Traganje za pravom podmornicom, sposobnom da plovi duže vremena velikom brzinom u podvodnoj vožnji, koje je bilo u procvatu tokom prve dekade proteklog veka, zaustavljeno je izbijanjem Prvog svetskog rata. I Britanija i Nemačka su se skoncentrisale na dizel motore za površinsku i elektromotore za podvodnu vožnju. Iako još uvek sa nepreležanim dečjim bolestima, dizel motori su pokazivali veliki potencijal za dalji razvoj, dok je nafta pružala prednost sa te strane što je tokom borbenih dejstava bila sigurnija od požara u odnosu na benzin. Sa druge strane, u zaronjenom stanju, podmornica je zavisila od električne energije uskladištene u baterijama.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Podmornica U-3505, klase Type XXINekoliko konstruktora je nakon rata započelo traganje za alternativnim pogonom podmornice i može se reći da je bilo nekoliko zanimljivih rešenja. Britanci su, na primer, izgradili veliku podmornicu pogonjenu parnom mašinom, klasu K, a nekoliko predratnih ideja je pretresano, od kojih je jedna bila proizvodnja toplotne energije upotrebom kotla pogonjenog visoko korozivnom kaustičnom sodom. Jedna od najoriginalnijih ideja u vezi pogona podmornice stigla je iz Nemačke, i to od Helmuta Valtera (nem. Hellmuth Walter), inženjera fabrike Krup iz Kila. Valter je projektovao pogonski sistem zatvorenog kruga, pogonjen hidrogen peroksidom, kome za reakciju nije bio potreban kiseonik. Valter je došao do nemačke komande ratne mornarice u vreme kada je Versajski mir zabranjivao Nemačkoj gradnju ili posedovanje podmornica. Međutim, to nije značilo da je Nemačka izgubila interesovanje za razvoj podmornica; jednostavno, nije bilo dovoljno finansijskih sredstava za finansiranje tako skupog projekta.
Danas znamo da je Nemačka, iako pod zabranom, bila u toku sa podmorničarskim tehnologijama formiranjem konstruktorskog biroa u Holandiji. Uprkos znatnih sredstava koje je ovaj biro dobijao iz budžeta, resursi su ipak bili dovoljni samo za usavršavanje već postojećih konstruktorskih rešenja. Jednostavno, nije se moglo ni razmišljati o novim tehnologijama koje bi bile primenjene u projektovanju pogona podmornica. Sa druge strane, ograničenja nametnuta Versajskim mirom, uticale su na to da su nemački inženjeri uradili dosta sa onim što su imali na raspolaganju, kako bi postigli maksimalni efekat. Rezultat toga je i projektovanje novog tipa ratnih brodova: džepnog bojnog broda. Ipak, u svetu podmorničarstva nije ostvaren ni približno takav efekat.
Marta 1935. Hitler odbacuje ograničenja Versajskog mira, što je bio značajan događaj u istoriji nemačkih oružanih snaga. Sada je bilo moguće napraviti oružane snage po meri vođenja državne politike, ali je ubrzana militarizacija izazvala i štetu po pitanju razvoja podmornica. Umesto da se odbacivanje ograničenja iskoristi za izgradnju flote modernih podmornica kod kojih bi bila primenjena najnovija tehnološka dostignuća, Nemačka je izabrala da izgradi najveći broj podmornica u što kraćem vremenu. Da bi to postigla, nemački inženjeri su modifikovali već postojeće projekte podmornice iz doba Prvog svetskog rata, što je za rezultat imalo to da su nemački podmorničari u Drugi svetski rat ušli sa istom tehnologijom kao i u prethodnom ratu. Brzina podmornica je sada bila nešto veća, motori su mogli da rade dugo, uz znatno niži nivo buke, a učinjeni su i određeni pomaci po pitanju otkrivanja zvuka pod vodom.
