Verovatno jedina stvarna korist britanske flote od pomorskih sporazuma čiji je potpisnik bila i Velika Britanija – bila je gradnja dva nova bojna broda, projektovana da nose topove kalibra 406 mm. Iako je projekt broda bio direktni rezultat ograničenja nametnutih Vašingtonskim pomorskim sporazumom (maksimalni deplasman od 35 000 tona, topovi primarne artiljerije kalibra 406 mm i manji), nastao je od dva ranija projekta koji nikada nisu ni napustili crtaći sto.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Naime, kao direktor Pomorskih konstrukcija u periodu od 1912. do 1924, Ser Eustas Tenison d'Enkor (1868-1951) je već projektovao nekoliko bitnih ratnih brodova za potrebe britanske kraljevske mornarice, među kojima se našla i klasa bojnih brodova Royal Soveregn, ali i bojni krstaši Repulse, Renown i Hood. Svi ovi brodovi su bili projektovani pre Jilandske bitke, gde su naučene bitne lekcije o vodonepropusnosti trupa, oklopnoj zaštiti i vatrenoj moći broda. Tenison je bio u mogućnosti da ove lekcije inkorporira u projekte novih ratnih brodova.
Klasa bojnih krstaša G3 (privremena oznaka), više je od svih ranijih klasa bojnih krstaša ličila na klasu brzih bojnih brodova, sa impresivnim oklopnim pojasom zasnovanim na šemi „sve ili ništa“, a pod uticajem američkih projektanata. To je značilo da je oklop koncentrisan oko pogonskog kompleksa i municijskih komora, dok je ostali deo brodskog trupa bio skoro nezaštićen. Britanci su planirali da izgrade četiri „super bojna krstaša“, svaki deplasmana od 48 400 tona, sa devet topova kalibra 406 mm u tri trocevne kupole. Dve kupole bi se nalazile na pramcu i jedna na sredini trupa, između pramčanog nadgrađa i dimnjaka. Ovi ratni brodovi bi bili nešto kraći od bojnog krstaša HMS Hood, a bili bi pogonjeni brzinom od 32 čvorova.
Tenisonovi planovi su prihvaćeni februara 1921, u vreme priprema za konferenciju u Vašingtonu, tako da su događaji pretekli proces projektovanja broda. Četiri brodogradilišta su krajem oktobra dobila ugovore za gradnju brodova. Ipak, ovi ugovori su otkazani čim je Admiralitet saznao predloge zaključaka sa konferencije; program je i konačno otkazan februara 1922. Slično ovome, Tenison je projektovao i klasu od četiri bojna broda, oznake N3. Ovi bojni brodovi su imali izgled, deplasman i konfiguraciju sličnu prethodno projektovanoj klasi bojnih krstaša , ali su bili nešto sporiji i što je najvažnije – bili su projektovani za naoružavanje sa devet topova kalibra 460 mm, u tri trocevne kupole. Ove dve klase brodova bile su prvi bojni brodovi sa trocevnim kupolama u svetu. Ostali projektanti su odbijali ovu ideju o trocevnim kupolama, smatrajući ih preteškim, nezgrapnim i komplikovanim.
Ipak, Tenison je primenu trocevnih kupola video kao način smanjenja broja kupola te samim tim i mogućnost koncentrisanja oklopne zaštite na manjem prostoru. Sami topovi kalibra 460 mm bili su neispitani u praksi, performanse trocevnih kupola topova kalibra 406 mm sugerisale su da je čista snaga oruđa kalibra 460 mm činila iste opasnim za upotrebu, pošto bi udar koji je nastajao prilikom otvaranja vatre iz ovih oruđa mogao naneti oštećenja na brodskoj strukturi. Projekat bojnih brodova N3 bio je u završnoj fazi kada je potpis na Vašingtonskom pomorskom sporazumu zaustavio projekat. Međutim, od Tenisona je zatraženo da projektuje novu klasu bojnih brodova, na osnovu svojih prethodnih radova, ali u okvirima ograničenja koja je nametnuo pomorski sporazum. Ovaj zahtev je bio svojevrstan izazov, jer je cilj bio projektovati najmoćnije bojne brodove u okviru ograničenja deplasmana od 35 000 tona. Na sreću, Tenison je mogao da iskoristi svoje prethodne projekte. Na primer, sporazum je nametnuo maksimalni kalibar topova glavne brodske artiljerije od 406 mm, a primena trocevnih kupola bi umanjila potrebu za širokim područjem koje je trebalo zaštititi oklopom, naročito ako se kupole grupišu na manjem prostoru. Tako je Tenison jednostavno iskoristio kupole sa topovima kalibra 406 mm, projektovane za bojne krstaše G3, i koncentrisao ih na pramcu, ispred komandnog mosta. Tenison je iskoristio i dvocevne kupole za sekundarno naoružanje, topove kalibra 152 mm; postavio je šest dvocevnih kupola na krmenom delu, kao protivteža koncentrisanoj glavnoj artiljeriji na pramcu broda.
