Raketni sistemi PVO iz porodice "S-300V"

[Kubovac]

S-300V protiv projektila HIMARS: koliko projektila je moguće oboriti jednom raketom?

Po dometu otkrivanja i uništavanja ciljeva ruski kompleks i dalje nema analoga u svetu.

Snažna turbina koja proizvodi električnu energiju pokreće svestrani osmatračko-akvizicijski radar kompleksa S-300V. Vojnici PVO iz grupe „Centar” su svoju "borbenu devojku" nazvali „Veštica”. Stalno se okreće oko svoje ose i gleda daleko u nebo u potrazi za metom.

Prateći stanicu za navođenje, podiže se lanser, veoma poznat, jer ga viđamo svake godine na Paradi pobede. Hidraulika pokreće ceo ogroman uređaj i postavlja cilindre transportnih i lansirnih kontejnera na zemlju.

Sistem PVO S-300V je veoma dobro kamufliran u šumovitim predelima, tokom borbenog dežurstva uvek je raspoređen u borbenom položaju kada su transportni i lansirni kontejneri vertikalni. Unutra su rakete velike brzine, a posada sistema PVO radi ništa manje brzo, na primer, kada se otkriju rakete HIMARS, do trenutka lansiranja ne prođe više od 30 sekundi.

Nalazeći se unutar vozila, borbena posada grupacije „Odvažni“ obavlja složene tehničke poslove. Osmatrati nebo nije tako lako kao "penjati" se na njega. Broj dugmadi, prekidača i sijalica ovde nije manji nego u kokpitu borbenog aviona.

Na nebu je pronađena protivradarska raketa američke proizvodnje HARM. Nakon toga odmah sledi lansiranje. Sekunde leta, a u daljini na nebu se vidi mali svetli bljesak. Raketa je pogođena.

Noću, rad na američkom HIMARS-u je kao "obaranje igle", međutim, prema vojsci, ovaj zadatak je sasvim izvodljiv za sistem PVO S-300V.

„Bojeva glava rakete - težine 150 kg koncentrisanog punjenja, radijus uništenja fragmenata naših raketa je 250 metara. U ovom radijusu sve se pogađa jednim udarcem, pa tako može da pogodi dve ili tri projektila HIMARS“, kaže, komandir baterije sa pozivnim znakom Čevek.

Protivvazduhoplovni sistemi omogućavaju otkrivanje i uništavanje balističkih i aerodinamičkih projektila, aviona, helikoptera, kao i neprijateljskih dronova na udaljenosti većoj od 200 km u svim vremenskim uslovima. Praćenje vazduhoplovnih ciljeva obezbeđuje radarska stanica (RLS), koja pronalazi pravac cilja, izračunava njegovu lokaciju, visinu i daljinu.

Nakon toga, sve informacije o meti se šalju na komandno mesto, gde se donose odluke o uništavanju vazdušnih ciljeva i izdaju ciljne oznake posadama lansera.
„Posle svakog lansiranja menjamo lokaciju, maskiramo se. Mislim da neprijatelj nema takve komplekse, samo ih imamo, posebno po takvim karakteristikama“, rekao je komandir odeljenja lansera S-300V sa pozivnim znakom "Tatarin".

S-300V može da radi u sprezi sa radarskom stanicom Nebo-SV. Tako se širi opseg potrage za vazduhoplovnim objektima. Uspešno se obaraju neprijateljski avioni, helikopteri, dronovi, operativno-taktičke rakete tipa Točka-U. Po dometu otkrivanja i uništavanja ciljeva naš kompleks još uvek nema analoga u svetu.






Izvor
Izvor

[Milan (longtrip)]

Ne videh u izvornom  tekstu sa linka, može li pojašnjenje za ovo :

Snažna turbina koja proizvodi električnu energiju pokreće svestrani osmatračko-akvizicijski radar

[Kubovac]

Gasna turbina, poput turbo-mlaznog motora.

[Milan (longtrip)]

Gasna turbina, poput turbo-mlaznog motora.

Hvala, možeš li da postaviš link sa kog si preuzeo vest ( ne mislim na tv.zvezda)

[Kubovac]

Preuzeo sam sa tog linka. Menjali su tekst u međuvremenu. Svakako je tačno navedeno.

