Siromaštvo masa dovelo do eksplozije nasiljaProtesti u Kazahstanu su pokazali da tamošnji sistem ima dosta mana, koje dovode do gomilanja nezadovoljstva među milionima građana, ali je ovaj model toliko čvrsto ukorenjen u strukturi privrede i političkog života, da je malo verovatno da će novi lider moći da ga promeni.
Od dobijanja nezavisnosti Kazahstan se smatrao naprednom autokratijom, ali sve se promenilo u prvih nekoliko dana nove 2022. godine. Vladajući režim se suočio sa najjačim nemirima do sada, i bio je primoran da se za pomoć obrati ODKB-u, odnosno Rusiji.
U haosu događaja teško je razaznati najvažnije detalje, ali glavna stvar je očigledna: era Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu je završena, navode analitičari moskovskog Karnegi centra Aleksandar Gabuev i Temur Umarov.
Eksplozija cene gasaProtesti su počeli zahtevima koji su bili daleko od politike. Tražene su manje cene gasa, koje su porasle dva puta za nekoliko dana zbog reformi koje su sprovele vlasti - cene je počelo da reguliše slobodno tržište, a ne država.
Gas je osetljiva tema u zapadnim regionima Kazahstana, gde više od 90% vozila radi na tečni gas, a 70% domaćinstava ga koristi za kuvanje.
Ubrzo su usledili i politički zahtevi, pa su se nemiri zbog gasa u tradicionalno problematičnoj oblasti Mangistau postali samo izgovor za eksploziju nezadovoljstva širom zemlje.
Osnovni uzrok protesta je taj što se u poslednje dve godine finansijska situacija značajnog dela kazahstanskog društva primetno pogoršala, dok je pandemija korone pogodila tržište rada. Broj zvanično registrovanih nezaposlenih u 2021. godini porastao je za 12%.
Najteže je za unutrašnje migrante – uglavnom mlade muškarce (prosečna starost stanovništva u Kazahstanu je manje od 32 godine ), koji su došli iz provincije da rade u velikim gradovima.
Mnogi od njih su izgubili značajan deo prihoda dok je pad cena nafte u prvoj polovini 2020. godine umanjio budžetske prihode vlasti i ograničio njenu sposobnost da tinjajuće nezadovoljstvo zatrpa novcem.
Glavna destinacija za unutrašnje migrante u Kazahstanu, pored glavnog grada Nur-Sultana, je Alma-Ata, a ovaj grad je i ranije imao protestnu reputaciju – ima mnogo liberalno nastrojenih studenata i mnogo manje građana lojalnih režimu nego u Nur-Sultanu, gradu činovnika, bezbednosnih službenika i zaposlenih u državnim kompanijama.
Pored toga, kako je priliv pridošlica u grad rastao, rasla je i stopa kriminala, a tokom deset godina (2007-2017) broj zločina registrovanih u Almatiju se učetvorostručio.
Brzu radikalizaciju protesta i nasilje verovatno objašnjava veliki broj ljutih mladića koji malo šta mogu da izgube. Radikali prostali lice protesta, iako je većina demonstranata pokušavala da spreči nerede. Predsednik Tokajev je izjavio da su radikali finansirani iz inostranstva, iako nije okrivio konkretne zemlje.
Tandem koji se raspaoSituacija u Kazahstanu je možda i dalje nesigurna, ali za sada se čini da je predsednik Tokajev najviše dobio od aktuelne krize. On je do pre nekoliko dana bio tek mlađi član tandema koji je vladao Kazahstanom, gde je neprikosnoveni lider i dalje bio prvi predsednik zemlje, 81-godišnji Nursultan Nazarbajev.
Tokajev (68) se 2019. našao na vrhu formalne piramide moći kao rezultat operacije nasleđivanja vlasti, koju je Nazarbajev pokrenuo ubrzo nakon smrti predsednika susednog Uzbekistana Islama Karimova 2016. godine i haosa koji je tamo nastao.
Nazarbajev je tada počeo da priprema kontrolisani prenos vlasti a prvi korak je bio imenovanje Karima Masimova, najpoverljivijeg člana predsedničkog tima, na mesto šefa Komiteta za nacionalnu bezbednost (KNB).
Posle mnogo oklevanja, Nazarbajev je zatim izabrao Tokajeva za nasledika. Potpuno lojalan i inteligentan, Tokajev je proveo mnogo godina daleko od Kazahstana, pa stoga nije imao svoj tim koji bi mogao da predstavlja pretnju za Nazarbajeva.
Nakon što je šokirao naciju svojim odlaskom sa predsedničke funkcije 2019. godine, Nazarbajev je zadržao brojne formalne i neformalne poluge vlasti. Zakon o statusu prvog predsednika dao mu je garancije lične bezbednosti, a mesto predsednik Saveta bezbednosti mu je dao ogromna ovlašćenja – zapravo, Nazarbajev je mogao ne samo da odredi strateški kurs, već i da stavi veto na mnoge odluke svog naslednika. Sistem je upotpunjen figurom Masimova na čelu KNB-a i grupe drugih ljudi Nazarbajeva koji su ostali na ključnim pozicijama na vlasti.
