Dešavanja u Srbiji - Kosovo i Metohija

[Boro Prodanic]

Iznenadni zapadni manevar: Lajčak i zvanično poništio Briselski sporazum

Izjavom u Prištini da će Zajednica srpskih opština biti formirana na osnovu nekog od 15 postojećih evropskih modela, specijalni predstavnik EU Miroslav Lajčak ubio je Briselske sporazume.

Lajčaku bi trebalo jasno reći – postoji ne 15, nego jedan model, dogovoren, razrađen do detalja i potpisan u Briselu.

Time što je Aljbinu Kurtiju, kako je sam rekao, izneo 15 evropskih modela sličnih ZSO, koji bi, kako je naveo, mogli da posluže kao inspiracija za to kako će Zajednica funkcionisati na KiM, Lajčak je otpisao model Zajednice srpskih opština koji je do detalja dogovoren i potpisan u okviru Briselskih sporazuma, kaže nekadašnji šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović.

Ubijanje Briselskih sporazuma po Lajčakovom receptu

On podseća da su taj model usaglasili i potpisali, ne samo predstavnici Beograda i Prištine, već i predstavnici EU.

„Ovo što Lajčak sada govori potpuno je nova stvar, a ona znači vraćanje pitanja ZSO na sam početak i pokušaj negiranja činjenice da je sve to usaglašeno i dogovoreno i da ni o kakvim drugim modelima nije bilo reči, niti je takva rasprava potrebna. Ali, ovo je očigledno način da se u to što zovu implementacija, u isti paket, uvrsti i ZSO kao potpuno novo pitanje“, objašnjava Jovanović.

Ovakav Lajčakov pristup čak ne znači ni da je pitanje ZSO na prvom mestu u njegovom paketu, čemu svedoče reči da ZSO sada i nije na dnevnom redu. Sve to razotkriva, dodaje naš sagovornik, prevtrljivu i nepouzdanu taktiku koju ispoljavaju Lajčak i EU.

„To što Lajčak sada govori, možemo razumeti kao stav Nemačke, Francuske i Amerike, verovatno i Velike Britanije, odnosno kao stav Kvinte. Još očiglednije postaje da čitava operacija oko plana za implementaciju ima antisrpski karakter jer pokazuje da nema kraja mrcvarenju Srbije, da nema kraja potcenjivanju i ponižavanju Srbije i da je možda trenutak da Srbija kaže da ovakva igra nije prihvatljiva“, napominje Jovanović.

Srbija neće da učestvuje u sopstvenoj demontaži

Uzurpacija mandata koji jedino pripada Savetu bezbednosti UN otišla je, dodaje Jovanović, predaleko – to kako se Lajčak i njegovi pretpostavljeni ponašaju nema nikakve veze sa stavom Generalne skupštine UN iz 2010, kada je svojom savetodavnom rezolucijom ovlastila EU samo da olakšava dijalog strana. Od olakšavanja dijaloga, trinaest godina kasnije došlo se do ultimatuma, stalnog zavrtanja ruku Srbiji, do mera koje ničim ne mogu da se principijelno objasne.

„Lajčak još izjavljuje u Prištini da je zadovoljan kako Priština vidi plan za primenu. Očigledno iza toga stoji taktika, da, pošto je i Lajčaku i svima drugima poznato šta Srbija ne može i neće da prihvati, da Srbija bude ta koja otežava ili odbija nešto što je Priština prihvatila. Došlo se u apsurdnu situaciju i u tom detalju da se sad pravi plan za implementaciju nekog predloga, a predlog niti je potpisan, niti je prihvaćen“, komentariše Jovanović.

Prema njegovom viđenju stvari, došao je trenutak da Beograd skine rukavice, jer se svakim potezom Srbija provocira kako bi bila optužena za nekooperativnost, a svima je jasno da Srbija ne može i neće da prihvati saradnju u njenom daljem drobljenju. Zamislivo je da neke sile imaju interes da dalje drobe srpsku državu i srpsku naciju, ali nezamislivo je da to rade uz saradnju vlasti iz Beograda, dodaje on – Srbija ne može da sarađuje u sopstvenoj demontaži.

Zapad nikada nije poštovao sporazume

Jovanović podseća kako se Zapad odnosio prema međunarodnim sporazumima koje potpisao sa Srbijom u prošlosti – zapadne sile konstantno pokušavaju da revidiraju Dejtonski sporazum, a Erdutski sporazum, kojim je formirana Zajednica srpskih opština u Hrvatskoj nikada nije ni zaživeo – ta organizacija svedena je na kraju na nivo nevladine organizacije.

Naš sagovornik takođe podseća i na izjavu bivše nemačke kancelarke Angele Merkel, kako je potpisivanje Minskih sporazuma bilo samo kupovina vremena kako bi se Ukrajina naoružala.

Prema Jovanovićevim rečima, u Lajčakovim potezima ima sličnosti sa prethodnom istorijom poštovanja međunarodnih sporazuma od strane Zapada. To je, kaže, logično jer sve proizilazi iz jedne iste strategije dominacije i ekspanzije na Istok. Nosioci te strategije pokazuju nezajažljivost, nemaju granica.

