Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје
MOTORISTA:
Они су бомбардовали немачке аеродроме у Аустрији и Мађарској...
Дејства и губици Друге мешовите ваздухопловне бригаде
Ова бригада је била састављена од ловачке и бомбардерске компоненте, и осам ескадрила овог пука, 4 ловачке и 4 бомбардерске, биле су распоређене на летелиштима у околини данашњих Лакташа. Зона дејстава пука, предвиђена ратним планом је приказана на мапи. Задатак Четвртог ловачког пука у саставу ове бригаде је био ПВО заштита територије унутар обележене линије и ловачка заштита Осмог бомбардерског пука. Задатак Осмог бомбардерског пука је било дејство по непријатељским аеродромима у Аустрији и Мађарској. То би било то у најкраћем. А како је то стварно изгледало на терену?
Четврти ловачки пук је био наоружан Харикенима и Икарусима Ик-2. Прва два дана пук је вршио ловачку заштиту колега из Осмог бомбардерског, као и патролирање над територијом из своје одговорности, међутим Швабе нису нападале. Први напад се десио тек 9. априла, када је нападнут њихов аеродром, али су се пилоти Четвртог ловачког пука врло брзо снашли и одлучно одговорили, те су се Швабе повукле.
Осми бомбардерски пук (бомбардери Бристол Бленхајм) је дејствовао већ 6. априла по железничким чвориштима северно од Марибора на територији Аустрије. Седмог априла су уз ловачку подршку дејствовали по јединицама Друге немачке армије концетрисаним у јужној Аустрији, а касније током дана су послати на циљеве у Мађарској, али без ловачке пратње. Задатак су успели да изврше, нанели су одређене губитке на два аеродрома-Арад и Печуј, али пошто нису имали ловачку заштиту, буквално су десетковани. Изгубили су осам авиона, а 12 људи је погинуло.
Оно што је врло симптоматично за Другу бригаду (Четври ловачки и Осми бомбардерски пук) је то да без обзира што је командни кадар јединице (Командант бригаде(1), Команданти пукова(2), Команданти група(4) и командири ескадрила(8 )) био српског порекла (додуше био је и један Рус), али је међу техничким саставом било доста диверзија које су омеле неометано извршавање борбених задатака. Најочитији пример за то је чињеница да су и на ловце и на бомбардере биле уграђене неодговарајуће радио станице, које пилоти и нису приметили приликом полетања у оној брзини, тако да су и ловци и бомбардери летели у „изнуђеној“ радио-тишини. Тек другог дана су станице пронађене у некој штали покрај аеродрома. Даље, оружари су комплет саботирали опремање авиона, тако да су и ловци и бомбардери били наоружани само са по једним митраљезом. И то је примећено накнадно, када је већ било касно и када се многи нису вратили са задатака. И на крају, тешко је објашњиво слање бомбардера у Мађарску без ловачке заштите, тим пре што су тог дана ловци били „беспослени“…
Читава прича око ове бригаде, завршила се тоталним расулом и самовољним напуштањем јединице од стране доброг дела људства. Оно што је преостало, махом Срби, попалили су на аеродрому преостале летелице и према инструкцији, повукли се у централну Босну, према Сарајеву…
Погинули припадници Четвртог ловачког пука Друге мешовите ваздухопловне бригаде
Капетан I класе Драгиша Милијевић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Драгиша је био родом из Неготина. Рођен је 15. јуна 1907. године. Завршио је Војну академију и Пилотску школу у Новом Саду, да би у Мостару након обуке стекао звање ловца. Био је један од наших најбољих пилота. Рат га је затекао на дужности командира 106. ловачке ескадриле на аеродрому Босански Александровац код Бања Луке.
Када су Немци 9. априла напали аеродром Ровине где су базирале колеге бомбардери, Драгиша је полетео на челу своје ескадриле. Група од 10 ловаца се храбро супроставила немачким Месершмитима и Штукама које су дејствовале по аеродрому. Драгиша је оборио два ловца, али је убрзо и сам погођен, али је иако погођен, успео да наведе своју летелицу пре пада и да „поткачи“ још једног немачког Месершмита. Након пада, Драгишин авион је експлодирао…
Драгиша је иначе још од 1939. године и од немачкон напада на Пољску, прижељкивао да се разрачуна са Немцима, хтевши да са себе „спере“ (како је он мислио) љагу. Наиме, када је маршал Херман Геринг био у званичној посети Краљевини Југославији 1938. године, Драгиша је био одређен да командује групом која је пратила Герингов авион од уласка у нашу земљу до слетања у Београд, односно након неколико дана, када се завршила посета, обрнутом маршрутом. Геринг, и сам пилот, као знак пажње колегама из ескорта, Драгиши је као заповеднику ескортне флоте доделио једно немачко одликовање. Драгиши, кажу није то тада било мило, а када је почео Други рат, званично је преко Команде ваздухопловства тражио да се упути нота Команди Луфтвафе и да се Драгиша „скине“ са листе одликованих и награђених. Ови из Београда, наравно то нису урадили, тако да је кажу, Драгиша патио и стидео се тог одликовања и у свакој прилици, као да се правдао, свима причао да, кад Швабе нападну, „вратиће им одликовање вишеструко“… Успео је у свом науму, али је нажалост изгубио живот. Ова држава (било која од рата на овамо) није га никада одликовала…
Погинули припадници Осмог бомбардерског пука Друге мешовите ваздухопловне бригаде
мајор Лазар Јоновић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Рођен је 13. марта 1904. године у Зајечару. Након Гимназије, уписује Војну академију, коју успешно завршава, а потом одлази у Пилотску школу у Нови Сад, где прво пролази основну пилотску обуку, да би 1935. године завршио и обуку за пилотирање тешким авионима-бомбардерима. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта 68. бомбардерске групе, на авионима Бристол Бленхајм, аеродром Ровине крај Бања Луке.
Након успешно извршеног задатка у јутарњим сатима 7. априла, када су уз ловачку заштиту бомбардовали циљеве у јужној Аустрији, то поподне су пилоти јединице коју је Лазар водио послати на Арад и Сегедин, са задатком да бомбардују аеродроме и командна места Луфтвафе. Али су овога пута на задатак послати без ловачке пратње, тако да је летелица у којој је био Лазар била лака мета за немачке ловце који су штитили аеродром код Сегедина.
