Dešavanja u Srbiji - Kosovo i Metohija

[Kubovac]

Kipar zabranio kosovskim karatistima da nose simbole Kosova na takmičenju

Vlada Kipra odlučila je da kosovski karatisti ne mogu da se takmiče sa državnim simbolima na Evropskom prvenstvu za kadete, juniore i mlađe seniore, nakon čega su se oni povukli sa šampionata koji je počeo u Larnaki, objavila je Koha.

Odluku Vlade Kipra prihvatila je Evropska karate federacija, pa su kosovski karatisti izostavljeni iz žreba, preneo je portal Kossev.

„Prihvaćeni smo u Evropskoj karate federaciji i do sada smo se ravnopravno takmičili sa drugima, ali na Kipru smo upali u nevolje, jer je Vlada Kipra poručila Kiparskoj karate federaciji da kosovski takmičari mogu da nastupe samo kao predstavnici Kosovske karate federacije i umesto zastave, u sali je postavljena zastava sa natpisom ‘Kosovski karate savez’, a rečeno nam je da neće biti emitovana ni himna Kosova, ako naši predstavnici osvoje zlatnu medalju“, rekao je predsednik Kosovske karate federacije Avni Gaši.

On je naveo da se odmah obratio Svetskoj i Evropskoj karate federaciji, ali je izostala njihova podrška i dodao da se u Larnaki zbog toga sastao Izvršni komitet EKF, nakon čega mu je rečeno da ne mogu da menjaju odluku Vlade Kipra i da možemo da se takmičimo samo onako kako to odredi kiparska federacija.

„To, naravno, nismo prihvatili i ne takmičimo se. Svi mi, uključujući takmičare i trenere, bili smo jednoglasni da ne treba da nastupimo ako nas ne tretiraju ravnopravno sa drugima“, kazao je Gaši.

Više od 30 kosovskih karatista trebalo je da nastupi na Evropskom prvenstvu, na kome učestvuju sportisti iz 48 zemalja.


Izvor

[Boro Prodanic]

Спасити шта се спасти да

У сенци покушаја физичког напада дела посланика опозиције на Александра Вучића и расправе која се одвијала у скупштини, између редова, могле су се чути две поруке председника Србије које су у случају проблема и решења питања Косова и Метохије, можда и кључне.

Два момента у којима је Вучић јасно дефинисао са каквим се проблемом са једне стране, и неразумевањем прожетим незнањем и (не)намерним несхватањем са друге, суочава Србија.

Председник Србије, у једном тренутку током расправе, каже ,,Људи, покушавамо спасти шта се спасти да", суочен са готово неразумним узвикивањем и понављањем празних парола.

Вучић, током свог обраћања изражава жаљење због приказаног нејединства политичких представника у скупштини, али и због апсолутне незаинтересованости за судбину државе и народа и свега онога што се дешава ван света прожетог лажним принципима и паролама.

,,Како не разумете, како не схватате”, упитао је Вучић и даље суочен са готово бесловесним узвикивањем ,,Издаја", ,,Догодине на Косову” и осталих маштарија које чак ни у главама оних који их проповедају не звуче оствариво, али зато звуче веома исплативо, што у политичким поенима, што у новчаним апоенима.

Како дати, оно што ти је одавно отето

Србија je у парламенту слушала расправу о капитулацији и предаји дела територије над којим нема контролу већ више од 20 година. Расправу хоће ли дати нешто што су нам већ одавно отели и са каквим ставом ће бранити од јачих позиције које у старту нису једнаке.

1999. године СРЈ потписује Кумановски мировни споразум по којем се Војска Југославије, полиција и сви органи власти земље повлаче са Косова и Метохије. Неко би могао закључити да је то била капитулација, али не и део Срба. Многи су закључили да је препуштање Косова и Метохије под контролу снага НАТО била заправо победа над Алијансом.

Газиводе, ресурси, север... Хоћемо ли дати? Хоћемо ли дати места на која албански специјалци под контролом Приштине упадају кад пожеле и нема ко да их спречи и заустави.

Србе на Косову и Метохији редовно шиканирају, нападају, убадају ножевима или пуцају на њих, прожети мржњом коју власт у Приштини диригује и нема ко да реагује. Неће се огласити Американци, Европљани, Кфор, свет, међународна заједница, нити било ко… Никакав уговор не гарантује да ће терор престати и да ће Срби тамо опстати. Сваки улазак у сукоб не гарантује више ништа ни остатку Србије.

