Нисам сигуран где да поставим ову вест.
Џон Шиндлер (
John R. Schindler) је експерт за безбедност, бивши аналитичар НСА (National Security Agency) и контраобавештајни официр. Специјалиста је за шпијунажу и тероризам, бивши морнарички официр и професор морнаричке војне академије (U.S. Naval War College).
У њујоршком веб часопису
Observer је објавио тексту под насловом
Outgunned US Army Isn’t Prepared For War With Russia (”Слабије наоружана америчка армија није припремљена за рат са Русијом”, нисам сигуран да ли би се
outgunned могао боље превести.)
Текст је предуг да бих га преводио, па ћу га укратко препричати.
Од Првог заливског рата 1991. године, америчка војска је створила ореол непобедивости, пре свега захваљујући напредној технологији и прецизним ударима за које се сматрало да су у потпуности променили начин ратовања. Аутор истиче да се радило о победи над технолошки инфериорним противником и упоређује то са британским искуством из Судана, 1898. године, када су две бригаде захваљујући митраљезима поразиле 50 хиљада џихадиста.
Након заливског рата (1991.) америчка технолошка надмоћ је почела полако да слаби, а војска је била оптерећена смањивањем буџета и мировним мисијама на Балкану. Нису постојали равноправни противници о којима би се бринули. После терористичког напада 9. септембра 2001, док су Русија и Кина почеле сустизати Америку, америчка армија је била заузета скупим и бескорисним ратовима на Средњем Истоку. Након 17 година још увек није ништа ближа стратешкој победи у Авганистану него што је била на почетку.
Колико год је америчка стратегија била пуна грешака, до недавно се могло очекивати да ће тактички америчка војска бити успешна. Међутим, дугогодишња искуства која су стечена употребом дронова против трећеразредних побуњеника у Ираку и Авганистану нису добра припрема за сукоб са озбиљним противником.
Резултати које су Руси постигли у Украјини након 2014. су довеле до отрежњења у америчкој армији. Руска војска је показала добре резултате у електронском ратовању (Electronic warfare, EW) где су веома ефикасно лоцирали украјинске трупе на основу њихових комуникација, а понекад и на основу неопрерзне употребе мобилних телефона у зони борбених дејстава.
За Пентагон америчко заостајање у електронском ратовању није била изненађење, јер су још током 80-тих Совјети имали надмоћ у ономе што се тада звало радио-електронска борба. Американци нису поправили константну недисциплину у комуникацијама која их је још у Вијетнаму коштала јако пуно. Армија се бори да достигне Русе у електронском ратовању, али процес је дуготрајан и веома скуп, а заостаје се целу генерацију.
Аутор истиче и шокантну руску предност у артиљерији. Руска артиљерија је увек била импресивна, од кримског рата па на даље. Пут према Берлину су прокрчили совјетски артиљеријси корпуси. Америчка артиљерија је такође била импресивна. Аутор тврди да је у 2. светском рату артиљерија надоместила инфериорност америчке пешадије и тенкова у односу на Вермахт. Истиче и заслуге артиљерије у Кореји, Вијетнаму и заливском рату.
Након 1991. године Руси су наставили да одржавају традиционално јаку артиљерију и уводе нова оруђа, док је америчка армија стагнирала. Аутор истиче да су руске мотострељачке бригаде са 54 самоходна артиљеријска и ракетна оруђа (2 дивизиона самоходних хаубица 152 mm и дивизион ракетних бацача) имају већу ватрену моћ од америчких оклопних бригада са по 24 самоходна оруђа (1 дивизион 155 mm). У америчким Stryker бригаде (механизоване бригаде са Stryker оклопним возилима) артиљерија није самоходна.
Аутор тврди да су Руси надмоћни и изнад нивоа бригаде, понекад и двостуко. Такође, да су надмоћни и у домету и тежини артиљеријских пројектила. Једина америчка предност је у лоцирању циљева ( target acquisition) и то захваљујући дроновима и бољој обавештености на тактичком плану (tactical intelligence), али и та предност слаби. Америчка армија је навикла да има дроново нон-стоп изнад себе и може доживети непријатно изненађење ако се сукоби са противником који има могућности да их обори.
Криза у америчкој артиљерији траје већ 15 година, а додатно је оптерећује употреба артиљераца за пешадијске задатке на Средњем Истоку. Нова оруђа нису набављана, а ниво обучености је опао. Артиљеријски официри већ десет година упозоравају на проблеме. Америчка армија тренутно покушава да ухвати корак са Русима, али је касно почела. Проблем се акомулирао годинама и биће потребне године да се реши.
Америчка армија би зато за дужи временски период требала зазирати од сукоба са Русима. Аутор истиче примере пораза у 2. светском рату и у Кореји. У прошлости је увек било прилике да се науче лекције и исправе , у следећем рату можда неће бити прилике за то.
На крају аутор упозорава да потцењивање Руса, а посебно руске ариљерије, има дуго искуство. Истиче пример Аустроугарске, која је у сукоб са Русима ушла са неутемељеним самопоуздањем. Супериорна руска артиљерија их је збрисала у Галицији. За три недеље су изгубили око 420 хиљада људи и нису се након тога опоравили. Аутор је о овоме писао у својој књизи
Fall of the Double Eagle: The Battle for Galicia and the Demise of Austria-Hungary.
Observer је иначе био у власништву Трамповог зета Џареда Кушнера (Jared Kushner), сада је номинално у власнишву његовог породичног траста а издавач је његов зет.
(Извињавам се на препричавању, али не владам терминологијом да бих могао да преводим овакав текст.)