Trenutni protesti su radikalno promenili ovaj stav, i za samo nekoliko dana predsednik Tokajev je slomio noseće stubove dvojne vlasti. Mnogi ključni funkcioneri lojalni Nazarbajevu su smenjeni. Specijalne službe Kazahstana su čak uhapsile predsednika Karima Masimova, zbog sumnje na veleizdaju.
To što se na kraju može ispostaviti da je Tokajev najviše iskoristio krizu, ne znači da ju je on organizovao. Umesto toga, on je iskoristio iznenadnu priliku da konsoliduje vlast u svojim rukama i da se oslobodi ljudi iz ere Nazarbajeva, koji su i vladajući režim i državu mogli da povuku na dno. Jedna od potvrda da je aktuelna kriza iznenadila vlasti jeste odluka Tokajeva da pozove saveznike iz ODKB-a.
Novi KazahstanKazahstanske vlasti nisu bile u stanju da same zaustave nemire u velikim gradovima, pa su za događaje okrivile teroriste i radikale, koje su navodno obučavale „spoljne sile“. To je omogućilo Tokajevu da se obrati ODKB-u za pomoć.
Traženje spoljne pomoći za rešavanje unutrašnjeg sukoba je ispunjeno značajnim rizicima. Nacionalistička osećanja u kazahstanskom društvu rastu iz godine u godinu. Protivnici sada mogu da optuže Tokajeva da nastoji da opstane na vlasti na bajonetima osvajača. Slični komentari se već čuju u Kazahstanu i u kazahstanskoj dijaspori u Rusiji.
Može se samo pretpostaviti šta je tačno Tokajeva nagnalo na tako rizičan korak. Možda je gledajući snimke sa demoralisanom vojskom i policijom, posumnjao da ima dovoljno lojalnih ljudi sposobnih da dovedu stvari u red, posebno prilikom promene rukovodstva specijalnih službi. U tom kontekstu, traženje pomoći od ODKB-a izgledalo je kao manji rizik od pretnje gubitka kontrole nad Alma-Atom i drugim velikim gradovima.
Sada se čini da se kazahstanske snage bezbednosti same nose sa protestima i ukoliko lokalne snage bezbednosti vrate vladinu kontrolu nad zemljom uz minimalnu pomoć kolega iz ODKB-a, nema sumnje da će se ruska i druga vojska brzo vratiti kući – kako je najavljeno pre početak operacije.
U ovoj situaciji i predsednik Tokajev i Moskva će imati koristi. Kazahstanski lider će pokazati stanovništvu, eliti, susedima i svetu da može da izgradi pragmatične odnose sa Kremljom.
Moskva će rešiti nekoliko problema odjednom. Prvo, očuvaće prijateljski režim u Kazahstanu, što je jedan od fundamentalnih interesa ruske spoljne politike. Drugo, to će podići autoritet ODKB-a, koji je poljuljan posle nedavnih događaja u Kirgistanu i Karabahu. Treće, efikasna saveznička pomoć i brzo povlačenje trupa ojačaće poziciju Rusije među novom generacijom kazahstanske birokratije, na koju će se predsednik Tokajev sve više oslanjati.
Konačno, uspešna operacija će pokazati da samo Rusija može da igra ulogu spoljnog garanta bezbednosti u Centralnoj Aziji – ni posete američkih generala regionu, ni kineske ispostave u zabačenim krajevima Tadžikistana neće moći to da promene.
Što se tiče samog Kazahstana, glavni rezultat sadašnjih događaja, ma kako se završili, jeste kraj duge ere Nazarbajeva.
Istoričari tek treba da procene kontroverzno nasleđe lidera koji je vodio zemlju od sovjetskih vremena i izgradio sadašnji model tokom više od 30 godina. A za danas i sutra dva elementa su važna u ovom nasleđu.
Pre svega, sistem koji je izgradio Nazarbajev omogućio je održavanje opšte monolitnosti elite – pred neizbežnom borbom za vlast i novac. Drugo, protesti su pokazali da aktuelni model u Kazahstanu ima dosta mana koje dovode do gomilanja nezadovoljstva među milionima ljudi. Ali ovaj sistem je toliko ugrađen u strukturu ekonomije i političkog života da je malo verovatno da će novi lider moći da ga promeni, čak i ako je to iznenada poželeo.
Štaviše, malo je verovatno da će novo rukovodstvo Kazahstana imati takvu želju: centralizovana snažna moć se doživljava kao kičma zemlje, čije bi odbacivanje dovelo do kolapsa.
Kako pokazuje iskustvo postsovjetskog prostora, protesti poput Kazahstana ne vode reformama, već zaoštravanju režima, a Tokajev je već obećao da će pozvati na odgovornost ne samo teroriste, već i „podstrekače“ nereda iz redova liberalnih aktivista i još uvek slobodnih medija.
M.Đorđević
izvor