[Milan (longtrip)]

Čitam svašta, zato pitam...bilo mi zanimljivo zašto je ovo što izdvojih iznad izostavljeno u vesti koju si preveo.

[Kubovac]

Čitam svašta, zato pitam...bilo mi zanimljivo zašto je ovo što izdvojih iznad izostavljeno u vesti koju si preveo.

Ne vidim razlog. Sve te mašine pokreće gasna turbina. Kod nas na Kubu, SLO i RStON pokreće gasna turbina, a u našem Pravilu za oba sredstva se imenuje kao "turbo mlazni motor".
OAR Mečka, sistema Kub, ima čak 2 turbo mlazna motora.
I sistem PVO Krug koristi identičan turbo mlazni motor, kao i Kub.

Dakle, potrebna je tu prilična snaga napajanja i zato se koriste ovakve gasne turbine. Gledao sam jedan snimak gde se jasno vidi da se i kod radara sistema S-350 Vitjaz isto koristi takva turbina....

PS. možda je razlog zato što se na snimku i ne vidi radar sistema....Zato sam našao još jedan snimak, koji više odgovara ovom tekstu, pa sam ga postavio ispod prvog snimka. Ovi sa "Zvezde" su veoma malo toga prikazali na snimku u odnosu na tekst.

[Kubovac]

Posade S-300V na borbenom dežurstvu
 
Protivvazduhoplovni raketni sistemi iz porodice S-300V omogućavaju otkrivanje balističkih i aerodinamičkih projektila, kao i aviona, helikoptera i dronova u letu, a mogu efikasno da dejstvuju na vazduhoplovne ciljeve sa dometom od 75-380 km, zavisno od verzije sistema, tipa rakete koja se koristi i tipa cilja na koji se dejstvuje i to u svim vremenskim uslovima.

Jedna zanimljiva kompilacija borbenog rada i dejstava jedinica ruske vojske naoružanih sistemima iz porodice S-300V.

[Kubovac]

Pogođene komponente raketnog sistema PVO S-300V4 Ruske vojske u južnom delu Hersonske oblasti

Na snimku koji se pojavio na društvenim mrežama, možemo videti pogađanje i delimično uništavanje komponenti raketnog sistema PVO S-300V4 Ruske vojske.

Ono što se čini izvesno, na osnovu snimka, mada je snimak "sečen" i "miksovan", da je jedinica praćena još na maršu i to bespilotnim izviđačkim letelicama. Jedinica je posela položaj u južnom delu Hersonske oblasti i to sa radarom specijalistom za antibalističke ciljeve 9S19 Imbir, radarom za praćenje ciljeva i navođenje raketa 9S32, sa 2 samohodna lansirna oruđa 9A83M sa raketama 9M83M i još jedan lansirni "par" koji sačinjavaju samohodno lansirno oruđe 9A83M sa raketama 9M83M i lansirno vozilo sa kranom za pretovar 9A84M i sa raketama 9M82M.

Videli smo postupak dolaska komponenti sistema na vatreni položaj, tankiranje gorivom i pripremu za rad. U trenutku kada je jedinica pogođena ona nije bila u borbenom radu, jer se radar za praćenje ciljeva i navođenje raketa 9S32, dopunjavao gorivom iz cisterne, iako su sva sredstva bila prevedena u borbeni položaj.

Na snimku vidimo pogodak i uništenje lansirnog "para" 9A83M i 9A84M i samozapaljivanje i eksploziju raketa. U daljini vidimo i pogodak u još jedno samohodno lansirno oruđe 9A83M, ali je iz daljine teško oceniti stepen oštećenja komponente.

Takođe, pogođena su i oba radara. Osmatračko-akvizicioni radar, specijalista za antibalističke projektile 9S19 Imbir je, kako se čini na snimku, samo lakše oštećen.
Radar za praćenje ciljeva i navođenje raketa 9S32 je, kako se čini pretrpeo lakša do srednja oštećenja, što se može smatrati velikom srećom, imajući u vidu da je u trenutku pogađanja pored njega bila cisterna za dopunjavanjem gorivom, koja je čini se teško oštećena.

