Još jedna stručna analiza sistema Patriot od našeg proslavljenog Kubovca kada su u pitanju moderni PVO i raketni sistemi, kao i još mnogo toga...Karakteristike raketnog sistema PVO Patriot, koliko može pomoći Ukrajini, i kakav je u poređenju sa S-300Protivvazduhoplovna odbrana (PVO) Ukrajine trebalo bi da dobije američki raketni sistem PVO velikog dometa tipa Patriot. U zapadnim medijima se spekulise da bi se to moglo dogoditi u roku od 6 meseci do godinu dana, možda čak i ranije, a često se ističe kako će to biti veliko pojačanje za ukrajinsku vojsku koje može doneti određenu prevagu u ratu u vazduhu.
Ipak, od trenutka potvrde od strane državnog vrha SAD i predsednika Džozefa Bajdena da će sistemi stvarno biti isporučeni Ukrajini, počele su da se pojavljuju nešto blaže verzije priče o tome koliko će mogućnosti ovog sistema zaista pomoći Ukrajini.
Tako se, između ostalog, mogu pronaći članci koji govore o tome kako „
Patriot nije srebrni metak“, kako treba više meseci da se posada obuči za stručno rukovanje ovim sistemima, ali i da bi trebalo da se koristi u kombinaciji sa drugim sistemima PVO.
Pitanje koje se postavlja je i koja verzija Patriota uopšte dolazi u Ukrajinu? Na to pitanje još uvek nemamo odgovor, imajući u vidu dosadašnja iskustva sa isporukama naoružanja američke proizvodnje, svakako se čini da je najviše što bi Ukrajina mogla dobiti jeste verzija
Patriot PAC-2, dok pojedini izvori čak pominju i varijantu
Patriot PAC-1, jer ih na stanju ima najviše i mogu se brzo isporučiti.
Kratka istorija razvoja i operativne upotrebePatriot PAC-1 raspolaže raketama
MiM-104A Standard dometa do
68,5 км (po drugim izvorima do
80 км), a poseduje i raketu
MiM-104B dometa do
160 км, ali to je raketa sa pasivnim navođenjem na postavljača smetnje (Хоме on Jam Онлy) i nije izvesno da li se i dalje uopšte i koristi. Prva varijanta sistema je u službi od 1984. godine.
Patriot PAC-2 raspolaže raketom
MiM-104C dometa do
160 км, koja se proizvodi od 1990. godine i koja je najviše korišćena tokom Prvog Zalivskog rata 1991. godine. Tokom ovog rata, sistemi Patriot su u Izraelu i Saudijskoj Arabiji lansirali veći broj projektila MiM-104C u nameri da se obore ispaljene balističke rakete tipa
Skad (Elbrus) od strane režima Sadama Huseina u Iraku.
Ono što je već tada ustanovljeno jeste da je rano otkrivanje iračkih operativno-taktičkih raketa u većini slučajeva bilo teško, a zbog relativno kratkog dometa gađanja, presretanje se obično vršilo u rasponu visina od
5-11 км na udaljenosti od
7-18 км od položaja baterije. Na takvoj udaljenosti u slučaju promašaja nije bilo moguće više puta dejstvovati na balističku metu velike brzine. Zbog toga se na jednu raketu zemlja-zemlja obično lansiralo nekoliko protivvazduhoplovnih raketa.
Ali čak i u slučaju uspešnog navođenja, irački Skad često nije bio uništen bliskom detonacijom bojeve glave rakete zemlja-vazduh, već je samo menjao putanju leta. U stvarnoj borbenoj situaciji, efikasnost kompleksa se pokazala znatno nižom od rezultata terenskih ispitivanja: verovatnoća pogađanja balističkog cilja sa jednom protivvazduhoplovnom raketom bila je
0,4–0,6. Pored toga, Patriot je često presretao Skad projektile na malim visinama direktno iznad cilja, što nije sprečilo uništavanje i žrtve na zemlji.
Tokom Zalivskog rata, rakete MIM-104C su lansirane na 44 balistička cilja. Prema američkim podacima, efektivnost Patriota je bila oko
80% u Saudijskoj Arabiji i oko
50% u Izraelu. Kasnije su ovi podaci zvanično smanjeni na
70%, odnosno
40%.
