JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #10 on: December 03, 2020, 09:18:11 am » |
|
Љубањ у Сетихову. Тачно према граду Гривину, а на десној страни Лима и источној периферији села Сетихово диже се висока стеновита громада, која се јужном страном готово окомито наднела над реку Лим и железничку пругу. Хридина се зове уопштеним именом Градина, али има и име Љубањ. Дели се на два дела, Велики и Мали Љубањ. На Великом Љубњу виде се остаци зидова тврђаве у већој количини, а уз Мали Љубањ уочљиви су остаци зидина у којим се назиру, рекло би се, складишта, магазе или земунице. Зидина има и на једном нижем делу, прама брду изнад Сетихова, а тај локалитет зове се карактеристичним именом Туратовац. У околини града постоје још ови локалитети: Бараковац, Љутовац, Бјелице, Петковац и Петковци, затим Суботиње, Суботица, Суботиште, Суботни брег итд. У погледу прошлости града Љубња и околине значајна су управо сугестивна наведена имена локалитета по данима петку и суботи. Овде се, без икакве сумње, ради о језичним споменицима који изравно евоцирају на средњовековна трговишта, на којима су се недељни сајмови држали у наведеним данима, само, свакако, у две различите епохе. Постоји и аналогија у другим крајевима која то потврђује (топоними Уторковац, Уторчец, Уторковиште, па Средце, Четвртковиште, Недељиште и сл.), а појава је, иначе, позната науци. Примери уз град Љубањ показују да је град, крај чијих се зидина одвијао недељни сајам, био у своје доба важан и знаменит.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #11 on: December 10, 2020, 10:07:14 am » |
|
Ревањски у Брисњу. Низводно од Љубња на десној страни Лима између жел. станица Сетихово и Стрмица, али горе високо на брегу, управо уз сеоско насеље Долови, налази се градина са остацима зидова. Локалитет те градине је на јужној страни Долова, а североисточно од Бишевског брега. Иза леђа Градине је велики полустеновити и полушумски предео звани Ревање, који се протеже у југоисточном правцу готово до Љубња и Бишевића. У народу се име града не зна па се једноставно зове градином. Уствари овде се ради о средњовековном граду Ревањски, који се тако зове по крају Ревању, у којем се налази. Идентичан је са градом Revancha Uubrisinio из повеље краља Алфонса 1444. односно Rabensky из повеље краља Фридриха III 1448.
Градац код села Похаре, на левој страни Лима. Ситуиран је између речице Здрашке или Сухе реке и Радојне (Радохње), управо изнад њихових саставка, северно од села Похаре. Име Градац забележено је у катастарском плану из 1899. (к. ч. 475 у к. о. Рудо).
Градац код Омачине. Тако се зове брдо на левој обали Лима, управо у великом завоју те реке између села Долова и Доње Стрмице, која су на десној, супротној обали Лима. Ужа локација градине је изнад пута што води из села Омачине у село Стргачину, између Лима и речице Радохње. Нема остатака зидина.
Градина у Доњој Стрмици. На десној страни Лима у близини Доње Стрмице, налази се висок камени масив, чији се врх зове Градина. Прилаз преко села Доња Стрмица. Према Градини је Градац код Омачине с оне стране, леве стране Лима. Има остатака зидова. Град се веже за царицу Јерину. Кад се ту град почео градити, дошла Јерина да надзире градњу, угледала одозго, с ону страну Лима, баш на Ћивовини човека који је износио ђубре, да ђубри њиву. Упита оне око себе, шта онај човек ради, а ови јој одговоре: 'Мити земљу да боље роди'. 'Ја, богме – рекла je Јерина – овде не могу правити града, нити му је овде место, крај је сиромашан,' и отишла у Жепу да доле негде низ Дрину направи град. Тако казује још жива легенда у селу Стргачани, испод саме градине.