Prema navodima ukrajinskih izvora, dejstvo je izvršeno projektilima iz sistema HIMARS. Projektovana minimalna daljina lansiranja projektila je iznosila oko 75-80 km, dakle gotovo maksimalan domet raketa koje Ukrajinci (zvanično) raspolažu sa ovog sistema.

Ono što je lična opservacija je to da se, za razliku od ranijih snimaka koji se očigledno na taj način prave samo za TV priloge, ne koriste pogodnosti zaštite okolnog terena. Na brojnim snimcima za ruske kanale, imali smo prilike da vidimo veoma pozitivne primere raspoređivanja samohodnih lansera i lansera sa kranom za pretovar na obode šumaraka i ponekad uz dodatno korišćenje maskirnih mreža, što je otprilike i maskimum od onoga što se može učiniti na polju maskiranja i kamuflaže ovakvog sredstva tokom borbenog rada ili neposredne pripreme.

Što se tiče radara iz sastava sistema, gledali smo ih uvek u izrađenim zaklonima sa prevučenim maskirnim mrežama, upravo onako kako bi trebalo.

Sada vidimo i radare (kao i lansere) na "čistini", na poljani ili pak pored puta (doduše lokalnih, verovatno zemljanih puteva).

Dakle, kritika svakako na nedovoljno ozbiljno shvatanje situacije od strane posade ove jedinice, verovatno iz razloga verovanja u moć sistema i "neprobojnost" njegove odbrane, ali i daljine od linije fronta na koju je jedinica razmeštena. Takođe, možda se i verovalo da će zaštitu pružiti jedinica PVO nižeg nivoa, ali o tome nemamo dovoljno podataka, niti znamo da li je neka jedinica Tor ili Buk ili neka druga, raspoređena u odbranu ovog sistema, pogotovo tokom marša i postupka raspoređivanja i pripreme za borbeni rad.

Takođe, odličan rad ukrajinskih izviđača koji su pratili sve najznačajnije komponente sistema i preneli koordinate artiljercima, koji su zatim veoma precizno izvršili gađanje.

Iako verujem da će Ruska vojska izvući pouke iz ovoga, (a možda već i jeste, jer mi ne znamo otkad je ovaj snimak) ali svakako je ovo značajan gubitak za njihovu trupnu PVO, pa delimično i udar na ponos.

Sa druge strane, još jedna potvrda toga da smo živi svedoci promene načina ratovanja, a koje su donele bespilotne letelice svih vrsta i tipova, a za čije potpuno suzbijanje, za sada, ipak nema potpunog rešenja.

[dzumba]

Према украјинском извору који је објавио ове снимке уништена су два лансера система С-300, једна цистерна за гориво (јер је лансер погођен током пуњења возила горивом) а оштећена су два радара.

Данас је на једном руском ТК објављено да су Руси уништили два лансера украјинског С-300 и "командног центра" у зони града Николајева. Мислим да постоји и неки снимка.

[Kubovac]

Vežba protivvazduhoplovaca raketaša Južnog vojnog okruga korišćenjem novih raketnih sistema PVO S-300V4 kod Krasnodara

Protivvazduhoplovci raketaši Južnog vojnog okruga ​​su na vežbovnom poligonu kod Krasnodara testirali nove raketne sisteme PVO S-300V4. Posade su rasporedile lansere i izvele elektronska lansiranja rakete na vazduhoplovne ciljeve koji su imitirali sredstva vazdušnog napada lažnog neprijatelja.

Sistem je apsorbovao sve zahteve obećavajućeg razvoja domaćeg vojno-industrijskog kompleksa i ima jedinstvene karakteristike.

[Kubovac]

Povlačenje S-300V Ruske Federacije sa Kurilskih ostrva: zašto se ne radi samo o sredstvima protivvazduhoplovne odbrane

S-300V na Kurilskim ostrvima, koja se na zapadu smatraju kao teritorija Japana okupirana od strane Ruske Federacije, igrao je ulogu glavnog kišobrana nad vojnim objektima i raketnim lanserima dugog dometa.

