Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије

[JASON]

27. Милан Атанацковић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милан Атанацковић, артиљеријски бригадни ђенерал.

Pођен 18. октобра 1880. у Бeограду - умро 3. јуна 1936. год. Отац му је био ђенерал Јован Атанацковић. Ступио је у Војну академију 1808. У чин артиљеријског потпоручника унапређен је 1900, у чин поручника 1904, капетана друге класе 1908, капетана прве класе 1911, мајора 1913, потпуковника 1915, пуковника 1920, бригадног ђенерала 1925. г. Учествовао је у српско-турском и српско-бугарском рату као командир батерије у Дунавској дивизији првог позива, у Светском рату као командир батерије и командант дивизиона у Дунавској дивизији. Нарочито се одликовао у борбама на Мачковом Камену и Солунском фронту. Одликован је више пута. Пензионисан је с преводом у резерву 7. децембра 1927. год.

[JASON]

28. Живојин Бабић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Живојин Бабић, бригадни ђенерал.

Рођен је 12. септембра 1869. г. у Београду, у угледној чиновничкој породици. Свршио је у Београду најпре шест разреда гимназије, а затим Нижу (деветнаеста класа) и Вишу школу Војне академије у Београду, а 1894-95. г. Коњичку школу у Сомиру – Француска. По повратку у отаџбину био је водник и командир у Краљевој гарди.
У чин потпоручника је произведен 1. септембра 1889 г., поручника 2. августа 1893. г., капетана II кл. 2. августа 1896., капетана I класе 1898. год., мајора 2. августа 1901. г., потпуковника 29. јуна 1907. г., пуковника 20. октобра, 1912. г., бригадног ђенерала 21. октобра 1923. г.
Заузимао је положаје: од 1889-1900. г. као нижи официр, водника, ађутанта и командира; као виши официр, од 1901. г. у штабу III коњичког пука; од 1901-1906. г. ађутант Министра војног; 1906-1907. г. командант II коњичког пука; од 1907-1910. г. референт коњице Шумадиске дивизиске области; од 1910. до 1911. г. командант III коњичког пука; 1911. г. у штабу Моравске дивизиске области; 1912 г. у Београдској месној команди. 1912-1913. г. ађутант команданта I армије; 1914. г. командант I коњичке бригаде; 1915. г. помоћник команданта Коњичке дивизије; од 15. августа 1915. г. до 18. јула 1917. г. на служби Њ. В. Краља Николе I, затим председник Суда за официре у Солуну - члан Интернационалне комисије за констатовање бугарских зверстава у Источној (грчкој) Македонији. Од 19. октобра 1920. г. као шеф Бироа за разграничење у Председништву Мин. Савета и делегат у Интерминистеријелном комитету.
Светски рат је генерала Бабића затекао као команданта Прве коњичке бригаде. Био је послан у Срем да сузбије непријатеља. У том периоду времена се нижу његове највеће ратне заслуге. Код Крњевца је према добијеним наређењима и поред велике непријатељске надмоћи, успео да задржи поверене му положаје све до мрака, када је могла да буде завршена евакуација наших трупа. Нешто касније добио је поред осталих и велико одличје Карађорђеву звезду са мачевима зато што је са својим одредима улетео у најснажнији непријатељски центар код Грушића у Срему. Овај подвиг храброг официра збунио је непријатеља што је у главном и учинио да наше трупе 7. августа 1914. године однесу победе код Војке и Грушића.
Кад је наступио мир поверена му је Ибарска дивизијска област. Извесно време Бабић је провео и као члан испитне мајорске комисије. Одатле је био наименован за члана Државног савета пошто је пребачен као бригадни генерал у резерву.
Умро је 30. априла 1938. У Београду и сахрањен на Новом гробљу.
Одликован је Карађорђевом звездом са и без мачева IV степена, Белим орлом IV реда, Таковским крстом V реда, Споменицом Краља Петра I, Златном медаљом за ревносну службу, Медаљом за војничке врлине, Орденом Карађорђеве звезде III реда, Црногорcким орденом Данила Првог реда, Румунском круном III реда, Румунском круном са мачевима IV реда, Грчким орденом Ђорђи Првог III реда, Француским орденом Почасне Легије IV реда (официрским), Аустриском Гвозденом круном III реда, Грчким орденом Ђорђа Првог II реда са звездама и Италијанском круном II реда. са звездама.

