Prijatelji
▼▼▼▼
kontakt: brok@paluba.info
Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
MOTORISTA:
Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
Милан РАКИЋ април месец 2017.
У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са Хитлеровом војском. Ово ће бити прича о тим људима који су, кад је враг однео шалу, храбро полетели и супроставили се вишеструко јачем непријатељу.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Хитлерова Директива бр. 25
Иако је био проглашен „отвореним градом“, када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој „Директиви број 25“, у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења:
1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре.
2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији.
3. У појединостима наређујем следеће:
а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд.
б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе.
в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија.
г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд.
д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча.
4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах.
5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим.
У потпису, Адолф Хитлер.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стање ЈКВ пред рат
Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије.
Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен 1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области).
Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког „нелегитимисаног“ ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено „пуцање“ испод летелица, у циљу приморавања на слетање.
У склопу ратног плана „Р-41“, на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација – 20 минута, извиђачка авијација – 25 минута и бомбардерска авијација – 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло.
Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана „Р-41“ је поред бројног стања и „квалитета“ летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде… Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог „херојског“ подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године.
Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало „смањење“ времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута…
Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године…
MOTORISTA:
Ратни распоред, задаци и капацитети Југословенског Краљевског ваздухопловства пред Априлски рат
Ратни план „Р-41“ је имао доста „фалинки“ од којих су неке биле условљене „вишом силом“, док су се неке морале отклонити.
Оно на шта се није могло утицати, то је процес модернизације и попуне јединица. На годину-две дана пред рат је наручено доста авиона из Немачке, али је Немачка „стала“ са њиховом испоруком, тако да је попуна јединица модерним машинама била недовољна, те без обзира на цифру од преко 1000 авиона којима је раполагало наше ЈКВ, тек нешто мало више од 300 је било способно да се огледа на ратним задацима. И то је једино на шта се није могло утицати.
Нажалост, много више је ствари било отклоњиво, али се на то није много обраћала пажња. На првом месту, то је сама организација ваздухопловства унутар војске, односно система командовања. Наиме, ЈКВ није било посебан вид у оквиру војске, него је 1939. године „раздељено“ тако да је оперативно и позадинско ваздухопловство било под командом Генералштаба, армијско под командом Копнене војске, док је поморско било у надлежности Команде морнарице. Уз то, високи командни кадар је био именован на одговорне функције иако изворно нису били ваздухопловци (да ме неко погрешно не схвати, наравно не сви). Нпр. „пучиста“, ваздухопловни генерал Душан Симовић није био ваздухопловац, но артиљерац. Та нестручност, односно недовољно познавање ваздухопловне доктрине од стране појединаца, уз ионако недовољно развијена доктринарна документа употребе авијације, довела су до великих губитака на терену.
Такође, једна од ствари која се могла и морала отклонити у ходу је била необученост довољног броја летачког састава за извршење борбених задатака у свим метеоролошким условима, дању и ноћу. Само је мали број пилота био обучен за такво што, док је већина пилота могла да лети само у нормалним условима. О томе се морало водити рачуна! Када се на све ово дода и утицај „пете колоне“, те врло чудна „решења“ и тактичке замисли о којима ће у даљем тексту бити речи, отпор који је пружен непријатељу још више добија на снази.
Ваздухопловство је било груписано у 4 различита одсека са 3 надлежне команде…
Оперативно ваздухопловство
Према ратном плану, оно је било задужено за одбрану територије и примање првог удара. Јединице оперативног ваздухопловства су биле следеће:
– Прва ваздухопловна ловачка бригада, која је у свом саставу имала Шести и Други ловачки пук. Команда бригаде са 8 авиона у саставу 702. ескадриле за везу је према распореду била у Земуну. Штаб Шестог ловачког пука и једна ваздухопловна група (32. ловачка група) са три ескадриле (103.,104. и 142. ловачка ескадрила) Месершмита (Ме-109) је била распоређена на аеродрому Крушедол. Укупно су имали 27 авиона Ме-109. Друга ваздухопловна група (51. ловачка група) овог пука са једном ескадрилом (102. ловачка ескадрила) Ме-109 (10 авиона) и две ескадриле (161. и 162. ловачка ескадрила) са шест авиона Икарус (Ик-3), базирала је на земунском аеродрому. Укупно дакле 43 авиона.
Штаб Другог ловачког пука и једна ваздухопловна група (52. ловачка група) са две ескадриле (163. и 164. ловачка ескадрила) ловаца Харикен (15 авиона), била је на аеродрому Кнић, а друга ваздухопловна група (31. ловачка група) овог пука са две ескадриле (101. и 141. ловачка ескадрила) Ме-109 (19 авиона) била је на аеродрому Сушичко Поље код Крагујевца. Укупно значи 34 авиона. Ова бригада је била и најјача јединица у систему ПВО територије.
