Rusija i Kina diskretno priznale nuklearni potencijal PjongjangaPovodom sedamdesetogodišnjice od uspostavljanja primirja u Korejskom ratu, glavni grad Severne Koreje posetile su visoke delegacije Rusije i Kine, što sugeriše da te dve države nameravaju da obnove godinama prigušene ekonomske i vojne odnose sa Pjongjangom.Ruski ministar odbrane Sergeju Šojgu, u društvu domaćina vrhovnog vođe Kim Džong Una, obišao je postavku severnokorejskih interkontinentalnih raketa sposobnih da nose nuklearno oružje, što se u medijima u Istočnoj Aziji tumači kao simbolični gest koji pokazuje spremnost Rusije da odustane od zahteva za denuklearizaciju Korejskog poluostrva i prihvati Severnu Koreju kao nuklearnu silu.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Dvadeset sedmog jula ove godine navršilo se tačno sedam decenija od uspostavljanja primirja na Korejskom poluostrvu.
Taj dan dve međusobno suprotstavljene države korejskog naroda dočekale su svaka na svoj način. Seul su posetili veterani snaga Ujedinjenih nacija, koje su na američku inicijativu podržale kapitalistički Jug, i francuski borbeni avioni koji su simbolično preleteli spomenik palim borcima UN u Busanu, a u Pjongjang su stigle političke i vojne delegacije iz Kine i Rusije, koje su tokom trogodišnjeg rata u kojem je poginulo preko dva i po miliona ljudi podupirale komunistički Sever.
Tako je stvoren utisak da se, iako je prošlo punih sedamdeset godina, na Korejskom poluostrvu nije ništa bitno promenilo u političkom smislu, jer se Seul i dalje za svoju odbranu oslanja na SAD i njene saveznike koji deluju kao jedinstvena alijansa, dok dinastija Kimovih i dalje politički, ekonomski i vojno računa na Peking i Moskvu.
Privremeno distanciranje Moskve i Pekinga od PjongjangaIpak, naravno, nije uvek bilo tako, jer je devedesetih godina, nakon rušenja Sovjetskog Saveza, u vreme kada Kina još uvek nije bila izgradila ekonomsku i vojnu moć koju poseduje sada, Pjongjang bio u priličnoj meri prepušten sam sebi.
Takođe, nakon što je počeo sa vršenjem nuklearnih proba 2006. režim u Severnoj Koreji je pao i u nemilost Moskve i Pekinga, koje su zbog toga u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija punih 15 godina odbijale da stave veto rezolucije koje osuđuju razvoj nuklearnog oružja na Korejskom poluostrvu i nalažu sankcije protiv Pjongjanga. Usled toga, ekonomska razmena i vojna saradnja između Severne Koreje i njenih velikih suseda Kine i Rusije bile su osetno smanjene.
Naime, Pekingu i Moskvi nije odgovaralo to što Severna Koreja izrasta u nuklearnu silu, mada je ta zemlja za njih u principu korisna kao vojna tampon zona u odnosu na američke trupe u Južnoj Koreji i Japanu. I zbog toga što je Pjongjang na taj način praktično sticao veću nezavisnost i zbog toga što je tako davao SAD izgovor da u Istočnu Aziju, uz kinesku i rusku obalu, šalje strateške bombardere, podmornice i nosače aviona.
Nadasve, postojala je opasnost da bi Južna Koreja i Japan, koji se vojnopolitički otvoreno svrstavaju na stranu SAD, kao odgovor na severnokorejski nuklearni program mogli da naprave sopstvene nuklearne bombe.
Ruski ministar odbrane Sergeju Šojgu, u društvu domaćina vrhovnog vođe Kim Džong Una, obišao je postavku severnokorejskih interkontinentalnih raketa sposobnih da nose nuklearno oružje, što se u medijima u Istočnoj Aziji tumači kao simbolični gest koji pokazuje spremnost Rusije da odustane od zahteva za denuklearizaciju Korejskog poluostrva i prihvati Severnu Koreju kao nuklearnu silu.
Dvadeset sedmog jula ove godine navršilo se tačno sedam decenija od uspostavljanja primirja na Korejskom poluostrvu.
Taj dan dve međusobno suprotstavljene države korejskog naroda dočekale su svaka na svoj način. Seul su posetili veterani snaga Ujedinjenih nacija, koje su na američku inicijativu podržale kapitalistički Jug, i francuski borbeni avioni koji su simbolično preleteli spomenik palim borcima UN u Busanu, a u Pjongjang su stigle političke i vojne delegacije iz Kine i Rusije, koje su tokom trogodišnjeg rata u kojem je poginulo preko dva i po miliona ljudi podupirale komunistički Sever.