Поручник Иван Панџа, летач-извиђач
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Иван је рођен 1916. године у Суковцима код Книна. Након завршене Војне академије, 1936. године ступа у ваздухопловство и одлази у Извиђачку школу коју завршава 1939. године и одмах бива послат у Бања Луку за извиђача у Осмом бомбардерском пуку, где је и дочекао Априлски рат.
Погинуо је 7. априла 1941. године на задатку бомбардовања немачког аеродрома код Сегедина, када је летелицу у којој је био Иван заједно са мајором Лазаром Доновићем оборио један немачки ловац из ПВО заштите аеродрома.
Мајор Добросав Тешић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Добросав је био пореклом из Вуковог краја. Рођен је 20. септембра 1906. године у Лозници. Након Гимназије, ступа у Војну академију коју завршава 1928. године. Пилотску школу и обуку за ловца завршава 1934. године, али вероватно због здравствених разлога са ловачке авијације бива премештен на бомбардерску и Априлски рат „дочекује“ у својству Команданта 69. бомбардерске групе на авионима Бристол Бленхајм, аеродром Ровине код Бања Луке.
Његова група, којом је командовао, добила је задатак да бомабардује командно место Луфтвафе код Печуја, као и аеродром код овог мађарског града. Пошто су на задатак били послати без ловачке пратње, били су лака мета за немачку ПВО. Оборен је и погинуо је изнад Печуја 7. априла 1941. године.
Капетан I класе Рудолф Кобал, летач-извиђач
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Рудолф Кобал је рођен 10. фебруара 1909. године у Трсту. Завршио је Војну академију и Ваздухопловну извиђачку и школу гађања и бмбардовања. Летачко звање извиђача је након успешно завршене обуке стекао 1935. године. Априлски рат га је затекао на аеродрому Ровине крај Бања Луке.
Полетевши на задатак бомбардовања циљева у околини Печуја, летелицу којом је управљао мајор Добросав Тешић и у којој је Рудолф био члан посаде, оборила је немачка ПВО у близини овог мађарског града.
Поднаредник Драгољуб Черне, летач-механичар
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Драгољуб је рођен 1919. године у Сушаку код Ријеке. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а затим и летачку обуку за летача-механичара уједно и летача-стрелца. Априлски рат је и „дочекао“ на овим дужностима на авиону Бристол Бленхајм у саставу Осмог бомбардерског пука.
Живот је изгубио током борбеног задатка бомбардовања циљева у околини Печуја, у авиону којим је пилотирао мајор Добросав Тешић, где је поред њих двојице био још и горе поменути капетан Рудолф Кобал.
Поручник Петар Кукић, летач-извиђач
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Петар је рођен 10. јуна 1913. године у Медведнику крај Огулина. Ступа у Војну академију 1931. године и успешно је завршава, а 1939. године успешно се обучава за летача-извиђача. Био је распоређен у бањалучки бомбардерски пук.
Погинуо је у посади са капетаном Сергијем Војиновим, бомбардујући немачки аеродром код Сегедина, 7. априла 1941. године. Оборио је пар немачких ловаца из састава ПВО територије Мађарске.
Капетан I класе Сергије Војинов, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Сергије је био Рус. Рођен је 7. септембра 1907. године у Миргороду. Његова породица је након Револуције, побегла из Русије у Краљевину Југославију, а Сергије је одлучио да ступи у војску и успешно је завршио Војну академију, а затим и Пилотску школу. Све разделе обуке је завршио и звање пилота стекао 1936. године. За време Априлског рата био је на дужности командира 216. бомбардерске ескадриле, на аеродрому Ровине крај Бања Луке.
У поподневним сатима 7. априла полетео је на извршење задатка, бомбардовања немачког аеродрома код Сегедина. Оборен је изнад града, на прилазу циљу. Тада је са њим погинуо и његов извиђач, поручник Петар Кукић
Капетан I класе Владимир Вујичић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Владимир је рођен у Београду 6. фебруара 1908. године. Завршио је Војну академију, а азтим редом Пилотску школу, Школу гађања, Школу ноћног летења, да би то све „крунисао“ звањем пилота-ловца 1936. године. Међутим, из здравствених разлога је био пребачен са ловачке на бомбардерску авијацију и Априлски рат га је затекао на дужности комадира 215. бомбардерске ескадриле на авионима Бристол Бленхајм.
Погинуо је 7. априла бомбардујући немачки аеродром код Сегедина, када је његов авион оборен од стране немачке ПВО.
Потпоручник Мирко Јовановић, летач-извиђач
[attachment=10]
Мирко је рођен у селу Комали код Даниловграда 7. фебруара 1914. године. Завршио је Војну академију, а након тога Ваздухопловну извиђачку школу и промовисан је у ово летачко звање 1939. године. Обављао је ту дужност у склопу бомбардерског пука на аеродрому Ровине код Бања Луке.
Погинуо је 7. априла 1941. године у посади са капетаном Владимиром Јовичићем на задатку бомбардовања немачких аеродрома у Мађарској. Оборени су изнад Сегедина.
Поручник Андрија Поздер, пилот
[attachment=11]
Андрија је рођен 20. октобра 1912. године у Бјеловару. По завршетку Војне академије ступио је у ваздухопловство, где је 1938. године завршио прво обуку за извиђача, да би потом отишао у Пилотску школу коју је успешно завршио 1940. године. Био је пилот на авиону Бристол Бленхајм на аеродрому Ровине код Бања Луке.
Погинуо је 7. априла када је његов авион оборила немачка ловачка авијација изнад Сегедина.
Поручник Радомир Лазаревић, пилот
[attachment=12]
Радомир је рођен у Вуковару 24. априла 1915. године. Завршио је Војну академију, а након тога и Пилотску школу у Панчеву и промовисан је у пилота 1940. године. Рат га је затекао на Ровинама крај Бања Луке на дужности пилота у Осмом бомбардерском пуку.
Његова ескадрила је добила задатак да бомбардује аеродром и командно место Луфтвафе код Сегедина. Радомир је био пратилац команданта, мајора Јоновића. Надомак Сегедина, ловачка заштита тог рејона их је напала и оборила. Радомиров авион је пао код села Српски Крстур.
