Vučna haubica kalibra 155 mm, oznake FH-70, razvijena je u internacionalnom konzorcijumu u kome su se nalazile britanska kompanija Vickers Ltd, italijanska OTO Melara i zapadnonemački Rheinmetall GmbH. Sam projekat razvoja haubice započet je 1962. godine, kada je uočena potreba za novom haubicom i u početku su u razvoju haubice učestvovali Britanija, SAD i Nemačka. Namera je bila da nova haubica uđe u naoružanje do 1970. godine, te je tako dobila i zvaničnu oznaku FH-70 (Field Howitzer for 1970). U naoružanju je trebala da zameni haubice M114 kalibra 155 mm koje su se nalazile u naoružanju artiljerijskih jedinica američkih i nemačkih oružanih snaga, kao i srednji top kalibra BL 5.5-inch 140 mm koji se nalazio u naoružanju britanskih oružanih snaga; oba oruđa su datirala iz perioda Drugog svetskog rata.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Razvoj haubiceCiljevima programa razvoja bilo je zacrtano da se projektuje artiljerijsko oruđe sposobno za vuču velikom brzinom, dometa od 24 km sa konvencionalnom municijom, brzine gađanja od 3 projektila za svega 15 sekundi, stalnom brzinom gađanja od 3 projektila u minuti, te da je kompatibilna sa svim postojećim projektilima kalibra 155 mm koji su se u tom trenutku nalazili u naoružanju oružanih snaga zemalja članica NATO. Imajući ovo u vidu, može se reći da su ciljevi projekta bili preambiciozni. Međutim, najneobičniji zahtev, koji će imati dalekosežne implikacije na dalji razvoj artiljerijskih oruđa, odnosio se na to da haubica FH-70 mora imati pomoćnu pogonsku jedinicu, koja ne da će samo obezbeđivati hidraulični pritisak i električnu energiju za sklopove haubice, već i pogon na točkove oruđa, omogućujući posluzi oruđa da istim upravlja kao sa klasičnim motornim vozilom (naravno, na manjim odstojanjima).
Međutim, kao što to biva, najčešće sa internacionalnim razvojnim programima, javila su se brojna neslaganja u vezi odlika koje treba da ima buduća haubica. Amerikanci su zahtevali da oruđe bude značajno lakše, kako bi se lakše transportovalo helikopterima, i takođe – odbili su oruđe sa pomoćnom pogonskom jedinicom. Kao rezultat toga, Amerikanci su se 1965. povukli iz projekta i četiri godine kasnije krenuli u razvoj sopstvenog oruđa, iz čega će kasnije nastati haubica M198.
Konzorcijum, umanjen za učesnika iz SAD, 1964. je doneo odluku o proizvodnji haubice, te je 1964. započet rad na prototipovima. Razvoj haubice je tekao sporo, tako da testiranja haubice nisu mogla početi pre 1969. godine. Međutim, program je 1970. dobio značajan polet ulaskom Italijana u projekat (učešće Italijana u troškovima projekta iznosilo je 25%, Britanaca 25% i Nemaca 50%).
Iako su dobili podršku Italijana, testiranja i evaluacija haubice je završena tek 1976. godine. Isporuka prvih serijski proizvedenih haubica započeta je dve godine kasnije. Tokom uvođenja u aktivnu službu pojavili su se mnogi problemi, te je operativna upotreba haubica započeta tek 1980.
Ključne odlike izgleda haubice jesu dvokraki lafet, sa dugim kracima na čijim krajevima se nalaze mali točkovi, zatim dva hidropneumatska cilindra koji završavaju na sklopu zadnjaka i gasna kočnica na ustima cevi sa dva otvora. U marševskom položaju, cev se okreće za 180º i postavlja iznad krakova lafeta. Na vatrenom položaju, cev se okreće ka napred, kraci lafeta se šire, a veliki točkovi odižu sa tla, pri čemu se oruđe oslanja na kružno postolje.
Standardna posluga oruđa broji osam članova, ali je moguće rukovati oruđem i redukovanom poslugom od svega četiri člana.
Cev je duga 39 kalibara i na ustima cevi je ugrađena gasna kočnica efikasnosti 32%. Životni vek cevi je 2500 punih punjenja (Equivalent Full Charges – EFC), nakon kojih se cev mora zameniti.
Poluautomatski sistem punjenja oruđaSistem punjenja haubice je poluautomatski i sastoji se od staze za punjenje i automatskog punjača cevi, koji radi bez obzira na položaj cevi oruđa. Prvo otvaranje zatvarača je ručno, ali se projektil i barutna punjenja ubacuju automatski. Nakon punjenja haubice, drugi projektil se postavlja na stazu za punjenje, te se automatski ubacuje u cev po ispaljenju prethodnog projektila i otvaranju zatvarača. Potpuna sekvenca punjenja traje ne duže od pet sekundi.
U skladu sa Kvadrilateralnim sporazumom između Velike Britanije, SAD, Nemačke i Italije, za haubicu je razvijena nova municija. Namera je bila da se što je moguće više unificira municija između ovih nacija. Iako su SAD izašle iz projekta, američka municija se može koristiti sa FH-70, mada različite verzije inicijalnih sredstava mogu izazvati određene problema prilikom punjenja haubice.