Tako je stvoren utisak da se, iako je prošlo punih sedamdeset godina, na Korejskom poluostrvu nije ništa bitno promenilo u političkom smislu, jer se Seul i dalje za svoju odbranu oslanja na SAD i njene saveznike koji deluju kao jedinstvena alijansa, dok dinastija Kimovih i dalje politički, ekonomski i vojno računa na Peking i Moskvu.
Privremeno distanciranje Moskve i Pekinga od PjongjangaIpak, naravno, nije uvek bilo tako, jer je devedesetih godina, nakon rušenja Sovjetskog Saveza, u vreme kada Kina još uvek nije bila izgradila ekonomsku i vojnu moć koju poseduje sada, Pjongjang bio u priličnoj meri prepušten sam sebi.
Takođe, nakon što je počeo sa vršenjem nuklearnih proba 2006. režim u Severnoj Koreji je pao i u nemilost Moskve i Pekinga, koje su zbog toga u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija punih 15 godina odbijale da stave veto rezolucije koje osuđuju razvoj nuklearnog oružja na Korejskom poluostrvu i nalažu sankcije protiv Pjongjanga. Usled toga, ekonomska razmena i vojna saradnja između Severne Koreje i njenih velikih suseda Kine i Rusije bile su osetno smanjene.
Naime, Pekingu i Moskvi nije odgovaralo to što Severna Koreja izrasta u nuklearnu silu, mada je ta zemlja za njih u principu korisna kao vojna tampon zona u odnosu na američke trupe u Južnoj Koreji i Japanu. I zbog toga što je Pjongjang na taj način praktično sticao veću nezavisnost i zbog toga što je tako davao SAD izgovor da u Istočnu Aziju, uz kinesku i rusku obalu, šalje strateške bombardere, podmornice i nosače aviona.
Nadasve, postojala je opasnost da bi Južna Koreja i Japan, koji se vojnopolitički otvoreno svrstavaju na stranu SAD, kao odgovor na severnokorejski nuklearni program mogli da naprave sopstvene nuklearne bombe.
Promena u stavu Kine i Rusije prema Severnoj Koreji odgovor na pritisak Zapada?Međutim, jačanje vojne saradnje SAD sa Japanom, Južnom Korejom, pa i Australijom i Novim Zelandom poslednjih godina, uvođenje vojnih efektiva evropskih članica NATO-a u region Istočne Azije i diskurs o stvaranju globalnog NATO-a, kao i posrednički rat Severnoatlantske alijanse u Ukrajini protiv Rusije, stvorili su uslove za to da se stav zvaničnog Pekinga i Moskve prema režimu u Pjongjangu promeni.
Kini i Rusiji, koje su u maju prošle godine u Savetu bezbednosti po prvi put nakon deceniju i po stavile veto na novi paket sankcija protiv Pjongjanga, sada odgovara ekonomski i vojno snažnija Severna Koreja kao protivteža navedenim naporima Zapada i njegovih azijskih saveznika.
Ovo naročito stoga što je konzervativna vlada u Seulu u svrhu jačanja svog vojnog saveza za SAD počinila ozbiljne strateške greške kada su u pitanju odnosi sa te dve sile - predsednik Južne Koreje Jun Suk Jol je, da bi odobrovoljio Vašington, uvredio Peking izjavivši da je Tajvan "globalni problem" (a ne unutrašnje kinesko pitanje), te na traženje SAD isporučio najmanje 300.000 a moguće čitavih 500.000 topovskih granata kalibra 155mm za koje se smatra da su došle u ruke ukrajinske armije.
Štaviše, Južna Koreja je sklopila i nekoliko divovskih ugovora o prodaji naoružanja Poljskoj, ukupne vrednosti oko 20 milijardi dolara, što se ozbiljno kosi sa bezbednosnim interesima Rusije, naročito kada se ima u vidu da su te nabavke Varšavi olakšale odluku da svoje staro naoružanje sovjetskog porekla prosledi Kijevu.
Ti postupci južnokorejske vlade nisu mogli da prođu nezapaženo i bez odgovora u Moskvi, pa je bilo za očekivati da će Rusija naći način da Severnoj Koreji doturi preko potrebnu vojnu i ekonomsku pomoć. Otud, za upućene u vojnopolitičke prilike u Istočnoj Aziji nije iznenađenje da rusku delegaciju na proslavi sedamdesete godišnjice od postizanja primirja na Korejskom poluostrvu u Pjongjangu predvodi niko drugi do lično ministar odbrane Sergej Šojgu.
Tiho priznanje da je Severna Koreja nuklearna sila?Državna agencija Demokratske Narodne Republike Koreje KCNA objavila je fotografije na kojima se vidi kako vrhovni vođa Kim Džong Un visokom gostu iz Rusije, ministru odbrane Sergeju Šojguu, pokazuje svoj arsenal interkontinentalnih raketa koje mogu da ponesu nuklearne bojeve glave.