Које су нам опције? Да одбијемо све што нам нуде они моћнији који већ више од једног века нажалост кроје судбину ових простора?
Део Срба остао је у заблуди да је било какав разговор о Косову и Метохији преговор између једнаких страна. Но, како Србија не може да покрене рат нпр. у Аризони, а Американци и Британци могу на Косову или БиХ које су намерно и оставили као два потенцијална жаришта на Балкану, тешко да се ради о једнаким странама. На једној страни су Албанци које штити већа батина, на другој страни су Срби који готово да немају ништа.

Ипак, последњих година јасно је видљиво да је вештом дипломатском политиком проблем Косова од свршене ствари поново враћен за преговарачки сто и да је Вашингтон, који данас и одлучује о судбини јужне српске покрајине, направио одређени помак у разумевању интереса Србије и значаја ове територије за нас. Уз то, треба додати и повлачења признања тзв. Косова које је српска дипломатија извојевала, а да многима још увек није јасно како им је успело да покрену процес какав никада није виђен у историји. Повлачење признања једне државе била је непозната пракса, све док Београд својом иницијативом није покренуо талас који је почео да урушава албанске снове и узнемирио многе духове у Приштини који су се прерано надали да је ствар завршена.

Позиција Београда јесте боља него што је била пре двадесет или петнаест година и биће још јача, уколико будемо знали да одиграмо паметно…

Тешко је рећи да ће било какво решење за Косово и Метохију бити трајно и одрживо, као и да ће било какав споразум бити испоштован, нарочито у оном делу који иде у прилог Србима. То смо већ имали прилике да видимо. Ипак, потребно је ,,играти игру” која нам се намеће и урадити оно што је могуће у датом тренутку.

Спасти што се спасти да. Кључна порука која се тиче Косова и Метохије. Нема доброг решења за Србе када је у питању Косово и Метохија, бар не у овом тренутку. Најбоље што се може - сачувати српски народ који живи на Косову и Метохији, купити време и Србији преко потребан мир и...

И чекати боље прилике...

Како не разумете

,,Како не разумете? Како не схватате у каквој ситуацији се налазимо”, упитао је Вучић јасно алудирајући и на међународне околности које нам не иду на руку већ скоро три деценије, а он покушава да их преокрене у условима, у којима то делује готово немогуће, или како каже ,,покушава од оних који су нам били непријатељи да створи пријатеље”.

Коча Поповић

Једна прича каже да је група студената прекинула Кочу Поповића док је играо тенис на Калемегдану, жалећи му се на систем у тадашњој држави.

Запрепашћени млади људи остали су запањени када им је Коча рекао Борите се!

Упитали су поново: Шта?

Коча им је рекао: Када је моја генерација постала незадовољна узела је пушку, кренула у шуму и почела да се бори...

Незвани гости погнуте главе напустили су игралиште схватајући да им ипак није толико стало до борбе колико до главе и живота који су до тада живели.

Слично је и сада.

Брани ли неко ,,догодинашима” да се боре и да одмах крену према Призрену? Зашто не организују герилу, убаце се на Косово и започну борбу. Брани ли неко онима који су узвикивали да не дају Косово да то покажу у пракси? Немојте само да вас врате албански полицајци са административног прелаза јер немате пи-си-ар тест или вам фали један папир.

Све је то једна велика лаж. Нико од ,,дежурних патриота” неће кренути нигде даље од топле скупштине, скупштинског ресторана или Београда.

Наша борба за Косово и патротизам почињу и престају за тастатуром у топлој соби.

Једноставно, Србија нема снаге, крви, нити оног људског материјала који је некад могао да крене у борбу без размишљања, а и те величанствене победе време и доцније политичке грешке претвориле су нам у поразе...

Спасти шта се спасти да, купити време и преко потребан мир и чекати боље прилике...

40 година лутања кроз пустињу

Мојсије је четрдесет година водио племена Израиљева кроз пустињу. Не зато што су лутали или нису знали куда иду. Потребно је било да изумре генерација робова изашла из Египта и да стаса генерација ратника која ће откидати од шкрте пустиње сваки залогај... Тек онда је почела борба за обећану земљу. Борба, не потписивање петиција, узвикивање парола или чекање да им неко нешто поклони.