[JASON]

29. Милисав Антонијевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милисав Антонијевић, арт. бриг. генерал

Артиљеријски бригадни генерал Милисав Антонијевић (1. март 1883 - 14. март 1958), син Владимира Антонијевића и Милке Вучић-Перишић, завршио је 32. кл. Ниже школе Војне академије, Артиљеријску школу гађања и виши курс Артиљеријске школе гађања. У ратовима 1912-1918. командир 3. батерије Дринског артиљеријског пука, командир 2. батерије 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука (1914-1916), командант брдског дивизиона Дунавског артиљеријског пука. Тешко рањен 1916. год Горничева. После рата делегат Владе и Врховне команде код Народног већа у Загребу, наставник у Артиљеријској школи гађања, командант артиљерије Шумадијске дивизијске области, управник завода 'Обилићево'.
Био је ожењен Александром, кћерком Винка и Матилде Мајдић из Крања. Имали су сина Владимира.

[JASON]

30. Ђурађ Јосифовић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ђурађ Јосифовић, пеш. бригадни генерал

Рођен је у Панчеву 23. априла 1868. године од оца Петра и мајке Христине. У Београду је завршио основну и средњу школу као и 21. класу Ниже школе Војне академије у периоду 1887-1891. и затим произведен у чин потпоручника. Усавршавао се у Штетину у Немачкој 1896. године. Чин капетана је добио 1901. године, чин пуковника јуна 1913. године, а пешадијског бригадног генерала октобра 1923. године.
Био је командант 2. батаљона 8. пешадијског пука у Београду од 1898. године, као и старешина класе на Војној академији од 1898. године. Од маја 1906. године био је ађутант краља Петра I Карађорђевића и командир чете Краљеве гарде Од октобра 1907. године био је командант Краљеве гарде. Са краљем Петром је 1910. путовао у посету руском цару у Петроград, затим у Цариград и у манастир Хиландар о чему је оставио записане белешке. Током Балканских ратова 1912. и 1913. године био је командант Гарде и в. д. ађутанта краља. У периоду после Другог балканког рата био је командант 12. пешадијског пука у Скопљу, а потом ађутант краља.
Током Првог светског рата од августа 1914. до 1916. године био је командант 6. пешадијског пука Дринске дивизије 2. позива. Са овом јединицом је учествовао у биткама на Дрини и Колубари.
По доласку на острво Крф 1916. године дошло је до реорганизације Српске војске, па је група официра добила задатак да организује додбровољце у бробене јединице. Налазио се у овој групи официра и од августа 1916. је командовао 1. бригадом 1. српске добровољачке дизвизије у Русији. Ова јединица је учествовала у борбама у Добруџи. После Октобарске револуције дошао је са добровољцима на Солунски фронт. У јануару 1918. је постао командант 1. југословенске бригаде, док је у јесен исте године постављен за помоћника команданта Југословенске дивизије. Ова дивизија је запосела Косово и Метохију, Скадар и Боку Которску. Од новембра 1918. године био је командант Команде ратне луке Бока Которска.
Након демобилизације постављен је априла 1920. године за команданта Косовске дивизијске области у Приштини. За време краљевског венчања јуна 1922. године именован је за ађутанта краљице Марије Карађорђевић. Исте године постављен је за првог помоћника управника Војне академије у Београду. Пензионисан је 28. јуна 1927. године.
Носилац је више одликовања међу којима су српска Карађорђева звезда са мачевима четвртог реда, француска Легија части и руски Орден Свете Ане.
Био је ожењен Љубицом, ћерком почасног генерала Љубивоја Перишића. Имали су четворо деце. Био је дугогодишњи председник београдског Гајрета. Преминуо је у Београду 1. априла 1941. године од срчаног удара.