Јелића Градина. Тим именом се у народу зове градина са видљивим остацима зидова с леве стране Лима, управо изнад места где Лим утиче у Дрину. Име Јелића Градина није аутохтоно, оригинално и оно право, него је настало много касније као поближа идентификација градине заборављеног имена по првом суседном селу Јелићи у Каоштици.
Бродар на Дрини. То је познати град кнезова Раденковића односно њихових наследника Павловића. Под тим именом спомиње се у поседу те кнежевске породице неколико пута у првој половини XV века. Налази се на високој стени наспрам самог ушћа Лима у Дрину, управо изнад леве обале Дрине, у вишеградској општини.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #12 on: December 13, 2020, 10:22:58 am » |
|
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #13 on: December 23, 2020, 10:25:28 am » |
|
Јеринини градови.
У књизи Милана Ђ. Милићевића Кнежевина Србија 1876 године, помиње се на много места 'проклета Јерина'. Не мораш тражити та многа места у том обимном делу, већ погледај у регистру његовом под 'проклета Јерина' па ћеш за тили час знати, шта је она све градила и саградила у српској земљи, а на име да је осим Смедерева градила Авалу, град на Сутесци, град на Девојачкој стени, град на Драгошевцу, на Островици, на Тресци, град Брвеник, град у Прилипцу, град Бован; да је зидала Словац, Кошљанске стене, Обође; да је пробила Просеку, и да је њен друм од Пожаревца до Смедерева. Тако прича народ — вели г. Милићевић — и још прича тај народ, да је и Градину у Полимљу градила Ђурђева Јерина и да је с великом муком довела воду из планине Бјеласице с оне стране Лима, доводећи је чунковима испод Лима; да је она разорила град херцега Стефана у селу Ерчегама итд.
Из путничких бележака лицејских питомаца (јестаственичког одељења) по Србији године 1863., које је саставио Коста Поповић а на свет издала уједињена омладина српска г. 1867., помиње се одмах на стр. 3. 'Јерина, жена слабога Ђурђа Смедеревца, коју народ зове 'проклетом'. А зашто проклетом? Народ је за цело имао право, што ју је тако назвао. – Женидбом наших владалаца са грчким принцезама дође најпосле и до тога да најважнији Срби у својој отаџбини нису важили ништа. Кад је Јеринина влада са грчким улизицама дошла до највећег степена, она је тада зидала градове или их поправљала па у њих метала војску да гњави и држи у стези народ. Упитај у Србији за сваку стару зидину, ко ју је зидао, свагда ће ти свако одговорити: 'проклета Јерина'. Има градова у Србији, који су далеко били пре Јерине, ал' је ово прешло тако рећи у крв од њених зала; ко хоће да зна њен карактер и њеног мужа, тај може најбоље дознати из српских народних песама (Старина Новак и кнез Богосав; Женидба Тодора од Сталаћа, и Облак Радосав.).'
Но шта вели о том чувени Милош С. Милојевић? У Путопису дела праве-старе Србије пише он у књизи I. на стр. 189.: 'Тако звана проклета Јерина сама је измишљотина, у којој је оличено тадање стање народа српског. Од ове ваља разликоваги другу историјску и праву Јерину, жену деспота Ђурђа Бранковића, поштену, честиту благу и добру душу, која за целог свога века о свом трошку једва подиже једно једито наше Смедерево.' Милојевић каже дакле, да ваља разликовати ту праву Јерину од оне проклете Јерине, те измишљотине пучке, но г. Панта неће да двоји и одваја једну од друге и да прави те разлике, и Панта пише: Ђурађ, син Вуков, Смедеревац и његово благочастиво и христољубиво подружије — проклета Јерина итд.
А шта каже Стефан Првовенчани у својој књизи Житије светог Симеона? Ево шта каже: 'Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града по имену Средца, и разруши га и опустоши до краја. А кад се угарски краљ врати у своју државу, Свети, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Строб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у Доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се ни до данас. Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможа, и народа свога. Придодаде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим. Победи непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабио носећи пред очима и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у захваљивању Богу и у молитвама дан и ноћ. Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар. А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.'