Ruska Federacija je demontirala svoje protivvazduhoplovne raketne sisteme S-300V, koji su se od 2020. nalazili na ostrvima Iturup i Kunašir. Istovremeno, zadatak ovi sistema protivvazduhoplovne odbrane bio je da zaštiti vojne objekte koje je Ruska Federacija držala na ovoj teritoriji od napada iz vazdušnog prostora uključujući i raketne napade.

Reč je o jedinicama 18. mešovitog artiljerijskog diviziona, vazduhoplovnoj bazi Jasni sa stalnim razmeštanjem lovaca Su-35, kao i obalskim protivbrodskim kompleksima Bastion, koje, kako je iskustvo pokazalo, Ruska Federacija koristi ne samo u svrhu protivbrodske odbrane, nego i za izvođenje udara po kopnenim ciljevima.

Istovremeno, Ruska Federacija je tokom proteklih nekoliko godina konstantno raspoređivala takve snage na ovim Kurilskim ostrvima sa ciljem da što više pojača snage koje se tamo nalaze. Treba napomenuti da SAD, EU i Ukrajina ova ostrva smatraju severnim teritorijama Japana, koje su pod okupacijom SSSR-a, a kasnije i Ruske Federacije posle 1945. godine.

Istovremeno, povlačenje S-300V, kako piše japansko izdanje Mainichi, na osnovu analize satelitskih snimaka, ukazuje ne samo na nedostatak PVO opreme koju Kremlj pokušava da prebaci na front ili u zaštitu drugim regionima. Činjenica je da kompleks S-300V pripada ruskom protivraketnom odbrambenom sistemu i da treba da štiti sve druge vojne objekte na ovim ostrvima.

Bez toga se ceo odbrambeni sistem urušava i stoga je sasvim logično da je Moskva povukla druge glavne snage sa ovih teritorija, ili planira da to učini u bliskoj budućnosti.

U materijalu se takođe navodi da je značajna količina naoružanja u vidu tenkova i artiljerijskih sistema takođe odvežena iz baza za skladištenje opreme na Sahalinu.

Odnosno, u strateškom planu, Ruska Federacija svoje prisustvo na ovoj, spornoj teritoriji svodi na nominalno. Istovremeno, daleko je od činjenice da će moći da se vrati u stanje 2020. godine u dogledno vreme.

Raketni sistemi protivvazduhoplovne i protivraketne odbrane iz porodice S-300V, arhivski snimci:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Sporne teritorije Kurilskih ostrva:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Kubovac]

Kako je prodaja dela sistema S-300V amerikancima tokom prve polovine 90-tih godina prošlog veka, spasilo kompaniju Antej propasti, ali i doprinelo razvoju sistema S-300VM Antej-2500?

Možete kupiti tajnu, ali je nije lako rešiti

Kako je Efremov uspeo da napravi sistem poput S-300VM Antej-2500, i to delimično čak američkim novcem?
Pitanje je, naravno, veoma interesantno.

Jasno je da NPO „Antej“, kao i rusko Ministarstvo odbrane koje sarađuje sa njim, dugo nisu imali sopstveni novac. Ni za blagovremenu isplatu plata zaposlenima, pa čak ni za izradu novog naoružanja. A šta raditi sa naučnim i tehničkim idejama? Oni se, kao što znate, ne mogu "prigušiti". A potrebe ruske vojske 21. veka, kako su shvatili u kompaniji, zahtevaju od vojnih dizajnera da žive ne samo za danas, već i da gledaju daleko ispred sadašnjeg nivoa razvoja vojne opreme. Da predvide šta je „sakriveno maglama vremena“. A da li postoje finansijske mogućnosti za ovo u njihovoj rodnoj zemlji, u principu, niko ne brine.

Doći će vreme, pa ćete se pitati: zašto oni to imaju, a mi nemamo? Pravdati se da nije bilo para je besmisleno i nepristojno za ozbiljne ljude. Niko te ne sprečava da ih tražiš i pronađeš. Čak i iz podzemlja.
Efremov je pronašao.