Наредник Илија Мићковић, летач-механичар
[attachment=13]
Илија је рођен у селу Безјову код Подгорице 10. јула 1915. године. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а затим обуку за летача-механичара и летача-стрелца. На овој дужности је био и у Априлском рату, на авиону Бристол Бленхајм, на аеродрому Ровине код Бања Луке.
Дана 7. априла бомбардерска група у којој је био Илија, добила је задатак да дејствује по немачком аеродрому код Сегедина. Илија је био у посади са поручником Радомиром Лазаревићем. Њихову летелицу је пресрела група немачких ловаца на самој граници и оборила их изнад села Српски Крстур.
[attachment=14]
У центру села Нови Сентиван у Мађарској у близини Сегедина, села које је данас нажалост опустело од Срба, а некада је било село са натполовичном већином грађана српске националности, дакле у том селу се налази наша црква, а у порти цркве се налази споменик подигнут у знак сећања на пилоте Осмог бомбардерског пука из Бања Луке који су погинули бомбардујући Сегедин 7. априла 1941. године.
Ниједна наша држава (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, ДЗСиЦГ, Република Србија) им се није одужила…
То су учинили мађарски грађани 28. августа 1945. године…
MOTORISTA:
Дејства и губици Треће мешовите ваздухопловне бригаде
Трећа мешовита бригада се састојала од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука. Ловци су базирали на аеродромима Косанчић код Лесковца, односно Режановачка коса код Куманова, док је бомбардерски пук, подељен у две ваздухопловне групе, био смештен на Скопском Петровцу, односно на летелиштима у околини Приштине. Као што се са мапе може видети, задатак ове јединице је била ПВО заштита јужног војишта Краљевине Југославије коју је имала да врши ловачка компонента бригаде. Такође, ловци су требали да врше и ловачку заштиту бомбардера који су имали за циљ дејствовање по непријатељским објектима и живој сили на територији Бугарске.
Пети ловачки пук је био наоружан врло маневарбилним, али спорим и застарелим ловцима Хокер Фјури, који су тридесетих година, према британској лиценци произвођени код нас. Овај авион је поред свега био наоружан и са стрељачком муницијом малог калибра, којом се није могло Бог зна шта урадити, тако да су за њега и бомбардери представљали опасност, а камоли немачки Месершмити. Пук је имао две групе са по две ескадриле, где је 35. ловачка група (109. и 110. ескадрила) базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца. Примарни задатак ове групе је био заштита града Ниша и северног дела Вардарске бановине, а 36. ловачка група, такође са две ескадриле (111. и 112.), била је на аеродрому Режановачка коса и задатак је био одбрана града Скопља, односно јужног дела Вардарске бановине.
Ловачка група на аеродорму Косанчић је тотално неспремно дочекала Априлски рат. Наиме, командант јединице, пуковник Леонид Бајдак је претходног дана, дозволио ожењеним официрима и подофицирима да оду кући код својих породица. Када је сутрадан нападнута извиђачка група Пете армије и када су ловци требали да узлете на задатак заштите, док су се они прикупили и „растрезнили“, Швабе су се већ вратиле у Бугарску. И уопште дејства ове „лесковачке“ групе су и следећих дана била веома конфузна и недоречена, чему је у највећем кумовала издаја командног кадра, уз објективну околност инфериорности летелица у односу на непријатељске. Мајор Фрањо Џал, који је обављао дужност помоћника Команданта ове јединице се истакао својом безобзирношћу. У јутарњим сатима 6. априла обавестио је технички састав и пилоте да ће тога дана у њихову јединицу стићи нови Месершмити. Он је врло добро знао да ће стићи… И заиста када се на северозападном хоризонту указала група ловаца, наши су излетели на стајанку да радосно машу колегама из Београда који им дотурају нове авионе (јер је комплетан састав пука, поред Хокер Фјурија био обучен и за Месершмита). И тако, док су наивно и раздрагано махали, колеге, али из Берлина су их покосиле још ту на стајанци и уништиле добар део авиона на земљи. Џал је успео да се искраде и побегне за Земун, а потом у НДХ. Тамо је аванзовао, унапређен био у чин пуковника и био послат на Источни фронт. Командовао је 4. ловачком скупином Усташке зракопловне легије. Забележио је 16 потврђених и неколико непотврђених победа. Након што га је оборио совјетски ас, маршал Александар Покришкин, Џал је враћен у НДХ, где је био Заповедник Главног стожера Зракопловства НДХ. Након слома фашизма, покушао је да пребегне на Запад, али су га Британци „уредно“ предали нашим властима. За своје злодело и велеиздају у Априлском рату, суђено му је пред Судом у Београду, након чега је и стрељан октобра месеца 1945. године. Рус Бајдак није одговорао, успео је да се домогне САД, где је и умро 1970. године…
Ловачка група која је базирала на аеродрому Режановачка коса више Куманова, била је практично „мртва стража“ наше војске, која је и примила први непријатељски удар 6. априла, између 4:30 и 5 сати. И у овој групи је било издаје… Командант групе, мајор Драго Брезовшек, морао је наводно 5. априла да одлети за Ниш, јер му се жена разболела. Уместо њега, у Куманово је долетео већ поменути Фрањо Џал. Немци су аеродром напали са 17 Месершмита Ме-109 и једним разарачем Ме-110. Наши пилоти су храбро полетели, али слабашни Хокер Фјури није могао да се носи са јаким „Месерима“. Швабе су се просто забављале и утркивале, ко ће више авиона да погоди или пак обори. Неколико наших пилота у својој борби су по први пут применили технику „таран“. Када нису могли да се адекватно супроставе непријатељу, они су предузимали таран и забијали се у непријатељске летелице. Готово читава група је тада изгинула у Куманову… И Немци су имали значајне губитке (5-6 авиона). Фрањо Џал се крио у земуници… Полетео је и он… Кад се све завршило… Да побегне… Ову битку над Кумановом, преживела је неколицина људи, пилота и механичара и само два авиона. Преживели су се повукли према Космету.