Podmornice u ratuPodmorničarski rat je došao do svog vrhunca u jesen 1940, kada je mali broj podmornica uspeo da načini pokolj među savezničkim brodovima na plovnim putevima. Nije bilo dovoljno podmornica za formiranje pravih vučjih čopora, ali bi se s vremena na vreme formirale grupe koje bi pravile velike štete savezničkim konvojima. U to vreme, na svaku podmornicu u proseku je dolazilo po pet potopljenih brodova. Ovaj period, tzv. „Happy Time“ za podmornice nije dugo trajao; podmornička ofanziva krenula je da se lomi narednog proleća, kada su potopljena tri podmornička asa: Ginter Prin sa U-47, Oto Krečmer sa U-99 i Joakim Šepke sa U-100. Brodski dnevnici komandanata nemačkih podmornica prikazuju 1941. kao tešku godinu za podmorničarska dejstva. Naredna, 1942. godina bila je uspešna za nemačke podmorničare, s obzirom da su delovali u američkim vodama, gde su brodovi zahvaljujući tome što ih tu ranije nisu napadali, bili relativno lake mete.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Podmornica U-47U leto 1942, kada su američke vode postale branjene, nemačke podmornice nisu imale izbora do da krenu ka centralnom Atlantiku, gde se nalazio prostor koji saveznički avioni nisu mogli da pokriju. Međutim, i tu su nastupile izvesne promene. Britanska kraljevska mornarica je iskoristila boravak nemačkih podmornica u američkim vodama za brzo narastanje broja eskortnih brodova, kao i da razvije novu taktiku lova na podmornice, što će predstavljati neprijatno iznenađenje za nemačke podmorničare. Pratnja konvoja je držala podmornice dalje od teretnih brodova a podmornice su progonjene žešće nego ikada do tada. Pored toga, situacija u Biskajskom zalivu postala je još komplikovanija za nemačke podmorničare. Napadi britanskih aviona bili su i češći i odlučniji, preteći da se približe nemačkim podmorničarskim bazama u Francuskoj. Nemačkoj ratnoj mornarici je pod hitno bila potrebna podmornica koja bi ovo opasno područje prešla u zaronjenom stanju.
Pored veće autonomije u zaronjenom stanju, nova podmornica je trebala biti i brža kako bi mogla da izbegne eskortne brodove; čak je i najiskusnijim komandantima podmornica bivalo sve teže da zauzmu pravi položaj za napad. Tokom 1940, kada su prvi podmorničarski asovi sticali najviša odlikovanja, mogli su da izvedu i više od jednog napada na isti konvoj. Međutim, u jesen 1942, situacija se drastično promenila; komandanti podmornica su bili srećni ukoliko bi uspeli da se približe konvoju i izvedu napad na jedan brod. Tome u prilog govori i činjenica da je od 1171 podmornice, koliko ih je bilo u operativnoj upotrebi tokom rata, svega 321 je nanela štetu neprijatelju. Loši rezultati podmornica naterali su admirala Denica da novembra 1942. sazove sastanak u Parizu, kako bi se dogovorili o sredstvima za ponovo postizanje prevlasti na moru.
Rođenje elektro-podmorniceSastanku u Parizu prisustvovali su komandanti jedinica podmornica, uticajni komandanti podmornica, inženjeri, kao i eksperti iz Ureda za pomorske konstrukcije u Berlinu. Prva tačka dnevnog reda odnosila se na prikaz razvoja projekta profesora Helmuta Valtera. Denic je još 1939. ubedio nemačke vojne krugove da dozvole Valteru rad na eksperimentalnom tipu podmornice. Iako redukovana na deplasman od 80 tona, ova podmornica, oznake V80, ostvarila je senzacionalne rezultate. Pored dobre upravljivosti, dostizala je brzinu plovljenja nešto veću od 26 čvorova, što je bilo veliko unapređenje u odnosu na starije modele podmornica, koje su u podvodnoj vožnji mogle da ostvare maksimalnu brzinu plovljenja od oko svega 8 čvorova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Eskperimentalna podmornica V80Valterov prototip je februara 1942. demonstriran admiralu Rederu, ali nije bilo nekog većeg interesovanja. Čak i nakon Denicove intervencije, Ured za pomorske konstrukcije je ostao nepokolebljiv u tome da je za pobedu potrebno ostvariti odgovarajuću koncentraciju konvencionalnih podmornica klase Type VII i Type IX. Rad na novom tipu podmornice nije mogao biti preduzet bez smanjenja proizvodnje već postojećih tipova podmornica. Od početka rata, Denic je tražio veliki broj podmornica Type VII, tako da je sada morao da odustane od tog svog zahteva kako bi pokrenuo projektovanje novog tipa podmornice.