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #14 on: December 24, 2020, 08:21:51 am » |
|
У књизи Милана Ђ. Милићевића Кнежевина Србија 1876 године, помиње се на много места 'проклета Јерина'.
Остаци од старина у Београдском округу. Од старина, као остатака од прошлога живота и рада на овом комаду земље, можемо поменути Град на Авали. Неки су научници држали да је ово дело римско, и Ами Бује мисли да је баш то Mons Aureus; али како је доцније пронађеним путним таблицама од Сингидунума, до Виминацијума, доказано, да је Mons Aureus био онде где је данашње Смедерево, то се данас ни оно мишљење не може примити. Римљани су могли имати на том вису какву своју стражару, кулу мотриљу, тако да је назовемо, али овај данашњи град на Авали, овакав какав је, биће дело из познијег доба. Народно веровање приписује тај замак злогласној жени Ђурђа Бранковића, 'проклетој Јерини'. А има прича и да га је оправљао турски цар Махмуд II, што је могло и бити баш у оно време, кад су Маџари дежали Београд. Народна песма помиње да је и Порча од Авале био некад господар града и околине, али не вели ништа о том ко је зидао град, у ком је сила Порчина становала. Рича то једино тврди, да је Порча погинуо на Авали, где му се, гроб западно од града, и данас показује. Код села Стојника и Баба, северозападно од Космаја, имају развалине од старога града, који се сада зове Градиште. Ту близу има јако врело Прутен, а има и остатака од топионица неких руда. Градина на Средњем Вису, на левој страни Рипањске (Топчидерске) реке, спроћу Авале. Прича се, да су ту биле Јеринине хлебне пећи, па су јој врући лепчићи из руку у руку додавани с тог Виса горе на Авалу. Између тог Виса и Авале, сав је тај простор засејан остацима од старине. Доле, крај саме реке, где поток Пречица у њу утиче, зидине су од 'Швабине Стаклане', где се прича да је некад грађено стакло. На више под Авалу идући, место је Чаршија, па Слиште. Оба ова простора била су насељена; и где су биле куће и дућани, сад су туда или њиве или густ шипраг. Гроцка, коју су Турци звали Хисарџик, биће стара римска поштанска станица Трикорнијум. Испод села Вињишце, на једном чоту над Дунавом, имају остаци неке градине, али о њој ништа нисмо могли дознати. На Космају, према селу Рогачи, има нека веома порушена градина. У селу Бождаревцу, 6 сата на југ од Београда, има једна висораван, који се зове Гранчарица. А с десне стране Баћевачке речице, спрам Гранчарице, место једно зове се Градиште. На десној страни Љига, мало пре његова утока у Колубару, развалине су од старог градића, које се данас зову ' Стара Градина' или ' Аниште'. Око села Железника пуно је знакова, који сведоче да је ту био некад велики град. Прича се да се пружао чак до Остружнице све венцом поврх Макиша.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #15 on: December 25, 2020, 08:36:14 am » |
|
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Археолози Народног музеја Топлице из Прокупља и Народног музеја из Београда наставили су археолошка истраживања у општини Куршумлија, која се спроводе сваке јесени већ пет година. Они су до сада открили 11 изгубљених градова на обронцима Копаоника и на Радан планини. За пет градова који су откривени око Луковске бање до сада се није знало. Потребна су опсежнија археолошка истраживања како би се сазнало више о њима. Ти градови нису били евидентирани на археолошкој мапи Србије. У питању су утврђени градови на врховима планинских венаца, око Луковске бање. Оно што сада можемо да претпоставимо је да ти градови имају везе са некаквом делатношћу на том простору, највероватније са рударством. На појединим мјестима, у подножјима утврђених градова, археолози су пронашли остатке насеља, који указују да се ту живело од праисторије до средњег века. Досадашња археолошка открића на читавој територији општине Куршумлија, у потпуности мењају постојећа сазнања о историји тог краја. На пример, сада знамо да је овај крај, данашња куршумлијска села и читава околина, била далеко насељенија у односу на данас, али и много богатија. Археолози су евидентирали око 140 локалитета из различитих временских епоха. Ови локалитети откривају да су кроз куршумлијски крај водиле веома значајне саобраћајнице и много се интензивније живело.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #16 on: December 27, 2020, 11:49:04 am » |
|
Остаци од старина у Смедеревском округу.
