Razvoj anti-satelitskih sistema (ASAT)

[Dreadnought]

Kada praviš vezu i gde veze nema....

...

Veoma je interesantno obratiti pažnju na to kako je svemirski objekat izabran da se transformiše u svemirski otpad – ovo je satelit Južnog mašinskog kombinata, drugim rečima, u stvari, ukrajinske proizvodnje. Čini mi se da je ovo više od simbolične demonstracije kako će Ruska Federacija da postupi“, zaključio je Matvijenko.

 

[Kubovac]

Ruski raketni sistem pete generacije: Ubica satelita S-500 i kosmički ratovi u (bliskoj) budućnosti

Petnaestog novembra raketom zemlja–vazduh ruska armija je uništila svoj stari neispravni satelit „Celina-D“ koji se nalazio na visini od 500 kilometara. Ovim se Rusija uključila u trku u kosmičkom naoružanju, i to novim raketnim sistemom S-500 „Prometej“, za koji tvrdi da je bez premca u svetu i koji u medijima nazivaju „ubicom satelita i nevidljivih aviona“.

"Rat zvezda" nikada nije bio bliži da postane stvarnost. Rusija je nedavo, 15. novembra, raketom zemlja-vazduh uništila svoj stari i neispravni satelit „Celina-D" („Kosmos-1408") koji je lansiran još u vreme Hladnog rata, 1982. godine. Satelit se nalazio na visini od 500 kilometara. NJegovim uništavanjem Rusija je demonstrirala da se uključuje u trku u kosmičkom naoružanju savremenim raketnim sistemima za koje rusko državno rukovodstvo tvrdi da je bez premca u svetu. Reč je o raketnom sistemu S-500 „Prometej", koji je Rusija nedavno uvela u svoje naoružanje. Može se reći da je lansiranje 15. novembra bilo objava da se sada ovaj sistem nalazi u opremi ruskih protivvazduhoplovnih i kosmičkih snaga......

Ostatak ovog veoma dobrog i opširnog teksta na :

https://www.rts.rs/page/oko/ci/story/3317/svet/4605104/rat-zvezda-na-pomolu.html

[Kubovac]

Da li Iran ima protiv-satelitske rakete?

Pretvaranje projektila za napad na zemaljske ciljeve u projektil za kosmički napad nije nužno teško. A prostor je zrela meta. Sateliti su praktično bespomoćni od udara objekata za uništenje.

Evo šta treba da zapamtite: iranske sposobnosti u svemiru su najefikasnije u uskraćivanju svemirske sfere protivnicima, umesto da je sami kontrolišu. Iran je 2011. uspeo da uhvati američki dron tako što je ometao GPS signal drona i lažirao drugi GPS signal.

Nakon ciljanog ubistva iranskog generala Kasema Sulejmanija, Iran je u znak odmazde potegao malo svoje balističke rakete, pogodivši nekoliko baza u Iraku u kojima su bile smeštene američke trupe. Pogoditi metu preko državne granice je relativno lako. Međutim, ono što je mnogo teže je udaranje u satelite protivnika. Da li bi Iran to mogao?

U izveštaju CSIS-a se navodi da su iranske „raketne snage moćno sredstvo za projekciju iranske moći i verodostojna pretnja američkim i partnerskim vojnim snagama u regionu“.

Dok se pominju mogućnosti iranskih konvencionalnih balističkih projektila, u izveštaju se ne pominje da je iranski raketni arsenal u potpunosti adekvatan za dostizanje satelita različitih orbita.

Pretvaranje projektila za napad na zemaljske ciljeve u projektil za kosmički napad nije nužno teško. A prostor je zrela meta. Sateliti su praktično bespomoćni od udara uređaja za uništenje.

Sjedinjene Države, i praktično ceo svet, zavise od satelita iz miroljubivih razloga kao što su komunikacije, za navigaciju pomoću GPS-a—i iz nasilnih razloga, poput navođenja precizno vođene municije ili snimanja fotografija sa mesta za nuklearna testiranja.

