Из овог текста дописника "Политике" из Вашингтона, Милана Мишића, може се прочитати нешто и о томе како тамо у САД доживљавају корсист и штету од овог рата, као и о разлозима за напад на Ирак.
Лекције узалудног ратаСалдо ирачке експедиције: Америка није поражена, али је много изгубилаОд нашег сталног дописника
Вашингтон – Последњи војник који је напустио базу Адер, близу јужног ирачког града Насири, угасио је светло. Било је то у пола три ујутру.
Око 500 војника у 110 возила, просто су се ишуњали одатле, јер ирачком особљу које је тамо радило није речено да, кад ујутру дођу на посао, у бази неће затећи никог.
Пред зору, у Кувајт је ушао последњи камион из ове колоне. Наредба је била да се не труби и не пуца у знак радовања.
Тако је завршено америчко ратовање и окончано њено повлачење из Ирака – и оцене о тој експедицији из руку политичара, пребачене у надлежност историчара, од којих су неки, не чекајући ону „историјску дистанцу“ која много тога чини јаснијим, али и компликованијим од почетних утисака, већ почели да премеравају ову сасвим свежу прошлост.
Многи одговори – зашто се почело, шта је добијено, колико је коштало и да ли је вредело, већ су, мање или више, познати. Међу онима који су већ изнели своје прве оцене, несумњив је консензус: Америка у овом рату није поражена, али је много изгубила.
То је досад најелоквентније, у есеју објављеном у „Вашингтон посту“, изнео Ендрју Баћевић, професор историје и међународних односа Бостон универзитета (иначе вијетнамски ветеран и пензионисани пуковник америчке војске). Његов главни закључак је да је дискретно америчко повлачење из Ирака уствари и крај једне ере – ере америчке војне и политичке свемоћи, крај њене улоге „незаменљиве нације“ и предводника новог, послехладноратовског поретка.
Професор Баћевић подсећа на изјаве политичара и текстове колумниста из 90-их година прошлог века, када се најављује да ће „највећа светска демократија и најјача економија“ предводити цео свет, али и истовремено поручује да „невидљива рука слободног тржишта не функционише без невидљиве песнице“, јер „’Мекдоналд’ не може да просперира без ’Мекдонел Дагласа’“ (произвођач авиона Ф-15).
Онда је дошао 11. септембар, који је свемоћну силу „приказао више као жртву него као архитекту историје“.
Ако је инвазија на Авганистан да би се тамо уништила Ал Каида био „рат из нужде“, онај који је уследио две године касније, напад на Ирак, био је „рат по избору“.
Професор Баћевић иде још даље у својој дијагнози, констатујући да је „глобални рат против тероризма“ био имплицитно, па чак и примарно, „амерички рат за глобалну надмоћ“. Вођен да се отклони свака сумња о америчкоj одлучности и снази. Да се потврди да је америчка воља закон.
С тог становишта, по овом историчару, именовање Садама Хусеина за америчког непријатеља број један имало је смисао, упркос томе што његов режим једва да је имао везе са Ал Каидом, и што је његово оружје за масовно уништавање било измаштано… „Стварни циљ операције Ирачка слобода био је да демонстрира да САД и даље свирају музику по којој маршира историја, а за то је трошни Хусеинов режим био идеална мета“, каже Ендрју Баћевић.
Инвазија је почела 20. марта 2003, Багдад је пао 9. априла, а већ 1. маја Буш је прогласио да је „мисија остварена“. Али, уместо краја, био је то само почетак рата, који је, по Баћевићу, скоро сасвим потрошио морални и политички капитал који је Америка стекла на крају Другог светског рата.
Америчка сила и оружје су додуше и даље најјачи на свету, али то више није гаранција да свугде може да победи. Може само да избегне пораз, закључак је овог професора.
За Ричарда Хаса, председника утицајног Савета за спољне односе, главна карактеристика ирачког рата је да није требало да буде вођен. Амерички интереси у њему нису били витални, а чак и да јесу, било је других начина да се заштите.
Али главна од многих лекција које би требало да буду научене из ирачког искуства, по Хасу, јесте да су „локалне реалности много битније од глобалних или геополитичких апстракција“.
„То је важило и у Вијетнаму, а није мање истинито ни сада у Авганистану. Треба да будемо свесни онога што не знамо и смерни у ономе што желимо да постигнемо“.
Најзад, главна оставштина овог рата да ће бити мање таквих америчких интервенција у будућности.
Мајкл Игњатијев, професор на Торонто универзитету, на питање да ли је рат вредео, одговара контрапитањем: вредео за кога? Курдима, који су стекли државу у држави, свакако јесте, добитници су и шити на југу Ирака. Али где је ту Америка? Она је изгубила подоста од своје међународне репутације, ојачан је и Иран, па је зато још теже тврдити да је нешто донео земљи која га је покренула.
Међу реткима који су ових дана ратна постигнућа сагледавали из нешто другачијег угла, је Макс Бат, такође из Савета за спољне односе. Осврћући се на најчешће потезан аргумент – да су 4.500 погинулих војника, 30.000 рањених и хиљаду милијарди потрошених долара превелика цена за оно што је постигнуто – он указује да је у Корејском рату плаћено више: 36.000 погинулих. Али то се показује оправданом данас, шест деценија касније, јер је „Јужна Кореја једна од најпросперитетнијих и најслободнијих земаља света“.
Да је прерано да пророкује да ће Ирак постати друга Јужна Кореја, признаје и овај експерт. Чак и ако ће тако заиста бити једног лепог дана, тешко да ће утешити данашње Ирачане, препуштене себи у разореној земљи, са више од 150.000 ратних гробова, махом цивилних жртава.
Јер, Садама Хусеина би, раније или касније, уз много мању цену, свргли и сами. Ко зна, можда би, без Американаца, „Арапско пролеће“ почело много раније, и то баш у Багдаду.
Милан Мишићобјављено: 25.12.2011.
www.politika.rs