Можда ће Срби поново имати такво поколење, ако уопште успеју биолошки да опстану, ако довољно развију економију, војску и стратегију дугорочне политике и ако модернизам не уништи и оно мало што је остало од наше културе и душе народа... Можда смо ипак на неповратном путу, али свакако, потребно је купити време... Оно је најбољи судија…

Фејсбук ратници

Фејсбук ратници свакако неће ослободити Косово, нити ће нам га вратити Американци, а још мање Путин и Руси који очигледно ни са својим проблемима не могу изаћи на крај.

Албанци су деценијама робијали, шверцовали дрогу, улагали новац поткупљујући и лобирајући свуда по свету. Када је дошло време, борили су се као терористи. Многи су из ОВК могли су да заврше миришући љубичице одоздо, али коцка је тако пала, па су униформе заменили оделима и постали политичари. Да ли је то лепо – није, али тако функционише свет.

Сулудо је и размишљати да ће Срби Косово вратити путем петиција и резолуција, права и правде.

Повратка Косова и Метохије неће бити без жртве, личне и колективне, а пре свега, неће бити без стратегије, улагања огромног новца, стварања јаких савезника и што је најважније, неће га бити ако тамо више не буде било кога да се врати.

Споразум и УН

Потписати или прихватити неки споразум? Да. Сваки споразум у коме се не признаје тзв. Косово.

Улазак у УН? То је поново расправа о нечему о чему ми не одлучујемо. Ако Руси преспоје неки договор око Украјине са Американцима, а Кинези око спољне трговине, одоше наши адути. О чему се онда изјашњавамо? Наше жеље су једно, стварност је друго.

Лобирати да се то никада не деси, али бити свестан да су наши ресурси и домети сада ограничени…

Једна политика званично, друга незванично. Зар то не раде сви? Зар то није врхунац дипломатије?

Омогућити људима на Косову и Метохији да преживе, да живе, опстану и створе нове генерације. Купити Србији преко потребан мир и време...

Спасти шта се спасти да... И чекати прилику...

Косово нама, право и споразуми Албанцима

Двадесет година касније, нико се није надао да ће се Јенкији отићи кући из Авганистана, остављајући своје домаће слуге на милост и немилост талибанима. Исто се десило у Вијетнаму, Ираку... Десиће се опет... „Опасно је бити непријатељ Америке, а још опасније њен пријатељ", одавно је упозорио Кисинџер.

Србија мора купити време и преко потребан мир, развити стратегију, моћ...

Ако се једног дана околности, коцка судбине или срећа јуначка окрену, узети Косово назад, а Албанцима препустити споразуме, папире, петиције, резолуције, право и правду...

Право, правда, принципи никада и нису постојали у међународним односима, а да не помињемо што то и нису политичке категорије. Право и принципи су одлика слабих. Јаки имају моћ, отимају и кроје правду, онако како је они виде.

Тако функционише свет... Томе се прилагођаваш и делујеш у складу са тим или пропадаш улудо тражећи право и правду тамо где је нема.

Ниједан потписани споразум никада није испоштован, Русима је гарантовано да се НАТО неће ширити - дошли су им на границе, Украјини је гарантован територијални интегритет ако се одрекну нуклеарног оружја – пола земље им је у пламену, Србији је гарантован повратак 1.000 припадника војске на Косово и Метохију и суверенитет над јужном покрајином – имају ли ишта од тога? Ниједан договор, уговор и споразум не траје вечно, нема трајних решења… Зашто би онда иједан споразум важио за Србију све и да нам је на корист, а у случају Косова и Метохије то неће бити.

Могу ли Срби да науче или ћемо поново срљати у битке које не можемо добити...

Спасти шта се спасти да... Како не разумете...

Izvor

[Duki]

Sjajan tekst iz ''Politike'', baš sam danas slao kumu i drugarima sa posebnim naglaskom na pasuse sa Kočom, Jevrejima i fejsbuk ratnicima.

[Boro Prodanic]

Sjajan tekst iz ''Politike'', baš sam danas slao kumu i drugarima sa posebnim naglaskom na pasuse sa Kočom, Jevrejima i fejsbuk ratnicima.