Кулич, град, сад већ разваљен, на утоку Мораве у Дунаво, у дно Годоминске равнице. На Куличу је, као што вели г. Каниц, одржао победу Диоклетијан над Карином, својим супарником, 285. године, после Христа. Но ми подсећамо на развалине Кустару, у Дубравици, на левој обали Мораве, за које г. Медовић вели да је стари Магрум, и где је већа прилика насеоније и живље место, но што је Кулич, по што је Кулич изгледа тек као каква кула мањег значаја. Градиште, на један сат и по уз Дунаво, више Смедерева, код орешачке механе. Ту с ваде старе цигље и камен из зидова. Пуно је остатака; ништа се о том не прича. Југово, на запад од Смедерева, а југоисточно од онога Градишта, које мало час поменух, тај је простор пун неких зидова, већ сравњених са земљом, рбака од судова, и других знакова, по којима се може мислити, да је ту некад била варош. Царина, више вароши Смедерева, заслужује да се помене за то, што је ту недевно нађен бунар, 16 хвата дубок, којега постање сви знаци мећу чак у римско доба. У Ћириловцу има још један бунар, и других остатака од грађевина. Прича вели, да је римска варош била ту, а не где је данашње Смедерево.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #17 on: December 27, 2020, 12:00:00 pm » |
|
Остаци од старина у Јагодинском округу.
Од старина у овом округу находе се остаци: на планини Јухору; на брду Жупањцу; на Сутесци више села Грабовца спроћу старе Осанице, баш где коса Татарина удара у Мораву; не далеко од села Сугубиште; у селу Бачини; у вароши Јагодини; на Ђурђеву Брду.
На Јухору, јужно од Јагодине, а западно од Мораве, код 'Девојачке Стене', има једна градина, о којој нисам ништа могао дознати до толико, да народ и њу, као обично, приписује Ђурђевој Јерини. У зидинама тога града, нађен је један буздован с 18 пера, који сам предао народном Музеју, у Београду. Друга је стара градина изнад села Драгошевца. И за ову се држи да је дело Ђурђеве Јерине. На брду Жупањцу, близу манастира Каленића, на запад од Јагодине, град је Николе Жупана. Можда је ово онај Никола Жупан, који се помиње у земљама Царице Милице и сина јој Депота Стевана. Град на брду више села Превешти, с десне стране каленићске реке. Ту се находе разни новци, рбаци од посуђа, и налажене су читаве тубе увијена сукна, које је поцрнело, па се распада као паучина. Народ прича, да је то био град још онда кад су доња села била под водом! Град на Сутесци, више села Грабовца, не зна се чије је дело. Али није тешко погодити за што је грађен. Косе од Копаоника упрле су овде у Мораву с десне јој стране, а коса Татрна, која се веруга чак до Рудника, с леве, те је начињена сутеска између басена моравскога, који се пружа чак озго од Овчара и Каблара довде, и између онога који се почиње испод ове сутеске па се завршује под планином Мојсињем више Сталаћа. Овај је град бранио тај пролазак. Народно веровање приписује га Јерини, жени Ђурђа Бранковића, али ево ова прича томе се противи. Планина око града зове се Татрна. Прича се, да су некад на Левач напали Татрни (Татари), и народ се сакрио у збег у планину око овог града. Татрни их нађу и ту, и кидишу на њих. Некој мајци била заспала кћи, а она јој викала: 'Диг се, Ружо, у зао час, ето Татрна!' У том допаде Татрн на коњу, и викне: 'Татрн коња труди, да девојку буди, да јој очи љуби.' Мајку погази, а девојку узме, и одведе. Ако ова прича казује ону познату најезду Татара на Србију, онда је тај град постојао много раније од времена злогласне Деспотице Смедеревске. Град код села Сугубине, на запад од Јагодине, такође је дело непознатих господара. И за њега се може казати, да