Komanda ratne mornarice je takođe bila protiv razvoja novog tipa podmornice, za šta je imala svoje razloge. Valterov rad nije tekao bez problema, te je novembra 1942. još uvek bilo raskoraka između male, brze eksperimentalne podmornice i velike operativne podmornice. Jedan od najvećih problema bilo je gorivo – vodonik peroksid, koji nije mogao biti uskladišten u klasičnim rezervoarima. Taj problem je rešen projektovanjem gumom presvučenih rezervoara goriva. Drugi, možda i veći problem, odnosio se na dimenzije rezervoara potrebnog za smeštaj količine goriva koja bi obezbedila podmornici odgovarajuću autonomiju. Naime, Valterov pogon je trošio velike količine goriva, tako da je bilo potrebno obezbediti rezervoar dimenzija skoro kao podmornica, ako ne i veći. Kako bi prevazišao ovaj problem, Valter je projektovao podmornicu sa duplim trupom, postavljenim jedan iznad drugog, tako da je poprečni presek podmornice bio u obliku broja „8“, s tim da se u gornjem trupu podmornice nalazila posada, uređaji i sklopovi, dok je donji trup bio rezervoar goriva. Ipak, uprkos Valterovom brižnom planiranju, bilo je malo verovatno da za kratko vreme pripremi podmornicu za upotrebu. Pre nego što bi se krenulo na gradnju serijske podmornice trebalo je izvesti još čitav niz eksperimenata, korišćenjem različitog pogona i podmornica različitih dimenzija.
Novembarski sastanak podmorničara završio bi se kao potpuni fijasko da sastanku nisu prisustvovali inženjeri Širer i Briking. Slušajući Valterovo izlaganje, izneli su jednostavnije rešenje Denicovog problema. Ukoliko admiral želi veće podvodne brzine i autonomiju, zašto jednostavno ne doda još jedan trup i ispuni ga akumulatorskim baterijama? Brzi proračuni su pokazali da je ovaj predlog izvodljiv. Na ovaj način je tehnologija iz Prvog svetskog rata adaptirana u koncept elektro-podmornice, koja će kasnije dobiti i zvanični naziv Type XXI. Čini se nejasno kako niko pre ovoga nije došao na sličnu ideju?
ElektroprincipTermin „elektro-podmornica“ zahteva izvesna pojašnjenja. Iako sadrži sličan sistem propulzije kao onaj u konvencionalnim podmornicama, nova konstrukcija funkcioniše na drugačijem principu. Sve podmornice tog doba primarno su plovila na dizel pogon kada su u površinskoj vožnji, koje zaranjaju na relativno kratak vremenski period kako bi izbegli neprijatelja ili izveli napad iz zaronjenog stanja. Glavni razlog za to bila je mala brzina plovljenja u zaronjenom stanju. Elektro-podmornica je bila projektovana kao podvodno plovilo, koja bi veći deo angažovanja provodila ispod površine, koristeći za pogon električnu energiju iz akumulatorskih baterija. Na šnorkelskoj dubini podmornica bi plovila radi dopunjavanja akumulatora, što znači da ona - suprotno od ostalih modela podmornica, ne bi koristila dizel motor kao osnovni pogon.
Projektovanje podmorniceDetaljne kalkulacije za koncept elektro-podmornice završen je početkom januara 1943, otprilike u isto vreme kada je i Denic došao na mesto Redera. Podvodne performanse bile su i više nego impresivne. Elektro-podmornica je mogla da plovi u zaronjenom stanju 90 minuta brzinom od 18 čvorova, odnosno 12 časova brzinom od 10 čvorova, ali i 60 časova brzinom od 5 čvorova. To je bilo fantastično unapređenje u odnosu na dizel električne podmornice Type VII, koja je u zaronjenom stanju ostvarivala autonomiju od 45 minuta plovidbe brzinom od oko 6 čvorova, odnosno 20-30 časova brzinom od 2 čvora. Lako je zaključiti da je podmornica Type VII nakon zaranjanja postajala prilično stacionarna, ali i da je podmornica novog tipa ne samo da je sposobna da preplovi opasan Biskajski zaliv, već i da podvodnom vožnjom uđe u plovne rute konvoja u severnom delu Atlantika.