Slažem se, stvarno je dobar. Racionalan, realan... Usput, isto što autor kaže u tekstu pričam već više od decenije. Koliko god zamrznuti konflikt ne odgovara nikome, nama jedino to ostaje kao opcija.

[milan55]

Zalosno, ali mislim , na zalost da od tradicionalna srpska 4 C, ovdje nema ni jedno o sloznosti. A Albanci sute, slozni su, i tjeraju po svome, i ne popustaju.
Nisam siguran u uspjeh takve pokitike na duge staze?  Ne moze vuk sit i sve ovce na broju.

[Boro Prodanic]

Naravno da ne može, ako je vuk sit neka ovca fali. Čekamo da se promeni vuk.

[fazan]

Сјајан текст, али од Јевреја можемо пуно да научимо, а не само да чекамо да наша генерација изумре. Полако и стрпљиво су стварали услове за повратак. Купили подручја где су могли да се одрже и са којих могу да се шире. Чекали тренутак. Али када је то време дошло, нису се либили да покрену герилске акције, па чак ни да убију британског министра, лорда Мојна (Moyne).

Папир трпи све, Србија не треба ни по коју цену да призна независност, али све остало у правом тренутку може да буде ”пуј пике не важи”. Може чак и да се изађе са скупштинском декларацијом пре било каквих преговора и потписа, где би се констатовала ситуација и написало да немамо куд. Пријем тзв. Косова у УН није никада ни зависио од Србије, него од Русије и Кине. Ако ове две земље буду одлучиле да бране принципе на којима се противе независности јужне покрајине, то ће и даље бити из њихових интереса, а не зато што су то интереси Србије.

Онима који имају воље и говоре енглески, препоручио бих да прочитају докторску дисертацију Revisionist Zionism in America: The campaign to win American public support, 1939-1948

Постоји још једна ствар, која је код нас мало позната. Јеврејима су инспирација за идеју ционизма и стварања јеврејске државе били Срби и српски устанци.

[dzumba]

Добар текст који се у суштини поклапа са оним што сам овде написао и пре пар недеља и пре пар година. Написано и јесте "политика" које се треба држати. Не морамо се интимно слагати са таквим приступом, али је он рационалан и на дуже стазе, уз упорност и доследност исплатљив.

[Brok]

Сјајан текст, али од Јевреја можемо пуно да научимо, а не само да чекамо да наша генерација изумре. Полако и стрпљиво су стварали услове за повратак.

Jevreji su imali izreku koju su ponavljali kao neku vrstu molitve, "danas ovde, dogodine u Jerusalumu".
I to nije bila samo floskula, kao što mi imamo" Kosovo je srpsko", već su verovali u to što su izgovarali, borili se i ovako i onako i postigli svoj cilj.
Svojevremeno sam nosio u potpisu, "Danas na Palubi, dogodine u Prištini".

[fazan]

Сјајан текст, али од Јевреја можемо пуно да научимо, а не само да чекамо да наша генерација изумре. Полако и стрпљиво су стварали услове за повратак.

Jevreji su imali izreku koju su ponavljali kao neku vrstu molitve, "danas ovde, dogodine u Jerusalumu".
I to nije bila samo floskula, kao što mi imamo" Kosovo je srpsko", već su verovali u to što su izgovarali, borili se i ovako i onako i postigli svoj cilj.
Svojevremeno sam nosio u potpisu, "Danas na Palubi, dogodine u Prištini".

Не да су имали, него и даље имају и понављају као папагаји већ скоро 2000 година, без обзира што је Јерусалим поново њихов. У синагогама у завршној молитви на Јом Кипур, то је дан када посте 24 сата и у синагогу дођу и они који никада не долазе. Такође, код куће на вечери за Пасху.

Покушавам да нађем аналогију код нас, али је тешко. Можда слава, или Божићни ручак са чесницом. А у цркви не постоји тако масовно окупљање, чак ни на Божић и Ускрс.

Ти Јевреји који су се насељавали у Палестини и организовали колективе (Кибуце) нису били пољопривредници, него у огромном броју интелектуалци. Шта је требало неком лекару или инжењеру да оде у Палестину и тамо исушује мочвару и сади лимун - уместо да оде у Америку и бави се својим добро плаћеним послом. При томе нису били ништа религиознији од просечног Србина (који слави славу, пости Велики Петак и Бадњи дан, уноси бадњак и фарба јаја).