је бранио пролазак преко Црног Врха из долине моравске у лепеничку, и из Лепенице и Груже у Мораву. Једно полак сата више села Поточца, на једном вису од Јухора, има градина која се зове град Војводе Момчила. У Бачини, један сат западно од Варварина, находе се неке развале, за које се прича, да су били двори Царице Милице. На брду Главеји, више Рековца, била је прича се, некад кула Филипа Маџарина, али сад се не познаје ништа осем се северне стране пут, којим је, веле, он излазио на Главеју. У Јагодини имају темељи од грађевина, које као да ће бити старије од Турака. На Ђурђеву Брду, више саме Јагодине, имају неке развалине од некаквих грађевина; мисли се да су то били двори Деспота Ђурђа, од кога је и име том брду остало.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #18 on: December 28, 2020, 10:34:19 am » |
|
Остаци од старина у Крагујевачком огругу.
Борач, на десној страни реке Груже, на једном камаљу, 5 ½ сата на запад од Крагујевца. Борач је некако на средини Груже, на врло живописном месту. Он је за српскога деспота био на гласу. Деспот Стеван Високи издао је на њему једну повељу Дубровчанима 6914/1406. године, за коју вели да је писана 'въ славнѣмь градѣ Борчи.' По летописима, цар га је Мурат освојио 6946/1438, кад и Раваницу. На исток од Борча, преко реке Груже, на 2-3 сата места, на венцу који је водомеђа Гружи и Лепеници, село је Честин. Ту има неки стари град с источне стране куће г. Илије Туцаковића. Венчац, брдо на 9-10 сата на запад од Крагујевца, има на врху своме неке старе зидине, за које народ прича да су били Бакићеви двори. У Гласнику Срп. Учен. Друштва (II, 229-231) има повећа прича о Млатишуми, и о Бакићу. Бушиначка Кула, на десној страни речице Клочнице, на једном избрешку, испод села Љубичевца, које се пре звало Бушинци. Голубац или Голубан, још доста добро одржан, на једном вису, на подножју планине Голубице, а на десној страни реке Раче, код села Вишеваца, 5 ½ сата на север од Крагујевца. Ништа за овај град не умем казати више, до то да је на врло лепом месту за гледање на све стране.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330
|
|
« Reply #19 on: December 28, 2020, 11:10:23 am » |
|
Остаци од старина у Рудничком округу.
Старина има доста у Рудничком округу, ми ћемо поменути само оне знатније: Град Рудник. У осоју Великог Штурца, на левој обали главног извора реке Јасенице, дрема и рони се мало по мало стари Град Рудник, кога постојање покрива засторак незнања. Град је озидан на четири угла. На сваком рогљу има по једна округла кула, а око свега је био ископан дубок ров, па и овај назубчен палисадом. Сва му просторија може имати до 2500 квадратних корака. Рудник се помиње у старој историји српској, али више као место рудно, где су ковани новци, и одакле су доходци сабирани. Последњи пут, кад га с сећају наши летописци, то је да онако лаконски, како они умеју, забележе у њему једно злочинство и против породице и против отаџбине. Тожде лето 6965 конча се госпођа деспотица Јерина у Руднику, маија 3, вторник. И ва ту ношт одбеже од Рудниа к цару Мехмед-бегу на Порту Гргур и царица Мара, сестра деспота Лазара, и Тома сих ујац. После дугога ћутања, чује се име Рудника за аустриских ратова; особито за времена Принца Јевђенија био је тај град лепо оправљен и утврђен. Године 1739. Турци су спалили варош Рудник и град освојили од Немаца. Г. Каниц помиње како је тада (1739) некакав Мехмед-Газија, из Ужица, похитао својском да казни некакве Клименташе, насељене око Рудника, што су показивали симпатију према Аустрији. Један део тих Клименташа побегне к