„U ovom slučaju se očigledno radi o pritiscima na Srbiju, prvo, da prizna apsolutnu dominaciju NATO-a na Balkanu, da se odvoji od Rusije i Kine kao strateških partnera. Ništa od ovoga nije hipoteza, to je stvarnost. Mi vidimo i američkog ambasadora u Beogradu koji se pretvorio u procenitelja štete zbog neuvođenja sankcija Rusiji“, kaže Jovanović.

Podsećamo, Lajčak je u Prištini rekao da Upravljački tim prvo treba da iznese predlog za ZSO, a zatim da se razgovara o kritikama koje imaju obe strane.

„To je jasno navedeno u sporazumu iz 2013. Upravljački tim je taj koji mora da iznese predlog i onda obe strane imaju priliku da daju svoje kontra-predloge i komentare, a to je proces u kojem su Kosovo i Srbija ravnopravni partneri. Evropska unija će se zatim pobrinuti da ono oko čega smo se dogovorili, bude u skladu sa evropskim standardima i vrednostima“, naveo je on.

Međutim, Lajčak je istakao i da će ZSO biti formirana na osnovu nekog od 15 postojećih evropskih modela, dodajući da to trenutno nije na dnevnom redu dijaloga.

Izvor

[Kubovac]

Lajčak je "kukavičje" jaje, potureno Srbima i Srbiji. Poturen zbog dobrih odnosa Srba i Slovaka i Srbije i Slovačke. Prvi put su njegove "dobre" usluge utrle put neustavnom otcepljenju Crne Gore, zaključivanjem "sporazuma" o trogodišnjem "prelaznom" rešenju kroz DZ Srbija i Crna Gora nakon koga bi se održao referendum sa uslovima koji nisu bili u skladu sa Ustavom Crne Gore, a koji su tadašnje vlasti Srbije prihvatile.

Sada brani i lobira za sporazum koji de fakto (a gotovo i de jure) znači priznanje nezavisnosti Kosova (svakako nezavisnosti od Srbije) iako njegova država Slovačka to nije učinila i iako ne postoji jedinstveni stav EU po tom pitanju.

Ne znam da li ćemo shvatiti, pre nego bude kasno, da između Lajčaka, Borela i Eskobara nema nikakve razlike.

PS. Slično je bilo i sa Ahtisarijem. On je poturen da se Srbi "uvere" kako će predlog plana budućeg statusa Kosova doneti čovek koji je doneo papir u Beograd kojim je završen rat 1999. godine. I šta smo dobili? "Nadgledanu" nezavisnost Kosova....

[Boro Prodanic]

Galijašević: SAD žele da Srbi nemaju državu i da im Šiptari rade ono što su Ukrajinci radili Rusima

Pozicija Srbije na geopolitičkoj slici svijeta je kao pred Berlinski kongres, prije 150 godina, i zato bi vrijedilo ponoviti stavove predsjednika Dodika koji se čuju iz okupirane BiH: RSepublika Srpska nikada neće ući u NATO, nikad neće uvesti sankcije Rusiji i nikada neće priznati lažnu državu Kosovo.

Ta tri NE definišu srpsku poziciju u BiH i srpsku poziciju na ovom cijelom geopolitičkom prostoru.

U stvari, čini se da je Dodik najjasnije izrekao činjenicu da Srbi nikada nisu pobjedili i dobili slobodu za zelenim stolom – nikada se Srbi nisu oslobodili pregovarajući. Ako se vratimo i na izjavu Dobrice Ćosića -da Srbi dobijaju ratove, a gube mir, onda bih geopoliitčku situaciju tako posmatrao.

Sjetite se srpskog Prvog i Drugog ustanka, pobune Husein kapetana Gradaščevića ne a protiv Osmanskog carstva, Prvog i Drugog balkanskog rata, Prvog i Drugog svjetskog rata. Na kraju, sjetite se kako je taj rat završen: tako što je u Beograd ušla Crvena armija, kao vojska koja nam je poslije toga garantovala barem pola vijeka mira, prije nego što su neonacističke ambicije ujedinjene Njemačke i američka imperijalna moć ponovo udarili na nas.

Razorili su nam države i društvo i stvorili sedam marionetskih država. Upravo je to razlog zašto Srbija sada trpi pritiske. Kao što trpe i Srbi u Republici Srpskoj i Srbi u Crnoj Gori.

Dakle, opet se vraćamo na to ključno pitanje – zašto je smetala Jugoslavija, država koja je bila sposobna da artikuliše zajedničke interese na globalnom međunarodnom polju?