Главни задатак Прве бригаде је била заштита Београда као главног града, те заштита важних индустријских центара на врло широком простору, који је обухватао: линијом државне границе територију Војводине, па границом, јужно до линије Вршка Чика-Озрен-Јастребац-Копаоник-Сјеница-Пљевља-Фоча, односно на запад, до линије Доњи Михољац-Босански Шамац-Тузла-Рогатица-Фоча.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
– Друга ваздухопловна мешовита бригада у саставу Оперативног ваздухопловства је такође имала два пука. Четврти ловачки и Осми бомбардерски пук.
Четврти ловачки пук (33. ловачка група-105. и 106. ловачка ескадрила и 34. ловачка група-107. и 108. ловачка ескадрила) је базирао на аеродрому Босански Александровац крај Бања Луке. У свом саставу је имао 18 авиона типа Харикен и 8 ловаца типа Икарус (Ик-2). Задатак те јединице је била ловачка заштита борбених дејстава Осмог бомбардерског пука и заштита ваздушног простора унутар линије Доњи Михољац-БосанскиШамац-Тузла-Рогатица-Сарајево-Бугојно-Дрвар-Оточац-Сењ државном границом опет до Михољца…
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Осми бомбардерски пук (68. бомбардерска група-215. и 216. бомбардерска ескадрила и 69. бомбардерска група-217. и 218. бомбардерска ескадрила) је базирао на аеродрому Ровине крај Нове Тополе у близини Бања Луке. Био је наоружан са 24 бомбардера Бристол Бленхајм и задаци ове јединице су били бомбардовање немачких аеродрома, покрета трупа и комуникацијских праваца (железница и путева) у пограничној зони Аустрије и Мађарске…
– Трећа ваздухопловна мешовита бригада. Састојала се од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука.
Пети ловачки пук је био наоружан са 30 авиона типа Хокер Фјури. Пук је имао две групе са по две ескадриле. Прва група (35. ловачка група-109. и 110. ловачка ескадрила) је базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца, док је друга група (36. ловачка група-111. и 112. ловачка ескадрила) базирала на аеродрому Режановачка Коса више Куманова. Ова јединица код Куманова је и примила први непријатељски напад 6. априла, пола сата пре бомбардовања Београда.Задатак ове јединице је била ловачка заштита Трећег бомбардерског пука и заштита ваздушног простора унутар линије Вршка Чука-Озрен-Јастребац-Копаоник-Мокра планина-Проклетије, па државном границом опет до Вршке Чуке…
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Трећи бомбардерски пук је био састављен од две групе. 63. бомбардерска група (205., 206. и 207. бомбардерска ескадрила) је базирала на аеродрому Петровец код Скопља. 64. бомбардерска група (208., 209. и 210. бомбардерска ескадрила) је базирала на аеродромима Обилић, Милешево и Стубол, сва три у близини Приштине. Трећи бомбардерски пук је био најобученија и најспремнија бомбардерска авијацијска јединица нашег ЈКВ. Били су наоружани са укупно 60 бомбардера Дорније (До-17), а за задатак је имала бомбардовање непријатељских комуникација, трупа и аердрома у пограничној зони Бугарске…
– Четврта ваздухопловна бомбардерска бригада, била је јачине два пука. Први бомбардерски пук (61. бомбардерска група-201. и 202. бомбардерска ескадрила и 62. бомбардерска група-203. и 204. бомбардерска ескадрила) је базирао на аеродрому Бијељина, с тим што је 61. група била на аеродрому Давидовац код Параћина Пук је у свом наоружању имао 23 бомбардера типа Бристол Бленхајм. Задатак овог пука је било бомбардовање немачких аеродрома, трупа, железничких и друмских комуникација у пограничној зони Румуније и Бугарске (северно од планине Балкан)…
Седми бомбардерски пук, састављен такође од две групе (66. бомбардерска група-211. и 212. бомбардерска ескадрила и 67. бомбардерска група-213. и 214. бомбардерска ескадрила), био је наоружан са 40 бомбардера Савоја Маркети (СМ-79). Јединица је базирала на аеродрому Прељина код Чачка, 67. група на аеродрому Добрић код Пожеге. Задатак ове јединице је био бомбардовање италијанских аеродрома, трупа, комуникација и пристаништа у северној и средњој Албанији…
Остале јединице у саставу оперативног ваздухопловства имале су пратеће задатке, махом подршке јединицама на терену и извиђачке задатке.