Ove cifre još uvek nisu mogle da nadmaše brzinu od 26 čvorova u podvodnoj vožnji, koju je obezbeđivao Valterov pogon, ali je bilo lakše i brže organizovati serijsku proizvodnju sredstava starije tehnologije.
Radionički crteži za novi tip podmornice završeni do jula 1943, kada su izrađene i prve procene koje su govorile da će prva elektro-podmornica Type XXI biti završena do kraja 1944. Odobrenje za početak gradnje dat je u petak 13. avgusta 1943, ali je vojni vrh ostao pri zahtevu da se raspored gradnje i isporuke sada već zastarelih podmornica Type VII ne sme menjati; Hitler se složio samo sa zadrškom programa za veće podmornice, Type IX. Pored toga, Hitlera je poraz vazduhoplovstva tokom bitke za Britaniju uverio da je Atlantik najvažnija linija fronta i da ništa ne sme narušiti isporuku podmornica.
Napredak projekta elektro-podmornice nije bio lak. Razvoj nove podmornice je pao u vreme drastičnih nestašica materijala za brodograđevinsku industriju. Najveći deo brodograđevnih kapaciteta već je bio zauzet. Izgradnja elektro-podmornice nije bila jednostavno dodavanje još jednog čvrstog trupa, sa više baterija, postojećem modelu podmornice. Veći deo opreme podmornica, koji je bio u upotrebi, bio je takođe zastareo. Ponovno punjenje torpednih cevi bio je dugotrajan proces, koji je kod nove podmornice rešen konstruisanjem hidrauličnog poluautomatskog sistema popune torpedne cevi torpedom, čijom upotrebom je šest torpednih cevi popunjavano za oko dvadeset minuta. Ovo vreme bilo je manje od vremena potrebnog za popunu jedne torpedne cevi na stari način. Pored toga, konstruisan je i novi sistem kormilarenja po dubini, ugrađene su komore za smeštaj i čuvanje hrane. Modifikacijom postojećih uređaja, učinjene su popravke na radaru, uređaja za detekciju radarskog ozračenja, podvodnom električnom lokatoru i goniometru. Uprkos znatnom napretku projekta, Denic nije bio zadovoljan prognozama vremena završetka projekta, te je shodno tome zatražio pomoć od Ministra naoružanja, Alberta Špera. Šperovo ministarstvo je sprovodilo slične projekte za druge industrijske procese, i nije im trebalo puno da projektuju i liniju za serijsku proizvodnju. Ispostavilo se da bi svaki od segmenata podmornice bio pretežak za kopneni transport, tako da su razmatrane samo fabrički pogoni koji imaju pristup rekama i kanalima. Na kraju, odlučeno je da se trup podmornice podeli u osam segmenata, koji bi se proizvodili na trinaest lokacija. Dupliranje pogona za proizvodnju bilo je bitno sa stanovišta žilavosti procesa proizvodnje, odnosno bilo je potrebno obezbediti otpornost procesa proizvodnje na vazdušne udare savezničkih snaga. Planovi za proizvodnju sklopova u ukopanim pogonima, zaštićenim betonskim pločama, propao je usled nepostojanja vremena potrebnog za pripremu takve vrste pogona. Veliki bunker, nazvan Valentin, koji se od početka 1943. gradio u blizini Bremena, izgledao je kao idealan za smeštaj proizvodne linije za podmornice klase Type XXI. Ipak, rat se završio i pre nego je ovaj bunker završen; proizvodnja se odvijala na otvorenom, u tri brodogradilišta: Blohm und Voss u Hamburgu, Deschimag AG Weser u Bremenu i Schichau u Gdanjsku.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Segmenti trupa podmornice klase Type-XXISa proizvodnjom razbijenom na više lokacija, poštovanje rasporeda i rokova proizvodnje bilo je od presudne važnosti. Ujedno, to je bila i slaba tačka na koju su savezničke snage mogle da ispolje svoj uticaj. Izviđački avioni britanskog RAF ubrzo su otkrili lokacije na kojima su se proizvodile sekcije trupa podmornice. Čak su i novine u neutralnim zemljama pisale o očiglednim pripremama za novu nemačku podmorničku ofanzivu. Shodno tome, saveznički bombarderi su uskoro počeli da obraćaju više pažnje na nemačka brodogradilišta. Ipak, uprkos intenzivnom bombardovanju koje je prouzrokovalo određena kašnjenja u proizvodnju, šteta načinjena na proizvodnim pogonima bila je mala.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Spuštanje pramčane sekcije na splav u grdanjskom brodogradilištu, radi transporta na lokaciju za sklapanje čvrstog trupa podmornice.Procenjujući pravu štetu koju je savezničko bombardovanje nanelo izgradnji ovih podmornica teško je, obzirom da postoje fotografije koje pokazuju podmornice na navozu brodogradilišta, oštećene u bombardovanju. Međutim, postoje i fotografije koje pokazuju britanske vojnike kako proučavaju te iste podmornice, ali ovog puta netaknute. Iz ovoga se može izvući zaključak da su oštećenja nastala nakon prekida borbenih dejstava.