Nije smetala zbog Slovenaca i Hrvata nego je trebalo da se srpski etnički prostor fragmentira i da se uništi srpska tradicionalna stara nacija, koja ima dugu istoriju stradanja i pobjeda. Prvo je trebalo da se unište nacionalna osjećanja kod te nacije, zatim da se homogen etnički teritorij koji naseljavaju Srbi podjeli i isparceliše, a onda da se unište državni elemneti kako bi se Srbi pretvorili u ono što su Amerikanci – odnosno da ne budu nacija. Jer, američka nacija ne postoji!

A cijela američka istorija je manje stara i vrijedna od istorije stotina srpskih hramova i manastira na Kosovu!

Uzgred, zamislite, kada govorimo o starosjediocima Amerike, mi još uvijek govorimo o evropskim, španskim i engleskim zabludama da su našli kraći put do Indije! Pa su tako starosjedioci tamo još «Indijanci». Ne Apači, Šošoni, Irokezi, nego – Indijanci.

U toj i takvoj Americi, zbog bezbjednosnog, obavještajnog, vojnog i finansijskog pritiska, koga nacistički Gebels Džordž Soroš vrši na unutrašnjem planu, Amerikanci još misle da su nacija…

Oni Srbima žele da nemaju državu i da im Šiptari rade ono što su Ukrajinci radili kad su dobili državu.

Sporazum o normalizaciji sa Šiptarima i saradnja sa Šiptarima nisu mogući ni kad biste im Beograd dali. Oni će državne granice, ako ih dobiju, iskoristiti za ono što su radili Ukrajinci: da ono malo Srba preostalih na Kosovu, spaljuju u Mitrovici, kao Ukrajinci što su spalili Ruse u Odesi!

Dževad Galijašević u emisiji TV Hepi „Dobro jutro, Srbijo!“

Izvor

[Boro Prodanic]

Pročitan dribling Lajčaka kojim hoće da prevari Srbiju: Za Kosovo u UN nagrada je – ZSO

Time što u Prištini priča jedno, a u Beogradu drugo, Miroslav Lajčak pokazuje kakvo je stanje u EU.

Lajčak je slika i prilika EU i njenih organizacionih i političkih (ne)mogućnosti, kao i njenog kapaciteta da u dijalogu Beograda i Prištine posreduje na pravi način. Na izjave posrednika u dijalogu i njegove stavove teško da iko može da se osloni.

U Prištini kao na švedskom stolu – Lajčak je izneo petnaest modela za formiranje Zajednice srpskih opština.

U Beogradu, pak, posrednik je okrenuo ploču – „modeli su samo dati Prištini na uvid, a ZSO će biti formirana po Briselskom sporazumu“, rekao je. Tako Miroslav Lajčak, potpuno kontradiktornim porukama, interpretira posredovanje EU u dijalogu između Beograda i Prištine tokom poslednje šatl diplomatske turneje.

Lajčak odražava nemoć EU

Lajčak prilagođava svoje izjave i stavove u zavisnosti od toga gde se nalazi i u zavisnosti od toga sa kakvim se stavovima suočava na terenu, kaže nekadašnji diplomata i spoljnopolitički analitičar Zoran Milivojević.

„Već smo navikli na gospodina Lajčaka posle tri godine bezuspešnih pregovora kojima posreduje i koje vodi. Ono što je glavno pitanje, kakav je stav Brisela. Ako bismo gledali Lajčaka, ne bismo imali nikakvu šansu da imamo uvid u poziciju posrednika, ali, s druge strane, činjenica da Lajčak ima podršku dvadesetsedmorice i Brisela govori da EU i dalje ostaje pasivni posmatrač, a ne aktivni posrednik“, napominje Milivojević.

Zato, kada je reč o EU, ne treba ništa ozbiljno očekivati. Tako, Lajčak zapravo odražava stanje u EU, njenu nemoć i nedostatak političke volje da se reši kosovsko pitanje, uključujući i ono iza čega je sama stala pre deset godina, dodaje on.

Zaključak je, prema Milivojevićevom mišljenju, da se na Lajčakove izjave i stavove teško možemo osloniti i teško se može zaključiti da postoji nešto što bi se moglo nazvati stavom EU.

„Ponavlja se ono što smo imali na poslednjem sastanku u Briselu, kada je gospodin Borelj govorio o onome što je interes EU, a to je da postoji evropski plan i da su se strane saglasile oko njega, a ni reči o ZSO niti o onome što je ključno za dijalog i onome što bi trebalo da vodi dijalog prema kompromisu“, podseća Milivojević.

Vraćanje dijaloga na Ahtisarijev plan

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković smatra da kontradiktornost Lajčakovih izjava proizilazi iz namere da se pitanje ZSO poveže sa srpskim priznanjem kosovske nezavisnosti, čime se stvari vraćaju na 2008. i plan koji su tada sačinili Marti Ahtisari i Volfgang Išinger.

„To je ono što se krije iza tih Lajčakovih sitnih manevara, nekih diplomatskih driblinga na malom prostoru. On hoće da spoji pitanje ZSO i davanja saglasnosti Srbije za članstvo Kosova u UN, s tim što se pitanje saglasnosti ne vezuje direktno za priznanje, razmenu diplomatskih nota i slično, nego za eksplicitnu uzdržanost Srbije, koja bi otvorila vrata međunarodnim akterima koji podržavaju nezavisnost Kosova da zbog toga što nema srpskog protivljenja, pokušaju sa aplikacijom Kosova u UNESKO ili u Interpol“, objašnjava on.

