Rade
Administrator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 17 058
|
 |
« on: August 01, 2021, 01:25:03 pm » |
|
Uslovi pomorskog sporazuma potpisanog 1930. u Londonu, proširili su zabranu na gradnju bojnih brodova koja je uvedena 1922. Ovaj novi sporazum istekao je 31. decembra 1936, do kada je bilo posve jasno da Velikoj Britaniji nedostaju moderni kapitalni brodovi. Britanska ratna flota je tokom ovog perioda bila dalje smanjivana, obzirom da su u periodu 1931-32. iz naoružanja izbačeni stari bojni brodovi – drednoti klase Iron Duke: Marlborough, Benbow i Emperor of India. Sam bojni brod Iron Duke, komandni brod admirala Dželikoa iz Jilandske bitke – razoružan je i konvertovan u školski brod. Pored još deset modernih bojnih brodova klase Queen Elizabeth i Royal Sovereign, sva Dželikova flota drednota bila je ili potopljena, prodata, konvertovana ili isečena u staro gvožđe.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Britanski admiralitet je Novu 1937. dočekao sa velikom potrebom za novom klasom bojnih brodova. Započela je nova trka u naoružavanju. Nemačka je izgradila svoju klasu džepnih bojnih brodova Deutschland, dva bojna krstaša klase Scharnhorst su bila porinuta, dok su za dva bojna broda klase Bismarck bile položene kobilice, zajedno sa jednim nosačem aviona. Francuska je za to vreme porinula dva bojna broda klase Dunkerque, a još snažniji bojni brod, Richelieu, nalazio se u izgradnji u brodogradilištu u Brestu. Italijani su položili kobilice za dva bojna broda klase Littorio, dok je Japan nedavno napustio Londonski sporazum i započeli program gradnje bojnih brodova i nosača aviona. Shodno situaciji, gradnja ratne flote bila je program od nacionalnog interesa za Britance. Na sreću, britanski Admiralitet je imao plan. Još 1933. je izrađen projekt za novu klasu bojnih brodova, usklađeni sa odredbama pomorskih sporazuma iz Vašingtona i Londona. Deplasman broda je sporazumom bio ograničen na 35 000 tona, dok je kalibar glavne brodske artiljerije ograničen na 406 mm (16 inča). U stvari, Admiralitet je planirao naoružavanje brodova tipovima kalibra 305 mm (12 inča), što bi bio manji kalibar topova u odnosu na sve britanske bojne brodove izgrađene u poslednjih 25 godina. Prvobitni projekat predviđao je gradnju bojnog broda naoružanog sa osam topova kalibra 305 mm, raspoređenih u četiri dvocevne kupole. Ovi topovi su imali veću brzinu paljbe od topova većeg kalibra, tako da ovaj plan nije bio u potpunosti retrogradan. Treba napomenuti da je bio izrađen i alternativni projekat naoružavanja broda sa devet topova u tri trocevne kupole. Ova nova klasa bojnih brodova imala bi sekundarnu artiljeriju kalibra 152 mm (6 inča) u kazamatima, sa znatnom oklopnom zaštitom.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Nacrt broda klase King George V
Ideja o naoružavanju nove klase bojnog broda topovima manjeg kalibra napuštena je čim je postalo jasno da se ni SAD, ni Japan, neće povinovati tako dramatičnom smanjenju kalibra brodske artiljerije na kapitalnim brodovima. Britanska vlada se do 1936. nadala da će uspeti da uskrsne ograničenja pomorskih sporazuma, i nameravala je da nametne kalibar od 356 mm (14 inča) za novosagrađene kapitalne brodove. U međuvremenu, direktor Odeljenja za pomorske konstrukcije, Ser Artur Džouns, razmatrao je ugradnju topova većih kalibara, od 14, 15 i 16 inča. Pored toga, eksperimentisao je sa različitim kupolama i lafetima, uključujući dvocevne i trocevne kupole. Cilj je, naravno, bio izgraditi bojni brod u skladu sa ograničenjima pomorskih sporazuma, tako da je Britanija 1936. uspela da uspostavi ograničenje od 14-inča za kalibar primarne brodske artiljerije na kapitalnim ratnim brodovima. To je značilo da Ser Džounsu nije ostavljena sloboda, već da se novi bojni brod mora uskladiti sa ograničenjima, koja su sami sebi postavili. Kada su spoznali da će se samo oni pridržavati novog sporazuma, i Britanci su ga napustili. Međutim, tada je bilo prilično kasno za izmene projekata planiranog bojnog broda po pitanju kalibra glavne artiljerije. Ipak, bez obzira na ograničenje kalibra artiljerije, brodovi su bili projektovani u okviru sporazumskog ograničenja od 35 000 tona. Ukoliko je Britanija želela da ostane na čelu ove trke, nije bilo vremena za izmenu projekta, ali bar se sada niko ne bi ni bunio ukoliko bi deplasman izgrađenog broda bio iznad limita od 35 000 tona. Ova ograničenja u deplasmanu značila su da su svi novi projekti ratnih brodova bili prilično ograničeni u pogledu ukupne mase naoružanja. To je u suštini značilo da se brod mogao naoružavati manjim brojem snažnijih topova i obrnuto – ukoliko bi se poštovala ograničenja deplasmana.