[Brok]

Nisam to znao da ta izreka, ili kako već da je nazovem, vuče korene iz religije, i da je aktuelna i dan danas.
Čovek se uči dok je živ.
Danas na Palubu, dogodine u Gračanici ili dogodine u Pećkoj Patrijaršiji!

[Brok]

Kakav dijalog sa SPC priželjkuju u Prištini? Položaj SPC na Kosovu opterećuje kredibilitet projekta kosovske nezavisnosti

09.02.2023.

Poslednjih dana iz Prištine stižu glasovi o tome kako bi tamošnje vlasti trebalo da uspostave dijalog sa Srpskom pravoslavnom Crkvom. Prvo je analitičar Miljazim Krasnići, kritikujući premijera Aljbina Kurtija da je izazvao farsu zabranom srpskom patrijarhu Porfiriju da za Božić boravi na Kosovu, izjavio da bi Kurti trebalo da započne proces temeljnog sporazuma sa SPC, da bi zatim direktor Albanijan posta, novinar Baton Hadžiu pre nekoliko dana poručio da Kosovo, nakon ZSO, čeka još veći izazov - dijalog sa Srpskom pravoslavnom Crkvom.


Postavlja se pitanje o kakvom dijalogu Hadžiu govori, čak posmatrajući iz ugla Prištine. Odnos Albanaca prema SPC, nakon 1999. godine daleko je od bilo kakvog dijaloga. U poslednje dve decenije uništeno je oko 150 pravoslavnih crkava i manastira. Devastacija srpskih crkava i manastira simbol je pogroma 17. marta 2004. godine, kada su uništeni neki od bisera svetske kulturne baštine, koji pripadaju Srpskoj pravoslavnoj Crkvi.

Odnos vlasti u Prištini prema SPC pokazuje i višegodišnje odbijanje da se manastiru Visoki Dečani vrati 24 hektara zemljišta, i pored presude kosovskog ustavnog suda iz 2016. godine u korist manastira. Na slučaj Visokih Dečana upozorio je i Stejt department u svom godišnjem izveštaju o stanju verskih sloboda. Organizacija "Evropa nostra" uvrstila je manastir Visoki Dečani na listu najugroženijih objekata kulturne baštine u Evropi uz obrazloženje da se "suočava i sa neosnovanim pokušajima revizije kulturnog i istorijskog identiteta verskog nasleđa".

Nekadašnji diplomata, bivši ambasador Srbije pri Unesku, kao i pri Svetoj Stolici u Vatikanu prof. dr Darko Tanasković ističe da nije slučajno što je Hadžiu otvorio temu dijaloga sa SPC, kao o sledećem gorućem problemu koji čeka Prištinu.

"Novinar Baton Hadžiu, nekadašnji urednik lista 'Koha Ditore' i poznat, pored ostalog, po tome što je bio optužen za odavanje identiteta jednog zaštićenog svedoka prilikom suđenja Ramušu Haradinaju, kao i po izjavi da Aljbin Kurti ne voli Kosovo, ovoga puta ne saopštava ništa senzacionalno, ali potvrđuje činjenicu da su i u Prištini svesni da je položaj SPC na 'Kosovu' problem koji, i pred licem onih koji ga  podržavaju, u najvećoj meri opterećuje kredibilitet projekta nezavisne i međunarodno priznate kosovske države", kaže Tanasković.

Tanasković podseća i da nije tajna da je i u neusvojenom Ahtisarijevom planu u “Aneksu 5”, koji se odnosi na status i prava SPC, u visokoj meri uvažen njen središnji i specifičan položaj.

"Kad Hadžiu kaže da će posle rešavanja pitanja ZSO, Kosovo morati da pregovara sa SPC, a da će Crkva biti prinuđena da ga prihvati kao pregovarača, on polazi, naravno, od toga da je 'Kosovo' nesporno nezavisna i suverena država, kao i od hipotetičke situacije u kojoj je ZSO već uspostavljena. Nijedna od ovih dveju pretpostavki nije ostvarena", naglašava Tanasković.

Tanasković dodaje da je zato zaključak, odnosno predviđanje Hadžiua, na krhkim nogama.