Tokom 1995. godine, za sistem Patriot PAC-2 razvijen je projektil
MiM-104D GEM sa poboljšanim sistemom navođenja. Dalji razvoj sistema Patriot, pretežno se odnosio na poboljšanje antibalističkih svojstava, usled iskustava u Prvom Zalivskom ratu, ali i kasnije, prilikom sporadičnih lansiranja balističkih raketa Huta iz Jemena na Saudijsku Arabiju, gde u nekoliko slučajeva čak ni savremenija verzija
PAC-2+ nije odradila posao kako se očekivalo.
U tom smislu razvijeni su protivraketni presretači sa kinetičkim udarom („hit to кill“), mada imaju pomoćnu opciju blizinskog dejstva. Glavna ideja je bila da se direktnim udarom u glavu balističke rakete uništi njegova bojeva glava.
Prva takva raketa bila je
ERINT (Extended Range Interceptor) koja je namenjena za uništavanje taktičkih i operativno-taktičkih balističkih raketa koje nisu oborene drugim sistemima protivraketne odbrane. Ovo je povezano sa relativno malim dometom lansiranja –
25 км i plafonom –
20 км. Odbrambena linija se može povećati na
45 км udaljenjem lansera od radara. Zbog znatno manje veličine raketa ERINT, u standardni lansirni kontejner smeštene su po četiri rakete, što omogućava povećanje ukupnog borbenog kompleta jednog lansera na 16 raketa.
Ako se ne može postići direktan pogodak na neprijateljsku bojevu glavu, protivvazduhoplovna raketa takođe ima malo eksplozivno punjenje koje izbacuje 214 g volframove podmunicije kada raketa prolazi blizu mete.
Rakete iz projekta ERINT za verziju PAC-2+, postale su rakete
MiM-104F kojima je dejstvovano u Saudijskoj Arabiji, ali sa veoma promenjivim rezultatima. Pri tom, radilo se o napadu tehnički relativno jednostavnih balističkih projektila sa linearnom putanjom leta i bez mamaca u terminalnoj fazi. Sledeća modifikacija ove rakete, pre svega na softveru, dobila je oznaku “modernizovani raketni segment” – MSE, a ceo sistem
Patriot PAC-3 MSE. Za ovaj sistem, razvijena je nova raketa za aerodinamičke ciljeve sa oznakom
MiM-104E, sa dometom više od
90 км za aerodinamičke ciljeve.
Kada bismo Patriot poredili sa onim što poseduje Ukrajina, navešćemo da ukrajinska PVO raspolaže sa raketnim sistemima PVO
S-300PT-1 i
S-300PS iz sovjetskog vremena, kao i
S-300V1, ali kako je pre rata bilo u pitanju samo dve-tri baterije S-300V1, kao i upitan broj ispravnih raketa za ovaj sistem (samo Gladiator, a ne i protivraketnih presretača Giant), može se reći da varijanta V1 ne igra značajniju ulogu u ovom sukobu.
Prvo treba istaći da su sistemi S-300PT-1 i S-300PS pandani sistemu PAC-1, pa u određenoj meri i PAC-2, bez obzira na niži proklamovani domet po daljini. Kod dejstava na aerodinamičke ciljeve su gotovo jednaki, uz veći domet PAC-2, ali i
napredniji način vođenja “kroz projektil“ kod S-300PT-1 i PS u odnosu na Patriot.
Sistemi vođenja raketaSistem i način navođenja raketa kod Patriota je vođenje kroz raketu, ali nešto drugačije, jednostavnije, u odnosu na ono kod sistema S-300PS i PM. Takav sistem vođenja kroz raketu se na zapadu označava i naziva “
Track via missile”. U ovom slučaju radi se o vođenju kroz raketu kada raketa primljene reflektovane signale od cilja prosleđuje radaru za navođenje raketa na zemlji, koji formira paket upravljačkih komandi i šalje ga raketi u letu.
