Mina

[MOTORISTA]

   Mina je podvodno oružje namenjeno za borbu protiv brodova i podmornica. Pri udaru brodskog ( podmorničkog) trupa u minu, ili prilikom prolaska broda ( podmornice) u njenoj blizini dolazi do aktiviranja eksplozivnog punjenja, koje prouzrokuje oštećenje, odnosno potapanje broda ( podmornice). Mine se dele na:
   - sidrene
   - dnu ležeće
   - plutajuće
Dalja podela se vrši prema načinu aktiviranja, prema nosiocima i prema mestu polaganja. Prema načinu aktiviranja mine se dele na:
- kontaktne ( potrebno je da brod udari u njih)
- nekontaktne ( destvo izaziva prisustvo broda u njihovoj blizini)
   - dirigovane ( pale se električnim putem sa kopna)
Prema nosiocima se dele na:
- brodske
- podmorničke
- vazduhoplovne
Prema mestu polaganja se dele na:
- morske
- rečne

   Mine su prvi put upotrebljene u decembru 1777, za vreme američkog rata za nezavisnost, kada je na usidrene britanske brodove u zalivu reke Delaver puštena plutajuća mina Dejvida Bušnela. Sama mina je imala oblik bačve i punjenje od crnog baruta koje se palilo mehaničkim upaljačem. Robert Fulton je 1806 konstruisao prvu sidrenu kontaktnu minu. To je bila bakarna posuda sa pojasom od plute, punjena sa 50 kg crnog baruta, na mestu je držana sa sidrom od betona. U rusiji je 1812 prvi put isprobana dirigovana mina, aktivirana sa kopna pomoću električnog kabla. Mine su prvi put masovno korišćene za vreme Krimskog rata, kada su rusi položili veliki broj mina u Baltičkom moru radi zaprečavanja prolaza saveznicima prema Petrogradu. Tokom američkog građanskog rata Južnjaci su koristili dirigovane mine na rekama. Usavršavanje mina u ovom periodu se svodilo na različite načine aktiviranja mina, kao i korišćenje različitih vrsta eksploziva za njihovo punjenje, kako bi se dobile optimalne karakteristike. Samo polaganje mina je bilo dugotrajan i mukotrpan proces merenja dubine i određivanja dužine sidrenog konopa do pojave automatskog sidrenog uređaja N. Azarova 1878. Uređaj za automatsko sidrenje se sastojao od utega vezanog tankim čeličnim užetom za bubanj sidrenog konopa mine, koji je preko mehanizma zaustavljao odmotavanje sidrenog konopa čime bi mina zauzimala željenu položajnu dubinu. Same mine su polagane pomoću specijalnih soha preko boka brodova. Britanski poručnik Otli je 1886 je konstruisao minsko sidro u obliku sanduka u koji je smestio mehanizam za automatsko sidrenje, a na sam sanduk je montirao točkiće tako da su mine mogle da budu obarane u more preko krme brodova. Uskoro su sve mornarice prihvatile njegovu konstrukciju sidra.
   Uspešna upotreba mina u rusko-japanskom ratu je podstakla sve mornarice sveta da poboljšaju stare i konstruišu nove mine. U prvi svetski rat su sve mornarice ušle sa starim minama na kojima se uglavnom radilo na poboljšanju upaljača i povećanju punjenja. Tokom rata su se pojavile podmorničke mine koje je nemačka mornarica sa uspehom koristila kao i prve protivpodmorničke antenske mine.
   Između dva rata se uglavnom radilo na poboljšanju postojećih mina, dok su u nemačkoj rađeni i prvi eksperimenti sa nekontaktnim upaljačima koji su reagovali na magnetno i akustično polje broda. Ova nova vrsta upaljača je zadala velike glavobolje saveznicima na početku rata, a tek kad je par primeraka palo neoštećeno u njihove ruke, nađene su efikasne protivmere.
   Posle drugog svetskog rata se nastavio razvoj uglavnom minskih upaljača i eksploziva za punjenje mina. Konstruisane su prve nuklearne mine i mine torpeda, a u svim ratovima ( naročito u Koreji i Vijetnamu) se pokazalo da su mine i dalje efikasno sredstvo za usporavanje i paralisanje protivnika.
   Male mornarice koje su suočene sa jačim protivnicima, s pravom računaju na upotrebu mina u eventualnom sukobu, jer im to omogućava da potpuno onemoguće ili uspore akcije protivnika. Morskim minama je za sada osigurana budućnost u svetskim mornaricama.