– 81. бомбардерска група је базирала на аеродрому Ортјеш код Мостара. Њен задатак је био да у садејству са Четвртом бригадом напада италијанске положаје на северу Албаније, те да даје ваздушну подршку трупама Приморске армијске области са акцентом на Задар. Била је наоружана са 14 авиона типа Савоја маркети…
– 11. ваздухопловна група за даљње извиђање је имала задатак да врши стратегијско извиђање за потребе Врховне команде читаве војске као и за команду ваздухопловства. Базирала је на аеродрому Велики Радинци код Руме, а била је наоружана са 11 Бристол Бленхајма…
– Самостална ловачка ескадрила је базирала на аеродромима Косор код Мостара и у Подгорици. Имала је само 7 авиона (5 Месершмита и две Авие БХ). Она је имала сулуд задатак, да са 7 авиона спречава непријатељска дејства изнад целокупне територије Црне Горе, Херцеговине и Далмације до Шибеника, са тежиштем на одбрани Подгорице, Мостара, Сплита, Шибеника и Боке Которске.
На крају, сама Команда оперативног ваздухопловства је базирала у Јадранској Лешници (код Мачванског Прњавора) и имала је на располагању 6 летелица у склопу 701. ескадриле за везу…
Армијско ваздухопловство
Поред оперативног ваздухопловства, које је према ратном плану „Р-41“ имало на себе примити први удар и ако не (због односа снага) остварити превласт у ваздушном простору, а оно бар ублажити последице првог (и свих осталих уколико је могуће) напада, други сегмент одбране је чинило Армијско ваздухопловство.
Формацијски, било је подељено у осам група и потчињено Командама армија (КоВ) на терену. Задатак овог ваздухопловства је било тактичко и борбено извиђање, те непосредна подршка и одржавање везе и тактичке сардње између армија на територији. Армијско ваздухопловство је било наоружано са укупно 120 већ застарелих и превазиђених авиона типа Бреге-19 и Потез-25. Као што рекох било је осам група, распоређених по армијама-укупно седам (свака група по две ескадриле) и плус једна самостална група потчињена Команди приморске армије.
– Прва ваздухопловна извиђачка група, потчињена Првој армији је базирала на аеродрому Рума и имала је 15 авиона.
– Друга ваздухопловна извиђачка група, потчињена Петој армији, базирала је на аеродрому Шарлинце код Лесковца. Имала је 16 авиона.
– Трећа ваздухопловна извиђачка група, била је оперативно потчињена Другој армији, налазила се на аеродрому Старо Топоље код Ђакова-19 авиона.
– Четврта ваздухопловна извиђачка група, налазила се на аеродрому у Великој Горици код Загреба и била је под командом Шесте армије. Имала је 18 авиона.
– Пета ваздухопловна извиђачка група, базирала је у Тетову, имала је 14 авиона,а била је под командом Треће армије.
– Шеста ваздухопловна извиђачка група се налазила у склопу Седме армије. Базирала је на аеродрому Церкље код Брежица и била је наоружана са 16 авиона.
– Седма ваздухопловна извиђачка група је била под командом Четврте армије и на аеродрому Смедеревска Паланка је имала 18 авиона.
– Самостална ваздухопловна извиђачка група са 4 авиона се налазила на аеродрому Јасеница код Мостара и била је потчињена Приморској армији
Поморско и позадинско ваздухопловство
Јединице поморског ваздухопловства су базирале у три главне хидро базе на Јадрану и то у Кумбору (где је била и команда), Дивуљама код Сплита и Водицама, као и на ратном размештају у Тијесном, на Муртеру, Доброти, Крапању код Шибеника и Зларину, где је била распоређена по нека летелица. Задаци овог сегмента ваздухопловства су били претежно извиђачки за потребе Команде морнарице, као и ваздушна заштита акваторије, те посредна и непосредна ватрена подршка морнаричкој флоти уз дејство по објектима на мору и лукама, те приобалном појасу на територији Италије. Ловачку подршку је требало да на сулуд начин даје оних у неком од претходних постова поменутих седам ловаца (5 из Мостара и 2 из Подгорице) Поморско ваздухопловство је било наоружано са укупно 98 авиона Дорније До-22, Дорније До-Ј, односно Рогожарски 12 и Рогожарски 14 и туцетом школских хидро-плана…
И коначно, последњи сегмент ЈКВ је чинило позадинско ваздухопловство које је формирано пред сам рат и било је директно потчињено Министарству војске и морнарице. Превасходни задатак му је био попуна читавог ваздухопловства људством и техником, односно снабдевање погонским и убојним средствима, школовање кадра и сл.