Operativna upotreba podmornica Type XXIPrva podmornica klase Type XXI, oznake U-2501, porinuta je u brodogradilištu Blohm und Voss 12. maja 1944, dosta ranije nego što su predviđali planovi Ureda za pomorske konstrukcije, što se može pripisati zaslugama Šperovog ministarstva. Ova podmornica, kao i nekoliko nakon nje, patili su od nedostataka koji su ih sprečavali da budu upotrebljene u borbi. Dalje, neki od vitalnih elektronskih sklopova još uvek su bili nedostupni, tako da su podmornice na svoje probne vožnje isplovile bez njih. Iako borbeno neupotrebljive, bile su korisne za obuku posade.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Podmornica U-2511 (u sredini) u luci Bergen.Prva operativna podmornica klase Type XXI, oznake U-2511, isplovila je 18. marta 1945. iz Kila za Norvešku. Manji kvarovi i neka oštećenja nastala tokom probnih zaranjanja, zadržali su je u Bergenu do kraja aprila, kada je za borbu bilo spremno još nekoliko podmornica ove klase. Podmornica U-2511 se nalazila na moru kada je dobila naređenje za prestanak neprijateljstava, ali to nije sprečilo komandanta podmornice,, kapetana korvete Adalberta Šnea da izvede lažan napad na britansku krstaricu koja plovila sa jakim obezbeđenjem. Uspeo je da se probije kroz obezbeđenje i nastavi ka meti; kada se meta sasvim lepo videla u periskopu, prekinuo je napad i zaronio u dubinu. Ovaj uspešan napad pokazao je da je podmornica klase Type XXI odgovorila očekivanjima, ali i da bi situacija na moru bila posve drugačija da su je Nemci ranije razvili.
Nemačka je izgradila 119 od planiranih 1170 podmornica klase Type XXI. Sačuvana je svega jedna od njih, U-2540, koja je danas u statusu podmornice – muzeja i nalazi se u krugu pomorskog muzeja u Bremerhafenu.
| Taktičko-tehničke karakteristike |
|
| Klasa |
Type XXI |
| Deplasman |
1 621 t površinski
1 819 t podvodni |
| Dužina |
76,70 m |
| Širina |
8 m |
| Gaz |
6,32 m |
| Pogon |
2 dizel motora MAN M6V40/46KBB, snage po 2900 KW
2 elektromotora SSW GU365/30, snage po 3700 KW
2 elektromotora za tihi hod SSW GV232/28, snage po 116 KW |
| Brzina plovljenja |
15,6 čv u površinskoj vožnji
17,2 čv u podvodnoj vožnji
6,1 čv u podvodnoj vožnji, tihim hodom |
| Daljina plovljenja |
15 500 M brzinom od 10 čv, u površinskoj vožnji
340 M brzinom od 5 čv, u podvodnoj vožnji |
| Dubina ronjenja |
240 m |
| Posada |
57 članova |
| Naoružanje |
6 torpednih cevi kalibra 533 mm
23 torpeda G7 (ili 17 torpeda i 12 mina)
4 x 20 mm PAT |
|
|
|
|
|
|
|
|