"Inače, SPC duhovno pripada celini srpskog naroda i saborno ga predstavlja. Ona separatno politički ne pregovara sa državama, odnosno administrativnim entitetima na čijoj teritoriji pastirski deluje, a Srbija, kao država kojoj međunarodnopravno pripada pokrajina Kosovo i Metohija, svoje stavove prema vlastima u Prištini svakako uobličava i u koordinaciji sa SPC", ističe Tanasković.

Tanasković pretpostavlja da u Prištini kao pregovarača vide Eparhiju raško-prizrensku, kao lokalnu organizaciono-administrativnu jedinicu SPC.

"Ovo se uklapa u nastojanje da se o svim problemima koje u sadašnjim nenormalnim okolnostima ima srpski narod na KiM mimo Beograda, razgovara samo sa onim Srbima koji žive na teritoriji 'Kosova', jer su, u skladu sa viđenjem Prištine, 'građani države Kosovo', a ne Srbije. Time se njihova ukupna pozicija slabi, a pritisak da se povinuju nametnutom diskriminatorkom poretku jača, što se 'demokratski' kamuflira obrazloženjem da oni najbolje znaju svoje stvarne interese, a da Beograd, navodno, njima manipuliše. Ovu logiku i argumentaciju prihvataju i pojedini Srbi na 'Kosovu', koji su doduše u manjini, ali bi se i u Beogradu o njoj moralo analitički i politički ozbiljno voditi računa", poručio je Tanasković.

Po njegovim rečima, problematika srpsko-albanskog odnosa na 'Kosovu' i u vezi sa 'Kosovom' mora da se sagledava na dva nivoa. Kao prvo, na nivou opšteg političkog dijaloga, kako se obično kaže, između Beograda i Prištine, i drugo, na nivou odvijanja tokova svakodnevnog života na 'Kosovu'. Na opštem nivou, dodaje Tanasković, sve je jasno - uz međunarodno posredovanje dijalog vode zvaničnici Beograda i Prištine.

"Beograd ne priznaje 'Kosovo', ali ipak pregovara sa predstavnicima prištinskih vlasti. Pređe li se na nivo svakodnevnog života, a bez gubljenja veze sa onim opštim, predstavnici Srba sa severa KiM čak su, na osnovu procene političke celishodnosti, učestvovali u organima kosovskog paradržavnog sistema", kaže Tanasković.

Po njegovim rečima, tako i oni arhijereji i sveštenoslužitelji koji predstavljaju SPC i srpski verni narod na 'Kosovu' ne mogu da izbegnu određene vidove komunikacije sa organima lokalnih 'kosovskih' insitucija, jer to nalažu životne potrebe.

"Ove su im nametnute, neželjene, ali nezaobilizane adrese. Naravno, to ne znači da bi Eparhija raško-prizrenska ili bratstvo manastira Dečani imalo, na primer, šta da pregovara sa Aljbinom Kurtijem, na šta on stalno poziva, o izvršavanju odluke Ustavnog suda 'Kosova' o vraćanju uzurpirane manastirske zemlje, a o nekakvom separatnom dijalogu Eparhije raško-prizrenske o statusu SPC da i ne govorimo. Iako se te dve situacije ni po čemu ne mogu porediti, valja podsetiti na to da je u samostalnoj i nezavisnoj Crnoj Gori 'Temeljni ugovor' sa predsednikom tamošnje vlade potpisao patrijarh Porfirije. A 'Kosovo' za Srbiju i veliki deo svetske zajednice međunarodnopravno i nije država", naglašava Tanasković.

Istoričar i naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Srbije Aleksandar Raković smatra da bi u bilo kakve razgovore koje Baton Hadžiu najavljuje, ako do njih uopšte ikada dođe, Srpska pravoslavna Crkva ušla tek nakon što bi sa vlastima Srbije sagledala situaciju.

"U ovom momentu i doglednoj budućnosti, ne postoji okvir za bilo kakve razgovore Srpske pravoslavne Crkve sa albanskom administracijom u Prištini, čak i kad bi Zapad pokušao da ih nametne", kaže Raković.

Raković deli mišljenje da bi Albanci bi najradije razgovarali samo sa Eparhijom raško-prizrenskom. Mađutim, kako dodaje, to nije moguće.

"Srpska pravoslavna Crkva je jedinstvena i nedeljiva celina, koja je o pitanju Kosova i Metohije zauzela stav. U skladu s tim stavom, Sveti arhijerejski sabor i Sveti arhijerejski sinod donose odluke, određuju koordinate i daju smernice. Dakle, ne bi bilo moguće da vlasti albanskih separatista razgovaraju samo sa Eparhijom raško-prizrenskom o pitanjima koja se tiču čitave Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda", naglašava Raković.

