JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 9 146
|
 |
« Reply #42 on: July 08, 2021, 04:09:58 pm » |
|
Последњи Кацик на острову Хаити.
Ничим се недоказује јасније крвожедно варварство шпански освоитеља у новом свету (Америки), нити посведочава већма њиова сурова свирепост него коначном пропасћу и исчезавањем староседиоца cвију острова западно-индијског архипелага, и то за само 50 година после долазка Шпањолаца у Америку.
Но ни један од oви чудновати острова, кои се као рајске градине из 'хиљаду и једне ноћи' подижу над плавом површином антилског мора, није грозније од крвника шпански страдао, нити заслужује због своје крваве повестнице и судбине веће сажаљење него острово Хаити, или 'Сан-Доминго.' Ово последње име дали су му шпански насељеници; јер су ови са грозном инквизицијом, мучењем и тешким оковима доносили у несрећне земље и по неког Светитеља име.
Број индијански староседиоца у оно време кад се Кристоф Колумб 24. новембра год. 1492. први пут извезао на острово Хаити, caвремени историописци рачунају од 1 - 3 милиона душа. Толико је могло лако бити, судећи по величини, по великој плодовитости земље, и по мирољубивости и благим нравима житељства, које нико у њиовом срећном покоју узнемиравао није, изузимајући разбојничке Караибе, суседе са оближњи мањи острова. Год. 1501. било се житељство непрестаним свирепим истребителним ратом тако јако умалило, да су Шпањолци, за избавити острово од пропасти, препоручивали, па најпосле и законом наредили, да се тамо доводе из Африке црнци, који тамошње поднебије боље поднети могу. Год. 1516. износио је број Индијанаца само 40.000 душа, год. пак 1528. једва 4000 а концем прве половине 16-ог века већ је сасвим нестао с лица земље овај чудновати прастари народ, заједно са својим језиком, својим обичајима, нравима и јазическом вером.
Дело 'Историја Кацика на острову Хаити' написано г. Емилом Ноом, урођеником овог бисера између антилски острова, поставило је себи задатак, да опише повестницу последњи Кацика, да оскудна преданија и причања о првим житељима овог острова покупи, и из мрака вечне заборавности подигне.
Мило нам је, што нам се подала прилика, да житељима нашим штогод и из новије повестнице острова Хаити напоменемо.
У почетку овог века побунили су се угнетени Црнци на том острову против своји мучитеља Европљана, и по ужасном рату оснују тамо царство Црнаца, које и сад постоји. Но острово Хаити подељено је на две половине, од кои је једна монархично царство, а друга половина република.
У садашњем царству Хаити говори се поквареним француским језиком, кои би рођени Француз врло слабо разумети могао, и само виша класа говори мало чистије. У републиканској пак части острова, гди је главна ваpoш Сан-Доминго, говори се већом части шпанским језиком.
Но пређимо к делу Но-а. Овај почиње своје дело с историјом одкровења Америке, и описује укратко но занимљиво велике тегобе и сујеверне неприлике и предразсуде, с коима се племенити Колумб морао борити, док није најпосле с тешком муком своју малу флоту опремио и прибрежије американско пронашао; даље описује излазак Колумба на острово Хаити, и његов први састанак са Гваканагариком, Кациком (краљем) провинције Маријенске, и продужава затим овако:
'Индијански пражитељи држали су, да су шпански освојитељи с неба пали, и сматрали су их за надземна створења. С њиовим чувством стра'а и ужаса помешано је било чувство дивлења и страопочитања. Изузимајући суседе са оближњи острова, непријатељске Караибе, кои су се снажним саставом тела и суровосћу јако разликовали од нежни и мирољубиви Хаитијанаца, с коима су они често рат водили, нису Хаитијанци никад никаквог странца видили. Они су мислили, да се цео свет састои само из неколико острова, а острово Хаити да им је средсреда. По њиовом мишљењу подигло се сунце и месец на небо из једне њиове освећене пештере, као какве ракетле. Они су звали сунце Xyјy, а месец Нонун. По предањима њиовим ишли су некад и сунце и месец у дружтву. Но месец видећи, како је сунчана светлост, његову сјајност потавнила, побегао је и сакрио се од тешке туге и саревновања. Од тог времена опажа се он само ноћу. Пре разстанка сунца и месеца било је сунце једини предмет њиовог почитања; но одкад Нонун (месец) ноћи својом питомом сребрном сјајносћу осветљава, од тог времена стекао је он међу Индијанцима млоге приврженике, кои његову пријатну сјајност предпочитују засењавајућем жару сунца. Већа част ти островљана рачуна време по месецу и раздељује дане по његовом току. Они никад нису питали: колико ћете дана путовати? него: колико ћете ноћи на путу преноћити?