Predložio je matičnom Ministarstvu odbrane, državnoj kompaniji Rosvooruženie (kako se tada zvao Rosoboroneksport) i ruskoj vladi da Amerikancima prodaju svoj protivvazduhoplovni raketni sistem S-300V, za kojim CIA već dugi niz godina bezuspešno juri, ali bez temeljne studije o kojoj američka kompanija Raytheon, koja modernizuje PVO sistem Patriot, nikada neće postići ciljeve koje Pentagon postavlja svojim konstruktorima.

Mislim da nije potrebno objašnjavati šta je Efremovu odgovoreno na ovaj predlog u visokim generalskim kancelarijama. Karakterističan gest prstom ka slepoočnici bio je najbezazlenija reakcija u ovoj situaciji.

Naši „majstori dezinformacija“ su tih dana izveli specijalnu operaciju – „usisali“ su veoma stari sistem PVO zemlje S-300PMU, koji je nastao u tada konkurentskoj kompaniji NPO „Almaz“ pod rukovodstvom akademika Borisa Bunkina.

S-300PMU je mogao da dejstvoje samo na avione. A ni tada, Belorusi nisu prodali ceo kompleks, već nekoliko poluopljačkanih upravljačkih kabina donetih sa poligona Emba, gde su do tada kazahstanski stočari „vredno radili“ na njima, pokušavajući da profitiraju od obojenih i plemenitih metala. Tu su dobro profitirali, ali se na buku koja je podigla u štampi, prećutala ova okolnost.

Četiri diviziona modernije verzije ovog sistema S-300PMU1 kupila je Kina od Rusije. Postojala je nada da će ugovor biti nastavljen. Peking je počeo da raspoređuje sistem protivvazdušne odbrane svoje zemlje. Specijalistima je bilo jasno da će im trebati više desetina kompleksa S-300PMU1. To su nova finansijska ulaganja u odbrambenu industriju. I ne samo u industriju. A ugovor sa Amerikancima za S-300V bi mogao da odloži takvu perspektivu na duže vreme.

Odmah se postavilo teško pitanje: zašto Pentagon kupuje jedan sistem, a Narodnooslobodilačka vojska Kine drugi? Da li su prevareni u Nebeskom carstvu? Ova pitanja su bila očigledna. Štaviše, S-300V osigurava protivvazduhoplovnu i protivraketnu odbranu Moskve, rekli su generali Efremovu. Ne smemo rizikovati njegove tajne. Nemoguće ih je dati za proučavanje, doduše sada ne neprijatelju, ali prijatelju koji ne uliva potpuno poverenje, takozvanom „zakletom partneru“.

Generalni projektant je tvrdio da algoritam upravljanja raketnim sistemom S-300V niko ne može da razotkrije ni za deset godina. A za ovo vreme imaćemo još jedan, moćniji i efikasniji sistem, a da bez prodaje ovog kompleksa za izvoz mi, na kraju krajeva, ne samo da Rusija neće imati novo protivraketno oružje, već će se ugasiti jedina kompanija koja ga pravi – NPO Antej, a sa njim i Jekaterinburški Projektantski biro Novator, serijske fabrike, podizvođači...

Veliki šefovi sležu ramenima:

"Šta da radimo?! Naš odbrambeni kompleks i dalje ima sovjetske, pomalo već zasterele kapacitete. Ono što preživi preživeće. Ostali mogu i moraju da umru. Sada ili u neko kasnije vreme."

Efremov nije imao vremena za takva očekivanja. I odlučio se na vanredan čin. Na primer, za pravu ucenu.

Na njegov zahtev, vrlo skandalozan predsednik jednog od komiteta Državne dume došao je u kancelariju jednog veoma velikog šefa. Razgovor se pokazao izuzetno oštrim: ili potpis na dozvolu prodaje S-300V Amerikancima ili pitanje ostavke zvaničnika po takvim i takvim osnovama postaviće se sa govornice Dume...

Dokument je potpisan.

Tada je Efremov takođe optužen da je „prodao tajne otadžbine protivniku“, za „izdaju“... FSB je čak pokrenuo krivični postupak po ovom pitanju. U jednom od centralnih novina pojavila se priča o tome kako su, otkrivajući borbene položaje u Podmoskovlju, rakete Efremova tajno izvezene u inostranstvo...