Што се тиче бомбардера у овој бригади, тј. Трећег бомбардерског пука и они су претрпели огромне губитке, опет захваљујући издаји. За разлику од ловаца, које је покварени Рус Леонид Бајдак 5. априла пустио кућама да се „одморе“, овде је заповедник пука, пуковник Зденко Горјуп у Скопљу 5. априла поподне и увече славио рођендан. А на рођендан су били позвани сви људи из пука, пилоти и механичари, без разлике. Већина се и одазвала… Остали су само дежурни у јединици. А авиони, 30 најмодернијих бомбардера Дорние До-17 је остало на писти Скопског Петровца поређано у линији као за смотру… А требали су да прелете на ратни аеродром… А нису! Славио се рођендан… Шестог ујутро су славили и Немци. Мамурни пилоти нису ни стигли до авиона. Велика већина ловаца из Куманова која је требала да их штити, била је већ мртва. А Немци су практично у првом налету уништили 26 „постројених“ авиона… Да су их барем „растресли“ по аеродрому. Нису. Славио се шефов рођендан…
Преостала 4 авиона је са неколицином летача, прелетео капетан Ђонлић на аеродроме Стубол и Обилићево код Приштине и ставио се на распологање једном часном човеку, официру, пилоту и Хрвату, мајору Бранку Фанедлу, који је командовао овом приштинском групом. Одмах по доласку ова 4 авиона, Фанедл је дигао у ваздух и својих 30 летелица, те су са укупно 34 летелице, напали немачку панцир дивизију код места Страцин близу Кратова. Немци су већ са својим тенковима ушли на територију Краљевине, а вероватно су од наших бомбардера због типа (Дорније је немачки бомбардер), боје (наши бомбардери су имали сличну шему као и швапски) и великог броја (јер су и сами Немци вршили темељна бомбардовања са више десетина летелица), мислили да су то њихове колеге из Луфтвафе… Немци нису успели да испале ни један једини метак… Наши су се вратили у базу да се напуне горивом и убојним средствима, па да крену на још једно „рокање“ Шваба на челу са храбрим командантом Бранком Фанедлом. Овога пута, Швабе су их дочекале и уништиле половину авиона. Тај губитак је био велики, али није значио предају. Фанедл је решио да се освети. На аеродроме у Радомиру и Софији, у прикривеном лету, послао је три Дорниеа. Они су потпуно уништили све летелице на аеродрому Радомир, а док се Немци још нису ни снашли, запаљивим бомбама су тукли аеродром у Софији и што је најважније, успели су да се врате живи и здрави у Приштину. Освета за Скопље је била потпуна… Следећа 2-3 дана, јединица под Фанедловом командом је извршила више успешних удара по немачкој техници и живој сили, односно дивизијама немачке војске која је надирала са Истока ради испуњена Хитлерове Директиве број 25 и одсецања југа Краљевине Југославије од остатка земље. Фанедл и његово момци ипак нису могли да зауставе читаву немачку армију, па су се повукли на аеродром у Ужичкој Пожеги. Одатле су дејствовали наредних дана по циљевима у ужој Србији, првенствено по комуникационим правцима и мостовима, покушавајући да успоре надирање непријатеских копнених снага према престоном граду. Део пилота се упутио у СССР, али се срушио у Карпатима. Уочи саме капитулације, а након погибије заповедника Фанедла, преосталим пилотима и авионима је наређено да прелете у Никшић, одакле су искоришћени за евакуацију у Грчку. Од 60 летелица овог пука, на крају је након храброг супростављања непријатељу и наношења великих губитака, остало само осам авиона…
Погинули припадници Петог ловачког пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде
Капетан I класе Константин Јермаков, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Константин је рођен у Старој Константинскајој у Русији, 21. маја 1909. године. Породица је пребегла у Србију након Октобарске револуције. Константин након завршене Војне академије ступа ваздухопловство и после завршене обуке, 1937. године, стиче звање ловца. Рат га је затекао на дужности командира 112. ловачке ескадриле на аеродрому Режановачка коса код Куманова.
Погинуо је 6. априла у јутарњим сатима, док је Београд још спавао и не слутећи шта му се спрема. Пре него што је погинуо, иако у много лошијем Хокеру, успео је да обри једног немачког Месершмита.
Капетан I класе Војислав Поповић
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Војислав је био родом из Јајца. Рођен је 10. септембра 1905. године. Након завршене Подофицирске инжињеријске школе ступа у ваздухопловство, где прво завршава курс за радиотелеграфисту, а потом успева да упише Пилотску школу у Мостару, где након свих раздела обуке, 1931. године добија официрски чин и звање ловца. Априлски рат га је затекао на дужности командира 111. ловачке ескадриле, аеродром Режановачка коса-Куманово.
Када је објављена узбуна у тим раним јутарњим сатима 6. априла, на небо изнад Куманова је међу првима узлетео и капетан Поповић. Немци су силовито напали и наши пилоти су им успевали пружити какав-такав отпор на застарелим и спорим Хокерима. Када је видео да је остао без муниције, Војислав је ипак одлучио да се не преда. Преживели очевици са земље су причали да он и није био погођен, али је и остао без муниције, па је успешним маневрима (Хокер је био врло покретљив авион) избегавао ватру непријатељских летелица и чекао прилику да изведе нешто што ниједан од наших пилота до тада није урадио. Када су се стекли услови, кажу очевици, Војислав је извео „таран“ на непријатељски авион… Оба авиона су одмах експлодирала и у виду две ватрене лопте пала на земљу…
Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милорад Танасић је био „чивијаш“. Рођен је у Шапцу 1. октобра 1911. године. Након завршене Средње техничке школе, отишао је у војску и тамо завршио Школу резервних официра авијације. Потом се „активирао“ и у Мостару завршио за пилота-ловца. Априлски рат је дочекао на аеродрому Режановачка коса крај Куманова.
Погинуо је 6. априла приликом немачког напада, када је немоћан да нанесе непријатељу било какав губитак, следећи оно што је урадио и капетан Поповић, и Милорад чекао повољан тренутак, а онда својим Хокером извео „таран“ на један немачки Месершмит, који је опет закачио још једну летелицу. Три авиона (Танасићев и два немачка) су одмах експлодирала у ваздуху и попут три ватрене лопте се сурвала на земљу.
Потпоручник Милутин Перовић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милутин је рођен 15. августа 1911. године у селу Рудник у Црној Гори. Завршио је прво Подофицирску школу за авиомеханичара, а потом Пилотску школу и Школу за ловце у Мостару. Ловац је постао 1937. године. Рат га је затекао на дужности пилота у Куманову.
Полетео је 6. априла како би се супроставио Немцима изнад Куманова. Нажалост бој ипак бије „свијетло оружје“ и наши Хокери у сваком погледу инфериорни у односу на немачке Месершмите нису могли да пруже икакав озбиљан отпор непријатељу. Погинуо је након једног ваздушног дуела.