Razlika u odnosu na S-300PS i PM je u tome što kod sistema Patriot, raketa nema mogućnost da sama formira komande upravljanja ako dođe do ometanja radara za navođenje sa zemlje u toku leta rakete ka cilju (da pređe na poluaktivno radarsko samonavođenje), jer raketa nema takav tip računara, već sistem mora preći u režim navođenje na postavljača smetnje (Home On Jam). S obzirom da je kod Patriota ovaj deo rada automatizovan, sam sistem mora prepoznati smetnju i preći na sistem “Home On Jam”. Operator na radaru za navođenje raketa ne može uticati na ovo.
Kod sistema S-300PT-1, S-300PS i sistema iz porodice S-300PM, vođenje kroz raketu je slično kao i kod sistema Patriot, ali složenije utoliko što se u zadnjim fazama navođenja rakete i računar rakete uključuje u rad i sekvencijalnim poluaktivnim radarskim samonavođenjem dodatno koriguje let rakete prema cilju.
Mobilnost i antibalističke mogućnostiMobilnost (samohodnost) verzije S-300PS je takođe značajna prednost kada je u pitanju žilavost i preživljavanje baterije u savremenom ratnom okruženju, što vidimo i danas u Ukrajini. Pored toga, treba naglasiti da sistemi S-300PS i sve naknadne modifikacije imaju režim automatskog otkrivanja protivradarskih raketa (po parametrima leta i brzini) i mogućnost efikasnog dejstva na iste. Takođe, korišćenjem
niskovisinskog radara 76Н6 Krokodil, baterije S-300PT-1 i PS mogu
efikasnije dejstvovati na krstareće rakete i niskoleteće ciljeve. Za Patriot se, sa druge strane, tvrdi da ima bolje
anti-balističke karakteristike.
Osvrnimo se i na ispitivanja koja su vršena u Rusiji, podstaknuta dešavanjima u Zalivu 1991. godine.
S-300PS i PMU Volhov-M6 teoretski može pogoditi raketu tipa Skad (Elbrus), onoliko dobro koliko je Patriot PAC-2 mogao tokom prvog Zalivskog rata (bilo koja meta sa brzinom od 1200 м/с). Međutim, varijante S-300PM i PMU1 Volhov-M6M su konstruisane od nule kako bi se upravo obarali ovakvi ciljevi (bilo koja meta sa brzinom od 2800м/с). Podsetimo i da bi varijantu S-300PMU-1 bi Ukrajini mogla isporučiti Grčka .
Testiranje novih mogućnosti za S-300P (PT i PS) i S-300PM nastavljeno je i nakon što su S-300PM i PMU-1 ušao u službu. Najznačajnije testiranje se dogodilo nakon operacije „Pustinjska Oluja“.
Inženjeri preduzeća Almaz i Fakel su ispitali performanse američkog raketnog sistema Patriot tokom presretanja raketa „Skad“ i otkrili da Patriot nije bio ni približno efikasan koliko je bilo potrebno za odbranu velikog naseljenog područja. Tačnost nije bila problem, rakete sistema Patriot su dosledno pronalazile svoje ciljeve, problem je bio u njihovom uništavanju.
Kada su bojeve glave raketa Patriot detonirale, često su jednostavno izbacile Skad sa putanje leta bez uništavanja njegove bojeve glave. Kada se brani izolovani objekat, ovo bi bilo dovoljno. Međutim, presretanja koja su pokušale izraelske baterije Patriot bile su od posebnog interesa za ruske inženjere. Često su dolazne bojeve glave ipak padale u naseljena područja. Da bi bio zaista efikasan u anti-balističkom kapacitetu, protivvazduhoplovni sistem bi morao da uništi bojevu glavu dok je raketa u letu.
Testiranje različitih varijanti S-300P (PT/PS/PM) u Sari Šaganu i Kapustin Jaru pokazalo je da je sistem imao sposobnost da presreće taktičke balističke rakete na različitim dometima, u zavisnosti od korišćenog raketnog sistema i brzine dolazećeg cilja. Inženjeri Fakel MKB-a su, međutim, razvili još efikasnije rešenje nakon „Pustinjske oluje“: specijalnu bojevu glavu dizajniranu da izazove detonaciju dolazne bojeve glave u letu.