Brodski top kalibra 356 mm bio je projektovan na osnovu topa Mk XVI, kalibra 305 mm, koji je prvobitno bio predložen za ugradnju na novu klasu brodova, tako da je predstavljao modernizovanu verziju tog topa. Uprkos tome što je ovaj top oklevetan kod britanske kraljevske mornarice od strane političara, top se pokazao kao vrlo efikasno oruđe. Stoga je najnoviji projekat broda Ser Džounsa nosio snažno naoružanje u vidu deset topova kalibra 356 mm, raspoređenih u dve revolucionarne četvorocevne i jedne dvocevne kupole. Džouns je ranije razmatrao ugradnju 12 topova u četiri trocevne kupole, ali se kasnije ipak odlučio za dodavanje dvocevne kupole, što je obezbedilo da se na taj način uštedi masa, koja je iskorišćena za povećanje oklopne zaštite. Zaostala ideja o ugradnji sekundarnog naoružanja u pojedinačnim kazamatima je napuštena u korist 20 topova kalibra 113 mm (4,5 inča), u dvocevnim kupolama, kojima se moglo dejstvovati po površinskim, ali i po ciljevima u vazdušnom prostoru. Ipak, kada je započela gradnja broda, ovi topovi su zamenjeni sa 16 modernijih topova kalibra 133 mm u osam dvocevnih kupola.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Posluge glavne brodske artiljerije sa bojnog broda Duke of York, fotografisani nakon potapanja nemačkog bojnog broda Scharnhorst 26. decembra 1943.
Oklopnu zaštitu broda sačinjavao je oklopljeni pojas debljine 381 mm, koji je štitio municijske komore i pogonski kompleks; ovaj pojas se ispod vodene linije sužavao na svega 115 mm. Oklopna zaštita se prostirala od pramčanih do krmenih barbeta – oko 126 metara u dužini. Oklopni pojas bio je širok oko 7,3 m, pokrivajući veći deo brodskog trupa i prostirao se 2,4 m ispod vodene linije. Paluba je bila zaštićena oklopnim pločama debljine 152 mm iznad municijskih komora i 127 mm iznad mašinskog prostora. Ovako organizovana oklopna zaštita činila je jednu citadelu, koja se završavala oklopnim pregradama debljine 254 do 304 mm.
Oklopna zaštita je bila projektovana tako da obezbedi zaštitu od dejstva artiljerijskih projektila kalibra 381 mm, što je u to vreme, po britanskim procenama, bio najveći kalibar brodske artiljerije brodova nemačke ili italijanske flote.
Za zaštitu od torpeda, brod je raspolagao protivtorpednim prostorima, koji su se sastojali od zaštitnih obloga, koje su formirale dva prazna prostora na svakoj strani centralne sekcije koja je bila ispunjena vodom.
Pogonski kompleks broda se sastojao od osam Admiralty parnih kotlova, raspoređenih u četiri kotlarnice, i četiri turbine, koje su svaka posebno pokretale po jedan osovinski vod. Ovako konfigurisan pogon imao je snagu od 100 000 KS i obezbeđivao je brodu maksimalnu brzinu plovljenja od 28 čvorova čime ga je učinio bržim od ostatka britanske flote, ali i sporijim od najnovijih nemačkih i italijanskih kapitalnih brodova.
Prva dva broda iz klase naručena su kao deo programa razvoja flote iz 1936. godine, koji je odobren kada je postalo jasno da je pomorski sporazum propao. Prvi brod je nazvan King George V, dok je drugi, naručen jula 1936. poneo ime Prince of Wales. Program iz 1937. je obezbedio gradnju još tri broda iz ove klase, koji su trebali da ponesu imena admirala Ansona, Dželikoa i Bitija. Međutim, Anson će 1938. biti preimenovan u Duke of York, dok se nalazio na navozu brodogradilišta u Klajdbanku. Takođe je odlučeno i da se preostala dva broda ne zovu po britanskim admiralima Dželikou i Bitiju, koji su preminuli godinu- dve ranije i koji su za života donekle bili i kontroverzne figure. Na kraju, brodovi su dobili imena Anson i Howe, neposredno pred porinuće.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ni jedan od ovih bojnih brodova nije bio izgrađen u vreme izbijanja Drugog svetskog rata, mada su prva dva bojna broda iz klase bila porinuta i nalazila se u fazi opremanja. Na sreću po Britance, bojni brodovi ove klase su bili građeni u brodogradilištima daleko izvan dometa nemačkih bombardera. Kašnjenje u izgradnji ovih brodova bilo je prouzrokovano postavljanjem prioriteta od strane britanskog Admiraliteta. Izgradnja brodova King George V i Prince of Wales išlo je po planu, pošto su postavljeni kao prioritetni brodovi nakon što su prikupljeni obaveštajni podaci da su nemački bojni brodovi klase Bismarck pred završetkom. Ipak, rad na ostalim bojnim brodovima iz klase je odložen nakon što su radnici prebačeni na izgradnju eskortnih brodova – projekt kojem je Admiralitet tada dao najveći prioritet.
|