Lajčakovi manevri suprotni su duhu i slovu Briselskih sporazuma i kriju se iza retoričkih figura kao što su „normalizacija odnosa“ ili „evropska perspektiva regiona“, dodaje naš sagovornik.
Na Srbiji je da tako nešto prihvati ili ne prihvati – trećeg nema jer sa Zapada Beograd u ovom trenutku ne može da očekuje drugačiju ponudu.

To šta će srpsko javno mnenje reći, da li će se protiviti ovakvom načinu ophođenja prema našoj zemlji, evropske zvaničnike, prema Stankovićevom mišljenju, ne zanima. Njih zanima samo da reše geopolitičku jednačinu i time ostvare potpunu dominaciju u regionu – mimo tog konteksta, Srbija ih ne zanima.

„Oni dobro znaju da je tako nešto neprihvatljivo za većinu stanovništva, ali insistiraju na svojim interesima i nikada ne odustaju. Unutrašnjopolitičke konstelacije, bilo da je reč o odnosima vlasti i opozicije ili o odnosima političke elite i javnog mnenja, njih sekundarno ili tercijarno zanima. Ili ih čak uopšte ne zanima. Mislim da je ova treća opcija najizvesnija“, zaključuje Stanković.

Izvor

[Boro Prodanic]

Годишњица погрома над Србима на Косову и Метохији 2004. године

Пре деветнаест година, 17, 18. и 19. марта 2004. године, над Србима Косова и Метохије догодио се погром. Био је то други велики погром који су косовски Албанци починили над Србима Косова и Метохије, по агресији НАТО-а на Србију, односно СРЈ 1999. Током јуна 1999. године изгнано је приближно четврт милиона Срба и других неалбанаца. Притом се све догађало у присуству међународних војних снага.

Током својеврсне „Кристалне ноћи” над Србима, као и над њиховом имовином, светињама, храмовима и споменицима, марта 2004, са Косова и Метохије протерано је 4.012 Срба. Већина се никада није вратила у своје домове.

Током насиља на КиМ 17, 18. и 19. марта 2004. убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с припадницима међународних снага безбедности.

У уторак 16. марта 2004. у касним ноћним сатима медији у Приштини јавили су да су тројица дечака, косметских Албанаца, старости 8, 11 и 12 година, смртно страдали утопивши се у Ибру, у селу Чабра, недалеко од Зубиног Потока. Како су они тада јавили, дечаци су бежали пред српским нападачима.

Сутрадан, 17. марта, око поднева, више хиљада косовских Албанаца прешавши мост на Ибру пут северног дела Косовске Митровице, напало је тамошње Србе. Започела је пуцњава. У граду су били виђени Албанци са аутоматским оружјем. Припадници међународних снага безбедности употребили су сузавац и шок бомбе.

У раним поподневним сатима појављују се информације да су у току напади на Србе у низу места широм Косова и Метохије, у Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем селу, Чаглавици...

Више хиљада Албанаца напало је Србе у Чаглавици, јужном предграђу Приштине, негде после 13.00 часова. Снајпером је у том месту рањено десет особа српске националности. Српске куће су паљене.

У поподневним сатима јављено је да је седам особа погинуло, четири Албанца и троје Срба, а више од 200 је рањено у Косовској Митровици. Потврђено је да су Срби убијени снајперским оружјем из јужног дела града. Повређено је и 11 француских припадника КФОР-а . Током поподнева припадници КФОР-а и УМНИК-а, евакуисали су Србе из Чаглавице и других села у том појасу.

Током вечери уследили су напади на цркве и манастире. Запаљена је, осим бројних српских домова широм Косова и Метохије, и Богородица Љевишка у Призрену, као и Богословија и Саборна црква Светог Ђорђа у том граду. Уништени су Манастир светих Архангела и Црква светог Спаса. Обе српске цркве у Косову Пољу су такође запаљене. У Липљану су убијене четири особе српске националности. Куће Срба су масовно паљене. И у том граду припаданци КФОР-а настојали су да евакуишу Србе.

У касним вечерњим сатима портпарол УМНИК-а Дерек Чепел демантовао је оптужбе да су албански дечаци у Ибру у селу Чабра страдали бежећи од Срба, што је био изговор за погром над Србима. Како је рекао - насиље на Косову било је унапред планирано.

Погроми су настављени и сутрадан 18. марта. У раним поподневним сатима објављено је да је главнокомандујући Јужног крила НАТО-а, адмирал Грегори Џонсон, преузео команду над КФОР-ом и одобрио размештање додатних снага.

Ибрахим Ругова, у то време на позицији председника тзв. Косова, позвао је тада међународну заједницу да хитно донесе одлука о независности Косова.

