Nemački reflektori II Svetskog rata

[Kubovac]

Ovi sistemi možda i ne spadaju u potpunosti u ovaj potforum, ali s obzirom na njihovu pretežnu namenu, otkrivanje i praćenje neprijateljskih aviona i pomoć artiljerijskim jedinicama PVO u dejstvu na neprijateljske avione noću, ipak mislim da se može ovde postaviti.

Nemački reflektori Drugog svetskog rata korišćeni su za otkrivanje i praćenje neprijateljskih aviona noću, pomoć PA artiljeriji u dejstvu na ciljeve u vazduhu noću,  kao i za navođenje sopstvenih aviona na sletanje noću.
Korišćene su u tri glavne veličine- prečnika i to od 60, 150 i 200 centimetara. Nakon završetka Prvog svetskog rata, razvoj reflektora u Nemačkoj je efektivno zaustavljen Versajskim ugovorom, a nastavljen je 1927. godine. Na početku rata, reflektori su kombinovani sa akustičnim pelengatorima pravca (smera kretanja), pri čemu su merači smera okretali reflektore u "desni deo neba", gde su pretraživali dok nisu pronašli metu. Kasnije u ratu, reflektori su bili navođeni radarom. Reflektori su emitovali svetlost ugljeničnog luka, koja se sastoji od luka između ugljeničnih elektroda u vazduhu, koju je izumeo Humphri Davi u prvoj deceniji 1800-ih, i koja je bila je prvo praktično električno svetlo.

U septembru 1940., bez jedinica smeštenih u pomorskim objektima, Nemačka je imala 2.540 reflektora (od 60 cm i od 150 cm). Tokom rata, ovaj broj je brzo rastao - do februara 1944, general intendant generalštaba Luftvafe izvestio je da su zalihe reflektora kako fiksnih, tako i mobilnih sledeće:
- 60 cm - 6376 kom
- 150 cm - 7311 kom
- 200 cm - 2262 kom
Ukupno: 13748 komada od kojih je velika većina (11257) pripadala mobilnim reflektorima.


60 centimetarski Reflektori:

Oni su razvijeni krajem 1930 -ih, sa paraboličnim staklenim reflektorom prečnika 60 centimetara (24 inča), a pokretao ih je generator od 8 kilovata. Snaga lampe je procenjena na 135 miliona kandela i imala je domet detekcije od oko 5 kilometara (3,1 milje) za ciljeve koji se kreću na nadmorskoj visini od 1.500 metara (4.900 stopa). Sa raspršenim snopom, to se smanjilo na oko 3,2 kilometra (2,0 mi). Zahtevala je tročlanu posadu i mogla se prevoziti pomoću jednoosovinske posebne prikolice 51. Jedna posada je upravljala reflektorima, druga je upravljala generatorom, a treći je bio komandir odeljenja. Mornaričke verzije reflektora uključivale su zatvarač kako bi se mogle koristiti za Morzeovu signalizaciju.

Reflektor je kontrolisan po azimutu i ​​nadmorskoj visini pomoću dve manuelno kontrolisane ručkice. Operater reflektora je takođe imao nožni prekidač koji je upravljao lampom na generatoru. On bi ovo mogao da koristi za slanje jednostavnih Morzeovih signala operatoru generatora, zahtevajući, na primer, veću ili manju snagu. Reflektor je uključivao sofisticirani sistem za kontrolu lampe od ugljeničnog luka, produžavajući ugljenične elektrode da zadrže konstantnu udaljenost luka dok su krajevi elektroda izgarali do kraja.

Generator jednosmerne struje od 8 kilovata koji je pokretao reflektor pokretao je šestocilindrični BMW motor, tipa koji se koristio u predratnim automobilima.

Tipična taktika je bila da se svetlost za pretraživanje pomeri u obliku slova S duž očekivanog pravca meta sa raspršenim snopom, a nakon što je cilj detektovan, praćen je pomoću fokusiranog užeg snopa.

Reflektori od 60 cm nisu bili dovoljno moćni da dopru do savezničkih bombardera kasnije u ratu, pa su se obično koristili sa PA topovima 20 mm i 37 mm.

150 centimetarski Reflektori:

Razvijeni krajem 1930-ih, Flakscheinverfer (Flak Searchlight) 34 i 37 koristili su parabolične staklene reflektore prečnika 150 centimetara (59 inča) sa izlazom od 990 miliona kandela. Sistem je pokretao generator od 24 kilovata, zasnovan na 8-cilindričnom motoru od 51 konjske snage (38 kW), dajući struju od 200 ampera pri 110 volti. Reflektor je bio pričvršćen za generator kablom od 200 metara (660 stopa). Sistem je imao domet detekcije od oko 8 kilometara za ciljeve na nadmorskoj visini između 4.000 i 5.000 metara (13.000 i 16.000 stopa). Sistem se može učiniti mobilnim pomoću dva seta jedinica za posebne prikolice 104, jednog za reflektor i drugog za generator. Za rad je bila potrebna sedmočlana posada.

Reflektor je mogao da se okreće za 360 stepeni.

Taktika u ranom periodu II Sv. rata za postavljanje reflektora podrazumevala je reflektore ispred PA topova Flak u "zoni pripreme", postavljene u mrežu sa 5 kilometara između svakog reflektora. Lokatori zvuka raspoređeni sa reflektorima pomogli su im da pronađu ciljeve, kasnije su oni zamenjeni radarskim sistemima.

Šezdeset jedan specijalni fiksni četvorostruki nosač od 150 centimetara proizveden je u pokušaju da se proširi domet reflektora od 150 centimetara, međutim oni su se pokazali neuspešnima.

200 centimetarski Reflektori:

Da bi došli do bombardera koji sada lete na sve većim nadmorskim visinama, bili su potrebni snažniji reflektori. 1943. prvi primerci Scheinverfer-43 od 200 centimetara sa 2,7 milijardi Hefner kandela (2,4 gigakandele) isporučeni su trupama. Pokretani generatorom od 120 kilovata, ovi reflektori su mogli detektovati ciljeve na udaljenostima do 13 kilometara.

Obično je korišćen jedan reflektor od 200 cm sa tri reflektora od 150 cm. Reflektor od 200 cm bio je raspoređen u centru trougla koji su formirali reflektori od 150 cm. Manji reflektori postavljeni su na udaljenosti od oko 2,5 kilometara (1,6 milja) od većeg centralnog "glavnog" reflektora. Glavni reflektor bi pronašao metu, a svetla od 150 cm "zahvatila" bi metu, pružajući stabilnu triangulaciju.