Било је подељено у три области, Земун, Ниш и Рајловац са 25 ваздухопловних база, првог (Смедеревска Паланка, Рајловац, Скопље, Загреб, Ниш, Земун, Мостар, Чачак, Бања Лука, Босански Брод), другог (Панчево, Краљево, Слатина, Нови Сад, Косовска Митровица) и трећег (Крагујевац, Приједор, Урошевац, Бијељина, Параћин, Приштина, Никшић, Рашка, Мостар, Босанска Градишка) реда. У његов састав су ушли и Ваздухопловна академија и Подофицирска пилотска школа, седам школа за борбену обуку пилота и осталог летачког особља (навигатори, стрелци, летачи-механичари, бомбардери, извиђачи, падобранци, ловци), затим девет школа за обуку техничког кадра, Ремонтни завод, Централно ваздухопловно складиште и складишта диљем земље, као и 10 тренажних ескадрила.
MOTORISTA:
Ратни распоред, задаци и капацитети непријатељског ваздухопловства
За напад на Краљевију Југославију, Силе Осовине су одредиле укупно 2236 авиона, груписаних у ваздухопловним базама у Аустрији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Италији. Немачке ваздухопловне снаге, биле су јачине 1570 летелица, док су Италијани за ту намену ставили на располагање 666 летелица.
Главнину немачких ваздухопловних снага одређених за општи напад на Краљевину и као најважнији циљ у првом налету, за разарање Београда, чинила је 4. ваздушна флота (4. ваздухопловна армија), под командом генерала Александра Лера. Ово је била највећа формација Немачког ваздухопловства, која је за извршавање овог задатка била делимично попуњена ескадрилама из Северне Африке, односно једним бројем летелица „довучених“ са Ламанша.
Немачки авиони су били распоређени на аеродромима у Бечком Новом Месту (26 извиђача и 280 бомбардера), Грацу (120 ловаца, 120 бомбардера, 60 извиђача) Сегедину, Капошвару, Печују, Темишвару и Араду (230 ловаца, 120 бомбардера), Софији, Дупници, Петричу и Пловдиву (160 ловаца, 160 бомбардера и 94 извиђача) и један корпус на југу Италије (80 ловаца и 120 бомбардера). Све укупно 1570 авиона!
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Немачко ваздухопловство је имало задатке да на првом месту, нападне и уништи југословенску авијацију и аеродроме (први напад је изведен на аеродром Режановачка Коса код Куманова, пола сата пре бомбардовања Београда). Даље, поред овог, задатак је био да се разори Београд. Затим да се омета покрет југословенских снага на терену, и на крају да се пружа заштита и ваздушна подршка јединицама 2. и 12. немачке армије на терену које су изводиле копнене операције. Уз наведено, уколико би се указала потреба, Луфтвафе је имало обавезу и спровођења ваздушног десанта.
Италијанске ваздухопловне снаге су биле груписане у Другу и Четврту ваздухопловну ескадру, као и Ваздухопловну команду Албаније.
Италијански авиони су били распоређени на аеродромима Горица, Удине, Ронаки, Тревизо, Вићенца, Форли и Авијано (90 ловаца, 61 бомбардер и 41 извиђач), Бари, Фођа, Бриндизи, Лете, Гротале, Ђоја дел Коле (65 ловаца и 181 бомбардер) и Тирана, Драч, Валона, Деволи, Берат и Песари (140 ловаца, 20 бомбардера и 68 извиђача). Све укупно 666 авиона!
Италијанско ваздухопловство је имало задатке да нападима из ваздуха уништи аеродроме у својој зони одговорности и тиме спречи да се те базе евентуално користе од стране британске и грчке авијације. да уништи поморске базе Југословенске морнарице у Боки, Сплиту и Шибенику и да врши ваздушну заштиту територије и подршку операцијама снага 2. и 9. италијанске армије на копну, односно у Истри и северној Албанији.
MOTORISTA:
Однос снага супростављених ваздухопловстава у Априлском рату према броју летелица био 5:1 у корист непријатеља.
