Turska - Sukobi

[Brok]

"Turska mora da pokaže privrženost"

26.06.2010.

Vašington - Turska mora da pokaže privrženost partnerstvu sa Zapadom,
izjavio je pomoćnik američkog sekretara za evropska i evroazijska pitanja
Filip Gordon.


"Verujemo da je Turska i dalje privržena NATO-u, Evropi i SAD, ali to mora da pokaže. Nama je teško da podržimo neke stvari koje bi Turska htela da podržimo", rekao je Gordon.

On je u tom kontekstu pomenuo činjenicu da je Turska glasala protiv rezolucije Saveta bezbednosti UN o uvođenju novih sankcija Iranu, zbog toga što Teheran odbija da obustavi nuklearni program.

On je naveo i izjave turskih zvaničnika posle napada izraelskih marinaca na brodove sa humanitarnom pomoći za Gazu, u kome je prošlog meseca poginulo osmoro turskih državljana i jedan Amerikanac turskog porekla.

Ambasador Turske u SAD Namik Tan kazao je da je iznenađen Gordonovim komentarima, kao i da je privrženost Turske Severnoatlantskoj alijansi i dalje snažna i da je ne treba dovoditi u pitanje.

"Mislim da to nije fer", rekao je Tan, naveo je AP.

Iako su turski zvaničnici pokušali da objasne američkim kolegama razloge zbog kojih je Turska glasala protiv rezolucije, Gordon kaže da ta objašnjenja uglavnom nisu shvaćena u Vašingtonu.


Izvor: Tanjug

[Istria 052]

ODLIČNA opservacija! 
Brazil je daleko, i, na prvi pogled, Bliski istok ne bi trebao previše da ih interesuje. Međutim, brazilska državna naftna kompanija Petrobras planira da postane praktično monopolista na svetskom tržištu nafte, pored Saudi Aramco, i to u sledećih 25 godina, to im je strateški cilj. Osvojili su ekstrakciju nafte sa podmorskih naftnih polja ispod debelog sloja soli i stena, a da bi zacementirai svoju poziciju, trebaju im i malo "lakša" naftna polja, pogodna za relativno brzu i laku eksploataciju nafte. Danas to može da se nađe samo u Iranu. Iran je pogođen sankcijama, i zbog svoje relativno niske tehnološke baze ne može samostalno da eksploatiše sopstvene prirodne resurse, a još veći problem imaju sa rafinerijama, pa su prinuđeni da uvoze benzin i ostale naftne derivate.
Što se Turaka tiče, oni igraju veoma riskantnu igru, ali, oni su jednostavno prinuđeni na nju, jer i njima treba nafta, a pored toga, poslednja stvar koju bi želeli da vide je zemlja sa nuklearnim naoružanjem i balističkim raketama u njihovom susedstvu. Ne veruju Rusima, koji ipak kontrolišu Kavkaz, ne veruju Irancima, a ne veruju ni Amerikancima, tako da nemaju baš previše izbora. Sadašnji rast njihove privrede se bazira na ubrzanoj industrijalizaciji, međutim, i oni se suočavaju sa istim problemom kao i sve zamlje na Balkanu, a to je ubrzano starenje stanovništva, tako da im je jedino rešenje sinergija sofistikacije industrijske proizvodnje i osvajanje prirodnih resursa. To zahteva pridobijanje javnog mnjenja u zemljama gde se ti resursi nalaze, i njihovo osvajanje, kao što su Iran i Arapske zemlje, kao i osvajanje tehnologija, čime se može objasniti i njihovo "flertovanje" sa Južnom Korejom, Kinom i Rusijom (ovo poslednje oko izgradnje nuklearnih elektrana u Turskoj, sa uključenim transferom tehnologije).