Наредник Јефта Арсић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јефта Арсић је рођен 10. септембра 1912. године у Станчевцу код Прешева. Након Подофицирске школе за авио-механичаре, уписује Пилотску школу и Школу за пилоте-ловце. Априлски рат га је затекао као пилота у склопу 36. ловачке групе на аеродрому Режановачка коса код Куманова.
Погинуо је 6. априла приликом одбране Куманова од напада немачког ваздухопловства. И Јефта је одлучио да изведе „таран“ и тиме са собом у смрт, поведе и једног немачког авијатаичара…
Наредник Ратомир Милојевић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ратомир је рођен 26. септембра 1914. године у Нишу. Након Подофицирске ваздухопловне школе, у Мостару завршава и Пилотску, односно Школу за пилота-ловца. Као ловац, дочекао је Априлски рат у Куманову.
Полетео је 6. априла да се супростави непријатељу. Како то у застарелом Хокеру није могао учинити конвенционалним средствима, следећи пример командира ескадриле, капетана Војислава Поповића, извео је „таран“ и тако елеминисао једног Швабу, али се и он тада сурвао на земљу и погинуо.
Наредник Верољуб Стојадиновић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Родољуб се родио 3. фебруара 1916. године у селу Медвеђа код Трстеника. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу У Новом Саду. Потом је отишао у Мостар у Пилотску школу, а обуку за ловца 1938. године, завршио је у Нишу. Уочи Априлског рата, био је пилот у саставу 36. ловачке групе у Куманову.
Полетео је 6. априла у сусрет непријатељским летелицама, али је у једном дуелу његов Хокер био погођен на малој висини тако да Верољуб није имао довољно времена да напусти неуправљиву летелицу у којој се срушио и погинуо на лицу места.
Капетан Ото Сеп, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ото је рођен у Тузли 30. октобра 1909. године. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство и у Новом Саду завршава Пилотску школу. Потом у Земуну у Шестом ловачком пуку завршава обуку за ловца, а у Белој Цркви обавља гађање и обуку из ноћног летења и 1935. године бива промовисан у ловца. Рат га је затекао на дужности ловца у 110. ловачкој ескадрили у Косанчићу код Лесковца.
Приликом извођења задатка пресретања у рејону Краљева, у свом Хокер Фјурију, оборио га је један немачки Месершмит, изнад села Дулене код Рековца. Ото Сеп је и сахрањен у том селу.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
После II светског рата, припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац и Савез бораца општине Куманово, храбрим пилотима Петог ловачког пука, на месту где је био аеродром Режановачка коса, подигли су спомен обележје…
MOTORISTA:
Погинули припадници Трећег бомбардерског пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде
Мајор Бранко Фанедл, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Бранко је рођен 30. маја 1903. године у Сиску. По завршетку Војне академије, службовао је у пешадији и ауто јединицама, да би 1928. године ступио у ваздухопловство. Завршио је Пилотску школу у Новом Саду, а ловачку школу и школу гађања је привео крају 1937. године. Ипак, прешао је на бомбардерску авијацију и Априлски рат га је затекао на дужности Команданта 64. групе Трећег бомбардерског пука на аеродрому Обилић код Приштине.
Првих неколико дана Априлског рата, Фанедлова јединица је извршила неколико спектакуларних задатака, од којих се нарочито истиче уништавање једног дела немачке Панцир дивизије код Страцина у Македонији, када је група од 34 наша авиона на челу са Фанедлом изненадила Немце, те ови нису испалили ни један метак. Такође, Фанедл је командовао и разарањем два немачка аеродрома у околини Софије. Када је ипак његова јединица морала да се повуче у ужу Србију након силовитог налета непријатеља, 12. априла је Фанедл полетео на задатак да нападне немачке колоне на путу Ћуприја-Јагодина и Крагујевац-Топола, са примарним задатком уништавања моста на Великој Морави код Ћуприје. Када се група од 12 наших авиона стуштила на непријатеља, Немци су их ипак дочекали и четвороцевним флаковима дејствовали по нашим бомбардерима. Авион у којем се налазио мајор Фанедл је оборен код села Буковаче у близини Јагодине.
Капетан I класе Никола Теофилов, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Никола је рођен у месту Ковно у Царској Русији 24. јула 1904. године. Његова породица је пребегла у Србију након победе Револуције. Никола је завршио Пилотску школу у Новом Саду, а обуку за бомбардера са школом гађања је спровео у Белој Цркци 1934. године. Био је пилот бомбардера До-17 на аеродрому Обилић код Приштине.
Погинуо је у посади са мајором Фанедлом, 12. априла 1941. године, када су након бомбардовања немачке моторизоване јединице оборени изнад села Буковче код Јагодине.
Наредник Фрањо Рибич, летач-механичар
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Фрањо је рођен у месту Свети Петар код Марибора 2. фебруара 1911. године. Завршио је Морнарички машинску школу у Кумбору, али је прешао ваздухопловство и 1939. године завршио обуку за летача-механичара и летача-стрелца. Рат га је затекао на тим дужностима у бомбардерској ескадрили у Обилићу крај Приштине.
Био је у посади са мајором Фанедлом, када је њихова летелица након бомбардовања немачке колоне код Јагодине погођена. Авион се срушио код села Буковче у близини Јагодине.
Капетан I класе Милутин Стокић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милутин Стокић је рођен 2. октобра 1906. године у Свилајнцу. Војну академију је завршио 1. октобра 1930. године, а онда је ступио у ваздухопловству. Ту је завршио прво школу за извиђача, да би се онда обрео у новосадској Пилотској школи. Звање војног пилота је стекао 1938. године. Иако је био у саставу Трећег бомбардерског пука, рат га је затекао на дужности командира 3. ескадриле извиђача у Трећој армији, на аеродрому Тетово.
Када су Немци ушли у Скопље, његова ескадрила је пребегла у Грчку, на аеродром Лерин. Из Грчке је 9. априла полетео на извиђање немачких положаја код Битоља, али је том приликом налетео на ПА ватру, коју је отворила заштитна батерија немачке Панцер дивизије и Милутинов авион је погођен пао у ширем рејону Битоља.
