ГОДИШЊИЦА МАРТОВСКОГ ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИПочетак завршног чина етничког чишћења СрбаРеакција Кфора је зависила од земаља из којих долазе, док се Италијани лавовски боре да заштите Високе Дечане, Британци и Немци и не покушавају да зауставе насиље, већ само фотографишу нападе. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vojnici KFOR samo posmatrajuТог, 17. марта 2004. године, био сам на састанку у Палати федерације, када ме је нешто пре дванаест часова позвао Оливер Ивановић да ми јави да је ситуација у Северној Митровици изузетно напета и да се хиљаде наоружаних Албанаца окупља са јужне стране моста на Ибру. Чим смо завршили разговор, почели су да се јављају повереници Координационог центра из осталих српских средина са информацијама о сличним окупљањима у њиховим срединама. Ја сам одмах отказао све активности, покушао да алармирам све државне структуре. Моји позиви новом министру унутрашњих послова Јочићу, шефовима обавештајних служби, остали су без одговора. Обавио сам разговор са Војиславом Коштуницом, који је тек ступио на место председника владе, која је била у транзиционом периоду и чији су чланови били неоперативни, више опседнути унутрашњим политичким чисткама у министарствима која воде него послом који је требало да раде. По договореној процедури за ванредне ситуације у више наврата сам покушао да контактирам команданта Кфора Холгера Камерхофа. Није ми одговарао на позиве.
Како је дан одмицао, насиље на КиМ се захуктавало. У Београду, после више сати неодговорених позива које сам упутио надлежним министрима и шефовима служби, у 18 часова коначно организујемо ванредну седницу владе, којој присуствују и министри Државне заједнице, представници БИА и војске. Београд тражи хитну седницу Савета безбедности УН, међународна заједница јединствено осуђује насиље, али не предузима ништа да га заустави. На седници доносимо одлуку да се затражи повратак војске на КиМ, како би се помогло Кфору и Унмику у смиривању ситуације. Након ове седнице, одржава се састанак Врховног савета одбране. Борис Тадић, тадашњи министар одбране, добија задатак да контактира команданта јужног крила НАТО-а, адмирала Грегорија Џонсона, са захтевом за повратак војске на КиМ, што НАТО формално одбија. Адмирал Џонсон лично преузима командовање Кфором и одобрава размештај додатних трупа.
Пролог ескалације је заправо почео још 15. марта увече, када су у Чаглавици, српском селу у близини Приштине, Албанци кукавички, како то обично раде, из возила у покрету тешко ранили осамнаестогодишњег Јовицу Ивића. Одмах потом, наишао је џип УН, један од њихових официра је изашао, погледао у рањеног младића који је лежао крај пута и отишао без намере да му помогне, иако је видео да је Јовица жив и дозива у помоћ. Јовицу су, срећом, брзо пронашле комшије и хитно је транспортован у болницу у Северној Митровици, чиме му је спасен живот. Срби у Чаглавици и околним селима организују протесте овим поводом, након чега Кфор почиње да претреса српске куће у тим селима. У знак протеста, Срби блокирају магистралне путеве према Скопљу и Гњилану, уз инциденте са локалним Албанцима.
Амерички Кфор долази у Чаглавицу, у којој је већ запаљено више десетина српских кућа. Не оклевају да употребе бојеву муницију, што зауставља дивљање приштинских Албанаца.Дан касније, одмах после поноћи 17. марта, група албанских електронских медија јавља да су се три албанска дечака из албанског села Чабра код Зубиног Потока утопили у Ибру бежећи пред старијим српским младићима, што је био формални окидач за унапред припремљено координисано насиље Албанаца против Срба, српске имовине и културне и верске баштине.
Већ у подне, више хиљада Албанаца прешло је из Јужне Митровице мост на Ибру и ушло у окршаје са Србима из Северне Митровице. Француски Кфор, који је обезбеђивао мост, и Унмик полиција најблаже речено нису били дорасли ситуацији. Сузавац и шок-бомбе тешко да су могли да зауставе Албанце који користе аутоматско оружје, снајпере и бомбе. Поред једанаест рањених француских војника, погинуло је седам особа, троје Срба и четири Албанца, док је преко 200 особа рањено. Све српске жртве убијене су снајперским оружјем из јужног дела Митровице.
Сат времена касније, неколико хиљада Албанаца из Приштине напада Чаглавицу, у којој Срби већ два дана држе пут Приштина–Скопље, због напада на Јовицу Ивића. Десеторо Срба рањено је снајперским оружјем распоређеним по околним брдима. Истовремено, Албанци нападају и остале српске енклаве – Лапље Село, Липљан, Обилић, Зубин Поток...