Prvo probno ispaljivanje modifikovane bojeve glave dogodilo se avgusta 1995. na Kapustin Jaru. Bojeva glava rakete je uspešno izazvala detonaciju bojeve glave cilja 8K14 Skad (Elbrus) u atmosferi. Raketa je koristila usmerenu bojevu glavu, koja je otprilike analogna sistemu oblikovanog punjenja utoliko što je sposobna da usmeri najveći deo eksplozivne sile bojeve glave prema meti.
Takve bojeve glave su modifikovane za rakete 48Н6 ( i sve naredne modifikacije) i raketne sisteme svih narednih generacija od S-300PM/PMU-1, preko S-300PM-2/PMU-2 Favorit, pa do S-400 Trijumf, uz naravno i dodatne modifikacije tokom niza godina rada i istraživanja, a svakako treba pomenuti i razvoj projektila sa aktivnom glavom za samonavođenje iz porodice 9M96 koju pored S-400 Trijumf, mogu koristiti i sistemi S-300PMU-2, a osnovni su projektili novog sistema PVO S-350 Vitjaz.
Sistemi Patriot dakle mogu pomoći PVO Ukrajine i u to ne treba sumnjati. Ipak, osnovna pitanja su koliko će sistema stići, koje će biti verzije i ko će njima upravljati.
Takođe, imajući sve to u vidu, pitanje je i koliko se može očekivati da će sistemi Patriot uspeti da podignu nivo PVO u odnosu na postojeće sovjetske sisteme S-300PT-1 i S-300PS, osim možda kada je reč o antibalističkom segmentu i to ako se isporuče novije rakete MiM-104F, ili čak rakete MSE koje su već deo najnovije modifikacije PAC-3 MSE. Ali kod aerodinamičkih ciljeva, krstarećih raketa i bespilotnih letelica ne treba očekivati mnogo.
Takođe, činjenica da su sistemi manje pokretni od S-300PS, a da ostavljaju vidne tragove na terenu, mogu biti otkriveni bespilotnim letelicama i onesposobljeni, a takođe sigurno mogu biti i na meti ruskih protivradarskih projektila. U tom smislu, očekujem oprezniju upotrebu ovih sistema koji će najverovatnije biti razmešteni u pozadini fronta.
Sastav raketne baterije, režimi rada i ostale karakteristikeRaketna baterija Patriot PAC-2 ili PAC-3 ima sledeći načelni sastav:
– višenamenski radar za praćenje ciljeve i navođenja raketa АN/МPQ-53 ili АN/МPQ-65
– stanica za upravljanje vatrom
– stanica za napajanje
– do 8 mobilnih lansirnih uređaja PAC-2 ili PAC-3
– stanica veze i komunikacija
– taktička komandna i upravljačka stanica
Ono što može biti dobra strana za Ukrajinu, ali samo uslovno, je da obuče što više operatora i poslužilaca, jer postoji mogućnost dodatne isporuke i komponenti sistema i raketa, pošto su izvori sovjetskih sistema skoro presušili. Ovde treba naglasiti da je obuku za rad na ovim sistemima
moguće izvesti i brže nego za sisteme ruskog porekla, zbog veće automatizacije radnih mesta.
Kod sistema Patriot postoje dva osnovna režima rada:
1. Poluautomatski režim rada
– radarska stanica traži, otkriva i prati ciljeve automatski, operator može da uključi ili isključi radar
– operator upravljačkom palicom selektuje odraz cilja i time ga označi da se za taj cilj pojave parametri leta na ekranu prikazivača
– pritiskanjem tastera ENG (engage – prati), operator postavlja cilj u ТBЕQ (“to be engaged queue”, određuje se redosled gađanja ciljeva)
– sistem će izabrati koji tip projektila će biti lansiran, sa kog lansera i kada će biti lansiran, operator nema nikakvu mogućnost da utiče na selekciju bilo čega navedenog
2. Automatski režim rada
– radarska stanica traži, otkriva i prati ciljeve automatski, operator može da uključi ili isključi radar.