У време младине чекају Индијанци с највећим нестрпљењем, да се месец појави и чим га опазе, они излете гомилама из своји палмови колеба и вичу: Нонун! Нонун! Исто су тако имали она чудна поњатија о човеку и о створењу света. Они веле, да је Лонко (кои је њиов и Адам и Ноје) изрезао из пупка и бутине прве људе: Ракумона, Савакона, Ахинаона и Курумона, кои су се после млоговидног претварања најпосле претворили у звезде. Лонко је живио дуго време без дружтва. Његово је занимање било обделавање земље. Почем је људе и животиње створио, оставио је он пред смрт једну велику башту засејану и засађену свакојаким плодовима и дрвећем, коју пак Индијанци, кои су после њега дошли, нису знали обрађивати. Тада им се наново појави Лонко у виду старца и учио их је садити, жњети и сав пољски рад радити.
Савакон, други потомак Лонков, владао је као звезда над бујном кишом, Ахинаом владао је над малом кишом и ветровима, а Куруман, владатељ морски бура, дизао је страовите волне на мору, прождирао је лађе и људе, причињавао је прилив и одлив.
Народи, кои су овој плодовитој планинској земљи у време наваљивања и освојења Шпањолаца обитавали, живили су од лова, риболова и земљоделија. Они су сејали кукуруз, неки вид кромпира и разне друге нама непознате плодове, и правили су од куваног корења Јуке (тако се зове једно дрво) неки вид теста, које им је служило место леба, и које и данас млога индијанска племена у шпанскои Америки најрадије једу.
Кад се Колумб год 1492. са својом одважничком дружином на суво извезао на северном крају острова Хаити, онда бијаше сво острово раздељено на пет велики провинција, и у свакој владао јe пo један краљ (кацик). Ла-Мага или краљевство равнице обузимало је сву североисточну част острова. Ту је владао кацик Гварионекс. Маријен, гди је владао Гваканагарик, и кроз коју је протицала река Хатибонико, лежала јe сасвим на cеверу. Ксарагуа, коју су провинцију наводњавале безбројне планинске речице, сачињавала је западну и јужну границу острова. Њен је владатељ биo Беехио, а за њим је владала његова сестра Анакаона, која се још и сад у приповедки и предањима прославља због своји високи душевни својства и песмотворног дара. Провинција Магвана, подчињена гордом краљу Коанабу, заузимала је средину острова. Ту је ланац цибаоске планине, у којој извире река Јаки, и пружа своје гране на све стране. Најпосле пета провинција Хигеј на крајњем истоку, стајаше наизменце најпре под кациком Каја, кои затим под владом његове cecтpe Агнесе, која је прешла у христијанску веру, и најпосле под дивљим Котубанамом. Влада је била аблосутна (самодржавна), но при свем том ипак блага. Вр'овна власт предана је била кацику, кои је имао већу власт и почитаније, но икои европски владалац. Влада је била у породици његовој наследна, а исто тако био је двор окружен сјајним благородcтвом. Данак, кои су индијански краљеви узимали, састојао се из златног прашка, памука и дувана.
Кацик је биo уједно и духовни поглавар; свештеници су само под његовим руководством свршивали верозаконе обреде. Скупљени народ ишао је под предводитељством свога владаоца играјући и певајући у освећене пештере. Краљ је управљао пенијем и лупао је у добош, а присутсвујући играли су и у пештери све једнако. Песме су се повторавале; наједанпут наступи мртвачка тишина, и тада започну жреци после безбројни сујеверни обреда приносити идолу жертве и питати пророчиште (оракулк).