Dodatno, Eparhija-raško prizrenska saopštila je pre više od godinu i po dana da je prekinula svaki kontakt sa prištinskim institucijama.

Raković dodaje i da bilo koji razgovor sa vlastima u Prištini mora da ima u vidu činjenicu kakve su namere Albanaca.

"Albanski separatisti imaju nameru da preotmu srpske svetinje na Kosovu i Metohiji i isteraju Srpsku pravoslavnu Crkvu sa njenih osam vekova dugih kanonskih teritorija. Svaki razgovor s vlastima u Prištini mora da pođe od te činjenice o zloćudnim krajnjim namerama albanskih vlasti - da na Kosovu i Metohiji ne bude ni Srpske pravoslavne Crkve ni Srba", kaže Raković.

Raković zaključuje da to razgovore čini nemogućim, dok se ne stvore pravedni uslovi koji u potpunosti trajno garantuju poredak i imovinu Srpske pravoslavne Crkve na Kosovu i Metohiji.



Izvor

[Brok]

Moguće sankcije Beograda Moskvi – jačanje pozicije u pregovorima oko Kosova ili tapšanje po ramenu?

09.02.2023.

Na godišnjicu početka rata u Ukrajini 24. februara, Evropska unija najavljuje novi paket sankcija Rusiji, a prema mišljenju sagovornika Kosovo onlajna, ukoliko bi se Srbija odlučila da i ona napravi korak na ovom polju, to ne bi apriori promenilo njenu poziciju u dijalogu sa Prištinom, ali bi Beograd ojačao svoj ugled kao pregovarač.

Politika Srbije prema kaznenim merama za Moskvu uprkos pritiscima tokom prethodnih 12 meseci bila je da se rukovodi isključivo zaštitom svojih ekonomskih i političkih interesa. Oni koji pritiskaju Beograd da promeni zauzet kurs po ovom pitanju isti su oni koji određuju pravac razgovora u pregovorima sa Prištinom.

Pravnik Milan Antonijević kaže za Kosovo onlajn da sve što je vezano za vrednosno određivanje prema agresiji Rusije može da koristi Srbiji na svakom nivou.

„Kada sednete za pregovorački sto, i vaš ugled je za tim stolom. Ako vam oni koji su posrednici veruju, to je drugačija situacija u odnosu na nekoga ko je hiroviti pregovarač i koji ne poštuje ono što je potpisano. Kada Srbija govori da je Kosovo potpisalo Briselske sporazume to je dobra argumentacija. Iz ugla posrednika jasno je da imate posla sa nekim ko ne poštuje potpisane sporazume. A, ta argumentacija bi bila jača ako imamo i vrednosno određenje prema ratu koji je Rusija započela“, smatra Antonijević.

On ukazuje da Kosovo veoma vešto zloupotrebljava odsustvo volje Srbije da uvede sankcije Rusiji i da to njegovi predstavnici ističu na svakom mogućem forumu.

„Na taj način urušavaju ugled Srbije kao pregovarača. Prave neke paralele između Rusije i Srbije što je stvarno neprimereno i što nikako ne odgovara činjenicama. U Srbiji u ovom trenutku ni iz jednog ugla nema najave da može da se desi bilo kakva vojna intervencija, a Kosovo to zloupotebljava. Tu je možda najdirektnija veza između sankcija i položaja Srbije u djalogu jer bi njihovim uvođenjem demantovali rukovodstvo Kosova koje govori da je to što Beograd nije uveo nijedan nivo sankcija Rusiji vrednosni pokazatelj da Srbija staje iza agresora i da je Srbija agresor“, navodi naš sagovornik.

Spoljna politika EU oko sankcija, kaže Antonijević, dobila je podršku svih članica Unije, pa ako je, kaže, ovakva zajednica promislila i napravila pokušaj da zaustavi Rusiju u osvajanju susedne zemlje i rušenju njenog treritorijalnog integriteta, i Srbija treba da se nađe u grupi zemalja koje sankcije prihvataju.