Jedan stručnjak za opasnost koju predstavljaju anti-satelitske sposobnosti napisao je: „vojne primene ASAT projektila izgledaju prilično očigledno. Kina bi nastojala da iskoristi rakete ASAT da uništi američke satelite kako bi degradirala njihove C5ISR [Komandovanje, Upravljanje, Kompjuteri, Komunikacije, Sajber, Obaveštavanje, Nadzor i Izviđanje] sposobnosti, čineći distribuiranu američku vojnu i savezničku imovinu nesposobnom za komunikaciju ili deljenje informacija.”

Ako bi dovoljno satelita bilo uništeno u scenariju sukoba, trupe bi morale da obrišu prašinu sa starih mapa i kompasa.

Ipak, udaranje u satelit nije šetnja parkom — i komplikovanije je od samog lansiranja projektila u svemir. Sateliti su mali, a neki putuju svojim orbitama prilično brzo. Udaranje satelita je uporedivo sa pogađanjem metka drugim metkom.

Izazove na stranu, da li bi Iran mogao da uništi satelite Sjedinjenih Država? Izveštaj iranskog Odbrambene Obaveštajne Agencije priznao je želju Irana da oblikuje svemirsko bojno polje. „Iran priznaje stratešku vrednost svemirskih i kontra-svemirskih sposobnosti i pokušaće da negira protivniku da koristi svemir tokom sukoba."

Iran takođe ima neke mogućnosti, zbog gore pomenutog arsenala balističkih projektila koje održava: „Zbog inherentnog preklapanja u tehnologiji između ICBM i SLV (objekti lansirani sa satelita, prim. Kubovac), iranski razvoj većih, sposobnijih SLV bustera ostavlja zabrinutost za potencijalne buduće ICBM sposobnosti. Takođe, ova dostignuća bi se mogla primeniti na razvoj osnovne rakete ASAT bazirane na zemlji, ako Iran odluči da to učini u budućnosti.

Osim želje, Iran ima neka praktična ograničenja sa kojima se mora nositi: „Teheran navodi da je razvio sofisticirane mogućnosti, uključujući SLV-ove i komunikacije i satelite za daljinsko otkrivanje, ali njegovi SLV-ovi su u stanju da lansiraju mikrosatelite samo u LEO [nisku orbitu Zemlje} i pokazali su se nepouzdanim .”

Iranske sposobnosti u svemiru su najefikasnije u uskraćivanju svemirske sfere protivnicima, umesto da je sami kontrolišu. Iran je 2011. uspeo da uhvati američki dron tako što je ometao GPS signal drona i lažirao drugi GPS signal. Ovo je mnogo lakše uraditi nego oboriti satelit.

Malo je verovatno da bi Iran mogao da izbaci satelite iz njihove orbite, iako postoji želja i baza balističkih raketa. Postoje samo jeftinije i lakše alternative poput ometanja GPS-a i lažiranja. Ako uskoro izgubite GPS signal - verovatno nije Iran.

Izvor: https://nationalinterest.org/blog/reboot/does-iran-have-anti-satellite-missiles-199900

[Kubovac]

PRIPREMA ZA RAT U SVEMIRU: Da li se Rusija sprema da obori satelite raketom 79M6?

Da li je Rusija saučesnik u obaranju satelita u niskoj orbiti? Ovo pitanje ponovo dolazi u prvi plan nakon što, prema publikaciji u publikaciji Voennaya Miysl [Vojna misao /Military Thought/ ili MT], Vazdušno-kosmičke snage Ruske Federacije [VKS] aktivno razvijaju takav projekat.

BulgarianMilitary.com podseća da ovu rusku publikaciju finansira i izdaje Ministarstvo odbrane Ruske Federacije.
Zašto opet? Pošto ovaj projekat nikada nije prekinut, bio je samo zamrznut. Poslednji put 2018. na nebu je primećen MiG-31D sa crnom nepoznatom raketom ispod trupa aviona. Tada se u ruskim medijima tvrdilo da je reč o protivsatelitskoj raketi 79M6 Kontakt. Sada je u ruskom državnom izdanju Ministarstva odbrane potvrđen model rakete.

