирала и уместо у Албанији, у борби са Италијанима, г. Илија Брашић је заробљен и интерниран у логор Онсабрик код Нирнберга. Подржавао је Недића у борби против комуниста и потписник је Нирнбершке декларације. Други светски рат провео у заробљеништву, а по ослобођењу, емигрирао у Сједињене Америчке Државе. Умро је 13. марта 1951. у Милвокију, Минесота. Сахрањен на гробљу Манастира Светог Саве у Либертивилу.

[JASON]

23. Душан Исаковић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Душан Исаковић, дивиз. генерал.

Рођен је 20. децембара 1887. године у Нишу. Mлађи je брат генарала Ђорђа С. Исаковића (1885 - 1931) Војне школе завршио је као питомац 36. класе Ниже и 22. Више школе Војне академије. Био је на служби у војничкој телеграфији (1912), а потом водник у Коњичкој подофицирској школи (1913).
У ратовима које је Краљевина Србија водила од 1912. до 1913. био је на дужности командир митраљеског одељења Шумадијског дивизиона II позива. У Великом рату који је Краљевина Србија водила од 1914. до 1918. био је командир митраљеског одељења.
После Великог рата, од 1918. обављао је дужност шефа Војног одсека Државних железница у Суботици; потом 1924. шефа државних железница у Београду и наставника на Нижој школи Војне академије из предмета 'Историја ратова' и 'Коњичка егзерцирска правила'.
Унапређен је у чин бригадног генерала 1935, а потом дивизијског генерал 1940. године. У Априлском рату је обављао дужност команданта позадине III армије. Заробљен је и депортован у Немачку.
Носилац је многих признања међу којима и Карађоређеве звезда са мачевима IV реда.
Преминуо је у Београду 19. фебруара 1955. године.

[JASON]

24. Мирко Рајх

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мирко Рајх, бригадни генерал.

Мирко Рајх је рођен 16. јула 1887. године у словеначком селу Мота у тадашњој Аустроугарској. Завршио је Пешадијску кадетску школу у Марибору 1907. године и распоређен је у пешадијски пук у Петроварадину, са чином заставника.
У Првом светском рату се најпре борио у Галицији и на Карпатима током 1914. и 1915. године, а онда је прекомандован на Италијански фронт. Тамо је постао командант батаљона Друге пуковније брдске пешадије. По капитулацији Аустроугарске, добровољно се ставља под команду генерала Рудолфа Мајстера који је окупио словеначке добровољце и српске ратне заробљенике, те учествује у борби за северну границу, која је допринела доме да Марибор припадне Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. У војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца  примљен је 1. априла 1919. године, у чину капетана I класе.
У чин бригадног генерала Југословенске војске је унапређен 1. децембра 1939. године и распоређен за команданта пешадије Осијечке дивизије.
После пораза на његовом делу фронта у Априлском рату, требало је да буде одведен у заробљеништво. Међутим, разочаран брзим поразом и предстојећом капитулацијом, Рајх је 14. априла у Осијеку извршио самоубиство.

[JASON]

25. Љубомир Марић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Љубомир Марић, армијки генерл.