Поднаредник Слободан Радивојевић, летач-механичар
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Слободан је рођен 1. јуна 1919. године у Чачку. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а потом и обуку за летача-механичара и летача-стрелца. Рат га је затекао у извиђачкој ескадрили Треће армије на тетовском аеродрому.
Када је као летач-стрелац полетео 9. априла 1941. године са капетаном Стокићем на задатак извиђања непријатеља код Битоља, тамо их је дочекала ПА ватра којом је срушена њихова летелица и обојица су погинула.
Наредник Стојан Пуљевић, летач-радиотелеграфиста
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стојан је рођен у селу Црница код Подгорице 20. јуна 1907. године. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу, а потом редом и курсеве за бомбардера, стрелца и на крају за летача-радиотелеграфисту. Рат га је и затекао на тој дужности на аеродрому Обилић код Приштине, авион До-17.
Погинуо је 10. априла на Карпатима у авиону До-17 када се један део летача из састава Трећег пука одлучио да прелети за СССР. Због слабе видљивости, ударили су у планину.
Наредник Петко Милојевић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Петко је рођен 14. октобра 1912. године у Ужичкој Пожеги. Завршио је прво Подофицирску ваздухопловну школу, а затим и Пилотску школу у Мостару. Пилотско звање је стекао 1938. године. Априлски рат га је затекао на дужности пилота бомбардера До-17 у Трећем бомбардерском пуку.
Када је дошло до повлачења пука са територије Космета, Петко је са својом посадом решио да жив не падне Швабама у руке и предузео прелет за СССР. Међутим, на том путу су се испречили Карпати, у које је њихова летелица због лоше видљивости ударила 10. априла.
Наредник Миленко Грујовић, летач-радиотелеграфиста
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Миленко је рођен у Сирчи код Краљева. Након завршене Подофицирске ваздухопловне школе, завршио је и курс за митраљесца бомбардера, а потом и за радиотелеграфисту, да би 1937. године био промовисан у ово летачко звање. Априлски рат га је затекао на тој дужности на авиону До-17, аеродром Обилић код Приштине.
И он је нажалост погинуо тог кобног 10. априла, када је део летачког састава након повлачења са Космета решио да пребегне у СССР. Полетели су из Пожеге, али су ударили у Карпате због магле и слабе видљивости.
Још два припадника Трећег бомбардерског пука, наредник Живота Којадиновић, летач-механичар и наредник Душан Миливојевић, летач механичар су погинула. Они су настрадали 8. априла када су њихове авионе оборили немачки Месершмити док су бомбардовали немачку оклопну бригаду код Качаника.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Уочи 29. новембра Дана Републике оне пређашње, те 1973. године грађани села Буковче и Рибница, односно локални одбори Савеза бораца су подигли споменик посади Дорниеа До-17, која је оборена изнад њиховог села док је бомбардовала непријатељску колону код Јагодине. Споменик је подигнут у част мајора Бранка Фанедла, капетана Николе Теофилова и наредника Фрање Рибича. То је уједно и једини споменик подигнут неком припаднику Трећег бомбардерског пука ЈКВ.
MOTORISTA:
Дејства и губици Четврте бомбардерске ваздухопловне бригаде
Четврта ваздухопловна бригада је као што је речено на почетку овог фељтона, била састављена од два бомбардерска пука, Првог и Седмог.
Први бомбардерски пук је имао две групе са по две ескадриле. 61. група са 201. и 202. ескадрилом је била у Давидовцу код Параћина, док је 62. група са 203. и 204. ескадрилом базирала у Бијељини. Наоружани су били Бленхајмима и задатак им је био дејствовање по немачким аеродромима, комуникацијама и јединицама у пограничној зони Румуније и Бугарске (северно од планине Балкан) и по јужном делу наше територије (Вардарска бановина). Овај пук је у прва три дана Априлског рата имао веома успешна дејства по покретима немачких трупа око Скопља, Бујановца и у Качаничкој клисури. Такође, 12 Бленхајма је полетело из Бијељине и дејствовало по немачкој Панцер дивизији код Страцина и тада су непријатељу нанети велики губици, који га ипак нису успели зауставити. Као што рекох, дејствовали су до 8. априла, а потом је аеродром Давидовац био завејан и обавијен маглом, тако да се са тог летелишта није могло дејствовати. А већ 10. априла када се магла мало разишла, било је касно за икакво дејство, јер су Швабе већ биле пред Параћином. Пилоти су кренули у повлачење за Бијељину са намером да пре тога изврше дејство по непријатељу који им је био за вратом. Међутим, на полетању су се због дубоког снега слупала два авиона, а остали су успели да се домогну Бијељине. Нажалост њихов прелет у Семберију, није остао непримећен, те је следећег дана, 11. априла, немачка ловачка авијација извршила дејство по том до тада вешто скриваном и маскираном летелишту. и уништила неколико авиона. Узрок томе је вероватно била издаја и неспособност и неке „необичне“ одлуке мајора Крсте Лозића (граниче се са издајом, али то није никада доказано, оправдано је неспособношћу), који је на командном месту наследио погинулог Команданта, легендарног Ферду Градишника (који је настрадао 8. априла). Лозић је наиме наредио да се 11. априла авиони извуку у јутарњим сатима из шуме где је оно што је преостало било добро сакривено и да се спреме за дејство 12. априла. Пилоти су се бунили и предлагали команданту да то не ради, јер ће немачки извиђачи „наћи“ авионе и дејствовати по њима. Но Лозић је био доследан свом наређењу, тако да је 16 преосталих Бристол Бленхајма, испоручено Немцима на тацну 12. априла у 6 сати. Неколико Месершмита је завршило посао кажу за 17 минута. Уништили су 15 машина, а Крсто Лозић као командант, тада није ни био на аеродрому. Претходну ноћ је „загинуо“ негде у Бијељини… Остао је само један Бленхајм, који се након тог напада винуо у ваздух и кренуо пут Никшића, где је по инструкцији требала да буде крајња тачка повлачења, али није стигао до тамо… Код Зворника га је уништила наша ПВО. Тиме је престао да постоји Први бомбардерски пук и буквално, јер је ово била последња летелица. Преживело људство пука, из Параћина и Бијељине су се пешице повлачили према Сарајеву…