Кад су Шпањолци најпре на острово дошли, примљени су они од мирољубиви и благи пражитеља са највећим гостољубијем. Кацике и народ надметали су се, ко ће их боље обдарити и угостити. Kpaљ Гваканагарик дозволио им је шта више, да могу и град сазидати, кои је Колумб назвао за спомен дана oвога долазка Навидад, и безазлени Индијанац, понудио је Шпањолце, да се стално ту населе и сместе.
Но ненаситима чезња за златом и богатством причинила је да су већ и ова прва насељења врло слабо имала вољу занимати се обделавањем земље при свои благословеној и дивној плодовитости. Они су хтели брзо и без великог труда обогатити се, и нису млого размишљавали о средствама, како ће cвоју цељ постићи. Њиово прво питање било је: гди је злато и златне руде? Свуд су они гледали, овај благородни метал сваким могућим начином изнуђавати. Сваки Индијанац кои је навршио 14-у годину, морао је свака 3 месеца давати шпанским правитељственим чиновницима известну количину златнога прашка, која је најмање износила 12 талира у вредности. Данак пак, кои су давали краљеви и великаши, био је још млого већи. Тако је на пр. Кацик Маникаотекс морао давати свака три месеца количину златног прашка у вредности од 600 талира. У oним пределима, гди нијe било злата, морали су давати Индијанци данак у памуку и то на три месеца по 11 ока. Како је кои Индијанац свој данак платио, он је добио један мали бакарни новчић као знак исплате, кои су новчић они обично око врата носили. Кои од Индијанаца нијe такав новчић имао, тога су Шпањолци најсвирепије злостављали и казнили.
Што су год већма Индијанци од своји гонитеља бегали и у дивље планинске пределе повлачили се, Шпањолци су их све жешће и свирепије стесњавали и са својим грдним ловачким псима по првобитним шумама ватали. Сва cтapијa исторична дела преиспуњена су ужасним догађајима. А нарочито острово Хаити било је позориште најгрознијег беснила шпански зликоваца.
Ми смо овде избрали један једини догађај, кои ће читатељима јасно представити пријатељски и радостни дочек од стране безазлени и гостољубиви Индијанаца и сурово истребително беснило шпански дошљака:
'Године 1516. владали су Кацики још само у провинцијама Ксарагуи и Хигеју, и то на супротним крајњим точкама острова, премда су и ове две провинције шпанској круни већ давале данак.
Но и ова привидна и мнима независимост побудила је ненавист и гнев тадашњег шпанског губернатора, Дона Николе Ованда. И он је наскоро нашао повода, да своју ненавист утиша и гнев засити.
Овандо јави краљици провинције Ксарагуа, лепој и даровитој Анакаони, да ће он њу као новонаименовани губернатор посетити. Анакаона чинила је најсјајније припреме, да га што је могуће лепше дочека. Овандо се крене у провинцију Ксарагуу са 300 пешака и 70 добро наоружани коњаника, снабдевени с оклопима, копљама и штитовима.
Анакаона је по обичају сазвала великаше из целе земље у престолно место, али љубопитни народ стекао се са свију страна, да присуствује у разним играма и увеселенијама. Никад се још нијe толики народ у Јагуани (главној вароши) cкупио био. Место ово изгледало је пријатно и питомо; све палмове колебе бијау накићене и цвећем и шумарком украшене; највеће пак и најлепше од ови колиба биле су намењене шпанским гостима.