Mediji u Istočnoj Aziji u tome vide vrlo važnu novost. Naime, pošto rezolucije UN, koje je podržala i Moskva, od Severne Koreje traže odustajanje od razvoja nuklearnog oružja i balističkih raketa, ruski zvaničnici do sada, po pravilu, nisu želeli da budu viđeni na paradama i događajima u Pjongjangu koje takvo oružje prikazuju. To da je ruska strana pristala na objavljivanje pomenutih fotografija, tvrde analitičari, zato predstavlja znak da ona prihvata ili priznaje Severnu Koreju kao nuklearnu silu.
U Severnoj Koreji je i relativno visoka delegacija Kine, koju predvodi član Politbiroa Kineske komunističke partije Li Hongdžong, što nagoveštava i intenziviranje političkih i ekonomskih veza između te dve zemlje.
Šta poseta ruske i kineske delegacije može da donese Severnoj KorejiOno što je, smatraju analitičari u Istočnoj Aziji, naročito potrebno Severnoj Koreji su hrana i energenti, čega Rusija i Kina imaju u obilju. Pjongjangu je potrebna i strana valuta, koju može brzo steći povećanjem izvoza gvožđa i uglja u Kinu.
U vojnom pogledu, verovatno najurgentniji zadatak za Pjongjang je prikupljanje informacija o kretanju i razmeštanju američkih, južnokorejskih i japanskih snaga, posebno podmornica, jer zemlja ne raspolaže sopstvenim satelitima i dovoljnim kapacitetima za elektronsko ratovanje, odnosno, izviđanje, prisluškivanje, praćenje i ometanje.
Severnu Koreju bi naročito obradovale tehnologije za razvoj krstarećih raketa, bespilotnih letelica, modernizaciju tenkova i oklopnih transportera i protiv-baterijsku borbu.
Dugoročno gledano, Pjongjang bi sigurno bio zainteresovan za ruske protiv-vazdušne sisteme, helikoptere i borbene avione, jer su PVO i vazduhoplovstvo segmenti vojske u kojima on posebno zaostaje u odnosu na južne susede i američke trupe stacionirane u Republici Koreji, Japanu i Guamu.
Šta Severna Koreja može učiniti za Rusiju i KinuI mada američki mediji, skloni demonizaciji svojih geopolitičkih takmaca, već dugo tvrde da Severna Koreja snabdeva Rusiju artiljerijskim granatama zbog navodne nemoći najveće države sveta da iste proizvede u dovoljnoj količini, to se čini kao gađanje dve ptice istim propagandnim kamenom. Jer Severna Koreja nema industrijske kapacitete koji bi bitno pomogli Rusiji, koja troši desetine hiljada artiljerijskih zrna dnevno.
Pogotovo što pojedini prozapadni mediji u Aziji procenjuju da Severna Koreja poseduje rezerve municije za samo jedan do tri meseca rata. Ako ta država, dakle, ima granata za samo par meseci ratovanja, onda ona ne može nikome da pruži pomoć u municiji.
Ono što Severna Koreja, čiji je ministar odbrane, sudeći po saopštenju nacionalne televizije, izjavio da njegova država u potpunosti podržava borbu Rusije za pravdu, može da učini za Moskvu je da modernizacijom i jačanjem sopstvene armije, te koordinisanjem njenog delovanja na moru sa Rusijom i Kinom, doprinese utvrđivanju ruskog Dalekog istoka u odnosu na SAD i njene saveznike.
Pjongjang bi mogao i da Rusiji pruži jeftinu radnu snagu, naročito onu koja bi učestvovala u obnovi Donbasa po okončanju rata, pod pretpostavkom da će on ostati pod ruskom kontrolom.
Severna Koreja može da bude od koristi i Kini u smislu vezivanja i iscrpljivanja američkih, južnokorejskih i japanskih snaga, koje su stalno na oprezu zbog mogućih raketnih i nuklearnih testova u toj komunističkoj državi.
Istorija se ne ponavlja, nego se rimujeNakon dužeg perioda relativnog opadanja u vojnim i ekonomskim odnosima tako se ponovo, kao reakcija na blokovsko vojno svrstavanje zemalja koje su politički bliske Vašingtonu, obnavlja osovina Moskva-Peking-Pjongjang, koja je postojala početkom pedesetih godina prošlog veka u doba Korejskog rata. Na drugoj strani rova i danas , kao i tada, su Seul, Vašington i njegovi saveznici.
No, u ovom Drugom hladnom ratu više nema SSSR-a, Rusija nije komunistička zemlja, a Kina je snažna država sa hibridnim političko-ekonomskim sistemom u kojem kapitalizam služi socijalizmu. Takođe, SAD više nisu država sa gotovo neograničenim proizvodnim kapacitetom i finansijskom moći kako je to bilo pedesetih.
Istorija se, dakle, kako je to tvrdio američki pisac Mark Tvejn, ne ponavlja, već rimuje.
Izvor