Напади, паљевине и пљачке наставили су се у Урошевцу, Племетини, Угљарима, Косовској Митровици. Јављено је да у месту Облић, северозападно од Приштине, више нема Срба.

У вечерњим сатима запаљена је црква Светог Саве у Косовској Митровици. Запаљена је црква Светог Николе у Приштини. Албански екстремисти бацили су бомбе на станице полицијске службе у Липљану и Обилићу.

Монахиње манастира Девич евакуисане су од стране припадника КФОР-а, пошто је најмање 1.000 наоружаних Албанаца окружило манастир који је опљачкан и запаљен.

Око 22.00 сата заповедник Јужног крила НАТО-а Грегори Џонсон изјавио је у Приштини да насиље које последњих дана не престаје на Косову указује на постојање организованог обрасца. Сутрадан, Џонсон је оценио да је масовно насиље које траје на Косову - етничко чишћење.

Исте вечери, 19. марта, представник УНМИК-а Дерек Чепел саопштио је да је у сукобу на Космету погинуло 28, а повређено више од 600 особа.

Два дана потом, у понедељак 22.марта, у вечерњим сатима Дерек Чепел је објавио да су ухапшене 163 особа због подметања пожара, пљачке, убистава и других кривична дела током, како је рекао „међуетничких” сукоба на Косову. Речено је такође да се претпоставља да је око 51.000 особа учествовало у 33 појединачна догађаја. Поновљено је да је 28 лица из обе заједнице погинуло, а 870 је повређено. Како је рекао, нападачи су спалили или дигли у ваздух 30 српских цркава, оштетили 11 цркава и манастира и уништили 286 кућа. У нередима су уништена и 72 возила УН.

Укупно, током погрома над Србима на КиМ 17, 18. и 19. марта 2004. убијено је најмање 27 особа, од којих 16 Срба, повређене су стотине Срба, као и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи нападнуте и њихову имовину и храмове.

Током погрома порушено је, колико се зна 935 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и древна црква Богородице Љевишке. Прва литургија у њој служена је тек шест година доцније, али трагови девастације и пожара нису отклоњени. Године 2006. стављена је на листу споменика под заштитом УНЕСКО-а. Богородица Љевишка, један од најрепрезентативнијих споменика средњовековне Србије, епископско средиште српске цркве у средњем веку, посебно раскошну форму добио је у време Краља Милутина (1282-1321), мада је и раније било архијерејско средиште призренског епископа српске цркве.

Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда током погрома марта 2004. је био близу стотину. Уништене су небројене фреске, иконе, црквене реликвије. Посебна мета били су духовно наслеђе и храмови српског народа.

Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа је осуђено. Погром албанских екстремиста над Србима 17, 18. и 19 марта 2004. на Косову и Метохији осудили су тада Савет безбедности УН, као и Европска унија, подсећа Танјуг.

Izvor

[dzumba]

Погроми су настављени и сутрадан 18. марта. У раним поподневним сатима објављено је да је главнокомандујући Јужног крила НАТО-а, адмирал Грегори Џонсон, преузео команду над КФОР-ом и одобрио размештање додатних снага.

Командант КФОР-а у то време био је генерал Камерхоф (ако сам добро погодио изговор његовог презимена), Немац. Један тотално неспособан и незаинтересован човек. Знам да смо га будили ноћу 17/18. марта 2024. године. На терену падају главе, припадници КФОР-а  беже или су кукавни, као немачки, фински и још неки контигенти, а неки се супротстављају терористичким нападима - пре свих италијански припадници КФОр-а, затим и Французи, а он спава, баш га брига.Ми га информишемо где су проблеми (имали смо податке са терена) и претили да ће ми послати снаге, ако он не може. Овај адмирал је био коректан и одмах предузео мере да КФОР реагује боље. Ангажовао је Американце, који су, истине ради, када су се укључили били врло професионални (када је требало да лупају Албанце и да пуцају урадили су то).

Наравно, тај погром је био организован и планиран, само се чеко повод. Иако је тада и тај амерички генерал рекао да је то етнички погром, на крају осим пар небитних појединаца нико није одговарао. А најодговорнију су били тзв. међународни представник  и командант КФОР-а пре свега због не чињења јер су били упозорени да ће се нешто десити. И кад је све почелу, они спавају...

[Boro Prodanic]

ГОДИШЊИЦА МАРТОВСКОГ ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Почетак завршног чина етничког чишћења Срба

Реакција Кфора је зависила од земаља из којих долазе, док се Италијани лавовски боре да заштите Високе Дечане, Британци и Немци и не покушавају да зауставе насиље, већ само фотографишу нападе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vojnici KFOR samo posmatraju

Тог, 17. марта 2004. године, био сам на састанку у Палати федерације, када ме је нешто пре дванаест часова позвао Оливер Ивановић да ми јави да је ситуација у Северној Митровици изузетно напета и да се хиљаде наоружаних Албанаца окупља са јужне стране моста на Ибру. Чим смо завршили разговор, почели су да се јављају повереници Координационог центра из осталих српских средина са информацијама о сличним окупљањима у њиховим срединама. Ја сам одмах отказао све активности, покушао да алармирам све државне структуре. Моји позиви новом министру унутрашњих послова Јочићу, шефовима обавештајних служби, остали су без одговора. Обавио сам разговор са Војиславом Коштуницом, који је тек ступио на место председника владе, која је била у транзиционом периоду и чији су чланови били неоперативни, више опседнути унутрашњим политичким чисткама у министарствима која воде него послом који је требало да раде. По договореној процедури за ванредне ситуације у више наврата сам покушао да контактирам команданта Кфора Холгера Камерхофа. Није ми одговарао на позиве.