Почетак рата
Поред самог квантитативног момента, и квалитет југословенских летелица је био упитан у односу на супротну страну. Даље, већина аеродрома и летелишта је имала травнате писте које су због обилних априлских киша биле често неупотребљиве, тако да је велики број наших авиона уништен на писти јер они нису ни полетели. Још један разлог је битно умањио борбену готовост нашег ваздухопловства, а то је неопремљеност летелица и необученост летачког кадра за извршавање борбених задатака у сложеним метео условима и ноћу, односно у зору и сумрак. Даље, велики проблем је стварао недостатак запаљиве муниције у борбеним комплетима наших авиона, која је једино могла да угрози оклопљена седишта немачких летелица. Наша седишта нису била ојачана. Слабо организована ПВО, лош систем обавештавања и веза и већ помињана „пета колона“, те неадекватно спровођење тактичких замисли употребе авијације је, уз све поменуто довело до великих губитака нашег ваздухопловства.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Насупрот свега изнетог и без обзира на инфериорност у односу на непријатеља, већина ваздухопловног кадра је испољила висок степен пожртвовања и храбрости у одбрани земље. Први удар нацистичког ваздухопловства је изведен у 5 сати ујутро 6. априла 1941. године на аеродром Режановачка Коса код Куманова
У наредним сатима су нападнути и аеродроми у Скопљу и Лесковцу, да би око 6:30 започео масован напад на Београд, који је тог дана бомбардован 4 пута. Истог дана су нападнути и циљеви у Панчеву, Новом Саду, Сарајеву, Подгорици, Мостару, Кумбору, Котору, Сплиту, Брежицама… Агресија је настављена и наредних дана, а ЈКВ је и поред великих људских и материјалних губитака, панике изазаване међу народом и парализације високог војног командног кадра, ипак пружило непријатељу достојанствен отпор…
Дејства и губици Прве ваздухопловне бригаде
Ова јединица била најјача јединица нашег ваздухопловства у систему ПВО територије са тежишним задацима одбране главног града и важних индустријских центара унутар граница обележених на мап. У склопу ове бригаде за одбрану Београда је био одређен Шести ловачки пук који је у свом саставу имао две ваздухополовне групе – укупно шест ескадрила. Командант ове јединице је био потпуковник Божидар Костић. Јединица је базирала на два аеродрома, у Земуну и на аеродрому крај манастира Крушедол.
Током Хитлеровог говора, који је емитован на Радио Берлину тачно у 6 сати, напад на Краљевину Југославију је већ увелико трајао, са ваздушним ударима по југу земље. Београд је за то време мирно спавао… Око 6:35 сати, дата је узбуна Шестом ловачком пуку, јер је јављено да немачка авијација у таласима прелеће границу код Сегедина и Турну Северина. Командант пука је издао наређење за полетање командантима свих шест ескадрила. У паровима, предвођени командантима-капетанима I класе Илијом Влајићем (103.лае), Боривојем Марковићем (104. лае), Милутином Гроздановићем (142. лае), Милошем Жуњићем (102. лае), Тодором Гогићем (161. лае) и Савом Пољанцем (162. лае).
У тренутку првог контакта са непријатељским летелицама пилоти Шестог ловачког пука су били за командама 43 ловца и у њима су се храбро устремили на 234 немачка бомбардера и 120 немачких ловаца.
Први контакт, односно прве ваздушне борбе су се одиграле у рејону такозваних „Паклених врата Београда“, на линији Инђија-Попинци-Војка-Батајница-Панчево
У ваздушним дуелима, пилоти Шестог ловачког пука су оборили око 30 немачких авиона. Најистакнутији је био наредник водник Милисав Семиз из 161. ескадриле који је оборио 4 непријатељска авиона и потпоручник Отмар Лајх са 3 оборене непријатељске летелице… Без разлике сви пилоти који су полетели су се храбро борили, ова двојица су само истакнута због броја оборених противника. Треба додати и једну мрљу на ову јединицу, а то је дефетизам појединаца из командног кадра, конкретно – Команданта земунске групе мајора Адум Ромеа, који је читаво бомбардовање провео у земуници не полетевши на челу својих пилота заједно са командантом бригаде пуковником Драгутином Рупчићем. Правдали су се великим страхом, којег за разлику од њих нису имали остали пилоти…
Првог дана, 6. априла, у ваздуху и на земљи су уништени готово сви авиони Шестог ловачког пука, током 4 налета, колико је пута непријатељ гађао тог дана Престоницу. Поједини пилоти су полетали по 7-8 пута… Осмог априла, са тек неколико авиона који су преостали, прелетело се у Бијељину, али су Немци преостале летелице уништили на земљи… Преживело људство, пилоти и механичари су се копненим путем повукли у правцу Сарајева…
Погинули припадници Шестог ловачког пука Прве ваздухопловне бригаде
Капетан I класе Милош Жуњић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милош је рођен 16. априла 1907. године у Ваљеву. Завршио је Војну академију и све разделе летачке обуке за пилота ловца, тако да га је Априлски рат затекао у својству Команданта 102. ловачке ескадриле на земунском аеродрому.
6. априла у јутарњим сатима, Милош је полетео на челу своје ескадриле, претходно узвикнувши, према сведочењеима очевидаца: „За мном! Пали машине и полећи по патролама!“ Успео је у ваздушној борби да обори једну немачку Штуку, али је након тога његов Месершмит био захваћен противничком ватром и запалио се. Милош је искочио из летелице, али је према једној верзији, непријатељски пилот направио заокрет и супротно обичајима ратовања и поступцима према немоћном противнику, митраљирао Милоша док се овај спуштао падобраном и смртно га ранио.