Na sednici Skupštine Srbije posvećene Kosovu prošle nedelje predsednik Aleksandar Vučić poručio je da će Srbija da se drži svoje odluke o neuvođenju sankcija Rusiji sve dok to ne bude ugrozilo njene vitalne interese, jer time čuva svoju politiku koja mora da bude samostalna, slobodarska i nezavisna.

„Možda ćemo morati da uvedemo sankcije, dok možemo da ne moramo, bolje je da ne moramo“, rekao je Vučić.

Predsednik Centra za spoljnu politiku Dragan Đukanović kaže da su dijalog sa Prištinom i zahtevi da Srbija uvede sankcije Rusiji dva procesa koja u ovom momentu idu paralelno i da nisu povezana.

„Očekivanja da uvedemo sankcije traju bezmalo godnu dana, a sa druge strane proces oko dijaloga, oko teksta francusko-nemačkog plana je već odmakao i u procesu dogovaranja dveju strana i u posredovanju EU uz podršku SAD. Ne bih povezivao te dve stvari u ovom trenutku, niti bi pozitivna odluka Srbije o sankcijama u ovom mometu apriori promenila našu poziciju u pregovorima sa Prištinom“, ocenjuje Đukanović.

Kako dodaje, bez obzira na ishod dijaloga, očekivanje da Srbija uvede restriktivene mere Ruskoj federaciji bi ostale.  
Uz napomenu da je teško odgovarati na hipotetička pitanja, a govoreći o tome da li bi Srbija u prethodnom periodu u dijalogu prošla bolje da je sankcije uvela čim su to uradile i članice EU, Đukanović kaže da bi u takvom scenariju pozicija Srbije na međunarodnom planu bila svakako drugačija.

„Položaj Srbije u dijalogu bi u nekoj meri bio lagodniji. To bi svakako ojačalo geostrateško pozicioniranje zemlje. Ako se ide u EU, onda se zna šta se radi. Srbija ima ugovorno preuzete obaveze. Kako da se dobije visoka ocena za domaći koji se ne napiše, to je prosto nemoguće“, zaključuje Đukanović.

Ambasador SAD u Beogradu Kristofer Hil rekao je nedavno da SAD shvataju da Srbija ima svoje istorijsko iskustvo sa sankcijama ali da je počela da „plaća previsoku cenu za svoju uzdržanost po pitanju sankcija Rusiji“. Na drugoj strani iz Moskve je više puta stizala poruka da oni shvataju pritisak Zapada pod kojim se Srbija nalazi i da cene napore Beograda da taj pritisak izdrži.


Izvor

Ukrajina nije priznala takozvano Kosovo, isto tako to nije uradila ni Rusija, i svaka čast im čast na tome.
Sve u svemu, baš kako glasi naslov, ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji (a ima i takvih izjava poput one predsednikove; "Srbija će se držati odluke o neuvođenju sankcija Rusiji dok to ne bude ugrozilo njene vitalne interese"), to bi bilo samo tapšanje po ramenu, bukvalno ni za makac Srbija ne bi bila u boljoj pregovaračkoj poziciji. Mislim da je to baš očigledno. Sasvim je dovoljno što je Srbija glasala u UN za rezoluciju kojom se osuđuje napad na Ukrajinu.
I dokle će se sa Srbijom igrati "magarca i šargarepe", sve što je od Srbije traženo je ispunjeno, a dosta toga spada čak i u izdaju sa srpske strane. Koja je to zemlja isporučila šefa svoje države tamo nekom sudu u tuđini. To je velika sramota za jednu državu. Ako je imao krivice, ima i u Srbiji sudova i časnih sudija gde bi mu bilo suđeno. I Sadamu je suđeno u Iraku a ne u nekoj trećoj zemlji.

[Milan (longtrip)]

U britanskom Parlamentu održana je rasprava 31.01.2023. o "Zapadnom Balkanu". Prenosim deo izjave poslanice Konzervativne partije Alicia Kearns . Deo izlaganja ostalih zvaničnika na zvaničnom sajtu

[fazan]

U britanskom Parlamentu održana je rasprava 31.01.2023. o "Zapadnom Balkanu". Prenosim deo izjave poslanice Konzervativne partije Alicia Kearns . Deo izlaganja ostalih zvaničnika na zvaničnom sajtu

Видим да је госпођа посланица у јануару поставила питање о продаји оружја Србији, у последње 3 године и о плановима за продају у наредне две године.