Izuzetno dobra poveznica između Brazila i Turske, zemlje su u mnogome slične.
Kada je u pitanju brazilska nacionalna naftna kompanija Petrobras, to su za nju samo lijepe želje. Kao nigdje drugdje, kada su u pitanju industrijske tehnologije, u naftnoj industriji postoji zavisnost od tehnologije velikih i monopolu nad klučnim industrijskim kadrovima i znanjima. Brazil njeguje, poput Turske, blagi unutrašnji nacionalizam, koji se ogleda u naftnoj industriji u tome što su na svim ključnim menadžerskim pozicijama domaći ljudi, ali im je  problem ovladavanje ekpertskim znanjima, ključnim za dostizanje visoke efikasnosti. Da bi se dobio monopol na području naftne industrije, potrebno je prije svega razvijate tržište za svoje proizvode iz te grupacije, što je skoro nemoguća misija pored takvih igrača poput USA i donekle Rusije. Domaća se potrošnja naftne industrije guši visokim carinama na automobile, slabom putnom infrastrukturom i malom kupovnom moći stanovništva. Brazilu kao i Turskoj nedostaju visoke tehnologije za brži rast, iako su obe zemlje napravile „korake od sedam milja“ kada je razvoj u pitanju. Zemlja prebogata sirovinama, ali kako je De Gol rekao „prelijepa zemlja data na upravljanje pogrešnim ljudima“. Mislim da srednjeročno Brazil nije u stanju da stane u sam svjetski vrh, ali svakako je interesantan kao partner, paralela sa Turskom je više nego očigledna, realno, ubrzani prijem zemalja Zapadnog Balkana u EU usporava razmatranje slučaja Turske.

[dzumba]

По мом суди проблем Турске није само недостатак врхунских технологија. Он је политичке природе. Пре свега то је проблем односа према осталим исламским земљама (Ирану пре свих), где покушава да се као исламска земља наметне као фактор, а са друге стране жеља да буде и европска земља и равноправан члан НАТО-а. Међу тим европским земљама велики је број оних које имају, благо речено, скептичан став према исламским земљама (понајпре Ирану) а посебно према тежњи Ирана али и Сауди Арабије, па и других да ислам као религију наметну као глобалну политику. Са друге стране то што је и једно (исламска земља) и друго (чланица НАТО) је њена предност и на ту карту они и играју покушавајући да се наметну као играч без кога се не може. Они су ти који у централноазисјким државама бившег СССР-а отварају врата американцима. То сада покушавају и према Ирану и на Балкану играјући "мекше" посебно по питању Србије, БиХ и Албаније. Доказ томе је и то што је влада Србије препорућила Скупштини да не усвоји резолуцију о  геноциду над Јерменима током 1. светског рата, наводећи да би то штетило спољнополитичким интересима Србије.

[Istria 052]

По мом суди проблем Турске није само недостатак врхунских технологија. Он је политичке природе. Пре свега то је проблем односа према осталим исламским земљама (Ирану пре свих), где покушава да се као исламска земља наметне као фактор, а са друге стране жеља да буде и европска земља и равноправан члан НАТО-а.

Samostalnost plitike jedne zemlje direktno je proporcionalna njenoj ekonomskoj snazi. Turska, kao mnogoljudna zemlja, krenula je dobrim putem jacajuci ekonomiju i u globalnim razmjerima. Visegeneracijski je to projekat zavisan od mnogih unutrasnjih slabosti i prijetnji iz okruzenja, a onaj tko drzi ventil nafte, taj drzi i razvoj ekonomije (svoje i/ili tudje) barem za sada. Turska balansira u zelji da budem primljena u visokorazvijeno drustvo i zelje da odrzi korak sa tradicijom baziranom na vjeri. U unutrasnjoj politici momentalno balansira izmedju armije koja zastupa sekularizam i tradcionalisticke partije na vlasti. Za sada je na dobrom putu.

Pitanje je koliko je opci princip zapadnih demokratskih drustava pogodan za zemlje koje teze da dostignu visoku razvijenost. Moje je misljenje da jedna Kina ne bi dostigla taj nivo  razvoja da je prihvatila nacela zapadne demokracije u odnosu na nivo postojece drustvene svijesti.

[Brok]

Obama i Erdogan o Izraelu i Iranu

27.06.2010.

Ankara - Predsednik SAD Barak Obama i premijer Turske Tajip Erdogan razgovarali
su o najnovijoj situaciji na Bliskom istiku, kao i spornom nukleranom programu Irana.
 

Uprkos dobrim odnosima, SAD i Turska imaju različite stavove upravo o iranskom nuklearnom programu.

Predsednik Obama je, kako prenose današnji turski mediji, izrazio zabrinutost zbog pogoršanja odnosa Turske i Izraela, dve, kako je naglasio, savezničke zemlje.