Седми бомбардерски пук такође са две групе, базирао је на аеродромима Прељина код Чачка (66. група-211. и 212. ескадрила) и Горобиље (Добрић) код Ужичке Пожеге (67. група-213. и 214. ескадрила). Задатак ове јединице је било дејство по непријатељским објектима и јединицама на територији Албаније као и по непријатељским покретима на територији Вардарске бановине. Део пука који је био у Прељини је дејствовао првих неколико дана Априлског рата и то на два италијанска аеродрома у околини Скадра. Тада су уништени и важни мостови на рекама Дрим и Бојана. Такође, пук је пружао подршку јединицама наше Треће армије, која је једина и имала нека офанзивна дејства у Априлском рату, бомбардујући непријатељске покрете у Качаничкој клисури, око Криве Паланке, Куманова и Страцина. Ова пак група која је била у Пожеги, помало одсечена од света, није ни дејствовала, јер је командант Хинко Драгић, својим пилотима говорио да нису добили наредбу за полетање, а ови нису ни имали ни могли како да се информишу, јер су укинута сва комуникациона средства. За њих практично рата није ни било, док тамо негде 10/11. априла нису сазнали да им је непријатељ готово поробио земљу. Тада је један део њих из Горобиља прелетео у Прељину, оглушивши се о Хинкове наредбе, одакле су покушали прелет за СССР. Нико није успео да прелети Карпате… Сви су изгинули… Преостали су са неколико авиона одлетели за Никшић…
Погинули припадници Првог бомбардерског пука Четврте бомбардерске ваздухопловне бригаде
Пуковник Фердо Градишник, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Фердо је рођен 1899. године у селу Велики Лешнов у Истри. Након завршене Војне академије, 1922. године ступа у ваздухопловство, где прво завршава обуку за извиђача, а потом после Пилотске школе, постаје и пилот-ловац 1925. године. Они који га се сећају и који су оставили записана сећања о овом честитом Словенцу кажу да је био један од најбољих, ако не и најбољи наш пилот између два светска рата. Да је као представник нашег војног ваздухопловства диљем Европе учествовао на ваздухопловним „утакмицама“ како су се тада звали аеромитинзи са такмичењима пилота у акробатском, навигационом и борбеном летењу. У земљи је затекао такође огромну репутацију, али је након завршених школа тактике и оператике, крајем 30-их прешао на бомбардерску авијацију на командне положаје. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта Првог бомбардерског пука у Бијељини.
Прва два дана пуку нису издавани задаци, а пошто је Фердо наредио скривање летелица и маскирање летелишта, три дана су Немци „зврјали“ над Семберијом, али нису могли да пронађу где је Фердова јединица. Трећег дана, 8. априла, пук добија наредбу да дејствује по непријатељском покрету јединица у Качаничкој клисури. Фердо је повео своје момке и први је и дејствовао по колони тенкова на путу Скопље-Куманово. Остало је нејасно до данас, да ли је Фердо починио грешку и авион увео прениско у објекат дејства, те је ударни талас, односно експлозија бомби које је изручио на немачке тенкове оштетила Градишников авион, те се он срушио, или је то учинила ватра немачких флакова која је оборила још неколико наших авиона, но то је био крај овоземаљског живота за храброг Словенца Ферду, који се ставио на чело својих летача у покушају да пружи отпор непријатељу.
Нижи ваздухопловнотехнички чиновник IV класе Василије Мировић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Василије је рођен 1. новембра 1907. године у Липову код Колашина. Пилотску школу је завршио у Мостару 1928. године, а школу гађања и ноћног летења 1931., односно 1935. године. За време Априлског рата, обављао је дужност пилота у Првом бомбардерском пуку у Бијељини.
Погинуо је 8. априла приликом бомбардовања колоне немачких тенкова код Куманова. Оборила га је немачка противавионска артиљерија.
Поднаредник Слободан Ђорђевић, летач-стрелац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Слободан Ђорђевић је рођен 28. августа 1919. године у Крагујевцу. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу за авио механичара у Новом Саду 1939. године. Потом одлази у пилотску школу у Мостар, где завршава обуку за летача-стрелца(бомбардера) 1940. године. Рат га је затекао на тој дужности у Првом пуку у Бијељини.
Погинуо је приликом извршавања задатка бомбардовања непријатељске моторизоване колоне код Куманова. Био је у посади са Василијем Мировићем, када су њихов авион оборили немачки флакови.
Наредник водник Живан Јовановић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Живан је рођен у Малој Крсни 14. новембра 1908. године. Завршио је Ваздухопловну школу за авио-механичаре, а потом је отишао у Мостар у Пилотску школу, где се обучавао за пилота транспортних авиона и авиона бомбардера. Пилотско звање је стекао 1936. године. Рат га је затекао као пилота у Првом пуку у Бијељини.
Погинуо је 8. априла бомбардујући непријатељску колону на путу Скопље-Куманово, када је оборен његов Бристол Бленхајм.
Поручник Ђорђе Стефановић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ђорђе је рођен 20. фебруара 1909. године у Суводолу код Смедерева. Након завршене Војне академије ступа у ваздухопловство, где прво завршава обуку за извиђача, да би 1938. године стекао и звање пилота. Као пилота бомбардера, Априлски рат га је затекао на аеродрому код Бијељине.
Погинуо је 8. априла приликом бомбардовања немачке моторизоване колоне на путу Скопљу-Куманово, када је његов авион оборен.
Капетан I класе Никола Иванчевић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Никола је рођен 21. јула 1907. године у Подгорици. Завршио је редом Војну академију 1928. године, Школу за летача-извиђача 1930. године, Пилотску школу 1933. године, школу гађања 1934., ловачку школу и школу ноћног летења 1936. година. Априлски рат га је затекао на дужности командира 204. бомбардерске ескадриле Првог пука у Бијељини.
Другог дана рата, 7. априла Николина ескадрила је добила задатак да нападне немачку моторизовану колону на путу Крива Паланка-Страцин-Куманово. Иванчевић је водио своју јединицу, успешно дејствовао по непријатељу, али је ватра немачких флакова погодила његов Бристол Бленхајм, који је експлодирао још у ваздуху.
Наредник Стјепан Јурковић, летач-радиотелеграфиста
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стјепан је био родом из Царевца код Карловца. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу за везисте, да би 1940. године завршио и летачку обуку за ово занимање (РТГ). У Априлском рату је био распоређен као летач-РТГ у Првом ваздухопловном пуку у Бијељини.