Како су постављени стражари дали знак, да се жељно очекивани странци приближавају, одма се даде Анакаона изнети на најлепшој својој носиљки странцима на сусрет, праћена великом мложином своји поданика. Ови су носили у рукама палмово лишће и цвеће. Анакаона се сусретне са Шпанцима неколико миља далеко од Јагуане. Чим Индијанци опазе Ованда, узкликну они од радости и усхићења; они се слегну око Шпањолаца и обасипали су их мирисним цвећем и венцима. Цео пут оданде до Јагуана биo је посут цвећем. Почем су изменили обичне поздраве, крене се сјајни спровод даље. Краљица Анакаона ишла је крај Ованда. Она је изгледала весела и разположена као и обично. Овандо је напротив ћутао, и изгледао равнодушан и суморан; а његова риђа брада још је већма узвишавала страовитост његова лика.
Тако стигну они у Јагуану. Странци буду разположени по разним квартирима, како би се опоравили од труднога пута и умора. Сутрадан се разбуде сви рано од веселе тутњаве добоша и индијански песама.
Неколико дана узастопце трајале су части, игре и весеље. Шпањолци нису били само прости гледаоци, него су и они у свему весело участвовали. Шпанском губернатору Ованду нијe ништа милије било, него то, што су се Индијанци одали необузданом весељу, и што су се његови војници тако поверително мешали са Индијанцима.
Но наскоро затим сазове он к себи најодабранијe своје официре и саобшти им, како је он дознао, да је цело то весеље само замка и превара и да краљица провинције Kcapaгуa, Анакаона, која одавно Шпањолцима o глави ради, само згодну прилику чека, да све своје шпанске госте потуче. Он им на то саобшти свој план, како да сe намера Индијанаца осујети, и они се ту споразуму о средствама, времену и тајним знацима, на које ћe се одма к крвавом послу приступити.
Но све ово бијаше Овандо измислио. Индијанци нису ни на крај памети имали, да Шпањолце потуку, ови угњетени пражитељи радовали су се шта више, што су са својим надмоћним суседима у пријатељске сношаје ступили. Зато и није ни један Индијанац дошао наоружан, напротив дошљаци шпањолски нису никад били тако сјајно, но уједно и тако страшно наоружани.
Усред веселе игре Индијанаца заповеди Овандо војницима, да започну и своја војничка упражненија, која су безазлене Индијанце због своје необичности у узхићења доводила. Поглавар постави cвоју војску у бојни ред, и заповеди пешацима, да започну. Затим су следовали и коњаници. Гомила Индијанаца све је већма растла. И краљица је присутствовала овом чудноватом и невиђеном позорју, и била је очевидно усхићена.
Сад наступи на кратко време глува тишина, после које опет започне војска своја кретања. Сад метне Овандо наједанпут руку на крст, који је на прсима његовима блистао; - то је био уговорени знак. Трубе затрубе, пешаци оборе ватру из пушака, а коњаници се устреме. Место, гди су се веселе игре проводиле, претвори се наједанпут у грозно и крваво бојно поље. Цела маса невини и ненаоружани Индијанаца буде немилостиво потучена. Hијe се штедило ни старо ни младо, ни мужко ни женско. Краљица Анакаона била је једина заробљеница, коју су крвожедни Шпањолци заонда у животу оставили. Све остале присутствујуће дао јe свирепи Овандо немилостиво поубијати. Млоги Индијанци, који су се у оближњим колебама прикрили, изгорели cу живи, кад су нечовечни Шпањолци колебе запалили. 12 Индијанаца буду набијени на један колац, и тако бачени у ватру, а христијански мучитељи говорау са ђаволском злости и подсмешљиво: Ово су 12 апостола!...
Овандова је намера била, да краљевство Ксарагуу за навек упропасти и присаједини осталим областима, које су већ стојале под владом шпанског наместничества. Кад је дакле Овандо на овакав грозан начин своју цељ постигао, он се врати натраг, у Сан-Доминго, водећи са собом Анакаону, ову прослављену краљицу и песмотворку, везану и оковану, коју је затим дао срамно погубити, то јест, обесити.
Овај и овоме подобни догађај лако ће разјаснити неодолиму мржњу Индијанаца према шпанским, разбојничким дошљацима, а исто је тако врло поњатно, да ова јадна и гоњена створења нису се могла никаквој срећи нити благостању надати у заједини са овим, зверским, и дивљим, разбојницима.
