Смирнов, Павел Михаилович

[Rade]

Павел Смирнов (рус. Па́вел Миха́йлович Смирно́в), совјетски тенкиста, учесник Другог светског рата, Херој Совјетског Савеза.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Смирнов је рођен 15. децембра 1908. године у Астрахану, у породици рибара. Његов отац, Михаил Александрович, доста је пио те га је жена напустила; са собом је повела и сина Павла. Катарина Васиљевна се убрзо скрасила у Перму, где се по други пут удала.

Павел је 1919. године кренуо у црквену школу, где је као и доста друге деце, маштао о летењу и израђивао макете једрилица и авиона.

Породица се 1922. вратила у Астрахан, где је Павел наставио своје школовање на трговачкој школи и курсу за уметника-декоратера, што је донекле повезано и са Павеловом љубављу према сликарству. Међутим, након смрти очуха, Павел је морао да почне да зарађује, што и чини запосливши се на рибарици. Према мемоарима његове мајке, управо на тој рибарици је и формиран Павелов чврст карактер. Након рибарице, Павел се запошљава као наставник физичке културе, а 1929. се и жени; исте године је и регрутован и одлази да служи војску у тенковску јединицу у Саратову.

Након војске, Павел се запошљава у сеоској школи у Кировску, где држи наставу из предмета физичког васпитања, музичке и ликовне културе. Убрзо остаје без супруге, која умире од сепсе.

Смирнов 23. јуна 1941. године добровољно ступа у редове Црвене армије. У саставу посаде тешког тенка КВ 344. тенковског батаљона 91. самосталне тенковске бригаде, на дужности возача-механичара, учествује у завршним борбама за Стаљинград.

У борбеним дејствима 13-14. јануара 1943, тенк Саратова успева да уништи два тенка, артиљеријску батерију, четири минобацача, пет митраљеских гнезда, седам бункера, пет возила, са укупно око 120 војника. У једном од окршаја, совјетски тенк је погођен и онеспособљен за даље кретање. Под заштитом наоружања тенка, Смирнов и командир тенка Наумов су напустили тенк и отклонили квар, након чега су наставили са борбом. Рокосовски је за овакав учинак у борби одликовао Наумова и Смирнова Орденом Црвене звезде, док су чланови посаде Норицин, Вјалих одликовани Медаљом за храброст.

Јануара 1943, снабдевање немачких јединица у Стаљинграду одвијало се само преко аеродрома Питомник. Желећи да им затвори и тај правац снабдевања, Рокосовски даје задатак 91. самосталној тенковској бригади Јакубовског да нападне аеродром. Јакубовски шаље 344. тенковски батаљон, са задатком заузимања брда Намејанаја и фарме Новаја надежда, који су се налазили на правцу аеродрома под немачком контролом.

Током пет часова непрекидне борбе, 21. јануара 1943, посада тешког тенка КВ уништила је пет тенкова, 24 моторних возила, 19 топова и минобацача, 15 митраљеских гнезда, пет бункера и око стотинак немачких војника.

Према једној верзији догађаја, тенк се одвојио од пешадије која га је пратила и на ободу Новаје Надежде је погођен. Изгубивши покретљивост, посада је наставила да се бори. Према мемоарима маршала Јакубовског, совјетске снаге су већ заузеле ове положаје и очистиле их од непријатељских војника, а тенкисти су добили задатак да се организују за одбијање немачког противнапада. Током противнапада, тенк КВ-1 Смирнова је погођен, али су одбили да се повуку и оду на поправку, одлучивши да остану и помогну у одбијању противнапада.

Када су остали без муниције, Немци су понудили посади да се преда, што су сви у тенку одбили. Увидевши да их не могу приволети на предају, Немци су полили тенк бензином и запалили га.

Совјетске снаге, како би им помогле, потиснуле су Немце из тог рејона. Међутим, било је касно; цела посада тенка жива је изгорела. Тела изгорелих тенкиста сахрањена су у непосредној близини погибије.

Одлуком Президијума Врховног савета Совјетског Савеза од 23. септембра 1943. године, Смирнов је, заједно са још три члана посаде, за храброст и приказани хероизам током Стаљинградске битке, проглашен Херојем Совјетског Савеза.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Пети члан посаде, који се често избегава у изворима, пунилац Феодосиј Григоревич Ганус, два пута је изостављен са списка за одликовање, пошто је по националности био Немац. На споменику подигнутом на месту погибије, није било његовог имена, иако је и његово тело сахрањено под тим спомеником. Правда је спора, али достижна. Захваљујући групи ентузијаста, новинара и запослених у Централном архиву МО РФ, 1995. године се и Ганусово име нашло на споменику. Годину дана касније, проглашен је Херојем Руске Федерације.