Premijer Erdogan je ponovio stav Ankare da vlada u Tel Avivu treba da se izvini zbog nedavnog napada na turske humanitarne brodove, plati odštetu i da ukine blokadu Palestinaca u Gazi.

Izraelske snage bezbednosti su krajem maja napale konvoj brodova koji su prevozili humanitarnu pomoć, kada je poginulo osam turskih državljana.

To je dovelo do “zamrzavanja“ odnosa između dve zemlje i povlačenja turskog ambasadora iz Tel Aviva, sa kojim je Ankara, sve do tog incidenta, imala veoma razvijenu saradnju.

Dvojica državnika su, na marginama samita G20 u Torontu, razgovarali i različitim stavovima u rešavanju spora oko nuklearnog programa Irana.

Turska je u Savetu bezbednosti UN glasala protiv uvođenja sankcija Teheranu, koje je predložio Vašington, i inicirala je da se iranski uranijum, pod kontrolom međunarodne zajednice, obogaćuje u Turskoj.

Predsednik Obama i premijer Erdogan su izrazli spremnost da obaveštajne službe dve zemlje nastave saradnju u borbi protiv kurdskih separatista i terorista, koji imaju svoje baze u severnom Iraku.


Izvor: Tanjug

[Brok]

Zabrana letova za Izrael

28. jun 2010.

Ankara - Turski premijer Redžep Tajip Erdogan saopštio je da je Turska zatvorila svoj vazdušni
prostor za Izrael, javila je turska državna novinska agencija Anadolija.
 

Erdogan je kazao da je Turska uvela zabranu za letove nakon izraelskog upada na brodove sa humanitarnom pomoći za pojas Gaze 31. maja, preneo je AP.

U napadu izraelskih komadosa na konvoj brodova ubijeno je devet turskih humanitaraca. Izrael tvrdi da su njegovi vojnici delovali u samoodbrani.

Turska je zbog ovog napada povukla ambasadora iz Izraela i otkazala zajedničku vojnu vežbu sa ovom zemljom.

Zvanična Ankara je, takođe, kazala da će smanjiti vojne i trgovinske veze i da neće vratiti ambasadora dok se Jerusalim ne izvini za taj napad.

Pored toga, Turska traži da Izrael vrati zaplenjene brodove sa humanitarnom pomoći, pristane na međunarodnu istragu i ponudi odštetu žrtama.


Izvor: Tanjug

[Brok]

Gul: Turska ne okreće leđa Zapadu

02.072010.

Ankara - Predsednik Turske Abdulah Gul je izjavio, povodom strahovanja da se Ankara udaljava od Zapada, da Turska sebe smatra delom Evrope.


Gul je rekao da je to opredeljenje Ankare bez obzira na svoje bliske veze sa državama na Bliskom istoku.

"Smatram da je veoma pogrešno tumačiti interese Turske za ostale geografske regione kao otcepljenje od Zapada, okretanje leđa Zapadu ili traženje alternativa Zapadu. Turska je deo Evrope", rekao je Gul u intervjuu za britanski dnevni list "Tajms".

Poslednjih meseci porasla je zabrinutost u Evropi i SAD da se Turska, koja je članica NATO-a i saveznik muslimanskih zemalja, udaljava od Zapada, navela je agencija Rojters.

Od početka pregovora za ulazak u Evropsku uniju, pre pet godina, Turska je ostvarila slab napredak, zbog skepticizma među nekim evropskim državama, neuspeha da ubrza demokratske reforme i da poboljša odnose sa Kiprom.

Za to vreme, Ankara je održavala dobre odnose sa Iranom i Sirijom, državama koje SAD i evropske zemlje optužuju da podržavaju terorizam.

Gul je izjavio da je Turska uvek imala prijateljske odnose sa Izraleom, ali da je bila ispravna odluka o zamrzavanju odnosa posle izraelskog napada na brodove koji su prevozili humanitarnu pomoć za Gazu, kada je poginulo devet Turaka.

"Ako vojska države ubije tvoje ljude u međunarodnim vodama, kako treba da reaguješ", upitao je Gul, braneći takvu odluku Ankare, koja je pozvala Izrael da se izivini i plati odštetu.


Izvor: Tanjug

[Brok]

Ko je kriv što se Ankara sve više okreće Rusiji i Iranu

04.07.2010.