Како је дан одмицао, насиље на КиМ се захуктавало. У Београду, после више сати неодговорених позива које сам упутио надлежним министрима и шефовима служби, у 18 часова коначно организујемо ванредну седницу владе, којој присуствују и министри Државне заједнице, представници БИА и војске. Београд тражи хитну седницу Савета безбедности УН, међународна заједница јединствено осуђује насиље, али не предузима ништа да га заустави. На седници доносимо одлуку да се затражи повратак војске на КиМ, како би се помогло Кфору и Унмику у смиривању ситуације. Након ове седнице, одржава се састанак Врховног савета одбране. Борис Тадић, тадашњи министар одбране, добија задатак да контактира команданта јужног крила НАТО-а, адмирала Грегорија Џонсона, са захтевом за повратак војске на КиМ, што НАТО формално одбија. Адмирал Џонсон лично преузима командовање Кфором и одобрава размештај додатних трупа.

Пролог ескалације је заправо почео још 15. марта увече, када су у Чаглавици, српском селу у близини Приштине, Албанци кукавички, како то обично раде, из возила у покрету тешко ранили осамнаестогодишњег Јовицу Ивића. Одмах потом, наишао је џип УН, један од њихових официра је изашао, погледао у рањеног младића који је лежао крај пута и отишао без намере да му помогне, иако је видео да је Јовица жив и дозива у помоћ. Јовицу су, срећом, брзо пронашле комшије и хитно је транспортован у болницу у Северној Митровици, чиме му је спасен живот. Срби у Чаглавици и околним селима организују протесте овим поводом, након чега  Кфор почиње да претреса српске куће у тим селима. У знак протеста, Срби блокирају магистралне путеве према Скопљу и Гњилану, уз инциденте са локалним Албанцима.

Амерички Кфор долази у Чаглавицу, у којој је већ запаљено више десетина српских кућа. Не оклевају да употребе бојеву муницију, што зауставља дивљање приштинских Албанаца.

Дан касније, одмах после поноћи 17. марта, група албанских електронских медија јавља да су се три албанска дечака из албанског села Чабра код Зубиног Потока утопили у Ибру бежећи пред старијим српским младићима, што је био формални окидач за унапред припремљено координисано насиље Албанаца против Срба, српске имовине и културне и верске баштине.

Већ у подне, више хиљада Албанаца прешло је из Јужне Митровице мост на Ибру и ушло у окршаје са Србима из Северне Митровице. Француски Кфор, који је обезбеђивао мост, и Унмик полиција најблаже речено нису били дорасли ситуацији. Сузавац и шок-бомбе тешко да су могли да зауставе Албанце који користе аутоматско оружје, снајпере и бомбе. Поред једанаест рањених француских војника, погинуло је седам особа, троје Срба и четири Албанца, док је преко 200 особа рањено. Све српске жртве убијене су снајперским оружјем из јужног дела Митровице.

Сат времена касније, неколико хиљада Албанаца из Приштине напада Чаглавицу, у којој Срби већ два дана држе пут Приштина–Скопље, због напада на Јовицу Ивића. Десеторо Срба рањено је снајперским оружјем распоређеним по околним брдима. Истовремено, Албанци нападају и остале српске енклаве – Лапље Село, Липљан, Обилић, Зубин Поток...

Немоћни да зауставе насиље, Унмик и Кфор почињу евакуацију жена и деце из српских села. Албанске хорде систематски пале и уништавају српску имовину, цркве и манастире одмах након евакуације, са намером да униште сваки знак српског постојања у покрајини. Посебно су на мети повратничка насеља и древни српски манастири. Само у Призрену, спаљене су Богородица Љевишка (14. век), Богословија, Саборна црква Светог Ђорђа, седиште Рашко-призренске епископије, Манастир Светих Архангела, Црква Светог Спаса.

Реакција Кфора видљиво зависи од земаља из којих поједини контингенти долазе. Док се италијански војници лавовски боре да заштите Високе Дечане, Британци и Немци и не покушавају да зауставе насиље, већ само фотографишу нападе. НАТО доноси одлуку да пребаци део снага Сфора из БиХ на КиМ. Амерички припадници Кфора из „Бондстила” долазе у Чаглавицу, у којој је већ запаљено више десетина српских кућа. Њихова наређења су јасна, не оклевају да употребе бојеву муницију, што зауставља дивљање приштинских Албанаца.