Сави, и јамачно, вели он, насели се после око Митровице села: Николинце и Ртковце, где живе и данас, а други се заклоне у Руднику. Мехмеду изађе за руком напасти ове ноћу, те тако све мушкиње стави под мач, а женскиње зароби и одведе у Ужице. У околини Рудника ја нисам могао ништа дознати данаске о тим Клименташима, а статистика маџарска тврди, 'да су се они Клименташи у Николинцима и Ртковцима у XIV веку из Албаније били уселили међу српске планине где су од свога вођа Клименте узели име. Од њих се један део 1337. године доселио у Срем. Кад су Дахије завладале Србијом, онда је у Рудник дошао за заповедника Сали- Ага, брат Кучук-Алије, великога Дахије. Он је ту изашао на стидни глас својим силеџиским сладострасним животом, са чега је и прозван Руднички Бик. Кад састанак у Паланци, који су имали београдски Турци с Карађорђем, не може повратити устанике у покорност Дахијама, онда Карађорђе крене своју дружину да истера из Рудника 'Бика'. Али је у Рудник већ био дошао и ужички муселим, и довео војске у помоћ. То је било последњих дана Беле Недеље 1804. На град се врло тешко могло да напада, јер се био поледио снег, па се није човек могао никако држати на ногама у оној страни у каквој се находи тај град. Други дан од почетка опсаде, дође у помоћ Милан Обреновић, трговац из Бруснице, и доведе 60 — 70 момака. Сад Срби најпре дочекају и разбију Чолак-Алију, који је ишао из Чачка Руднику у помоћ, па онда град стегну још тешње. У очи Белих Поклада ноћу, Турци се пробију кроз српску опсаду и бусије, и побегну к Ужицу, изгубивши неколико својих другова, између којих и самог ужичког 'војводу'. У граду Руднику остану само жене и деца. Њих Срби сутра дан пусте да иду куд ко хоће, а град остане пуст. Карађорђе рекне Милану: — Кокуде, ти иди сад, те одмећи твоју нахију (јер још нису били сви устали), а он оде у Страгаре, и отуда у Врбицу. Милан, пошавши с Рудника, понео је собом, тако рећи, и средину нахиску одатле у Брусницу. Како је град Рудник тада остао без становника, тако је самотовао све до 1813. Те године се набије у њега опет нека турска посада, која га је држала до априла 1815. А тада, по што се преда Токатлић, његов заповедник, и дружину изведе, Рудник је остао пустољина коју нико већ није ни обнављао нити загревао каквим новим животом и радом. Његове се куле осипљу мало по мало; његове капије преплећу павитњаци; његове калдрме зарастају у ливаде. Рудник је доста верна слика судбине Турака у српским земљама. За то смо му дали прво место међу старинама, за то смо и проговорили неку реч више о његовој историји. На Руднику планини, и око њенога подножја, осем града Рудника, пуно је остатака од старога доба и живота. Ми ћемо поменути само три тачке, које нам се чине најважније са стране историске. Прво је, дакле, тачка римска, као најважнија. Она је на југоисточној страни Великога Штурца, онде где је улазак у старе мајдане, у долини којом тече поточић, који се стаче све из самих рударских окана. Ту је била римска рударска насеобина. Ту, на ушћу те долинице, одакле је дивотан пространи поглед на чачанске и ужичке планине, био је храм богиње мајке земље (Terra mater-Tea) заштитнице рудара, где су се радници, улазећи у окна, молили за заштиту од опасности и за благослове те богиње. Тај храм обновио је цар Север у почетку III века (натпис вели: TEMPLUM TERRAE MATRIS CONLAPSUM RESTITUIT, то јест, цар је Север обновно опали храм мајке земље). Она плоча коју је отуда донео г. др Јанко Шафарик у београдски Музеј, морала је бити, по мишљењу тога поштованог археолога, над уласком у тај храм. Ову је плочу