Немоћни да зауставе насиље, Унмик и Кфор почињу евакуацију жена и деце из српских села. Албанске хорде систематски пале и уништавају српску имовину, цркве и манастире одмах након евакуације, са намером да униште сваки знак српског постојања у покрајини. Посебно су на мети повратничка насеља и древни српски манастири. Само у Призрену, спаљене су Богородица Љевишка (14. век), Богословија, Саборна црква Светог Ђорђа, седиште Рашко-призренске епископије, Манастир Светих Архангела, Црква Светог Спаса.
Реакција Кфора видљиво зависи од земаља из којих поједини контингенти долазе. Док се италијански војници лавовски боре да заштите Високе Дечане, Британци и Немци и не покушавају да зауставе насиље, већ само фотографишу нападе. НАТО доноси одлуку да пребаци део снага Сфора из БиХ на КиМ. Амерички припадници Кфора из „Бондстила” долазе у Чаглавицу, у којој је већ запаљено више десетина српских кућа. Њихова наређења су јасна, не оклевају да употребе бојеву муницију, што зауставља дивљање приштинских Албанаца.
Истовремено, на улице централне Србије излазе грађани који протестују због неадекватног одговора на погром над Србима. Почињу немири и сукоби са полицијом. Насиље у појединим градовима ескалира. Запаљене су џамије у Београду и Нишу и демолирани објекти у власништву Албанаца. Нападнута је зграда Исламске заједнице у Новом Саду. Јаке снаге полиције бране зграду амбасаде САД у Београду. Новопостављена влада, која је у налету унутрашњих политичких чистки и међустраначких препуцавања сменила команданта жандармерије Горана Радосављевића Гурија, што је један од разлога што жандармерија није била на располагању да у првим сатима адекватно одреагује на погром, ужурбано га враћа на то место како би зауставио демонстранте у српским градовима и спречио нападе на амбасаде западних ментора косметских Албанаца.
Позната је чињеница да ће читалац бити спутан правим читљивим текстом на страници када гледа њен распоред. Поента коришћења Lorem Ipsum модела је мање-више из разлога.У 19 часова, заједно са Гораном Свилановићем, тадашњим министром спољних послова, састајем се са амбасадорима земаља које су сталне чланице Савета безбедности УН и Контакт групе са захтевом за одлучнији ангажман на заустављању насиља. Још један јалов покушај да се покрену импотентни међународни механизми заштите хиљада животно угрожених Срба на КиМ и њихове имовине.
Одмах након састанка, крећем на КиМ, у цивилним возилима и у пратњи неколико полицајаца и петнаестак специјалаца 63. падобранске бригаде, који су били чланови мог обезбеђења од кризе на југу Централне Србије, како бих организовао одбрану најугроженијих енклава и верских објеката. На територију КиМ улазимо преко Кончуља и Беле Земље, у Грачаницу, која је у потпуном окружењу разуларених албанских хорди, стижемо око девет часова ујутру. Дочекује нас владика Артемије, одмах се распоређујемо и организујемо одбрану.
После више позива на које није одговарао, коначно ми се јавља тадашњи командант Кфора немачки генерал Холгер Камерхоф. Тражим састанак, он одбија, рекавши да не може да дође до Мердара где уобичајено имамо састанке. Шокиран сазнањем да га зовем из Грачанице, одмах долази на састанак. Током састанка, више га занима како сам стигао до манастира него да направимо оперативни план како да боље заштитимо Србе. Иако је регистровао наше људство распоређено на одбрамбеним позицијама у оквиру манастира, не коментарише ништа, али одмах по одласку са састанка позива америчке припаднике Кфора да преузму спољашњу заштиту манастира. Американци стижу, али захтевају да одмах напустим КиМ, што одбијам, док не обиђем најугроженије српске енклаве. Одмах по доласку америчких припадника Кфора, Албанци се повлаче. Територију покрајине напуштам око 21 час, преко Мучибабе.
И међународни цивилни и војни званичници и поједини локални албански политичари и медији на КиМ проценили су у својим изјавама да се радило о организованом и добро координисаном покушају етничког чишћења Срба са КиМ. Радио-телевизија Косова је 18. марта јавила да су главне мете албанских демонстраната дан раније биле православне цркве и да су у више од 90 одсто градова на Косову оне запаљене. Приштински новинар и оснивач листа „Коха диторе”, Ветон Сурои, рекао је да је албанска страна организовала садашње насиље на Косову и Метохији с циљем да се протера српско становништво.