Истовремено, на улице централне Србије излазе грађани који протестују због неадекватног одговора на погром над Србима. Почињу немири и сукоби са полицијом. Насиље у појединим градовима ескалира. Запаљене су џамије у Београду и Нишу и демолирани објекти у власништву Албанаца. Нападнута је зграда Исламске заједнице у Новом Саду. Јаке снаге полиције бране зграду амбасаде САД у Београду. Новопостављена влада, која је у налету унутрашњих политичких чистки и међустраначких препуцавања сменила команданта жандармерије Горана Радосављевића Гурија, што је један од разлога што жандармерија није била на располагању да у првим сатима адекватно одреагује на погром, ужурбано га враћа на то место како би зауставио демонстранте у српским градовима и спречио нападе на амбасаде западних ментора косметских Албанаца.

Позната је чињеница да ће читалац бити спутан правим читљивим текстом на страници када гледа њен распоред. Поента коришћења Lorem Ipsum модела је мање-више из разлога.

У 19 часова, заједно са Гораном Свилановићем, тадашњим министром спољних послова, састајем се са амбасадорима земаља које су сталне чланице Савета безбедности УН и Контакт групе са захтевом за одлучнији ангажман на заустављању насиља. Још један јалов покушај да се покрену импотентни међународни механизми заштите хиљада животно угрожених Срба на КиМ и њихове имовине.

Одмах након састанка, крећем на КиМ, у цивилним возилима и у пратњи неколико полицајаца и петнаестак специјалаца 63. падобранске бригаде, који су били чланови мог обезбеђења од кризе на југу Централне Србије, како бих организовао одбрану најугроженијих енклава и верских објеката. На територију КиМ улазимо преко Кончуља и Беле Земље, у Грачаницу, која је у потпуном окружењу разуларених албанских хорди, стижемо око девет часова ујутру. Дочекује нас владика Артемије, одмах се распоређујемо и организујемо одбрану.

После више позива на које није одговарао, коначно ми се јавља тадашњи командант Кфора немачки генерал Холгер Камерхоф. Тражим састанак, он одбија, рекавши да не може да дође до Мердара где уобичајено имамо састанке. Шокиран сазнањем да га зовем из Грачанице, одмах долази на састанак. Током састанка, више га занима како сам стигао до манастира него да направимо оперативни план како да боље заштитимо Србе. Иако је регистровао наше људство распоређено на одбрамбеним позицијама у оквиру манастира, не коментарише ништа, али одмах по одласку са састанка позива америчке припаднике Кфора да преузму спољашњу заштиту манастира. Американци стижу, али захтевају да одмах напустим КиМ, што одбијам, док не обиђем најугроженије српске енклаве. Одмах по доласку америчких припадника Кфора, Албанци се повлаче. Територију покрајине напуштам око 21 час, преко Мучибабе.

И међународни цивилни и војни званичници и поједини локални албански политичари и медији на КиМ проценили су у својим изјавама да се радило о организованом и добро координисаном покушају етничког чишћења Срба са КиМ. Радио-телевизија Косова је 18. марта јавила да су главне мете албанских демонстраната дан раније биле православне цркве и да су у више од 90 одсто градова на Косову оне запаљене. Приштински новинар и оснивач листа „Коха диторе”, Ветон Сурои, рекао је да је албанска страна организовала садашње насиље на Косову и Метохији с циљем да се протера српско становништво.

Адмирал Џонсон је изјавио да је насиље на КиМ организовано са циљем етничког чишћења Срба. Командант Сфора генерал Вирџил Пекет потврдио је да су нереди на Косову врло добро оркестрирани и организовани из једног центра. Италијански генерал Алберто Примисери, командант мултинационалне бригаде „Југозапад”, изјавио је да су Албанци имали спремљен план да опустоше покрајину.

И поред тога, специјални представник ГС УН, Хари Холкери, дан касније даје изјаву Националном радију САД да је „ситуација на КиМ знатно побољшана, те да је прејако рећи да се ради о етничком чишћењу, када је спаљено само пар српских православних цркава”.

Очекивано, став већине у албанској политичкој елити у одговору на погром био је да је једини начин да се смири и нормализује ситуација на Косову – проглашење независности.

У одговору на мартовски погром, Влада у Београду је дала предлог кантонизације покрајине, слично босанско-херцеговачком моделу, како би се пружила додатна безбедност и стабилизовале српске средине. Овај предлог су, као и многе друге пре и после тога, одбиле најутицајније западне земље, којима је и тада и сада очигледно исти циљ – независна „држава” Косово потпуно очишћена од Срба и од доказа о њиховом вековном постојању на том простору.

Немам никакву недоумицу да Албанци ово насиље нису организовали самостално. У периоду од 2001, када смо успоставили Координациони центар за КиМ, имао сам утисак да су ментори косовског државног пројекта били затечени ефикасношћу којом смо спроводили оне елементе Резолуције СБ УН 1244 које нису никако могли да оспоре, макар не јавно, а који су се тицали повратка, обнове и консолидације српске заједнице на КиМ.