Према другој верзији пак, Милоша су усмртила двојица рибара на Тамишу код Панчева, где је Милош рањен пао. Ова двојица обзиром симпатизери нациста (према овом извору, касније су били фолксдојчери), пришли су чамцем Милошу који се рањен борио да се испетља из падобранских гуртни и да дође до ваздуха, и усмртили га ударањем веслима…
Капетан I класе Михо Клавора, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Михо Клавора је рођен 30. септембра 1905. године у Марибору. Прво је завршио Пешадијску подофицирску школу, а затим за војног метеоролога, где му се јавила љубав према летењу и завршава пилотску школу, а 1932. године и преобуку за пилота ловца. Миха је био распоређен у 103. ескадрилу код Крушедола.
Дана 7. априла, Миха је забележио ваздушне победе, оборивши претходно својим Месершмитом два непријатељска авиона, али га је нажалост, када му је понестало муниције и када више није могао да се брани, пришао један непријатељски авион и оборио га. Пао је у запаљеном авиону недалеко од аеродрома у Крушедолу.
Потпоручник Јован Капешић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јован је био родом из Подгорице. Родио се 27. септембра 1911. године. Након завршеног заната, уписује Пилотску подофицирску школу, а затим и у Пилотску школу у Мостару и 1938. године у Школу за пилоте ловце.
Рат га је затекао на аеродрому Крушедол, одакле је Јован полетео 6. априла у одбрану Београда. Тога дана, у више авио излаза је забележио две победе, при томе оборивши једног немачког Месершмита и једног бомбардера Дорниер До-17. Нажалост, сутрадан 7. априла у рејону Фрушке Горе, тек након полетања са матичног аеродрома, дошло је до дуела са непријатељем, где је Јован погођен и оборен.
Нижи ваздухопловно технички чиновник Бранислав Тодоровић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Бранислав је рођен у Шапцу, 12. марта 1910. године. Са 16 година ступа у Пешадијску подофицирску школу, али касније прелази у ваздухопловство и у Новом Саду завршава школу за авио-механичаре. Потом одлази у Мостар где 1936. године постаје пилот-ловац.
На почетку априлског рата, био је распоређен на аеродром у Крушедолу. Погинуо је 7. априла када га је у ваздушном дуелу савладао непријатељ у рејону Фрушке Горе.
Потпоручник Душан Борчић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Душан се родио 13. децембра 1910. године у Босанском Петровцу. Прво је завршио Подофицирску пилотску школу у Мостару, а затим све разделе летачке обуке за ловца, да би 1937. године био произведен у чин потпоручника.
Рат га је затекао на аеродрому Земун, на дужности пилота у 161. ескадрили на ловцу домаће производње Ик-3. Током ваздушног дуела успео је да обори једног немачког Месершмита и један бомбардер Дорниер До-17, али је након тога погођен од стране непријатеља. Авион је пао, а Душан је погинуо.
Наредник водник Карло Штрбенк, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Карло је рођен 1907. године у Загорју об Сави. У Мостару је завршио Пилотску школу 1928. године, а након успешно завршених свих раздела ловачке обуке, 1935. године је промовисан у пилота-ловца.
Рат га је затекао као пилота ловца у 102. ловачкој ескадрили у Земуну. Полетео је на последњи задатак око подне, када је успео да обори једну немачку Штуку. Након овог успеха, окренуо се ка формацији бомбардера Јункерс Ју-88, али га је ту дочекао, поручник Макс Хелмут Остерман који је однео победу у дуелу два Месершмита. Тако је Карло настрадао, а Остерман је тиме забележио 9-ту од укупно 102 победе које је постигао у Другом рату, док га у СССР није 1942. године оборио Аркадије Суков.
Наредник водник Милутин Петров, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милутин је рођен у Уљми, 6. новембра 1908. године. Завршио је Подофицирску пилотску школу и Подофицирску механичарску школу. Ипак се определио за звање пилота, и у Мостару је завршио све разделе ловачке обуке, закључно са курсом ноћног летења 1938. године.
Уочи Априлског рата са својом јединицом, 103. ескадрилом, налазио се на аеродрому код Крушедола. Са поручником Бојан Пресечником је полетео у пару, и над Панчевом су започели ваздушни дуле са немачким ловцима. Поручник Пресечник је успео да обори једну летелицу, али је погођен кренуо на слетање. Водник Петров није био те среће, непријатељски хици су му задали смртне повреде и он је са авионом пао у Црвенки крај Борче, преко пута Земуна.
