Петак, 01.04.2022.
Биљана Радомировић
Сусрет са Кфором на ЦрнушиТалас најава о томе да ће на вису изнад Митровице бити најмодерније утврђење КБС-а се слегао, али ова „забрањена зона” је и даље строго чувана и готово да нико не залази тамоКосовска Митровица – Од еуфорије у јавности коју су прошле године подигли градоначелник јужне Митровице Агим Бахтири и естаблишмент привремене косовске власти у Приштини због градње базе тзв. косовских безбедносних снага на вису Црнуши, на венцу Бајгорских планина, бар до сада, остала је само прашина. Мада се талас најава о томе да ће овде бити најмодерније опремљено утврђење КБС-а слегао, Црнуша, са више од 1.000 метара надморске висине, на први поглед је остала онаква каква је била још у доба када су ђаци митровичких школа ишли на гађање ћорцима, а доводили су их професори предвојничке обуке, и даље је „забрањена зона”, строго чувана и готово да нико од житеља из околине не залази тамо. А страх да би то место заиста могло да постане тачка са које би Приштина остварила своје претње, с обзиром на њен положај, није без основа.
Војно стрелиште, готово је исто као и онда када су ту, у дубодолини брда пуцали војници СФРЈ, касније Савезне Републике Србије, а од рата 1999. године сви, осим српске руке. Можда тек понеки Србин најпре у редовима косовске полиције, или пре напуштања КБС-а, који је по плану привремене централне косовске власти, али и по менторству западних сила, на путу да у догледно време прерасте у „војску Косова”. На стрелишту заједно са косовским полицајцима и припадницима КБС-а вежбају и, што одавно није тајна, и војници из састава Кфора, али и снаге Унмика.
Када је у марту прошле године Агим Бахтири аминовао одлуку одборника да се 190 хектара земљишта на Црнуши додели КБС-у за изградњу „најмодерније базе на Балкану”, то је многима звучало као да ће одатле из хеликоптерске флоте полетети можда чак и Х215, познат као „супер пума”, исти као они које је држава Србија већ купила. Исти онакав у саставу Кфора, којим смо се својевремено возили, а који лети брзином од 250 километра на час. Како кажу добри познаваоци овдашњих прилика иза Црнуше и идеје о бази стоје Американци и Немци, а говори се и да они то највећим делом финансирају. Логично, када се зна да је косовски буџет изузетно „танак” и да у потрази за послом, дневно и више десетина хиљада младих Албанаца напушта овај део Републике Србије.
Због свега тога, поново смо, по трећи пут, кренули пут венца Бајгорских планина, ка Црнуши, у нади да ћемо очас посла прећи оних километар и по колико треба од скретања са магистралног пута Косовска Митровица – Приштина, из правца јужне Митровице. Ту у селу Кичић, где су изграђене огромне куће, терасе ограђене кованим гвожђем, а дворишта допола најскупљом циглом. У свакој авлији ружичњак, што до рата није било карактеристично за Албанце, у некој и отворени базен за купање...
Скрећемо лево, док река аута иде ка јужном делу. Пут нам, чини се познат, али... Упадосмо једном Албанцу у двориште где се дизао високи пламен. Палио је стрњику, али се на питање возача љубазно одазва и рече да је пут погрешан. Тек видимо да смо ишли оним путем где је „ексклузивни” ресторан, у којем Митровчани, и Албанци с југа, али и севера долазе на вечере, изводе „специјалне госте”. Поново назад, поново на магистралу, па на бензинску пумпу, али, без правог одговора, јер и питање није било на месту. Нисмо питали „где је стрелиште”, већ „куда за Црнушу”.
Некако се довијамо, јер сви путеви воде „право”. Сваки путељак до куће је асфалтиран, што додатно прави проблем, јер ако и мало скренете с главне маршруте, ако и једним точком одете „лево”, нисте на правом путу. Тек једна жена наиђе, занета својим мислима, натоварена кесама из продавнице. Нигде никог више. У једном моменту се указа камен „међаш”. Тако смо га назвали, ради лакше оријентације. Стижемо у Црнушу, указују се избледела слова на зарђалој табли написана на албанском, енглеском и српском – „стрелиште”.
Сумњамо да је цео овај крај покривен камерама, али крећемо даље. На полигону, где су зидане кућице налик на контејнере уочавамо особу која се пресвлачи. Иза неких комбија, мува се око десетак људи. Нигде, ни на видику онај багер, ровокопач који је био у мају прошле године. Одједном, из шуме к нама креће возило Кфора. Мимоилазимо се, а онда крећемо и ми за њима. Губимо их из вида. Каже ми човек, који је пристао да нас вози горе, да су Пољаци. И овај одлазак на Црнушу је до последњег момента био под знаком питања. Све иједан одговор је био „не смем”. Да, Албанце би прогласили за „шпијуне”, а новинарима је потребна дозвола на коју се чека месецима. Познато је да би захтев новинара шетао од Унмика, Еулекса, косовског министарства полиције, Кфора... И ко зна где би исти захтев завршио.
Мада, Кфор се својевремено званично оградио, рекавши да са изградњом базе на Црнуши „нема ништа”. Поново смо на стрелишту, и поново видимо само неколико возила налик белим комби-возилима или полицијским џиповима. Долина где треба да се гради је добро сакривена. А около, на венцу Бајгорских планина, одакле се путем који је изграђен после рата стиже на север Косова – у села која припадају општини Звечан, Лепосавић. База која је у плану да се гради, а где још ни ексер није закуцан, на само је 35 километара ваздушном линијом од Копаоника и на 65 од базе „Југ”.
Са самог врха Црнуше, тамо где су некада били телевизијски репетитори, који и даље стоје, а сада су репетитори за мобилну телефонију, као на длану се виде све општине на северу Косова – од Косовске Митровице, Звечана, Зубиног Потока до Лепосавића. Дан туњав, киша само што није ударила. У делу где је „међаш” тек назиремо беле врхове Рогозне, под нама у измаглици северна Косовска Митровица, Звечанска тврђава, чувени димњак „Трепче”.
Воће пробехарало, ту под самом Црнушом. Да нисмо где јесмо, био би то видиковац какав се пожелети може. Стиже до нас и мирис паљевине. Крећемо назад, а онда као на филму. За нама она иста патрола Кфора, све време аблендује, с намером да станемо. Питање је да ли да идемо право магистралним путем, поред Православног гробља где је чак 90 одсто споменика порушено и даље ка Дудином кршу. Одустајемо од првобитне намере. Патрола Кфора све време је за нама. Пале и гасе светла... Скрећемо ка јужној Митровици. Одустајемо од првобитне намере, да идемо ка звечанској општини. Одустали су и припадници НАТО мисије. Нама је лакнуло, а шта је с њима даље било, скоро да нас није ни занимало.
Izvor:
www.politika.rs