Tri osnovna projektila haubice FH-70 su trenutno-fugasni L15A1, DM 105 za zadimljavanje i osvetljavajuća DM 106. Projektil L15A1 je težak 43,5 kg i ima 11,3 kg eksploziva u sebi. Dimni DM 105 se prilikom aktiviranja deli na četiri dimne kutije koje imaju sposobnost da za 30 sekundi zadime veliku površinu bojišta, dok osvetljavajuća DM 106 obezbeđuje svetlosnu baklju jačine 2,1 miliona kandela u trajanju od 60 sekundi.
Pored ova tri, osnovna projektila, haubica koristi i projektile povećanog dometa, kao što su američki M549A1 RAP-HE i RB30 ERBB, dometa 30 km ukoliko se ispaljuju iz oruđa dužine cevi 39 kalibara. Laserski vođeni artiljerijski projektil M712 CopperheadCLGP je takođe kompatibilan sa haubicom FH-70. Barutno punjenje je trodelno, dok su kapisle smeštene u posebnom „magacinu“ kapaciteta 11 komada.
Britanska kompanija je razvila barutno punjenje BIS 14, koje obezbeđuje domet projektila od 31 km.
Samostalno kretanje haubiceIako tehnički gledano FH-70 nije vozilo, ima ograničene mogućnosti samohodnog kretanja, koristeći pomoćnu pogonsku jedinicu kao pogonski agregat. Pogonska jedinica je ugrađena u prednji deo lafeta, na kome se nalaze i dva sedišta za vozača i jednog od članova posluge. Pomoćna pogonska jedinica je Folksvagenova, Model 127. Radi se o četvorocilindričnom dizel motoru zapremine 1800 ccm, bokser konfiguracije, snage 71 KS. Rezervoar goriva je kapaciteta 55 litara. Upotrebom pomoćne pogonske jedinice, oruđe se može odspojiti sa vozila, postaviti na vatreni položaj i biti spremno za otvaranje vatre za manje od dva minuta. Takođe, upotrebom ove jedinice moguće je pomerati oruđe ukoliko ciljevi izađu iz polja dejstva. Ašovi krakova lafeta se sami ukopavaju trzajem koji nasaje po ispaljenju prvog projektila. Brzina kretanja oruđa upotrebom pomoćne pogonske jedinice iznosi 16 km/č na putu, pri čemu može savladati uspon od 34%. Haubica može samostalno savladati vodenu prepreku dubine 0,75 m.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pored pogona točkova, pomoćna pogonska jedinica pokreće i hidrauličnu pumpu, koja se koristi za promenu elevacije cevi, kao i za podizanje i spuštanje lafeta pri prevođenju oruđa iz marševskog u borbeni položaj i obratno. U slučaju neispravnosti pomoćne pogonske jedinice, hidraulika se može pogoniti i putem ručne pumpe.
Relativno mala masa haubice dozvoljava transport oruđa helikopterima tipa CH-47 Chinook, CH-53 Sea Stallion ili Super Frelon.
Iako je razvoj haubice trajao dvostruko duže od planiranog, predserijska ispitivanja nisu bila adekvatna, te su se po uvođenju haubice u naoružanje pojavili mnogi problemi. Mnogi od problema su poticali od neadekvatne upotrebe i oni su lako otklonjeni promenama načina upotrebe novog artiljerijskog oruđa i propisivanjem novih pravila i procedura. Pored ovih problema, javili su se i složeniji, koji su bili komplikovaniji za otklanjanje. FH-70 se pokazala posebno osetljivom na prašinu, što tokom testiranja nije bilo realno simulirano; na prašinu su posebno bili osetljivi sklopovi lafeta, te su haubice morale biti vraćene u fabriku na modifikaciju. Deo problema se odnosio i na rukovanje municijom, što je umanjivalo borbenu efikasnost oruđa na svega 51% – toliko nisko da je Nemačka ozbiljno razmatrala odustajanje od programa. Takođe, vitalni delovi haubice nisu bili zaštićeni od eventualnog dejstva neprijatelja, a što bi pak bilo realno očekivati tokom upotrebe u borbenim dejstvima.
fh70 [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Za vreme serijske proizvodnje haubice, koja je trajala od 1977. do 989, proizvedeno je 1007 oruđa. Velika Britanija ima 67 oruđa, Nemačka 150, Italija 162, dok će Norveška i Holandija nabaviti po 15 oruđa. Prva zemlja korisnik oruđa koja nije članica NATO bila je Malezija, koja je kupila 30 oruđa, a par godina kasnije korisnik je postala i Estonija. Saudijska Arabija je nabavila 72 oruđa, dok je određena količina, još uvek nepoznata, završila u Libanu.
Najveće iznenađenje među korisnicima haubice je Japan, koji je kupio 460 oruđa. Sem prvih dvadeset oruđa koje je uvezao, Japan je preostala oruđa licencno proizveo u kompaniji Japan Steel Works.
Prema Forecast International, cena jednog oruđa iznosi 594 000 američkih dolara.
TT karakteristike
| Tip | haubica |
| Poreklo | V. Britanija, Nemačka, Italija |
| Kalibar | 155 mm |
| Masa | 7800-9600 kg |
| Dužina | 9,8 m |
| Dužina cevi | 6 m |
| Širina | 2,2 m |
| Visina | 2,5 m |
| Posluga | 8 članova |
| Maksimalni domet | 24 – 30 km |