Повратак наше војске на КиМ могли су да одбију правдајући се овим или оним разлозима, али за остале одредбе резолуције, које спадају у домен основних људских права, чак ни они, свемоћни, нису имали аргументе којим би их одбили. Прва повратничка насеља су успешно успостављена, преко институција смо успели да обезбедимо живот и опстанак Срба у том изузетно непријатељском окружењу, у којем међународни цивилни и војни представници нису радили довољно на њиховој заштити. Првобитни успеси били су замајац за додатну консолидацију српске заједнице, која је могла да помрси планове моћним земљама које су стајале иза агресије НАТО-а на нашу земљу и трајног незаконитог отимања наше територије. И то је морало да се заустави.

Седамнаестомартовски погром, који је, како су и сами они оценили, било добро организовано етничко чишћење којим је командовано из једног центра, носи потпис неких страних служби које имају историју сличног „ничим изазваног” насиља, којим је ситуација на терену преко ноћи насилно промењена у корист интереса њихових држава. Тајне архиве ће се једног дана отворити, историја ће показати које су то земље биле. Чињеница је да је погром 2004. био почетак завршног чина систематског потпуног брисања Срба и историје њиховог вековног присуства на КиМ. То се више не ради масовно, већ свакодневно, континуираним инцидентима, уз саучесништво међународних „посредника”.  Методе су се временом промениле, можда постале нешто суптилније, али циљ је и данас, 19 година касније, остао потпуно исти.

У насиљу учествовало више од 51.000 Албанаца

У дводневном мартовском погрому 2004. године, у присуству 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника Унмика и 6.000 КПС-а, из својих кућа је прогнано више од 4.000 Срба широм КиМ, погинуло је 28 особа, више од 900 је рањено, претучено и тешко повређено. Уништено је 19 манастира – споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису биле категорисане. Оштећено је 11 цркава и манастира. Уништено је преко 10.000 вредних фресака, икона и осталих црквених реликвија. Уништене су црквене матичне књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на КиМ. Преко 900 кућа је спаљено и уништено, од Срба је етнички очишћено девет села и шест градова. Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, до тада најстабилнија српска енклава у непосредној близини Приштине, убрзо је постала велико албанско приградско насеље. Срби су протерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошевца, Штимља, Подујева, Гњилана (у којем је до 1999. године становништво било већински српско), Липљана, Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, као и из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац. Процене УН полиције биле су да је у насиљу на 33 локације учествовало више од 51.000 Албанаца. Ухапшена су 163 лица осумњичена за подметање пожара, пљачку, убиства и остала кривична дела. Већина је ослобођена, свега неколико ухапшених је осуђено на симболичне казне. Приштинске институције самоуправе најавиле су оснивање посебног фонда за обнову уништене имовине, што је остало мртво слово на папиру.

Izvor

[dzumba]

Ови на слици су припадници КФОР-а из неке од Скандинавских земаља. Уз Немце понашали су се најкукавније. Финци су се били покупили и дошли на аеродром да их врате кући. О бедном понашању припадника немачког КФОР-а расправљао је чак и Бундестаг.

[Boro Prodanic]

ЕУ одбила учешће приштинске делегације без фусноте на донаторској конференцији

ПРИШТИНА–  Европска унија онемогућила је данас министру финансија привремених приштинских институција Хекурану Муратију да учествује на донаторској конференцији за Турску и Сирију у Бриселу, инсистирајући да тзв. Косово буде представљено уз фусноту.

Мурати је то објавио на свом Твитер налогу, уз оцену да је тзв. Косово у Бриселу „није испоштовано на прави начин”, преноси Танјуг.

„Нажалост, моја земља није могла да учествује и да допринесе због некоректног и дискриминаторског третмана организатора, који је инсистирао на коришћењу звездице, супротно слову оригиналног Бриселског споразума и духу данашње конференције”, написао је он, преноси Репортери.

Пожалио се да је приштинска делегација променила три авиона да би стигла у Брисел како би присуствовала донаторској конференцији подршке грађанима Турске и Сирије погођеним разорним земљотресима.

Самопроглашену независност Косова није признало пет држава чланица ЕУ.

Izvor

[Milan (longtrip)]

Osmani: Severna Makedonija, Crna Gora, tzv. Kosovo i Albanija osnovali Zapadnobalkansku četvorku

Ministar spoljnih poslova Severne Makedonije Bujar Osmani saopštio je da je u Skoplju osnovana Zapadnobalkanska četvorka.

Osmani u objavi na Tviteru naveo je platforma Zapadnobalkanske četvorka u skladu sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, ali i sa demokratskim vrednostima i principima.

On je uz tekst objavio i zajedničku fotografiju sa predstavncima Albanije, tzv. Kosova i Crne Gore, koje su uz Severnu Makedoniju pokrenule ovu inicijativu.

izvor