– kada se neprijateljski cilj otkrije, sistem postavlja cilj u ТBЕQ (određuje se redosled gađanja ciljeva)
– sistem će izabrati koji tip projektila će biti lansiran, sa kog lansera i kada će biti lansiran
Ovakav automatizovani ili poluautomatizovani radni proces olakšava obuku (i rad), ali sa druge strane, treba naglasiti da se radi o relativno glomaznim sistemima, kojima, u zavisnosti od verzije, treba od
60 do 90 minuta da se u punoj formaciji pripreme za borbeni rad ili raspreme za marš. Takođe, potreban je i veći broj osoblja na položaju da se ove borbene radnje izvedu u navedenim rokovima.
Sve povečava mogućnost otkrivanja iz vazdušnog prostora, pre svega bespilotnim letelicama. Sa druge strane, moguće je skratiti vreme raspoređivanja, tako što će se broj komponenti sistema smanjiti (recimo broj lansera na dva ili tri) ili slično, ali to onda znači i donekle smanjivanje borbenih mogućnosti baterije. Naravno da su i Amerikanci ovoga svesni i da najverovatnije rade nešto po tim pitanjima.
Problem slabe mobilnosti sistema pokušava se rešiti postavljanjem komponenti raketnog sistema na vozila ili poluprikolice, što u određenoj meri skraćuje vreme pripreme odnosno raspreme. Ipak, ostaje problem sa stacionarnošću radara АN/МPQ-53 ili 65 koji radi u fiksnom sektoru, što znači da se tokom rada ne može orijentisati na drugi sektor van zauzetog od
90-105 stepeni, već se radar fizički mora okrenuti prema novom sektoru, što u toku savremene borbe može biti veoma problematično.
Taj problem amerikanci rešavaju konstruisanjem novog radara, AESA konstrukcije, koji nosi naziv
LTAMDS (Low Тиер Air and Missile Defence Sensor ili u grubom prevodu: Senzor Protivvazduhoplovne i Protivraketne Odbrane Nižeg Nivoa). Ovi radari bi se integrisali u najnovije sisteme Pariot PAC-3, sa raketama MiM-104E i novim raketama GEM-T i MSE, gde bi zamenili dosadašnje radare АН/МПQ-65.
Glavne odlike modifikacije, konkretno, su uvođenje galijum nitrid (GaN) tehnologije izrade primopredajnih modula radara, koji prenose električnu energiju mnogo efikasnije, sa mnogo manje izgubljene toplote, nego tradicionalna tehnologija galijum arsenid (GaAs) i
dodavanje dva bočna senzora, nazvana „Ghost Еuе“, koji omogućavaju osmatranje, praćenje i navođenje raketa u krugu od približno
360 stepeni (za razliku od 105 stepeni kako je sada).
Zbog upotrebe modula nove tehnologije izrade, koji omogućavaju da se mnogo manje energije troši na hlađenje modula i njihovih primopredajnih elemenata, a više na predaju signala, LTAMDS može otkriti i početi pratiti ciljeve na
2,5 puta većim daljinama nego dosadašnji radari sistema Patriot. Inače, jedan od ovih bočnih antena radara, koristiće se kao novi senzor modifikovanog sistema NASAMS, gde je takođe poznat pod nazivom „Ghost Eye“.
Ipak i kod ovog novog radara, bez obzira na značajno povećane mogućnosti otkrivanja i praćenja ciljeva i znatno veće otpornosti na ometanje, ostaje problem relativne stacionarnosti, jer je radar još teži i veći od svog prethodnika, tako da se ovde problem mobilnosti i rada u fiksnom sektoru ipak samo delimično rešio.
Kod Patriota je bio prisutan i problem integracije sistema. Uglavnom se pokušavalo radarima АН/МPQ-53 i 65 dodeljivati više zadataka nego što oni objektivno mogu savladati, pa se stoga ti višekanalni radari kod amerikanaca označavaju kao višenamenski. I iako imaju nešto veće mogućnosti u otkrivanju ciljeva od recimo radara za navođenje raketa 30Н6 sistema S-300PS ili PM (ali koji su uvek nadopunjeni baterijskim osmatračko-akvizicijskim radarima), rad u fiksnom sektoru od 90-105 stepeni u određenoj meri tu prednost faktički anulira.