Љубомир Марић је рођен 29. јануара 1878. у земљорадничкој породици, у селу Галовић код Косјерића. Ваљевску гимназију завршио је 1897. када ступа на Војну академију као питомац 30. класе. У наредним годинама служећи у пешадији и артиљерији, од пешадијског потпоручника (1899), капетана (1905), генералштабног официра (1909), дошао је до начелника штаба Моравске дивизијске области (1910). Усавршавао се у Орлеану при француској војсци до почетка Балканских ратова. Доласком на ратиште прво је био помоћник начелника штаба Моравске дивизије другог позива, а од средине 1913. постаје начелник штаба. Ослобођењем јужних крајева постао је начелник Брегалничке дивизијске области и на том важном положају затекао га је Први светски рат. Заједно са овом дивизијом истакао се у одбрани земље и у борбама на Качанику. Доласком југословенске војске на Крф, Марић је премештен у Врховну команду. На томе положају, као пуковник (1915), остао је до почетка офанзиве 1918., када је постављен за начелника штаба Дринске дивизије. Са овом дивизијом учествовао је у пробоју Солунског фронта и међу првима ушао у Велес. После Првог светског рата, након уједињења и стварања Краљевине СХС, био је на челу Корушког одреда уз границу са Аустријом. Затим је био начелник Генералштаба Друге армијске области (1920), начелник оперативног одељења Главног генералштаба (1923). Као армијски генерал 1930. постављен је за команданта Четврте армијске области у Загребу, а 1935. за начелника Главног генералштаба. У влади Милана Стојадиновића био је министар Војске и морнарице Краљевине Југославије (8. март 1936 – 25. август 1938). Пензионисан је (1939), убрзо после одласка са те дужности.
Поред војничких дужности, Марић је био врсан педагог и војни писац. Предавао је географију на Нижој школи војне академије (1919) и стратегију на Вишој школи војне академије (1923). Из војне теорије објавио је Стратегију (1925), Из мог командовања Корушким одредом (1927), Основи стратегије (1928), Брегалничка дивизија првог позива у рату 1915–1916. године (1931).
У листу Ратник објавио је велики број стручних чланака, расправа и критика из области војне вештине. Као и професионални, војска му је обележила и приватни живот. Године 1906. оженио се Љубицом, ћерком генерала Павла Бошковића. Имали су петоро деце. Син Александар је био питомац 57. класе и после рата је радио као инжењер. Ћерка Радмила се удала за капетана I класе Драгутина С. Мишковића, а Вера за пешадијског поручника Виктора А. Баћа.
Г. Марић је умро 11. августа 1960. у Београду.

[JASON]

26. Данило Белимарковић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Данило Белимарковић, пешадиски бригадни ђенерал.

Данило Белимарковић (син Константина Бели-Марковића, окружног начелника и синовац генерала и намесника Јована Белимарковића) рођен је 2. августа 1882. г. у Београду. Нижу школу Војне академије (31 класа) учио од 5 септембра. 1898. г. до 2. августа 1900 г. У чин потпоручника произведен је 2. августа 1900. г., поручника 29. јуна 1905. г., капетана II кл. 29. јуна 1909. г., капетана. I кл. 29. јуна 1911. г., мајора октобра 1913 г., потпуковника 1. октобра 1915. г., пуковника 14. октобра 1920. г., бригадног ђенерала 1927. г.
Од 25. августа 1900. до 1909. г. био је водник у 8 пешадиском пуку, па затим у чети Краљеве гарде. Од 1909. г. до 1913. командир чете и заступник команданта батаљона у III пешадиjском пуку; од 15. јула 1914. г. до 26. априла 1919. г. командант батаљона 8 пешадиjског пука првог позива, од 20. априла 1920. г. до 6. априла 1925 г. командант 42 пешадијског пука, од 6. априла 1925. г. до 10. фебруара 1927. г. у ђенералштабном оделењу IV армиске области; од 10. фебруара 1927. г. до 31. октобра. 1928. г. командант пешадије Вардарске дивизиске области; од 25. октобра 1930. г. до 30. априла 1931. г. заступник команданта Савске дивизиске области; од 5. децембра 1932. г. до 4. јануара 1935. г. помоћник команданта Врбаске дивизијске области. 1935. г. пензионисан.
Учествовао је у свима ратовима од 1912. до 1918. г. Спада, свакако, у ред најбољих и најхрабријих српских официра. Рањен је 1914. г. код Сурчина у Срему и 1918. г. код Црне Реке. Одликован је Споменицом Краља, Петра, Медаљом за војничке врлине, Златном медаљом за храброст, Орденом Белог орла V степена, Карађорђевом звездом са мачевима IV ст. Св. Савом III ст., Југословенском круном III степена, Белим орлом IV ст. са мачевима, Орденом Југословенске круне II стeпена, Албанском и свим осталим ратним споменицама. Од страних одликовања има: Руски св. Станислав III степена са мачевима, француски Ратни крcт са палмом, Ратни крcт са златном звездом и италијански Орден круне IV степенa.
Био је ожењен Катарином кћерком др. Михаила Јовановића из Пирота. Имали су две кћерке Мирјану и Јелену. Мирјана Бели-Марковић удала се 1935. за капетана Милорада С. Тодоровића. Јелена Бели-Марковић удала се 1937. за ваздухопловног поручника Константина А. Јермакова. Умро је 21. јула 1940. у Варадинској војној болници и сахрањен у Новом Саду.