Nacrti nove klase bojnih brodova bili su gotovi već u novembru 1921, dok je Vašingtonska pomorska konferencija još uvek trajala. Prvobitno je od njega zatraženo da projektuje klasu bojnih krstaša, ali je postalo jasno da i SAD i Japan planiraju da dovrše svoje bojne brodove sa topovima kalibra 406 mm; tako će američka mornarica dobiti bojne brodove klase Colorado, a japanska carska mornarica klasu Nagato.
Upotrebom tri trocevne kupole i koncentrisanje oklopne zaštite, Tenison se nadao da napravi superiorni projekat koji bi bio sposoban da se uspešno nosi sa rivalskim bojnim brodovima koji su bili u različitim fazama izgradnje. Nakon svega, kada bi se ova dva bojna broda uvela u operativu, bili bi najmoćniji bojni brodovi na svetu.
Britanski Admiralitet je januara 1922. odbio dva predložena projekta bojnih brodova, uglavnom stoga što Tenison nije mogao garantovati da brodovi tokom gradnje neće izaći iz limita za deplasman. Tenison je umanjio deplasman što je više mogao, smanjivši oklopnu zaštitu i oslabivši pogonski kompleks; smanjio je i dužinu trupa, ali je povećao širinu kako bi ipak dobio stabilnu artiljerijsku platformu. Revidirani projekt je predat u septembru, a već narednog meseca potpisan je ugovor o izgradnji dva broda. Kobilica za dva broda iz klase položena je 28. decembra, za bojni brod HMS Nelson u brodogradilištu Armstrong, a za bojni brod HMS Rodney u Klajdbanku.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
HMS Nelson i HMS RodneyOvo su bili neobični ratni brodovi, i dok je njihov izgled smatran nezgrapnim u odnosu na prethodne klase bojnih brodova, oni su ipak „spakovali“ maksimalni oklop i vatrenu moć u 35 000 tona deplasmana. Oklopna zaštita brda rađena je na osnovu poslednjih balističkih eksperimenata sprovedenih na zarobljenim nemačkim drednotima. Glavni oklopni pojas bio je debeo 33 do 35 cm i štitio je vitalne delove broda, prostirući se skoro polovinom dužine trupa, od kupole „A“ do iza kupola sekundarne artiljerije. Sam pojas je bio izrađen pod nagibom od 18°; prostor između oklopnog pojasa i spoljnog trupa iskorišćen je kao sredstvo za postizanje rezervne plovnosti. Pojas se prostirao od 182 cm ispod vodene linije do gornje ivice brodskog trupa. Ipak, van ovog zaštitnog pojasa, brod je bio neoklopljen – to je onaj deo „ništa“ iz šeme oklopne zaštite koja je nazivana „sve ili ništa“. Protivtorpedna izbočina kao element zaštite broda, bila je sastavni deo trupa, za razliku od ranijih klasa, gde je bila dodavana na već izgrađeni trup. Ovako koncipirana zaštita bojnih brodova klase Nelson trebala je da izdrži udar bojeve glave torpeda mase oko 340 kg ili mine, i bio je višeslojni, sa praznom komorom ka spoljašnjoj strani, vodom napunjenu unutrašnju komoru, torpednu pregradu debljine 38 mm, nakon čega se nalazio niz prostorija, projektovanih tako da zadrže prodor vode u ostale delove brodskog trupa. Ovaj sistem podvodne zaštite brodskog trupa pokazaće se kasnije kao vrlo koristan, s obzirom da je bojni brod HMS Nelson u tri navrata nailazio na minu. Pored oklopnog pojasa, brod je bio zaštićen i oklopljenom palubom, čija se debljina kretala od 175 mm iznad municijskih komora do 95 mm iznad mašinskih prostora.