г. Шафарик пред покојним Кнезом Михаилом, на самом месту, дигао, прочитао, и протумачио. Друго је место на југу Великог Штурца, између плужевинског потока и красојевачке реке, и код извора који се зове Гушева, где је, прича се, за српскога царства, била велика рударска варош, где је још и деспот ковао сребрне новце с натписом Pудник. Па ту су и за Карађорђа биле српске ковнице. На Руднику се находе и развалине од цркве коју народ зове Миса. Јамачно су рудари били Саси, римске вере, па је народ задржао спомен и о њиховој богомољи. Трећа је тачка на западној страни, где је била варош за Турака , коју су Турци снели озго због јаких ветрова који на Руднику често дувају. Прва и друга тачка заслуживале би да се на њима копа, не би ли се богатија дата прикупила о некадашњем стању и развитку рудничких рудокопња. Желети је да се од свега Рудника начини пространа карта, која би обележавала све што је било некад важно, а и оно што обриче да ће имати од сада вредности. Стари људи у Руднику причају да су некад биле кoвнице код извора Гушевца, и у ставама двеју река: мајданске и рудничке. Кажу да се ту свако јутро клало по 80 волова, па ко порани, тај и добије меса, а ко одоцни, остане без меса. Ту је, веле, била варош већа него икоjа данас у Србији! Још причају да и сад стоје темељи од пет разних цркава које су појале у тој околини, и то: прва у данашњем засеоку Красојевцима; друга , у Селиштима; трећа, у Рудничишту; четврта, код Саставака, под Малим и Великим Штурцем; и пета, у Номини. Кула Орловића Павла, у селу Красојевцима, где има доста и других развалина. Народ прича да је некад Орловић Павле био заповедник над свим овим рудокопњама, па је тада и кулу ту озидао. Друга једна кула има у месту Селишту. Народ о њој не прича ништа. Град на Островици. Народ, као обично, приписује и овај замак 'проклетој' Јерини, а можда с онолико исто права сколико и друге такве остатке. Од тога је града сад остало још мало зидина: све је друго време већ оронило и на земљу оборило. у животу Деспота Стевана Високог помиње се како је у Островицу побегао, да би се заклонио од гњева Деспотова, бунтовник Никола Белоцрковник, па, кад се и ту није могао одржати, он се закалуђерио заједно са женом и четири ћери своје, да би се расом заклонио од владаочева суда. У нашим летописима помиње се неколико пута Островица, али на жалост врло укратко. Тако, на прилику: 6944/1436 царь Moүрать расипя Островнцоү и манастир Раваницоу. — 6962/1454 прими царь Острьвицoү и плени до Смедерева и збегь омольски. — Мехмедь пороби Срьбле и разби Островицу. Помиње се и власт Острьовнука, и у њој село Врбава, које је и сада у врху Груже, 3-4 сата од Островице. Све то нас је наводило да те догађаје замишљамо на овој рудничкој Островици; па смо њу узимали за постојбину и онога Мијаила Константиновића, кога је летопис штампан у XVIII Гласнику, од стр. 25—188. Сад у најновије време, у једној нотици, јавља г. П. Срећковић да се све то тиче друге Островице, у Старој Србији. Чекамо шире обавештење о том, а дотле остајемо при овом, нарочито за то што се и све друго што летописци помињу уз Островицу, догађа у близо око ове рудничке Островице. - О Васкрсу и о Ђурђеву дне, омладина из околних села излази на Островицу и тамо игра и весели се. Градић или кула на вису Тресци. Народ и те зидине приписује Ђурђевој Јерини. Прича се да су Турци тукли из топова овај градић с Великог Врха, који је баш према Тресци. И на стени Соколици, у Остри, био је некад град. Сад се познају од њега зидови. За време наших устанака на Турке, ту су бивали збегови.
|
|
|
Logged
|
|
|
|
|