Погинуо је 7. априла када је Бристол Бленхајм у којем је он био члан посаде, а којим је пилотирао капетан Иванчевић, погођен и оборен изнад Куманова.
Поручник Владимир Кинк, летач-извиђач
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Владимир је био родом из Рајхенбурга (Брестаница) код Брежица, немачког села у Словенији. Војну академију је завршио 1936. године, а по преласку у ваздухопловство, 1939. године је завршио обуку за извиђача. Рат га је затекао на дужности летача-извиђача у Првом бомбардерском пуку у Бијељини.
Погинуо је 7. априла 1941. године када је Бленхајм у којем се Владимир налазио директно погођен немачким флаковима на небу изнад Куманова.
MOTORISTA:
Погинули припадници Седмог бомбардерског пука Четврте бомбардерске ваздухопловне бригаде
Потпуковник Јован Басарић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јован је био Теслин земљак. Рођен је у Смиљану 1897. године. Кадетску школу је завршио у Аустро-Угарској војсци. После слома Аустро-Угарске примљен је у нашу војску, у ваздухопловство, где прво завршава обуку за извиђача. У Новом Саду онда завршава Пилотску школу, да би 1927. успешно привео крају школовање добивши звање пилота-ловца. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта Седме ваздухопловне базе Седмог бомбардерског пука. Авиони су били на аеродромима у Прељини и Ужичкој Пожеги, док је Јован руководио радом базе у Мостару.
Погинуо је 6. априла 1941. године, када је италијанска авијација бомбардовала мостарски аеродром.
Капетан I класе Јефта Бошњак, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јефта је рођен 14. марта 1909. године у селу Поповац у Барањи. Завршио је Војну академију, а потом и Пилотску школу, а затим и школу гађања, бомбардовања и ноћног летења. Рат га је затекао на дужности командира 214. ескадриле бомбардера Савоја Маркети на аеродрому Горобиље код Ужичке Пожеге.
Погинуо је 11. априла 1941. године када је група пилота након издаје команаданта групе Хинка Драгића и суочена са сломом наше државе, решила да се не преда. Полетели су са намером да прелете у СССР. Одмах по полетању, приликом изласка из школског круга, у жељи да „узме“ североисточни курс, Јефта је својим авионом због мале видљивости и магле ударио у планину код села Зарожје између Рогатице и Горажда.
Капетан I класе Момчило Петровић, пилот-ловац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Момчило је рођен у Прокупљу 30. марта 1908. године. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство, где завршава Пилотску школу и све разделе ловачке обуке, да би 1936. године стекао звање ловца. Због мањих здравствених проблема бива пребачен са ловачке на бомбардерску авијацију. Априлски рат га затиче на аеродрому Горобиље на дужности извиђача и пилота на авиону Савоја Маркети.
Након издаје у јединици, група пилота се одважила да прелети за СССР. Момчилова Савоја је одмах након полетања због слабе видљивости и магле ударила у планину недалеко од Рогатице.
Наредник Павле Стрман, летач-радиотелеграфиста
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Павле Стрман је рођен 29. децембра 1911. године у села Кострељница крај Литје у Словенији. У Новом Саду је завршио Подофицирску ваздухопловну школу, смер радиотелеграфиста, да би потом завршио и летачку обуку за то занимање, као и обуку за бомбардера-стрелца, у Белој Цркви 1937. године. За време Априлског рата је био на аеродрому у Горобиљу.
Погинуо је 11. априла код села Зарожја у близини Рогатице, као члан посаде једне Савоје, којом је управљао капетан Јефта Бошњак, а која је ударила у брдо због магле, приликом прелета у СССР.
Поручник Милан Продановић, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милан је рођен у Новом Саду 28. фебруара 1911. године. Пилотску школу је завршио у Панчеву 1938. године и одмах је био распоређен У Седми бомбардерски пук у Прељини, где је и дочекао Априлски рат.
Одмах на почетку рата Миланова јединица је добила задатак бомбардовања италијанских положаја код Скадра, где се Милан тог 6. априла нарочито истакао. Два дана касније је успешно извршио задатак и у Качаничкој клисури. На дан 10. априла, Милан је добио наредбу да са својом Савојом прелети за Никшић. Сложени метео услови и претпоставка диверзије на навигационим уређајима, тек након неког времена, поручник Продановић уместо да се нађе у Никшићу, затекао се на дијаметрално супротном делу земаљског шара. Био је изнад Констанце у Румунији. Вероватно изненађен орографијом терена и непознатим летелиштем, превео је летелицу у поредак за слетање, али је пре него што је додирнуо писту аеродрома овог румунског града, крилом ударио у некакав антенски стуб, што је било кобно за Милана и његовог стрелца.
Наредник Стеван Кнежевић, летач-стрелац
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стеван је био родом из села Влашкова код Пљеваља, где се родио 1913. године. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу у Новом Саду, а потом у Белој Цркви и обуку за летача стрелца. На тој дужности је и дочекао Априлски рат на аеродрому Прељина код Чачка, авион Савоја Маркети.
За Стевана је био кобан 10. април, када је у посади са пилотом Миланом Продановићем покушао да слети на аеродром у Констанци у Румунији, где су непосредно пре слетања имали удес са трагичним последицама.
Наредник Војислав Мећикућић, летач-механичар
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Војислав је рођен 24. априла 1915. године у Спужу крај Подгорице. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу у Новом Саду и обуку за механичара. Рат га је затекао на тој дужности у Седмом бомбардерском пуку у Прељини.
Погинуо је приликом прелета дела његове јединице за СССР 11. априла, када су након изласка из круга и заузимања курса ка истоку због магле и слабе видљивости авионом ударили у планину Игман.
Наредник Стеван Вујаклија, пилот
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Стеван је рођен у Невесињу 30. октобра 1913. године. После завршетка Подофицирске ваздухопловне и механичарске школе у Новом Саду, 1936. године завршава и Пилотску школу у Мостару и бива промовисан у то летачко звање. Као пилота, Априлски рат га је затекао на аеродрому Прељина код Чачка.
Погинуо је 16. априла 1941. године, приликом прелета са никшићког аеродрома за Грчку. Место погибије никада није утврђено, пошто се зна да је полетео из Никшића, али до Грчке није никада стигао.
Navigation
[0] Message Index
[#] Next page
[*] Previous page