Адмирал Џонсон је изјавио да је насиље на КиМ организовано са циљем етничког чишћења Срба. Командант Сфора генерал Вирџил Пекет потврдио је да су нереди на Косову врло добро оркестрирани и организовани из једног центра. Италијански генерал Алберто Примисери, командант мултинационалне бригаде „Југозапад”, изјавио је да су Албанци имали спремљен план да опустоше покрајину.
И поред тога, специјални представник ГС УН, Хари Холкери, дан касније даје изјаву Националном радију САД да је „ситуација на КиМ знатно побољшана, те да је прејако рећи да се ради о етничком чишћењу, када је спаљено само пар српских православних цркава”.
Очекивано, став већине у албанској политичкој елити у одговору на погром био је да је једини начин да се смири и нормализује ситуација на Косову – проглашење независности.
У одговору на мартовски погром, Влада у Београду је дала предлог кантонизације покрајине, слично босанско-херцеговачком моделу, како би се пружила додатна безбедност и стабилизовале српске средине. Овај предлог су, као и многе друге пре и после тога, одбиле најутицајније западне земље, којима је и тада и сада очигледно исти циљ – независна „држава” Косово потпуно очишћена од Срба и од доказа о њиховом вековном постојању на том простору.
Немам никакву недоумицу да Албанци ово насиље нису организовали самостално. У периоду од 2001, када смо успоставили Координациони центар за КиМ, имао сам утисак да су ментори косовског државног пројекта били затечени ефикасношћу којом смо спроводили оне елементе Резолуције СБ УН 1244 које нису никако могли да оспоре, макар не јавно, а који су се тицали повратка, обнове и консолидације српске заједнице на КиМ.
Повратак наше војске на КиМ могли су да одбију правдајући се овим или оним разлозима, али за остале одредбе резолуције, које спадају у домен основних људских права, чак ни они, свемоћни, нису имали аргументе којим би их одбили. Прва повратничка насеља су успешно успостављена, преко институција смо успели да обезбедимо живот и опстанак Срба у том изузетно непријатељском окружењу, у којем међународни цивилни и војни представници нису радили довољно на њиховој заштити. Првобитни успеси били су замајац за додатну консолидацију српске заједнице, која је могла да помрси планове моћним земљама које су стајале иза агресије НАТО-а на нашу земљу и трајног незаконитог отимања наше територије. И то је морало да се заустави.
Седамнаестомартовски погром, који је, како су и сами они оценили, било добро организовано етничко чишћење којим је командовано из једног центра, носи потпис неких страних служби које имају историју сличног „ничим изазваног” насиља, којим је ситуација на терену преко ноћи насилно промењена у корист интереса њихових држава. Тајне архиве ће се једног дана отворити, историја ће показати које су то земље биле. Чињеница је да је погром 2004. био почетак завршног чина систематског потпуног брисања Срба и историје њиховог вековног присуства на КиМ. То се више не ради масовно, већ свакодневно, континуираним инцидентима, уз саучесништво међународних „посредника”. Методе су се временом промениле, можда постале нешто суптилније, али циљ је и данас, 19 година касније, остао потпуно исти.
У насиљу учествовало више од 51.000 АлбанацаУ дводневном мартовском погрому 2004. године, у присуству 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника Унмика и 6.000 КПС-а, из својих кућа је прогнано више од 4.000 Срба широм КиМ, погинуло је 28 особа, више од 900 је рањено, претучено и тешко повређено. Уништено је 19 манастира – споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису биле категорисане. Оштећено је 11 цркава и манастира. Уништено је преко 10.000 вредних фресака, икона и осталих црквених реликвија. Уништене су црквене матичне књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на КиМ. Преко 900 кућа је спаљено и уништено, од Срба је етнички очишћено девет села и шест градова. Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, до тада најстабилнија српска енклава у непосредној близини Приштине, убрзо је постала велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошевца, Штимља, Подујева, Гњилана (у којем је до 1999. године становништво било већински српско), Липљана, Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, као и из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац. Процене УН полиције биле су да је у насиљу на 33 локације учествовало више од 51.000 Албанаца. Ухапшена су 163 лица осумњичена за подметање пожара, пљачку, убиства и остала кривична дела. Већина је ослобођена, свега неколико ухапшених је осуђено на симболичне казне. Приштинске институције самоуправе најавиле су оснивање посебног фонда за обнову уништене имовине, што је остало мртво слово на папиру.
Izvor