Наредник Миливоје Бошковић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Миливоје Бошковић је попут Милутина Петрова, имао две дипломе Подофицирских школа. Пилотску и механичарску, али као и Милутин, опредељује се за пилотски позив, 1940. године завршава ловачку обуку и бива распоређен у 104. ескадрилу Шестог ловачког пука, која се 6. априла налазила на аеродрому Крушедол.
Погинуо је изнад Ковиља, након што је оборен од стране немачких ловаца.
Наредник водник Владимир Горуп, пилот-ловац
[attachment=10]
Владимир је рођен 1908. године у Трсту. Након завршене Подофицирске пилотске школе, ступа у Школу пилота ловаца у Мостару, где закључно са 1935-ом годином завршава све разделе ловачке обуке и добија звање ловца.
Рат га је затекао као пилота у 103. ловачкој ескадрили на аеродрому Крушедол. Полетео је на задатак у поподневним часовима 7. априла на свом Месершмиту. Погинуо је након што је оборен у ваздушном дуелу изнад тромеђе атара Шајкаша, Вилова и Ковиља.
Потпоручник Добрица Новаковић, пилот-ловац
[attachment=11]
Добрица је био родом из Трнаве. У Новом Саду је завршио Ваздухопловну школу (цивилна дозвола), да би се потом обрео у Мостару на трогодишњој обуци за војног пилота, а након ловачке обуке, такође у Мостару је промовисан у пилота-ловца 1937. године. Тада је промовисан и у официра.
Његова 103. ескадрила се за време Априлског рата налазила у Крушедолу. Погинуо је 6. априла у свом Месершмиту након ваздушне борбе изнад ширег рејона Београда. Подлегао је у борби са далеко бројнијим непријатељем готово у исто време када је поручник Пресечник рањен, а наредник Петров нажалост, такође погинуо.
[attachment=12]
Храбрим пилотима Шестог ловачког пука, држава се „одужила“ тек пре 20 година, 1997. године. Пошто аеродром на Дојном пољу одакле су ови јунаци узлетали више, нажалост не постоји (сада су тамо тржни центри-Идеа, Меркатор, те Еирпорт Сити), на Земунском Кеју, тик до хотела „Југославија“, а у правцу писте је подигнут монументални споменик „Пилотима браниоцима Београда у Априлском рату 1941. године“.
MOTORISTA:
Дејства Другог ловачког пука
Друга јединица Прве ваздухопловне бригаде, био је Други ловачки пук, који је био стациониран на аеродромима Кнић и Сушичко поље недалеко од Крагујевца. Овај пук је у свом саставу имао 4 ескадриле са укупно 35 авиона-20 ловаца Месершмит Ме-109(19+1 извиђач) и 15 ловаца типа Харикен. Задаци су били дакле у оквиру задатака Прве бригаде о чему је већ писано са посебним тежиштем на ПВО територије Крагујевца, Чачка, Краљева и Крушевца, а према ратном плану „Р-41“, пук је имао обавезу и да „прискочи“ у помоћ приликом одбране Београда…
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Званично, то пук никада није учинио… Чак, због тога што Немци тада нису дејствовали у тој зони, пук није ни полетао… И када је Београд „горео“, од заповедника Фрање Пирца се очекивала наредба за полетање и прискакање у помоћ друговима који су гинули у одбрани престонице… Фрањо Пирц такву наредбу није никада издао… Неки часни пилоти га нису послушали… Након 5-6 дана, иако је пук сачувао готово све авионе, јер их Немци нису уопште нападали, Пирц је наредио да се сви авиони запале на стајанкама да не би пали Швабама у руке… Опет га неки људи нису послушали… Фрањо Пирц је после био високи часник Зракопловства НДХ… 1943. године се опет предомислио, па је пребегао у партизане… Био је и први Командант Југословенског РВ и ПВО, негде тамо до 1946…
После је био амбасадор ФНРЈ у Аргентини. Умро је мирно у Љубљани 1952. године. За у најмању руку чудне одлуке и непоступање по јасним одредбама ратног плана, који се у најмању руку могу окарактерисати као дефетизам, није никада одговарао…
Погинули припадници Другог ловачког пука Прве ваздухопловне бригаде
Капетан Живица Митровић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Живица Митровић је рођен у Калуђерову код Беле Цркве 5. маја 1912. године. Војну академију је завршио 1932. године и потом ступио у ваздухопловство, где је прво завршио обуку за извиђача, да би 1940. године након завршених свих раздела обуке, постао пилот-ловац. Био је један од најбољих пилота нашег ваздухопловства, а за успешно завршено школовање, био је и награђен часовником са посветом Фабрике авиона Рогожарски. Овај сат ће нажалост бити веома битан за једну другу сврху…
Рат га је затекао на дужности пилота у Другом пуку на аеродрому Сушичко поље код Крагујевца. У јутарњим сатима 6. априла, Живица се налазио у патроли изнад Шумадије… Када је дошао у рејон Космаја видео је црни облак над Београдом, сачињен од непријатељских летелица. Пратиоцу у пару је рекао да се врати, а бази у Крагујевцу да он „оде“ за Београд… Главнокомандујући Пирц му је наредио да се врати, али га Живица није послушао… У року од неколико минута већ је био изнад главног града и улетео је у ваздушни бој, напавши формацију немачких бомбардера. Успео је да обори једну „Штуку“ и једног Месершмита из ловачке заштите бомбардера, али га је негде код Крчедина оборио наредник Вернер Петерман.