U stvari, sve je bilo prilično otvoreno i zvanično.

S-300V je odnet iz proizvodnog pogona, gde se sistem sklapa. Istovremeno, kako se i očekivalo, prisustvovali su predstavnici FSB-a, drugih bezbednosnih agencija i specijalisti Rosvoruženja. Prodali su Amerikancima ne ceo divizion, već samo dve baterije (višenamenski radar, komandno mesto, dva lansera, po jedan za rakete Giant i za rakete Gladijator. Ali ne 144 projektila, kako je trebalo da bude već samo 23 . I to sve za 90 miliona dolara.

Istina, Amerikanci su tada prebacili u NPO „Antej“ samo polovinu ovog iznosa. Neka vrsta igre neshvatljiva za kompaniju nastavljena je između Pentagona i Rosvooruženija. Moguće je da opet uz učešće obaveštajnih agencija obe strane.

U najmanju ruku, Rosvoruženje nije poslalo sektorski antibalistički radar diviziona 9S19, koji je jezgro protivraketnog sistema S-300V, Amerikancima. Ali to više nije briga Efremova.

Dobijeni novac bio je dovoljan da se ostvari ideja o proizvodnji modernizovanog sistema Antej-2500. Sistem je već testiran i u punoj je borbenoj gotovosti u oružanim snagama Ruske federacije, a danas su već razvijene i novije verzije, poput Antej-4000, ali sada kroz zajedničku kompaniju "Almaz-Antej".

S-300V, višenamenski radar i dva tipa lansirnih oruđa:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

S-300VM, sektorski antibalistički radar i dva tipa lansirnih oruđa:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Venjamin Pavlovič Efremov je bio generalni projektant Istraživačkog elektromehaničkog instituta [NIEMI] Ministarstva radio-industrije SSSR-a, Moskva. Njegov rad je dao veliki doprinos razvoju sistema PVO SSSR i Rusije, koji obuhvataju: prvu generaciju raketnih odbrambenih sistema Krug i Osa, drugu generaciju višekanalnog raketnog sistema S-300V, taktički raketni sistem Tor, treću generaciju Antej-2500, Tor-M1 i njihove modernizacije.
Od 1985. godine, V. Pavlovič Efremov je bio generalni dizajner NPO Antej. U ovom udruženju NIEMI je vodeća organizacija; ali NPO Antej nije stvorio samo naoružanje za PVO Kopnene vojske, već i praktično svu radarsku opremu za ovu vrstu Oružanih snaga: radarsko otkrivanje kopnenih ciljeva, protivtenkovske radio-upravljačke linije, artiljerijsko izviđačke komplekse, radarske nišane za protiv tenkovske topove, sisteme upravljanja tenkova i dr.

V. Pavlovič Efremov rođen je 22. marta 1926. godine u Tambovu. Efremov je preminuo 16. septembra 2006.

Odlikovan sa 3 ordena Lenjina (29.07.1966; 27. septembra 1976; 21. marta 1986), Ordenom Oktobarske revolucije (26.04.1971), Radničke crvene zastave (20.04.1956), Ruskim ordenom za zasluge za otadžbinu 2. ( 22.11.2001) i 3. (1996) stepena, Medalje.
21. marta 2008. godine postavljena je spomen-ploča u čast V.P. Efremov je otkriven na zgradi Istraživačkog elektromehaničkog instituta u Moskvi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Kubovac]

Zagonetka za Patriot

Spolja, Antej-2500 je veoma sličan izvornom S-300V, koji se ponekad naziva i "ruskim Patriotom". Ista „samohotka“ - guseničarska šasija na svih šest vozila koja su deo kompleksa. Cevi kontejnera lansera sa projektilima Giant i Gladiator su iste kao da su orgulje u hrišćanskoj katedrali.