U tom smislu razvija se
IBCS – Integrisani Sistem Borbenog Komandovanja, kao sistem borbenog upravljanja sa modularnom i skalabilnom arhitekturom koji je namenjen za obezbeđivanje efektivne integracije izviđačkih i borbenih sistema (kako sadašnjih tako i budućih). IBCS će raditi u združenom sistemu sa dodatim radarima ranog otkrivanja
G/ATOR i radarima kratkog dometa Sentinel. Relejnom vezom je omogućeno uvezivanje radarskih komponenti sa jedinicom Patriot na daljinama do
150 км.
U sledećoj razvojnoj fazi, koja je doduše već u toku, planira se razvoj IBCS u punom kapacitetu (do 23 eksterne mreže-veze) sa relejnom vezom prema radarskim senzorima, jedinicama Patriot, drugim jedinicama PVO srednjeg dometa i sa omogućenom konekcijom sa satelitima, letećim radarskim sistemima i drugim izviđačkim avionima, brodskim sistemima AEGIS i sistemima protivraketne odbrane ТХААД preko Link-16 i komandovanje i upravljanje sa eksternim radarima i sistemima PVO kratkog dometa u isturenim područjima.
Ipak, treba naglasiti da je do sada na ispitivanja isporučeno 5 od 6 primeraka predserije radara LTAMDS, dok se šesti primerak očekuje početkom 2023. godine. Završetak terenskih ispitivanja i uvođenje u jedinice, moguće je najranije krajem 2023. ili realnije početkom 2024. godine.
Dakle, Ukrajinci svakako neće imati (bar ne dogledno vreme) koristi od svega ovoga, ali je svakako u ovom tekstu važno i ovo pomenuti, da se shvati da su određeni nedostaci kod sistema Patriot zaista postojali, da postoje i danas i kako se oni otklanjaju.
Pre početka samog sukoba, napisao sam tekst iz dva dela, u kojima sam naveo (koliko se moglo pronaći iz relativno pouzdanih izvora) šta je Ukrajina imala od sistema PVO. Podsetiću samo da je , od sistema PVO srednjeg dometa, Ukrajina imala oko
30 diviziona S-300PT-1, PS i V1 i oko 10, do čak po nekim izvorima i 15 diviziona (moguće da su u pitanju smanjene formacije) mobilnih trupnih sistema
Buk-M1. Iako su ovi sistemi zastareli, ukoliko su ispravni, predstavljaju veoma ozbiljnog protivnika za svako vazduhoplovstvo, pa tako i rusko. I vidimo da su Vazdušno-kosmičke snage (VKS) Ruske Federacije ostvarile nadmoć u vazdušnom prostoru,
ali nikako potpunu prevlast i superiornost, kao i da se ruska jurišna i lovačka avijacija ipak ređe viđaju u dubini ukrajinske teritorije.
Tome su, iako zastareli, upravo doprineli pomenuti sovjetski sistemi svojim neospornim kvalitetom, ali i brojnošću. Ipak, vreme neumitno teče, rat se odužio, rakete se nemilice troše, i doći će trenutak kada ih više jednostavno neće biti, a mogućnosti nabavke su skromne ili skoro nikakve.
Isporuka jedne ili dve baterije raketnih sistema PVO Patriot,
pa taman bili i iz novijih modifikacija, teško da će moći mnogo toga da promene. Isto sam to navodio i u ranijim tekstovima kada sam pisao o isporukama sistema PVO
NASAMS, IRIS-T ili Stormera i Geparda.
Kvalitet je naravno veoma važan, ali mora biti praćen i kvantitetom, i ukoliko bi Ukrajinci, kako sam i naveo ranije u tekstu, bili spremni da redovno šalju veće grupe vojnika na obuku i ako je Zapad spreman da u nekoliko meseci pošalje značajniju količinu sistema Patriot i po mogućnosti nešto novijih modifikacija, onda bi mogli govoriti i o mogućim značajnijim komplikacijama za VKS Rusije.
Autor: Kubovac
Izvor