MT tvrdi da je sistem mobilan, da je već razvijen i da uključuje nekoliko vojnih jedinica. Jedan deo sistema je MiG-31D sa raketom 79M6 Kontakt, drugi deo sistema je borbeni laserski sistem A60 Sokol-Ešelon postavljen na transportni avion IL-76, a poslednji deo sistema je borbeni laserski sistem Peresvet.

79M6 Kontakt nije nova raketa. Projektovan je već sredinom 1984. godine. Iz tog vremena datira ideja ruske vojske o suprotstavljanju neprijateljskim satelitima u niskoj orbiti iznad ruske teritorije. Prema ruskim otvorenim izvorima, sistem za ovu protivmeru zasniva se na kombinaciji postojećih naučnih i tehničkih znanja i novorazvijenih tehnologija. Međutim, ne postoje konkretni podaci o ovoj temi niti dublje analize.

Otprilike u isto vreme [sredinom 1980-ih] razvijen je i drugi deo sistema – borbeni laserski sistem A60 „Sokol-Ešelon“. To je neka vrsta leteće laboratorije. Moskva je jednom odlučila da ova leteća laboratorija bude nosilac laserskog oružja megavatne klase. Pre skoro sedam godina javnost je dobila potvrdu da se A60 takođe razvija. To je zvanično objavio gospodin Jurij Borisov. Reč je o 2016. godini kada je gospodin Borisov bio zamenik ministra odbrane.

Izbor MiG-31D nije slučajan. Ovaj borbeni avion može dostići izuzetne brzine blizu ivice Zemljine atmosfere. Govorimo o brzini od 3 maha upravo na takvoj visini. MiG-31D je takođe borbeni avion iz sovjetskog doba. Razvijen i ušao u službu 1980-ih.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Osim što može da leti na velikim visinama pri velikim brzinama, MiG-31D može da nosi i velike terete oružja. Gotovo je zaboravljen na pozadini novih lovaca, od kojih neki čak mogu da nose bombe poput borbenog bombardera Su-34. Ali nakon što je Rusija predstavila, razvila i počela da primenjuje hipersoničnu raketu Kinžal [Kinžal], MiG-31 je postao savršeni nosilac ove rakete i vratio se na svetlost dana u ruskj vojnoje taktici.

Moguće je da je trenutno slaba karika u ovom protivsatelitskom sistemu raketa 79M6 Kontakt. Jednostavno zato što niko ne zna njene sposobnosti pošto nikada nije bila testirana. Raspad Sovjetskog Saveza vratio ju je u skladište kao nerealizovan projekat.

Međutim, sukobi u protekloj deceniji su pokazali da su informacije i njihova razmena možda najvažnija komponenta vojne taktike. Vidite u Ukrajini – Pentagon dostavlja ciljeve sistema HIMARS na osnovu satelitske geolokacije ruskih pozicija. Od ukrajinskih trupa se traži samo da lansiraju raketu. Ili izviđački avioni i dronovi koji dele satelitsku tehnologiju za utvrđivanje kretanja ruskih trupa u Ukrajini.

SAD SU TAKOĐE TESTIRALE TAKVU RAKETU

U stvari, Rusija nije prva zemlja koja misli da će sateliti igrati ključnu ulogu u sukobima budućnosti. U tom pravcu su radile i SAD. Na primer, Vašington ima ASM-135 ASAT – antisatelitski sistem, koji je testiran 1985. U ulozi MiG-31D, Amerikanci su koristili svoje modifikovane avione F-15 Eagle.

Vašington je sproveo ukupno pet testiranja ASM-135 ASAT. Jedan od tih pet je bio uspešan, pošto je raketa oborila NASA satelit koji je morao da se povuče.

Sve više se govori ne samo o trećem svetskom ratu već i o kosmičkom ratu. Tri najveće – SAD, Rusija i Kina vode neumoljivu trku u tom pogledu. Dakle, ponovno pokretanje ruskog programa moglo bi se pokazati korisnim za Moskvu ako jednodnevno čovečanstvo bude svedok globalnog svemirskog rata.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


Izvor

[Kubovac]

Američke, ruske i kineske rakete protiv satelita

Još od prvih dana sovjetskog ‘Sputnjika’ počelo se s razvijanjem i projektiranjem različitih sistema za ometanje ili uništavanje protivničkih satelita.