Evropa je svojom politikom otuđila Tursku


Tursko „ne“ prošlog meseca (zajedno sa Brazilom) na paket novih sankcija protiv Irana odobren u Savetu bezbednosti UN na dramatičan način otkrilo je puni opseg otuđenja zemlje od Zapada. Kako tvrde mnogi komentatori, svedoci smo posledica takozvane neootomanske spoljne politike turske vladajuće partije Pravde i razvoja, čiji je cilj da promeni tabor i vrati zemlju orijentalnim islamskim korenima.

Verujem da su ovi strahovi preuveličani, čak i pogrešni. Da li je turska spoljna politika, koja traga za rešenjima postojećih konflikata sa susednim državama i unutar njih i aktivno tursko učešće u njima, u sukobu sa zapadnim interesima. Naprotiv. Zapad, a naročito Evropa, konačno će morati da uzmu Tursku kao ozbiljno partnera.

Turska jeste i treba da bude članica G-20, jer sa svojom mladom i sve brojnijom populacijom postaje veoma jaka ekonomija u 21. veku. Slika Turske kao „bolesnog čoveka Evrope“ danas nije više na mestu.

Kada je nakon odluke UN, američki sekretar za odbranu Robert Gejts oštro kritikovao Evropljane zato što svojim ponašanjem prema Turskoj doprinose ovom otuđenju, njegova nediplomatska iskrenost izazvala je komešanja u Parizu i Berlinu.

Od promena vlasti u Francuskoj (od Žaka Širaka do Nikole Sarkozija) i u Nemačkoj (od Gerharda Šredera do Angele Merkel), odnosi Turske i EU su veoma napregnuti. U slučaju Kipra, EU nije prekršila prethodna obećanja data Turskoj i jednostrano promenila pravila koja su zajednički usaglašena. Međutim, iako su se Evropljani formalno držali svoje odluke o početku pristupnih regovora sa Turskom, oni nisu učinili ništa da naprave iskorak. Ali sada, kada je katastrofa u odnosima Turske i EU postala očigledna, EU je iznenada spremna da otvori novo poglavlje u pregovorima (što, uzgred budi rečeno, jasno dokazuje da je zastoj bio politički motivisan).

Turska je smeštena na visoko osetljivoj geopolitičkoj lokaciji, gde je evropska bezbednost dovedena u pitanje. Istočni Mediteran, Egej, Zapadni Balkan, kaspijski region i južni Kavkaz, Centralna Azija i Bliski istok sve su to oblasti gde će Zapad neće postići ništa ili veoma malo bez turske podrške. Istina, nije samo reč o bezbednosnoj politici već i energetskoj politika ako se ima u vidu sve veća evropska zavisnost od ruskih energenata te potreba za traganjem za alternativama.Zapad a naročito Evropa, zaista ne mogu da dozvole da se otuđe od Turske ako imaju u vidu sopstvene interese.

Evropska bezbednost u 21. veku u značajnoj meri biće određena na osnovu njenih suseda na jugoistoku, tačno tamo gde je Turska. Umesto da se Turska više veže za Evropu i Zapad, evropska politika je dovela do toga da Turska hrli u zagrljaj Rusiji i Iranu. Takva vrsta politike je ironična i istovremeno kratkovida. Vekovima, Rusija, Iran i Turska bili su regionalni rivali, nikada saveznici. Evropsko političko slepilo, međutim, čini se da je preinačilo ovu činjenicu.

Naravno, Turska je, takođe, isuviše zavisna od integracija sa Zapadom. Ako to ispusti, drastično bi oslabila poziciju prema svojim potencijalnim regionalnim partnerima (i rivalima), uprkos svojoj geopolitičkoj lokaciji. Tursko „ne“ novim sankcijama prema Iranu po svoj prilici će se pokazati kao velika greška ukoliko premijer Redžep Tajip Erdogan ne napravi pravi preokret u iranskoj nuklearnoj politici. Međutim, to je malo verovatno.