Авион је попут пламене кугле пао на земљу и експлодирао. Пошто је Живица „долетео“ из Крагујевца, било је „проблема“ око идентификације посмртних остатака, све док неко није пронашао помињани сат. На полеђини је писало: „Прваку Прве пилотске школе-поручнику Живици Митровићу-Фабрика Рогожарски 1939. године“…
Капетан I класе Иво Оштрић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Иво је рођен 29. фебруара 1908. године у Новиграду, у Каринском заливу у Далмацији. Након завршене Војне академије, ступа у Пилотску школу у Мостару, где након обуке 1933. године постаје пилот-ловац.
У априлском рату је командовао 164. ловачком ескадрилом која базирала на аеродрому Кнић. Првог и другог дана јединица није добијала никаква наређења за дејства против непријатеља, а тек 8. априла је стигло наређење да се нападне колона немачких возила која се због обилних киша заглавила у Качаничкој клисури. Иво је предводио тај напад који је по свему био успешан. Када су наредног дана поједини пилоти приметили нескривени дефетизам главнокомандујућег, потпуковника Фрање Пирца, неколицина њих је одлучила да живи неће пасти непријатељу у руке, те да авионе неће уништити на земљи. Решили су да покушају да прелете за СССР. Предводник те групе је био Иво. Полетели су 10. априла, али због магле и лоше видљивости, дошло је до судара два Харикена изнад Кнића. Тада је погинуо Иво и пилот у другој летелици, поручник Мато Момчиновић.
Поручник Мато Момчиновић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мато је био пореклом из Зенице. Родио се 18. октобра 1915. године. Након завршене Војне академије, ступио је у Пилотску школу у Мостару, где је завршио ловачку обуку и 1940. године је промовисан у звање пилота-ловца.
За време Априлског рата, био је пилот у 164. ескадрили у Книћу. Када је 5-ог дана рата стигла наредба од главнокомандујућег Фрање Пирца, да се авиони запале да не би пали непријатељу у руке, група пилота из те ескадриле, предвођена командиром Ивом Оштрићем се оглушила о наређења и полетела пут СССР-а , не хтевши да се предају непријатељу, нити да униште летелице. Међутим, због магле и лоше видљивости, дошло је до судара два Харикена, у којем су погинули поручник Момчиновић и капетан Оштрић…
Нижи ваздухопловно технички чиновник IV класе Вељко Вујичић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Вељко је рођен 5. јануара 1909. године у Крњешевцима. Завршио је Артиљеријску подофицирску школу и као подофицир је ступио у ваздухопловство, где је прво завршио преобуку за механичара, да би онда отишао у Мостар и постао питомцем Пилотске школе. Постао је ловац 1935. године.
Рат га је затекао на дужности пилота у 164. ескадрили на авиону типа Харикен. Аеродром Кнић код Крагујевца. Када је њихова ескадрила добила инструкцију да уништи авионе на земљи, поједини пилоти су предвођени командиром ескадриле Ивом Оштрићем решили да прелете у СССР и да тако избегну заробљавање. На дан 10. априла, када су полетели, због магле и лоших временских услова дошло је до низа инцидената, а у једном од њих је настрадао и Вељко ударивши у обронке планине Рудник.
Капетан I класе Милош Бајагић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милош је био пореклом из Сарајева. Рођен је 5. октобра 1906. година. Након Војне академије је завршио Пилотску школу и обуку за пилота ловца у Мостару 1936. године.
За време Априлског рата, обављао је дужност командира 163. ескадриле авиона Харикен на аеродрому Кнић код Крагујевца. Погинуо је 12. априла 1941. године, када је приликом прелета из Кнића за Ваљево, у фази слетања дошло до превртања, лома, запаљивања и експлозије његове летелице.
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page
Prijatelji
▼▼▼▼
kontakt: brok@paluba.info