Slabost bojnih brodova klase Nelson ležala je u pogonskom kompleksu. Kako bi uštedeli na masi, ugrađeno je svega osam kotlova, po dva u jednom prostoru. Ovi prostori su se nalazili iza prostora sa turbinama, koje su pokretale samo dva osovinska voda, za razliku od četiri osovinska voda, koliko ih je ranije bilo ugrađivano u britanske bojne brodove. Ovi kotlovi i turbine su proizvodile 46 000 KS, te su brod tokom ispitivanja pogonile do svega 23 čvorova. Ova skromna brzina plovljenja im je omogućavala da drže korak sa starijim bojnim brodovima iz britanske flote; ova brzina je 1939. smatrana vrlo, vrlo skromnom, naročito kada se uporedi sa ratnim brodovima rivalskih mornarica.
Ono što je bojne brodove klase Nelson razlikovalo od drugih ratnih brodova bilo je brodsko naoružanje. Topovi kalibra 604 mm su bili naručeni još za potrebe naoružavanja bojnih krstaša klase G3, ali narudžba nije bila otkazana iako je projekat ovih bojnih krstaša bio otkazan. Ovi topovi su bili neispitani, a uskoro će se pokazati da nisu bili precizni i pouzdani kao topovi kalibra 381 mm. Topovske cevi su bile sklone povećanom habanju, što je bilo donekle rešeno modifikacijom projektila koja je izvršena neposredno pred Drugi svetski rat. Ipak, ovi topovi su bili snažni i mogli su da projektil mase dve tone izbace na daljinu od 20 nautičkih milja.
Upravljanje artiljerijskom vatrom vršeno je sa dva direktora, jednim na vrhu komandnog mosta i drugim iza palubnog skloništa. Sekundarnom artiljerijom se upravljalo pomoću četiri direktora, a torpednim gađanjem sa još dva, koja su bila smeštena ispred dimnjaka. Upotreba direktora za upravljanje torpednim gađanjem ubrzo je napuštena, s obzirom da je torpedno naoružanje broda ubrzo postalo zastarelo.
Trocevne kupole glavne brodske artiljerije će se pokazati kao problematične, pošto je njihova složenost značila poteškoće u upotrebljavanju topova, što je za posledicu imalo manju brzinu gađanja od topova u konvencionalnim, dvocevnim kupolama. Ipak, do 1939. mnogi od ovih nedostataka su prevaziđeni, tako da su bojni brodovi iako spori i zastareli u odnosu na svoje rivale, vatrena moć im i dalje nije bila za potcenjivanje.
Oba bojna broda klase Nelson, HMS Nelson i HMS Rodney, preživeli su Drugi svetski rat; u periodu 1948-49. izrezani su u staro gvožđe, zajedno sa svim drugim britanskim bojnim brodovima, sem četiri bojna broda klase King George V i bojnog broda Vanguard, koji su njihovu sudbinu doživeli malo kasnije.
| Tip |
bojni brod |
| Klasa |
Nelson |
| Poreklo |
Velika Britanija |
| Brodovi u klasi |
HMS Nelson, HMS Rodney |
| Deplasman |
33 950 t standardni
41 250 t puni |
| Dužina |
216,4 m (preko svega) |
| Širina |
32,3 m |
| Gaz |
9,6 m |
| Pogon |
parne turbine, 2 osovinska voda |
| Brzina plovljenja |
23,5 čv |
| Daljina plovljenja |
16 500 M brzinom od 12 čv |
| Posada |
1 361 članova |
| Naoružanje |
9 x 406 mm
12 x 152 mm
6 x 120 mm
24 x 40 mm
2 x TC 622 mm |