Zapad, kao i Izrael i Turska, najizvesnije neće dozvoliti da se trajno održi pukotina u odnosima između dve države ukoliko je željeni ishod za region da nastavi putem trajne destabilizacije. Krajnje je vreme da Evropa deluje. Štaviše, dok je evropska ravnodušnost vidljiva pre svega u slučaju Turske i Bliskog istoka, ovakvo stanje nije ograničeno samo na ovaj region. Isti principi važe i za južni Kavkaz i Centralnu Aziju, gde bi Evropa, uz odobrenje manjih država, trebalo da vrši pritisak za svoje energetske interese, gde su se Rusija ali i Ukrajina već dokazale. Tu bi Evropa trebalo da bude mnogo više angažovana. Nova zbivanja pokazuju da je region pogođen globalnom ekonomskom krizom, te da se novi igrač Kina (dugoročni planer) penje na geopolitičku scenu. Evropa rizikuje da joj istekne vreme, čak i u sopstvenom dvorištu, jer aktivna evropska spoljna politika i jaka angažovanost nedostaju u ovim zemljama. Kako je Mihail Gorbačov, veliki ruski državnik poslednje decenije 20. veka, jednom prilikom rekao: „Život uvek nađe način da kazni one koji suviše kasne“.

Autor je bivši šef nemačke diplomatije. Bio je lider nemačke partije Zelenih gotovo dve decenije


Autor: Joška Fišer
Izvor: http://www.danas.rs/

[Istria 052]

Ko je kriv što se Ankara sve više okreće Rusiji i Iranu

04.07.2010.

Evropa je svojom politikom otuđila Tursku


Tursko „ne“ prošlog meseca (zajedno sa Brazilom) na paket novih sankcija protiv Irana odobren u Savetu bezbednosti UN na dramatičan način otkrilo je puni opseg otuđenja zemlje od Zapada. Kako tvrde mnogi komentatori, svedoci smo posledica takozvane neootomanske spoljne politike turske vladajuće partije Pravde i razvoja, čiji je cilj da promeni tabor i vrati zemlju orijentalnim islamskim korenima.

Verujem da su ovi strahovi preuveličani, čak i pogrešni. Da li je turska spoljna politika, koja traga za rešenjima postojećih konflikata sa susednim državama i unutar njih i aktivno tursko učešće u njima, u sukobu sa zapadnim interesima. Naprotiv. Zapad, a naročito Evropa, konačno će morati da uzmu Tursku kao ozbiljno partnera.

Turska jeste i treba da bude članica G-20, jer sa svojom mladom i sve brojnijom populacijom postaje veoma jaka ekonomija u 21. veku. Slika Turske kao „bolesnog čoveka Evrope“ danas nije više na mestu.

Kada je nakon odluke UN, američki sekretar za odbranu Robert Gejts oštro kritikovao Evropljane zato što svojim ponašanjem prema Turskoj doprinose ovom otuđenju, njegova nediplomatska iskrenost izazvala je komešanja u Parizu i Berlinu.

Od promena vlasti u Francuskoj (od Žaka Širaka do Nikole Sarkozija) i u Nemačkoj (od Gerharda Šredera do Angele Merkel), odnosi Turske i EU su veoma napregnuti. U slučaju Kipra, EU nije prekršila prethodna obećanja data Turskoj i jednostrano promenila pravila koja su zajednički usaglašena. Međutim, iako su se Evropljani formalno držali svoje odluke o početku pristupnih regovora sa Turskom, oni nisu učinili ništa da naprave iskorak. Ali sada, kada je katastrofa u odnosima Turske i EU postala očigledna, EU je iznenada spremna da otvori novo poglavlje u pregovorima (što, uzgred budi rečeno, jasno dokazuje da je zastoj bio politički motivisan).

Turska je smeštena na visoko osetljivoj geopolitičkoj lokaciji, gde je evropska bezbednost dovedena u pitanje. Istočni Mediteran, Egej, Zapadni Balkan, kaspijski region i južni Kavkaz, Centralna Azija i Bliski istok sve su to oblasti gde će Zapad neće postići ništa ili veoma malo bez turske podrške. Istina, nije samo reč o bezbednosnoj politici već i energetskoj politika ako se ima u vidu sve veća evropska zavisnost od ruskih energenata te potreba za traganjem za alternativama.Zapad a naročito Evropa, zaista ne mogu da dozvole da se otuđe od Turske ako imaju u vidu sopstvene interese.