Aktuelni vojni sukob u Ukrajini pokazao je da su danas informacije koje prikupljaju sateliti od ključnog značaja za uspešnost napada raznim oružjima. Odavno su prošla vremena kada su oficiri i vojnici crtali na mapama ili izviđali front ličnim optičkim sredstvima. Balističke rakete se danas u potpunosti oslanjanju na satelitski određene ciljeve na bojnom polju, a kasnije putanju leta koriguju sopstvenim kompjuterom (flight guidance computer).

Dronovi i bespilotne letelice takođe zavise od navođenja satelitom (podataka o globalnom pozicioniranju). Zbog ovoga postoji više ovakvih sistema, koji su svi razvijeni prvenstveno za vojnu upotrebu – američki GPS (Global Positioning System), ruski GLONASS (Globalni navigacijski satelitski sistem), kineski BeiDou te evropski sistem Galileo GNSS.

Još od prvih dana “Sputnjika“ počelo se i sa razvijanjem i projektovanjem različitih sistema za ometanje ili uništavanje protivničkih satelita. Iako se, barem u teoriji, od satelita ništa ne može sakriti, u praksi na njihov rad utiče veliki broj parametara, od fizičkih – kada se jednostavno osetljiva oružja i sistemi čuvaju u velikim hangarima, zgradama ili pod zemljom, preko vremenskih prilika, pa sve do onih u svemiru, kao što je uticaj Sunčeve radijacije i kosmičkog zračenja, te mikro-meteori i različite vrste “svemirskog otpada“, poput nefunkcionalnih satelita i delova raketa.

Rakete namijenjene pogađanju ciljeva unutar SSSR-a

SAD je već početkom ’60-ih godina modifikacijom već postojećih “Minute Man“ i “Jupiter“ balističkih raketa razvijao sisteme za obaranje ili uništavanje satelita u orbiti. Program “Bold Orion“ (NATO oznaka WS-199B) bila prva ovakva raketa sposobna da uništi satelit, a prvi test je obavljen 1958. godine. Usled nedovoljno sofisticiranih sistema za navođenje sa zemlje, raketa “Bold Orion“ je bila lansirana sa strateškog bombardera “B-47 Stratojet“, koji je mogao da leti na velikim visinama u Zemljinoj stratosferi, odnosno “na rubu svemira“. Jedna od lansiranih raketa je prošla na samo dva kilometra od američkog satelita “Explorer-6“. Ukupno je lansirano 12 raketa “Bold Orion“, a njihov ukupni uspeh je doveo do formiranja posebnog programa nazvanog ASAT (Anti-Satellite Weapon), koji će obuhvatati sve sisteme za uništavanje satelita.

Bela kuća je insistirala da ASAT bude najveća vojna tajna, pa je program dobio oznaku ASAT-ATS (ATS, Above Top Secret, iznad državne tajne). Za projekat je znalo samo uže rukovodstvo Vazduhoplovstva SAD-a te 12 direktora najvećih američkih vojnih i avionskih kompanija. ASAT-ATS je od 1962. godine uključio i Mornaricu (US Navy), koja ga je vodila pod imenom “Caleb SIP“ (Space Interceptor Program, program presretanja u svemiru). Rakete u oba ova programa su bile modifikovani balistički sistemi “Nike Zeus“, prvobitno namenjene pogađanju ciljeva unutar SSSR-a nuklearnim bojevim glavama. Daljim razvojem ove rakete će dobiti svoju posebnu oznaku “Thor“ (PGM-505) do sredine ’60-ih godina.

Iako je prvobitno bilo planirano da sve ove protivsatelitske rakete i sistemi budu naoružani sa jednom ili dve nuklearne bojeve glave, kasnije se odustalo od ovog koncepta, prvenstveno zbog nepoznatih efekata radijacije u orbiti Zemlje te EMP efekta prilikom detonacije (elektromagnetni puls), koji bi mogao da ošteti i “prijateljske“ satelite. Krajem ’70-ih predsednik Jimmy Carter je zahtevao razvoj novih raketa za obaranje satelita, kao odgovor na rusku vojnu svemirsku stanicu “Almaz OPS-2“ (koja je za Amerikance bila tajna sve do 1978. godine), te “Salyut-5 OPS-3“, koja je imala i oružane sisteme.