Зато је питао Кацик, Хатнеј, кад, су ra за једно злочинство, које он није учинио, водили на спаљиште, једног, присутствујућег францисканског калуђера, који се трудио, да ra пре смрти у христијанство обрати 'да ли у том рају блаженства, који он њему са тако дивним бојама описује, има и Шпањолаца?' - 'Има, одговори калуђер, али само такови, који су добри и достојни, да у рај дођу.' – 'Најбољи између њи, одговори Кацик, нису добри, нити су достојни. Ја нисам рад, да мој дух, отиде у она места, гди се и један, једини од, тог свирепог, и зверског, рода налази!' - Пламен се разбукти, и сажеже тело јазическог мученика.
Око год. 1528. била је на острову Хаити остала само још, једна незнатна гомила непокорени Индијанаца, која се под, предводителством свога последњег Кацика потуцала пo планинским, пределима острова, и која се заклела, да ће непрестано гонити своје угњетатеље неизгладимом мржњом и осветом. Они су знали, да ћеду најпосле пропасти, но они су хтели бар слободно и јуначки умрети, и умирући осветити крв своје браће, која су без одпора и борбе потучена.
Ханри, потомак Кацика од Боарука, који је при крвавом клању у Ксарагуи од шпански калуђера избављен, крштен и у доминиканском монастиру у Сан-Домингу воспитан и образован, био им је вођа. 14 година одржали су се остатци Индијанаца у планинама својим, победоносно, и били су ужас и страшило шпански колонија. После дуги преговора са мирским и духовним властима, а нарочито са Патер-Ремијем и Ласказасом закључе најпосле Индијанци са краљевским наместничеством мир, и населе се у Бонсу, 30 миља далеко од Сан-Доминга, и почну земљу обделавати.
Тако су они најпре живили одељени од европски насељеника, но мало по мало измешали су се они c Европљанима и загубили су се у њима сасвим. Њиова повестница престаје с њиовим животом. Ханри, последњи Кацик на острову Хаити, умр'о је у тишини и мраку. На кратко време после његове смрти нестао је и последњи траг чудноватог овог прастарог, народа: - вечна ноћ заборавности за навек их је застрла.'
Овим се свршава књига даровитог Емила Но-а, урођеника са острова Хаити, књига, која силно побуђуе човека на суморно размишљавање и сматрање.
Како би cacвим другче изгледале ове благословене земље, и каква би морала бити судбина њиова и њиови пражитеља, да је Енглеска примила предложење Колумбово, и да је средња Америка насељена племеном енглеским; да се са првим Европљанима, у место инквизиције, грознога мучења и стеге, настанила тамо слобода и образованост, и да је снажнији и делатели народ пренео био у првобитне шуме индијски гора светило цивилизације и радиности?
Судбина Индијанаца би истина била најпосле исто тако тужна и мрачна, али не би они били мачем и огњем крваво изтребљени.
У дружтвеном животу влада исто начело, као и у природи: слабији јачем уступа. Но питање је какав би дивни полет учиниле ове прекрасне земље, гди вечито пролеће влада, и које имају у себи сва условија за исполинско развијање, да су оне у део пале снажном и душевно надмоћнијем племену?
Колумб не би зацело за знак благодарности, што је нов свет одкрио, одведен био у Европу окован као какав разбојник, земље ове не би под угрожавајућем смртне казни приступне биле само поданицима шпанске круне, грозно страшило робства неби никад тако велико порасло.
Па какав је плод донело Шпањолцима нечовечно беснење против ови јадни и безазлени народа?
Сва је прилика, да ће африкански црнци, кои би без трговине Шпањолаца с робљем тешко икад видили Америку, преотети сасвим ма' у западно-индијском архипелагу, и да ће за казн за толику невину крв и неправду, црнци Европљане оданде сасвим истиснути, те да се тако на свима островима антилског мора повтори ужасно позорје, које се догодило на острову Хаити, гди је у најновије доба један црнац, по имену Фаустин Сулук, основао државу на штету и срамоту Европљана. ('Шумадинка', бр. 82., год. 1856.)
|