Evropska bezbednost u 21. veku u značajnoj meri biće određena na osnovu njenih suseda na jugoistoku, tačno tamo gde je Turska. Umesto da se Turska više veže za Evropu i Zapad, evropska politika je dovela do toga da Turska hrli u zagrljaj Rusiji i Iranu. Takva vrsta politike je ironična i istovremeno kratkovida. Vekovima, Rusija, Iran i Turska bili su regionalni rivali, nikada saveznici. Evropsko političko slepilo, međutim, čini se da je preinačilo ovu činjenicu.

Naravno, Turska je, takođe, isuviše zavisna od integracija sa Zapadom. Ako to ispusti, drastično bi oslabila poziciju prema svojim potencijalnim regionalnim partnerima (i rivalima), uprkos svojoj geopolitičkoj lokaciji. Tursko „ne“ novim sankcijama prema Iranu po svoj prilici će se pokazati kao velika greška ukoliko premijer Redžep Tajip Erdogan ne napravi pravi preokret u iranskoj nuklearnoj politici. Međutim, to je malo verovatno.

Zapad, kao i Izrael i Turska, najizvesnije neće dozvoliti da se trajno održi pukotina u odnosima između dve države ukoliko je željeni ishod za region da nastavi putem trajne destabilizacije. Krajnje je vreme da Evropa deluje. Štaviše, dok je evropska ravnodušnost vidljiva pre svega u slučaju Turske i Bliskog istoka, ovakvo stanje nije ograničeno samo na ovaj region. Isti principi važe i za južni Kavkaz i Centralnu Aziju, gde bi Evropa, uz odobrenje manjih država, trebalo da vrši pritisak za svoje energetske interese, gde su se Rusija ali i Ukrajina već dokazale. Tu bi Evropa trebalo da bude mnogo više angažovana. Nova zbivanja pokazuju da je region pogođen globalnom ekonomskom krizom, te da se novi igrač Kina (dugoročni planer) penje na geopolitičku scenu. Evropa rizikuje da joj istekne vreme, čak i u sopstvenom dvorištu, jer aktivna evropska spoljna politika i jaka angažovanost nedostaju u ovim zemljama. Kako je Mihail Gorbačov, veliki ruski državnik poslednje decenije 20. veka, jednom prilikom rekao: „Život uvek nađe način da kazni one koji suviše kasne“.

Autor je bivši šef nemačke diplomatije. Bio je lider nemačke partije Zelenih gotovo dve decenije


Autor: Joška Fišer
Izvor: http://www.danas.rs/

Politika EU prema Turskoj je vise nego ocigledna. Trebam te ali te necu blizu, plasim te se na duze staze. Odluciti ce demografija na kraju i procjena Evrope kada i koliko joj treba podmladjeno stanovnistvo

[Brok]

Turska zatvorila vazdušni prostor

05.07.2010.

Ankara - Turska je zatvorila svoj vazdušni prostor za izraelske vojne avione i traži
od Izraela da se izvini za upad od 31. maja na turski brod u konvoju za Gazu.


Odluka o zatvaranju vazdušnog prostora "ne odnosi se samo na jedan ili dva aviona", rekao je ministar spoljnih poslova Turske Ahmet Davutoglu.

On je dodao da bi mera mogla naknadno da se proširi i na civilne avione. Zbog izraelske akcije u Sredozemnom moru, u kojoj je poginulo devet ljudi, pogoršani su odnosi Turske i Izraela.

Turske vlasti su prošle nedelje saopštile da zatvaraju vazdušni prostor za dva izraelska vojna aviona, ističući da se ne radi o opštoj zabrani.

Kako danas prenosi turski list Hurijet, Davutoglu je rekao da će, ukoliko se Izrael ne izvini zbog napada, Turska prekinuti veze sa tom zemljom.

On je zatražio od Izraela ili da se izvini ili da prihvati zaključke međunarodne komisije u vezi sa događajima od 31. maja. U suprotnom, kako je rekao, "odnosi će biti prekinuti".

Turska je tražila da se oformi nezavisna međunarodna komisija koja će istražiti događaje od 31. maja.

Za razliku od dosadašnjih izjava, Davutoglu nije odbacio mogućnost da Ankara prihvati zaključke izraelske komisije o ovom slučaju.

"Ukoliko ta komisija zaključi da je napad bio nepravedan i ukoliko se izvini, to će biti dovoljno", rekao je šef turske diplomatije.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu u petak je rekao da se njegova zemlja neće izviniti zbog upada na turski brod u međunarodnim vodama.


Izvor: Beta