Sporazum UN-a o zabrani testiranja ASAT sistema

Početkom ’80-ih kompanija LTV Aerospace razvila je “kinetičku hiperputujuću raketu“ ASM-135. U pitanju je bila nadgradnja već postojeće rakete “Boeing AGM-69“, koja nije imala bojevu glavu, već je satelit uništavala udarom (kinetic strike) ili jednostavnim “odguravanjem“ satelita iz orbite, nakon čega bi on ili sagoreo u Zemljinoj atmosferi ili ušao u “neregularnu orbitu“, odnosno odlutao u svemir. Postojala je i verzija sa manjom nenuklearnom bojevom glavom, nazvana “ASM-135 MHV“ (Miniature Homing Missile, mala navođena raketa).

A onda je 20. avgusta 1985. godine predsednik Ronald Reagan odobrio prvo “pravo“ uništenje satelita u orbiti. Avion “F-15 Eagle“ je raketom “ASM-135“ oborio stari američki meteorološki satelit “Solwind P-78“. Ukupno je bilo pet testova rakete “ASM-135“, poslednji u septembru 1986. godine.

Početkom ’90-ih američka mornarica je takođe modifikovala svoje brodsko-podmorničke rakete “RIM-161“ za potencijalno korišćenje u obaranju satelita. Sama “ASM-135 ASAT“ raketa ima domet od 563 kilometra, u zavisnosti od visine sa koje se lansira. Brzina leta je između 10 i 12 mahova (od 10 do 12 puta brže od zvuka) kada se cilj nanišani infracrvenim sistemom (IHDSA, Infrared High-Distance Seeker Assembly).

U novembru prošle godine radna grupa Ujedinjenih nacija usvojila je sporazum o zabrani daljeg testiranja ASAT sistema, kako se u u opasnost ne bi doveli civilni i komercijalni sateliti, od kojih mnogi obezbeđuju TV, radio i internet signale širom sveta. Rezoluciju trenutno poštuju sve članice UN-a, iako ona nije obavezujuća.

Rusija i Kina imaju odgovor na američki izazov
Kina od sredine ’90-ih razvija ovakve antisatelitske sisteme. Godine 2007. je uništila sopstveni satelit “Fengyun-1C“ korišćenjem rakete “SC-19“, koja, slično američkoj, nema bojevu glavu, već koristi snagu kinetičkog udara. Ova raketa je testirana u osam testova sve do 2013. godine. Stručnjaci upozoravaju da je samo jedan od ovih testova stvorio više od 40.000 malih delova (HVD, High Velocity Debris), koji putuju sva puta brže od zvuka i mogu da potencijalno oštete druge satelite, ili čak Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS). Sredinom 2018. godine Kina je testirala novi sistem “Song Neng-3“, lansiranjem rakete sa veće rakete-nosača u Zemljinoj orbiti, što je prvi sistem onakve vrste u svetu.

Rusija je 2015. testirala svoj antisatelitski sistem koji koristi raketu “PL-19 Nudol“. Ova raketa postoji i u verziji “A-235“, koja se može lansirati sa aviona MiG ili Suhoj. Prvenstvena namena sistema “PL-19 Nudol“ je sprečavanje nadzora iz orbite nad veoma osetljivim delovima Ruske Federacije, poput regiona Moskve i Sankt Peterburga, te vojnih instalacija, poput baze “Ramenki“, kompleksa “Zhitkur“ i raketnih silosa unutar uralskih planina. Rusija je uspela i da demonstrira uništenje satelita raketom “PL-19 Nudol“ u novembru 2021. godine, kada je oborila sopstveni neaktivni satelit “Kosmos-1408“. Delovi ovog satelita su dve nedelje kasnije udarili u ISS, a posada je morala da manevriše kako bi izbegla “oblak“ od najmanje hiljadu manjih i većih fragmenata uništenog ruskog satelita. Zanimljivo je i da su i pilot i kopilot na ISS-u u to vreme bili upravo ruski kosmonauti.


Izvor