[JASON]

Петар Косић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Петар Косић, aрмијски генерал

Рођен је 13. маја 1881. године у селу Бујачић надомак Ваљева, од оца Вићентија, земљорадника и мајке Миленије. Након завршетка гимназије у Ваљеву, ступио је војску 1898, као питомац 31. класе ниже школе Војне Академије. По завршетку школовања произведен у чин артиљеријског потпоручника. Даље школовање је наставио као питомац 14. класе више школе Војне академије коју је завршио 1906. године. Стажирао је у Француској и Немачкој до 1908. године.
По завршетку школовања, првим распоредом одређен је 10. октобра 1906. године за водника у 8. пешадијском пуку да би за мање од месец дана, 7. новембра 1906. био премештен на место водника у Пешадијској подофицирској школи. Од 30. марта 1907. године био је командир 4. чете 3. батаљона 2. пешадијског пука, а од 16. новембра 1908. је командир 3. чете 2. батаљона 16. пешадијског пука. На овој позицији се налазио до почетка Балканских ратова. У Балканским ратовима био је на положајима команданта железничких станица у Прибоју, Пироту и Врању па ађутант команданта Друге армије и ађутант у Штабу македонско-косовских трупа. У Првом светском рату 1914 - 1918. постављен је за помоћника начелника Штаба Битољске дивизије I позива. Након тога постављен је за референта у Штабу II армије да би већ 8. септембра 1914. године, после неуспеха на Чеврнтији, био постављен за начелника Штаба Тимочке дивизије I позива. На тој функцији дочекао је завршетак рата.
После завршетка Првог светског рата у новоформираној војсци био је у периоду од 26. октобра 1919. до 29. новембра 1921. године, професор тактике на Нижој школи Војне академије. Паралено са професуром био је од 4. маја 1920. шеф Оперативног одсека Оперативног одељења Главног генералштаба а од 24. новембра 1921. помоћник начелника Генералштаба Прве армијске области. Функцију вршиоца дужности начелника Генералштаба Друге армијске области обављао је кратко да био на месту начелника био потврђен 11. априла 1923. године. Дана 10. новембра 1925. године премештен за вршиоца дужности команданта Дравске пешадијске бригаде а затим од 10. фебруара 1927. године постављен за начелника Генералштаба Треће армијске области. Од 11. априла 1929. године, именован је вршиоцом дужности команданта 2. коњичке дивизије. Дана 16. новембра 1930. године, именован је првим помоћником начелника Главног генералштаба. Делегиран за члана југословенске делегације на конференцији о разоружавању у Женеви у периоду 1932/1933. Вршилац дужности команданта прве армијске области био је од 6. септембра 1936. године, да би већ следеће године од 18. новембра 1937. био на положају команданта града Београда. За начелника Главног генералштаба и гувернера краља, именован је 3. јануара 1940. године.
Војним пучем 27. марта 1941. године, уклоњен је са дужности начелника Главног генералштаба и превремено пензионисан. Током Другог светског рата агитовао је у иностранству против Народноослободилачког покрета. При повратку у Београд ухапшен је 15. фебруара 1949. године у групи са Александром Цинцар-Марковићем, Ивом Перовићем, Миланом Антићем и другима. У затвору у знак протеста ступио у штрајк глађу. Преминуо је 18. маја 1949. године, од последица штрајковања.
Унапређен је у чин: артиљеријског потпоручника 1900; капетана прве класе 1911; мајора 1913; потпуковника 1913; пуковника 14. октобра 1920; бригадног генерала 1. децембра 1925; дивизијског генерала 6. септембра 1930. и армијског генерала 6. септембра 1937.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима II и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом белог орла са мачевима III и IV степена, Орденом белог орла V степена, Орденом Светог Саве I, II и III степена, Орденом Југословенске круне II и III степена и бројним споменицама, медаљама и страним одликовањима.
Оженио се 1920. године, Олгом кћерком професора Стевана Ловчевића директора гимназије, начелника у Министарству просвете и наставника краља. Кумови на венчању су му били генерал Милан Пешић и Павле Матић трговац. Деце није имао.