Rakete su, kao i ranije, razvijene u Konstruktorskom birou Novator u Jekaterinburgu. Ali sada su, naravno, mnogo moćnije i efikasnije nego ranije. Iako se uklapaju u „stare“ dimenzije težine. Komandno mesto je isto u sistemu. Ali, naravno, sa drugačijom opremom. Radarske stanice sa kružnim i sektorskim pogledom, kao i stanica za navođenje projektila, praktično se ne razlikuju. Istina, vrlo pažljiv specijalista može otkriti da je površina antene višekanalne stanice za navođenje raketa Antej-2500 veća od one na njenom prototipu, i da nema lansera sa raketama Giant koja ima stanicu za osvetljenje cilja.

Sama „iluminacija“ (osvetljenje) je ostala samo na lanseru za rakete Gladiator, a Giant se može lansirati i iz transportnog vozila...

Ali glavna stvar je drugačija. Sada „Antej” gađa mnogo dalje od prethodnika. U vreme kada je konstruisan bio je to jedini odbrambeni kompleks na svetu koji je mogao da obara, pored aviona i helikoptera (uključujući vazduhoplovno-izviđačka i komandna mesta tipa „Awaks” i "stelt" avione), nestrateške balističke operativno-taktičke i operativne rakete na daljinama do 200 kilometara i na visinama od 30 kilometara (S-300V ih je „stizao” samo na 100 km i 25 km). Pored toga, njegova zona uništenja uključuje balističke rakete, čiji je domet lansiranja 2500 kilometara (otuda naziv „Antej-2500”), a brzina leta je 4500 metara u sekundi.

Reč je o raketnim sistemima kao što su kineski Dongfen-3, Dongfen-15, Dongfen-25, američki ATACMS i francuski Ades, irački Scud-S, izraelski Jericho-2 i američki Pershing, koji su poput naših zastarelih "Skadova", još uvek je u službi mnogih armija planete...

S-300V je delovao na slične tipove raketa koje su letele sa daljina od "samo" 1000 km i brzinama do 3000 m/sek. Pa, Patriot PAC-2, naširoko reklamiran tokom Zalivskog rata, čak ne dostiže ni ove pokazatelje (njegov maksimalni domet uništenja je samo 40 km, maksimalna visina - 24 km). Modernizovani PAC-3 je, prema proračunima kompanije Raytheon, do 2005. godine dostigao granice od 150 km i 25 km. A maksimalni domet lansiranja raketa koje pogađa dostigao je 1000 kilometara.

Ali najvažnije je drugačije. Još nije poznato da li će američki dizajneri uspeti da prevaziđu glavni nedostatak Patriota - njegova municija ne pogađa bojevu glavu protivničke rakete, već, po pravilu, samo trup ili pogonski motor. Zbog toga često napadačke bojeve glave i dalje stignu do cilja (tokom prvog Zalivskog rata to se desilo u 90 odsto od 65 lansiranja raketa Skad), a tokom drugog rata sa Irakom, kako se svi sećaju, promašila je rakete koje su letele iz „pogrešnog pravca“ u odnosu na pravac odakle su se očekivali. Konkretno, sa mora. (Tek sada to Amerikanci rešavaju sa raketama sa kinetičkim efektom udara - PAC-3 MSE / CRI, prim. Kubovac)

Takođe ima još jedan „nedostatak“ - rakete Patriot se lansiraju pod uglom u odnosu na horizont i ne mogu da se okrenu ka cilju ako dolazi iz suprotnog smera. Stoga, da biste zatvorili krug, potrebna su vam najmanje četiri takva lansera. „Anteju“ treba jedan. Njegove rakete se lansiraju pravo uvis i već na visini od 60-100 metara „naginju“ se ka cilju.

Osim toga, a to je možda i najvažnije, Antej-2500, kao i S-300V, pogađa tačno glavu bilo koje rakete. Uvek sa 100% rezultatima. Ima jedinstvenu usmerenu bojevu glavu, kakvu nema nijedan drugi sličan sistem. I, pored toga, može istovremeno da dejstvuje na 16 balističkih projektila (divizion sa 4 baterije u svom sastavu - pun formacijski sastav, prim. Kubovac), čak i sa reflektujućom površinom kao što je "stelt". Ni jedan drugi sličan sistem ne može to da uradi. (Osim sada njegovog naslednika Antej-4000, prim. Kubovac)