[JASON]

32. Мирослав Милисављевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мирослав Милисављевић, армијски генерал

Рођен је 1868. године у Књажевцу и 1885. до 1886. као питомац Војне Академије учеcтвовао је у српско-бугарском рату, немајући још ни пуних 17 година.
1888. године произведен је у чин артиљеријског потпоручника и отпочео је своју војничку каријеру у крагујевачком гарнизону. Као један од наших најбољих артиљеријских официра Милисављевић је упућен у Русију где је имао да се специјализира у артиљеријској струци, пошто је код нас већ био свршио вишу школу Војне Академије. По повратку из Русије Милисављевић је постављен за управника тек отворене артиљеријске школе гађања. Србија је тада била тек увела француске пољске топове од 75 мм и наши артиљеријски официри имали су да се упознају у руковању са њима. Велики број наших младих артиљеријских официра, који су касније дали углед нашој артиљерији за време ратовања, прошао је кроз школу г. Милисављевића и добио ту основна знања која су се после у пракси тако сјајно показала. У балканском рату Милисављевић је био командант наше тешке артиљерије са којом се нарочито одликовао при опсади Једрена. У рату са Аустро-Угарском Милисављевић, који је тада био у чину пуковника, командовао је тимочком дивизијом коју је провео за време нашег одступања кроз Албанију. Изврстан артиљеријски официр и организатор  Милисављевић је при реорганизацији наше војске на Крфу постављен за начелника артиљерије при Врховној Команди. За читаво време нашег бављења на Солунском фронту он је остао на овоме положају за које је време успео да умањени број наших трупа замени све већим бројем артиљеријских оруђа, извршивши изврсно снабдевање и опремање наше војске у погледу артиљеријског наоружања. Са Солунског фронта г. Милисављеиић вратио се као генерал и до 1925. године командовао је редом са све четири армијске области. Од 1925. године био је члан војног савета а потом командант Београда.
За време своје дуге и сјајне војничке каријере Мирко Милисављевић је добио сва наша ратна одликовања и то: Карађорђеву звезду са мачевима трећег реда и две Карађорђеве звезде четвртог реда, које је добио за време српско-турског рата као и за време светског рата, даље орден Белог Орла првог и другог реда, орден Св. Саве првог реда, Легију Части другога реда, орден Купатила трећег реда, орден Леополдов другога реда и орден Св. Владимира са мачевима четвртог реда, пољско одликовање орден Полоније Реституте првог реда којом га је председник пољске републике одликовао.
Преминуо је 30. јула 1929. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

[JASON]

Перивој Илијћ

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Перивој Илијћ, пеш. бригадни генерал

Генерал г. Перивој Илијћ рођен је у Крагујевцу 8.9.1880. године. Свршио је Војну академију у 32 класи. Био је командант пука пешадије Краљеве гарде и командант бригаде Дунавске дивизије. Учествовао је у свим ратовима. Био је у Русији за време стварања добровољачке дивизије, и у доба руске револуције као командант првог југословенског добровољачког одреда. Из Русије је дошао на Солунски фронт и учествовао у пробоју. 1941. избегао је заробљавање, после рата није наставио службу. Умро је 1954. г.

[JASON]

(34) Ћира Даскаловић, пеш. бригадни генерал

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ћира Даскаловић родио се 1875. године у Пироту. После завршених седам разреда гимназије, ступа у Војну академију са 29 класом. 1899. године произведен је у чин пешадијског потпоручника. Отада је, све до 1928. успешно напредовао у војсци, тако да је своју каријеру у активној служби завршио као пешадијски бригадни генерал.
У српско-турски рат 1912. године, ступио је као капетан прве класе са положеним мајорским испитом. Учествовао је у многим борбама, одликујући се свуда. У светском рату командовао је прво 18 пеш. пуком, а потом 12 пуком, са којим је извршио пробој на Ветернику. Од стране маршала Франше д'Епереа похваљен је наредбом у целој Источној војсци.
После рата био је командант 2. пешад. пука, потом командант Београда, командант пешадијске бригаде у Сарајеву, и најзад инспектор жандармерије. Тада је и добио чин бригадног генерала у коме је 1928. године, услед болести, пензионисан. За своје исправно службовање и храбро држање у рату одликован је многим нашим и страним одликовањима. Умро је у Београду 6. априла 1930.