S-300V:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

S-300VM / Antej-2500:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Projektili 9M82 Giant i 9M83 Gladiator:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Kubovac]

Zašto je sistem PVO S-300V4 Ruske Federacije „crvena knjiga“ i retkost: takvih diviziona ima samo nekoliko u celoj Ruskoj Federaciji

Količina S-300V4 u Ruskoj Federaciji je toliko mala da se uvode u manjim formacijama u posebnim brigadama, po jedna za svaki vojni okrug

Odmah treba napomenuti da S-300V4 nije samo redak, već jednostavno „crvena knjiga“ protivvazduhoplovni raketni sistem u Ruskoj Federaciji. Njihov tačan broj varira od izvora do izvora, počevši od samo dva diviziona za celu Rusku Federaciju. Ali generalno, planovi Kremlja su bili da formira samo jednu protivvazduhoplovnu brigadu S-300V4 u svakom vojnom okrugu, a Ruska Federacija je imala četiri, a sada pet vojnih okruga, a prema ažuriranim planovima biće još dva nova - Moskva i Lenjingrad.

Poznato je da je prve komplekse S-300V4 primila 2015. godine novostvorena 77. zasebna raketna protivvazduhoplovna brigada (Južni vojni okrug). Ali uprkos izjavi o potpunom prenaoružavanju 2014. godine, Ministarstvo odbrane Ruske Federacije je navelo da je predat „brigadni komplet“ koji se sastoji od tri baterije (svaka sa šest lansera, jednom stanicom za navođenje rakete i vozilima za podršku). Istovremeno, "divizion" obuhvata jedno komandno mesto i dva radara kružnog i sektorskog osmatranja.

Zatim je novoformirana 38. protivvazduhoplovna brigada (Istočni vojni okrug) dobila „brigadni komplet“ S-300V4. A na snimku sa prebacivanjem opreme samo 12 lansera se uklapa u okvir, što takođe ima malu korelaciju sa punim sastavom brigade.

Planovi za 2023. uključivali su naoružavanje jedne od brigada Zapadnog vojnog okruga. A najverovatnije će protivvazduhoplovne brigade u Ruskoj Federaciji dobiti samo po 1-1,5 divizion S-300V4, u odnosu na planiranu formaciju, iako je u planovima za period od 2011. do 2020. godine Ruska Federacija planirala da dobije devet brigadnih kompleta.

Ovako slaba dinamika prenaoružavanja na S-300V4, čak i uprkos činjenici da se radi o modernizaciji postojećeg S-300V, objašnjava se činjenicom da košta mnogo više od S-400. Takođe treba napomenuti da je S-300V, uprkos sličnom indeksu kao S-300(P), zapravo poseban paralelni razvoj, čiji je glavni cilj u SSSR-u bila potreba, pre svega, za sredstvom protivraketne odbranu za kopnene snage.

S-300V4 je naoružan modernizovanim protivvazduhoplovnim raketama 9M82MV i 9M83M sa deklarisanim dometom presretanja aerodinamičkih ciljeva do 400 km, odnosno do 200 km. Upravo njima Ruska Federacija dodaje i mogućnost presretanja balističkih projektila. Ali činjenica je da on ne implementira kinetičko presretanje, a po svojoj tehnologiji nije otišao puno ​​dalje od GEM-T za Patriot PAC 2, za koji je takođe obznanjena mogućnost presretanja balističkih ciljeva.

Dakle, uništavanje ili oštećenje svakog sistema PVO S-300V4 predstavlja više nego značajan gubitak za Rusku Federaciju, koji oni ne mogu da popune u bliskoj perspektivi. Štaviše, prema nepotvrđenim informacijama, Ruska Federacija je uklonila starije komplekse S-300V sa spornih ostrva Kurilskog grebena, a kako se kasnije ispostavilo, upravo se radilo o S-300V4 iz sastava 38. protivvazduhoplovne brigade.

Podsetimo, Oružane snage Ukrajine su u avgustu prošle godine, navodno, uništile radar 9S19 Imbir kompleksa S-300V, a u avgustu ove godine uspešno su gađale elemente još jednog S-300V ili S-300V4.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor