KV serija teških tenkova

[Rade]

Nakon Prvog svetskog rata, svega nekoliko evropskih armija je izašlo sa idejom o projektovanju teškog tenka koji bi bio upotrebljavan u proboju odbrambenih linija neprijatelja. Prva među njima je bila Francuska sa tenkom Char 2C, nakon nje Velika Britanija sa teškim tenkom Independent. Ovi „kopneni bojni brodovi“ su bili naoružani sa nekoliko kupola i borbenih stanica. Sovjetska Crvena armija je bila zaslepljena ovim konceptom, ali sve do početka tridesetih godina, odnosno Staljinove industrijalizacije zemlje, razvoj projekata teških tenkova u Sovjetskom Savezu bio je nezamisliv. U harkovskoj fabrici lokomotiva je od 1932. do 1939. proizvedeno ukupno 61 teških tenkova T-35, koji su već početkom tridesetih godina – zastareli. Ipak, Crvenoj armiji je bilo vrlo teško da napusti koncept višekupolnog tenka; tako je T-35 evoluirao u 95-tonski T-39, naoružan sa tri kupole u kojima su se nalazile haubica 152 mm, top 107 mm i top kalibra 45 mm. Kako je prevladalo mišljenje da je ovakav tenk nemoguće napraviti, te da neće biti praktičan u borbenim dejstvima, ovaj projekat će zauvek ostati na crtaćoj tabli.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Sovjetski teški tenk T-35

Predratne teorije projektovanja tenkova

Iskustvo sovjetskih tenkista u Španskom građanskom ratu je pokazalo da tenk mora da izdrži pogodak projektila kalibra 37 mm i većeg, te je težište u projektovanju teških tenkova prebačeno sa velike vatrene moći na snažnu oklopnu zaštitu.

Glavni direktorat oklopnih jedinica je podneo zahtev za sredstvo sposobno da izdrži pogodak protivoklopnog projektila kalibra 37 do 45 mm na bliskom odstojanju, odnosno projektila kalibra 75 mm na daljini od 1200 metara. Program razvoja novog tenka bio je vrlo bitan za Sovjete, pošto su dva konstruktorska biroa (biro Barjukova i fabrici Boljševik i Biro za specijalne konstrukcije broj dva u zavodu Kirovski) dobila zadatak da razviju ovakav tenk.

Prvobitni zahtev za novi tenk odnosio se na projektovanje tenka iste koncepcije kao i T-35, sa pet kupola. Inžinjeri su ubrzo ubedili Direktorat da eliminišu dekorativne kupole naoružane mitraljezima, čime je broj kupola pao na tri: glavnu kupolu naoružanu topom kalibra 76 mm i dve manje kupole sa protivoklopnim topovima kalibra 45 mm. Barjukov tim je svoj model tenka nazvao T-100, ili „Sotka“, dok je Kotinov tim konstruktora shodno lenjingradskoj modi, nazvao svoj projekt tenka po ubijenom komunističkom vođi Sergeju M. Kirovu – SMK.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Projekat teškog tenka T-100

Prva verzija tenka SMK koristila je vešanje identično onom na tenku T-35, koje će se kasnije pokazati kao preteško. Shodno tome, konstruktori su kao alternativu, razvili novo vešanje sa modifikovanim torzionim šipkama sa srednjeg tenka T-28 i on je kasnije ugrađen na tenk SMK. Na sastanku, koji je održan 4. maja 1938, Državnom savetu odbrane su prikazani drveni modeli oba tenka. Ovaj sastanak će dovesti do rekonstruisanja oba modela tenka. Konstruktorski tim Kotina je bio ubeđen da bi praktičan prilaz rešenju problema bila eliminacije druge kupole naoružane topom kalibra 45 mm, te prelazak na upotrebu samo jedne kupole, naoružane topom kalibra 76 mm. Problem konstruisanja tenkova sa dve kupole ležao je u tome što su konstruktori bili primorani da glavnu kupolu postave na veliko, teško oklopljeno postolje. Time je tenk dobijao znatno veću masu, koja je mogla biti znatno bolje iskorišćena ugradnjom dodatne oklopne zaštite tenka ukoliko bi ovaj imao jednu kupolu. Projektovani tenk sa jednom kupolom je dobio oznaku KV, po Staljinovom bliskom saradniku Klimentu Vorošilovu, članu Državnog komiteta za odbranu, ali i tastu samog konstruktora Kotina.

Rad biroa SKB-2 na projektovanju tenka KV je bio organizovan pod rukovodstvom Duhova, dok je rad biroa SMK bio organizovan pod rukovodstvom Jermoljajeva. Na sastanku CK, održanom avgusta 1938, Staljinu su prikazani modeli tenkova SMK i T-100. Pored toga, Kotin je prikazao i projektovani KV tenk. Iako nije bio projektovan po zahtevima Direktorata, Staljin odlučuje da se izradi prototip KV tenka, kao i SMK i T-100.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Izrađena su dva prototipa tenka T-100, svaki mase po oko 58 tona, sa posadom od sedam članova. Tenk je imao dve kupole,od kojih je jedna bila naoružana topom L-11 76,2 mm, a druga topom kalibra 45 mm, Model 1938. Top L-11 je bio nov model tenkovskog topa kalibra 76,2 mm, projektovan u Mahanovom birou SKB-4, koji se bavio projektovanjem artiljerijskih oruđa.  Prototip tenka SMK bio je slične konfiguracije kao i T-100, sa istim naoružanjem. Oba modela tenka su bila pogonjena istim benzinskim motorom, GAM-34-8T, snage 850 KS. Za razliku od njih, tenk KV je bio znatno manji i bio je pogonjen Trašutinovim dizel motorom V-2, koji je bio korišćen i na srednjem tenku T-34. KV je imao prednost nad SMK i T-100 u tome što je bio lakši nekih osam tona i imao je bolju oklopnu zaštitu. Prototipska ispitivanja su započeta u Kubinki, septembra 1939. Za potrebe praćenja ispitivanja organizovana je posebna komisija na čijem čelu se nalazio Vorošilov. Ispitivanja su pokazala da je T-100 teži za tri tone od dozvoljenih 55 tona, trom i težak za upravljanje. U slučaju i T-100 i SMK, komandir tenka je imao velike poteškoće u koordinaciji dejstva obe tenkovske kupole, što nije čudilo, s obzirom da je isti problem bio prisutan i kod T-35. Shodno tome, tenk KV je brzo izdigao kao najbolji od tri ponuđena projekta tenka.

Testovi u Kubinki su se nastavili, a Crvena armija je krenula u napad na Finsku. Mala, ali žilava finska armija je uspela da nanese nezgrapnoj i loše vođenoj Crvenoj armiji seriju poraza. Dejstvo sovjetskih oklopnih snaga bilo je posebno poražavajuće. Neki od problema odnosili su se na samu konstrukciju tenkova; kao što je bio slučaj u Španiji, tenkovi su bili neotporni na dejstvo protivtenkovskih topova kalibra 37 mm. Kao rezultat toga, iz sastava 20. oklopne brigade je formirana tenkovska četa naoružana prototipovima sovjetskih tenkova. Komandovanje četom je povereno majoru Vorošilovu, sinu maršala Vorošilova. Sa posada delimično sastavljenim od radnika iz fabrike koje su proizvele prototipove, tenkovska četa je upotrebljena za napad na finski kompleks bunkera „Velikan“ u blizini Sume, gde su sovjetski tenkovi imali nekih uspeha. Ipak, SMK je naišao na veliku minu koja mu je raznela gusenicu i pocepala patos. Preostali tenkovi T-100 i KV su pokušali da obezbede tenk dok se ne organizuje njegovo izvlačenje, ali se to pokazalo kao neuspešno. Za tegljenje tenka je bezuspešno upotrebljen i tenk T-28. Tenk je izvučen tek u proleće, nakon prestanka borbenih dejstava, ali je i tada mogao biti izvučen samo u delovima.

Borbena iskustva iz Finske su potvrdila ranija ispitivanja te je 19. decembra 1939. doneta odluka da se za uvođenje u oklopne jedinice Crvene armije izabere teški tenk KV. Od fabrike Kirovski je naručena prva serija od pedeset tenkova. Tenkovi su trebali biti isporučeni sa rekonstruisanom kupolom. Borbena dejstva protiv finskih bunkera su podstakla generala Mereckova da podnese zahtev za proizvodnju samohodnih haubica kalibra 152 i 203 mm na tenkovskim šasijama. Od četiri programa koja su bila pokrenuta po ovom pitanju, samo je jedan imao rezultate koji su se mogli upotrebiti u Finskoj. Mornarički top kalibra 130 mm B-1 je ugrađen u kazamat ugrađen na šasiju prototipa tenka T-100; ovo oruđe će dobiti oznaku T-100U (U – unapređeni). Ipak, ovaj samohodni top je završen tek u proleće 1940, kada je završen Zimski rat; upotrebljen je kasnije, u odbrani Moskve, kao SU-130U.

[Rade]

Opis tenka KV-1

Tenk KV-1 Model 1941 je imao petočlanu posadu, u kojoj su se nalazili komandir/punilac, nišandžija, pomoćnik vozača/mehaničar (raspoređeni u kupoli), vozač, radio operater/mitraljezac (u oklopnom telu). Vozač se nalazio napred u sredini, nešto pomeren u desnu stranu. Za potrebe osmatranja u kretanju, vozač je na raspolaganju imao mali vizir, koji je otežavao i onako teško upravljanje tenkom. Tenk je koristio suvo višelamelno kvačilo sa kliznim menjačem; transmisija je bez sumnje bila najproblematičnija komponenta KV-1 tenka i samim tim najčešći izvor kvara. Tenk je bio pogonjen dizel motorom V-2K snage 600 KS. Gorivo je bilo smešteno u tri rezervoara unutar borbenog odeljenja: dva na desnoj strani i jedan na levoj.

Raspored

Radio-operater se nalazio levo od vozača i ujedno je bio i nišandžija na mitraljezu DT kalibra 7,62 mm. Dok su se radio uređaji obično ugrađivali u tenkove komandira vodova i četa u četama srednjih i lakih tenkova, teški tenkovi KV-1 su svi imali radio uređaj. Obično je ugrađivan stariji radio uređaj 71-TK-3. Radista je imao obavezu da ukoliko dođe do napuštanja oštećenog tenka u borbi, sa sobom ponese i mitraljez.

Nemački tenkisti su često komentarisali da se sovjetski tenkovi izgledaju nespretni, nesvesni karakteristika terena na kome se koriste da bi ih upotrebili radi svoje zaštite na bojištu, te da nisu uočavali sve ciljeve u borbi. Takođe, jedinice nivoa tenkovskog voda nisu pokazivale dovoljno kohezije u aktivnostima. Deo ovih nedostataka može se pripisati slaboj obuci, ali dobar deo nalazi uzrok u lošoj koncepciji kupole, koja je zadržana još iz tridesetih godina. To se nije moglo ispraviti jednostavnim dodavanjem još jednog člana posade, pomoćnika vozača, ujedno mehaničara, koji je preuzeo zadatak punjenja topa, pošto je stanica na kojoj se nalazio taj član bila bez sprava za osmatranje – bukvalno „slepa“.

Komandir tenka je imao periskop PTK, koji je bio gotovo identičan periskopu PT-4-7 koji je koristio nišandžija, ali bez osvetljene končanice koja se koristila za nišanjenje na cilj. Pored toga što je bio odgovoran za punjenje topa, komandir je bio odgovoran i za punjenje spregnutog mitraljeza kalibra 7,62 mm. Loš raspored, odnosno smeštaj municije, činio je komandirove zadatke teškim. U borbi bi se pod brzo popunio otvorenim kutijama municije i čaurama. Ako se uzme u obzir da je pomoćnik vozača – mehaničar sedeo u neposrednoj blizini komandira, to je položaj i prostor za rad komandira bio još teži i skučeniji.

Dužnost pomoćnika vozača-mehaničara bila je da zameni vozača nakon što bi se ovaj iscrpeo zahtevnim sistemom upravljanja tenkom, kao i da na zastancima izvrši pregled tenka. Tokom pokreta, posluživao je protivavionski mitraljez na kupoli, ali je ovu poziciju zbog bolje preglednosti često zauzimao komandir tenka. U borbi, posluživao je mitraljez u zadnjem delu kupole, sa zadatkom odbrane od pešadije neprijatelja.

Nišandžija se nalazio u levom prednjem delu kupole; na raspolaganju je imao dve nišanske sprave, periskopsku PT-4-7 sa osvetljenom končanicom i teleskopsku TMFD. Sprava PT-4-7 je korišćena za uočavanje cilja, dok je za nišanjenje korišćena TMFD. Nišandžija je podešavao elevaciju topa uzubljenim točkom sa desne strane svoje pozicije, dok je levom pomerao cev topa po azimutu. Kupola se mogla okretati i električnim putem, mehanizmom sa tri brzine; brzina se kretala od 360° za 120 sekundi do 360° za 70 sekundi.

Pogon

Tenk KV-1 je pogonjen dizel motorom V-2, snage 600KS, istim kakav je bio ugrađivan u srednji tenk T-34, s tima da je nakon prilagođavanja ugradnj u KV-1 poneo oznaku V-2K. Rane verzije tenka su imale maksimalnu brzinu kretanja od 35 km/č, dok je KV-1 Model 1941, sa nešto poboljšanom oklopnom zaštitom, bio usporen na 28 km/č. Vešanje sa torzionim šipkama bilo je bolje rešenje od Kristijevih opruga na T-34. Široke gusenice su obezbeđivale bolju pokretljivost po mekanom terenu ili snegu, što nije bio slučaj sa suparničkim tenkovima. Britanski i američki testovi su ocenili KV-1 kao robusnu i jednostavnu konstrukciju. Finalna obrada bila je slaba, ali ne i na pokretnim delovima tenka, gde je finalna obrada bila bitna. Kvalitet oklopa je bio ocenjen odličnom ocenom.

Naoružanje

Glavni top, modela ZiS-5, bio je skoro identičan topu F-34 kojim je bio naoružan tenk T-34. U stvari, mnogi delovi topa ZiS-5 bili su označeni kao delovi za F-34. To je bio top sa najdužom cevi, a koji su se ugrađivali u KV-1. Prvi top kalibra 76,2 mm, oznake L-11, imao je dužinu cevi od 30,5 kalibara, F-32 je imao dužinu cevi od 39 kalibara, dok je ZiS-5 imao dužinu cevi od 41,5 kalibara. Borbeni komplet topa se postepeno smanjivao, sa 116 u početku na kasnijih 111, da bi na kraju kod KV-1 Model 41 spao na 98 projektila. Uobičajena struktura projektila u borbenom kompletu bila je 24 AP i 74 HE projektila, ali je ta struktura na bojištu često varirala.

Standardni AP projektil na početku rata bio je BR-350A, početne brzine 662 m/s, mase 6,3 kg, probojnosti 69 mm na daljini od 500 m, što je bilo i više nego dovoljno u borbi protiv nemačkih tenkova PzKpfw IV Ausf.F, koji je imao čeoni oklop od 50 mm. U proleće 1943, Nemci su poboljšali oklopnu zaštitu tenka PzKpfw IV na 80 mm sa čela, te su Sovjeti krenuli sa upotrebom projektila BR-350P, početne brzine 965 m/s, mase 3,02 kg, probojnosti 92 mm na daljini od 500 m. Ovaj projektil je bio i lakši i kompaktniji od svog prethodnika, čije je jezgro od tungsten karbida imalo i veču probojnost. Standardni HE projektil je nosio oznaku OF-350, imao je masu od 6,2 kg, punjenje od 0,7 kg TNT i kontaktni upaljač.

[Rade]

Teški tenk KV-2

Iskustva iz Finske su dovela do zahteva za projektovanje tenka koji bi bio korišćen za uništavanje bunkera. Shodno tome, u veću kupolu je ugrađena haubica M-10, kalibra 152 mm. Prototip je izrađen krajem januara 1940, nakon čega je predat na testiranje. Iako je imao nedostataka, naručena je proizvodnja male serije od četiri tenka. Ovi tenkovi su u početku nazivani KV tenkovima „sa velikom kupolom“, ali su ubrzo dobili zvaničnu oznaku KV-2. Sovjetski tenkisti su mu nadenuli nadimak „Drednot“. Korišćeni  su za napad na finske bunkere, pri čemu je jedan od tenkova bio pogođen sa 48 projektila a da oklop nije probijen. KV-2 je usvojen za serijsku proizvodnju u drugoj polovini 1940. godine.

Tenkovi KV-2 su bili namenjeni pravljenju proboja u neprijateljskim odbrambenim linijama ojačanim bunkerima. Modifikovana haubica M-10 Model 1938/40 je ispaljivala projektile mase 52 kg početnom brzinom od 436 m/s, koji su probijali 72 mm čeličnog oklopa na daljini od 1500 m. Pored klasičnih projektila, korišćen je i betonski projektil mase 40 kg, kojim su gađani bunkeri. Borbeni komplet tenka je brojao 36 projektila, koji su uglavnom smeštani u zadnjem delu kupole. Kupola je rekonstruisana 1940, pred početak serijske proizvodnje; nova kupola je dobila zakošene bočne strane. Modernizovane su i komande za upravljanje vatrom, teleskopska nišanska sprava T-5 je zamenjena modelom TOD-9, dok je periskopska sprava PT-5 zamenjena modelom PT-9. Kasniji serijski modeli su kao dopunsku zaštitu dobili još jedan mitraljez, ugrađen u oklopno telo tenka. U odnosu na posadu tenka KV-1, koja je brojala pet članova, posada tenkova KV-2 je brojala šest članova: komandir, komandir oruđa, pomoćnik, nišandžija, vozač-mehaničar i mitraljezac-radista. Do trenutka prekida serijske proizvodnje, oktobra 1941, proizvedeno je 334 primeraka tenka KV-2.

Modernizacija tenkova KV-1

Prvi primerci tenkova KV-1 su bili spremni za uvođenje u jedinice u leto 1940. godine. Iako je prva narudžba za tenkove predviđala proizvodnju svega 50 primeraka, uspeh postignut u Finskoj je doveo do povećanja narudžbe. Tokom 1940. je proizvedeno ukupno 243 tenkova, 1941. godine 141 primeraka KV-1 i 102 primeraka KV-2. Serijska proizvodnja tenkova je započeta i u fabrici u Čeljabinsku, gde je prvi, probni, primerak proizveden 31. decembra 1940, a u proleće naredne godine je započeta i serijska proizvodnja. Tenkovi koji su proizvedeni u prvim serijama patili su od problema sa motorom i transmisijom. Motor nije isporučivao deklarisanu snagu, a sam tenk je bio izuzetno težak za upravljanje. U tenkove je trebalo ugraditi topove F-32 kalibra 76,2 mm, ali su Sovjeti zbog kašnjenja ovih topova, morali ugraditi kratkocevni top L-11, istog kalibra. Top F-32 je postao dostupan u drugoj polovini 1940. godine, što je rezultiralo tenkom KV-1 Model 1940.

Artiljerijski konstruktorski biro Garbin je početkom 1941. razvio top F-34 kalibra  76,2 mm, duže cevi, za potrebe naoružavanja srednjeg tenka T-34. Top je usvojen u serijsku proizvodnju u proleće 1941, da bi se kratko zatim počeo ugrađivati u tenkove T-34. Ovo je dovelo do čudne situacije da su srednji tenkovi imali snažnije naoružanje od teških tenkova. Nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, stiglo je i odobrenje za prenaoružavanje tenkova KV derivativom topa F-34, oznake ZiS-5.

[Rade]

Tenk snažnijeg oklopa KV-3

Nemački propagandni filmovi iz 1940. godine, u kojima je prikazivano kako nemačke snage uništavaju oklop francuskog teškog tenka Char B1 bis, uz izveštaje sovjetskih obaveštajaca da Nemci razvijaju snažnija protivoklopna oružja i oruđa, naterala je Sovjete da usvoje u naoružanje verziju KV tenka sa snažnijom oklopnom zaštitom. Tenk je tokom razvoja nosio oznaku Objekt 222, da bi kasnije dobio i zvaničnu oznaku, KV-3. Debljina oklopa kod ovog modela tenka povećana je na 90 mm, što je celokupnu masu tenka povećalo sa 47,5 na 51 tonu. Kako bi kompenzovali ovu promenu mase tenka, Sovjeti su ugradili motor V-5, snage 700 KS. Planirano je i naoružavanje tenka topom ZiS-5, a komandir je dobio posebnu kupolu za osmatranje. Prototip je proizveden sa topom F-32 i početkom 1941. predat na testiranje.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] KV-3

KV-3 je zvanično usvojen u naoružanje maja 1941, neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, ali još uvek naoružan topom F-32. Prelazak sa proizvodnje tenkova KV-1 na KV-3 planirana je za avgust 1941, ali se zbog izbijanja rata to nikada nije dogodilo. Ipak, KV-3 je pokazao da je Crvena armija prepoznala greške u osnovi konstrukcije KV tenkova i da je imala planove da ih otkloni. Sa odustajanjem od KV-3, doneta je odluka da se KV-1 prenaoruža snažnijim topom ZiS-5, čime je nastao KV-1 Model 1941.

Strah od novih nemačkih topova u proleće 1941. dovela je do programa dodatnog oklopljavanja tenkova KV-1 Model 1940. Kako fabrike nisu bile u mogućnosti da izrade deblji oklop, odlučeno je da se na postojeći oklop postave dodatne oklopne ploče i učvrste velikim zakovicama. Ovi tenkovi su nekada nazivani i KV-1 „sa ekranima“, odnosno KV-1E. Ove oklopne ploče, debljine 35 mm, bile su pričvršćene na osnovni oklop sa malim zazorom, što je doprinosilo borbi protiv pancirno probojnih projektila. Dodatni oklop se najbolje uočavao na bočnim i čeonoj strani kupole, mada su kasnije serije dobile oklopne ploče i na bočnim stranama oklopnog tela.

Superteški tenkovi

Sovjeti su imali interes da razviju verziju KV tenka naoružanog efikasnijim topom, i sa snažnijim oklopom. Ovaj program bio je poznat pod oznakom Objekt 220. Prema prvobitnim planovima, tenk je trebao biti naoružan novim topom F-30, kalibra 85 mm, koji je bio derivativ protivavionskog topa. Početkom 1941. u vojnom vrhu Sovjetskog Saveza dolazi do kontroverzi, koja izaziva velike zaokrete u politici projektovanja tenkova. Na osnovu obaveštajnih podataka, maršal Kulik, načelnik Glavnog direktorata artiljerije, biva ubeđen da je oklopna zaštita na nemačkim tenkovima povećana na 100 mm i više. Shodno tome, Kulik tvrdi da su novi protivtenkovski top ZiS-2 kalibra 57 mm i tenkovski top F-32 kalibra 76,2 mm neefikasni, te naređuje obustavljanje njihove proizvodnje u korist protivtenkovskog topa ZiS-6 kalibra 107 mm i tenkovskog topa F-39 kalibra 107 mm. Šefovi proizvodnje tenkova i artiljerijskih oruža bili su protiv ove odluke, tvrdeći da Kulikove informacije nisu tačne. Čak i da su tačne, novoprojektovana municija bi rešila problem debljine novog nemačkog oklopa. Dalje, postojala je opasnost da takva odluka poremeti proizvodnju kritičnih modela tenkova i protivoklopnih oruđa u najgorem mogućem momentu, pred samo izbijanje rata. Nakon niza sastanaka, Kulikovo viđenje marta 1941. konačno prevladava. Ova odluka je imala velike posledice, pošto je u bitnom trenutku prekinuta proizvodnja preko potrebnih protivoklopnih oruđa i tenkovske municije; istovremeno, nije započeta proizvodnja novih modela. Kao rezultat toga, 5. aprila 1941. su odbačeni planovi za naoružavanje Objekta 220 topom kalibra 85 mm u korist topa F-39 kalibra 107 mm; Grabinov konstruktorski tim je dobio instrukcije da ubrza rad.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Objekt 220

Objekt 220 je bio zasnovan na produženom telu tenka KV-1 i trebao je da bude pogonjen verzijom novog avionskog motora M-40, oznake V-2PUN, ili unapređenom verzijom motora V-2K, oznake V-2SN. Početkom leta 1941. proizveden je prototip, ali tenkovski top F-39 nije bio završen sve do 15. jula 1941. Novi top je ugrađen na KV-2 radi ispitivanja, ali zbog izbijanja rata i shvatanja da su Kulikovi podaci bili netačni, nikada nije bio ugrađen u tenkove serijske proizvodnje. Kao rezultat, prototipovi tenkova Objekt 220 su bili naoružani topovima F-30 kalibra 85 mm, kao što je i od početka bilo planirano. Najmanje jedan od njih je učestvovao u odbrani Lenjingrada 1941. godine. Objekt 220 nikada nije zvanično uveden u naoružanje Crvene armije, pošto je postojao opšti konsenzus da je pretežak i da ima problema sa pogonom. Nikada nije dobio KV oznaku, mada je nezvanično označavan sa KV-220. Treba napomenuti da je po oklopnoj zaštiti i vatrenoj moći bio sličan nemačkom Tigru, koji se pojavio godinu i po kasnije.
Modeli KV-4 i KV-5

Kontroverza izazvana Kulikovim pogrešnim obaveštajnim podacima doprinela je daljem radu na super teškim tenkovima. Tokom tridesetih godina javljale su se različite konstrukcije sa ciljem razvoja tenka mase 100 tona ili čak i težih. Kada je Staljin odlučio da nastavi sa razvojem tenkovskog topa kalibra 107 mm, bilo je očigledno da će takav top zahtevati znatno veći tenk u koji bi se mogao ugraditi. Pokrenuta su dva projekta razvoja tenkova: KV-4 (Objekt 224) u kategoriji tenka mase 92 tone i KV-5 (Objekt 225) u kategoriji tenka mase 150 tona. Tenk KV-4 je trebao biti naoružan topom F-39 kalibra 107 mm, dok je oklopna zaštita trebala da bude 130 mm sa čela i 125 mm sa boka. KV-5 je trebao da bude slično naoružan, ali je trebao da bude oklopljen 170-180 mm sa čela i 150 mm sa boka. Sovjetski konstruktori su za ova dva tenka predložili ne manje od 22 konstrukcijskih predloga. Nekoliko inžinjera iz Lenjingradskog biroa SKB-2 su predložili projekte, među kojima se našao i predlog konstrukcije sa jednom kupolom, konstruktora Šašmurina. Jedan od projekata biroa Kreslavskog imao je motor u centralnom delu tenka, iza vozača, dok je drugi projekat imao konstrukciju sličnu konstrukciji SMK tenka. Predlog konstruktora Strukova imao je kupolu ugrađenu na uobičajenoj poziciji, ali sa dodatkom male kupole sa protivtenkovskim topom kalibra 45 mm, ugrađenoj na glavnoj kupoli. O konstrukciji tenka KV-5 ima malo podataka. Evakuacijom fabrike Kirovski prekinut je svaki dalji rad na ovim projektima. Mnogi sovjetski zvaničnici su izražavali sumnju u praktičnu vrednost ovih projekata, pošto su svi ti projekti prevazilazili uobičajeni limit sovjetske železnice od 55 tona. Čak su se i tenkovi SMK i T-100 pokazali kao ekstremno problematični za transport. Dalje, bilo je vrlo malo iskustva sa kompaktnim motorima koji bi mogli da obezbede potrebnu snagu za pogon ovako velikih tenkova.

[Rade]

Odstupanja u snabdevanju

Sovjeti su do juna 1941. proizveli preko 700 tenkova KV serije, dok je jedinicama Crvene armije do napada Nemačke na SSSR bilo isporučeno 508 primeraka. Sovjetske oklopne jedinice su se nalazile u sred reorganizacije, koja baš i nije bila od pomoći. Staljin je 1940. planirao da formira 29 mehanizovanih korpusa sa 61 tenkovskom divizijom, što je bilo vrlo optimistično, ako se uzme u obzir stanje sovjetskog parka oklopnih vozila. Formacija mehanizovanog korpusa iz 1940. predviđala je strukturu od dve tenkovske i jedne motorizovane divizije, sa ukupno 1031 tenkova. Svaka tenkovska divizija je brojala 63 teških KV tenkova, 210 srednjih tenkova T-34, 147 lakih tenkova BT-7, 19 tenkova T-26, osam tenkova bacača plamena T-26, 53 oklopnih automobila BA-10 i 19 izviđačkih automobila BA-20. Ovakva struktura je značila da je Sovjetima za reorganizaciju oklopnih jedinica bilo potrebno više od 3800 KV tenkova, što tada nije bilo moguće ostvariti.

Usled velikih odstupanja između predložene formacijske strukture jedinica i raspoložive tehnike, svega par tenkovskih divizija se po popuni približilo predloženoj formaciji. Distribucija KV tenkova bila je neravnomerna. Na primer, u 15. mehanizovanom korpusu, 10. tenkovska divizija je imala svih sledujućih 63 KV tenova, dok je susedna 37. tenkovska divizija imala svega jedan KV tenk. Sovjeti su imali svega šest mehanizovanih korpusa sa bar po jednim bataljonom KV tenkova; najbolje popunjena jedinica, kada su u pitanju KV tenkovi, bio je 6. mehanizovani korpus sa 114 KV tenkova. Mehanizovani korpusi sa najvećim brojem KV tenkova u svom sastavu bili su: 3. mehanizovani korpus sa 52 KV tenkova, 4. mehanizovani korpus sa 99 KV tenkova, 6. mehanizovani korpus sa 114 KV tenkova, 8. mehanizovani korpus sa 71 KV tenkova, 15. mehanizovani korpus sa 64 KV tenkova i 22. mehanizovani korpus sa 31 KV tenkova.

Nove tenkovske divizije su sa entuzijazmom primili nove tenkove T-34 i KV, ali su ih mnoge jedinice primile prekasno da bi mogle da se obuče na njima. Neke od jedinica su dobile tenkove, ali nisu dobile municiju i td.

Operativna upotreba

Vermaht je operaciju Barbarosa pokrenuo 22. juna 1941. godine. Crvena armija nije bila pripremljena za napad, dok je Staljin odbijao da poveruje u obaveštajne podatke koji su govorili o nemačkim pripremama za napad na Sovjetski Savez. Kao rezultat toga, mnoge jedinice su u trenutku nemačkog napada bile raštrkane, ili u procesu marševanja ka svojim rejonima rasporeda.

Odbrana na reci Dubisi

Prvi veliki sukob između sovjetskih i nemačkih tenkova odigrao se drugog dana operacije Barbarosa, u Litvaniji. Severozapadni front Kuznjecova je imao dva delimično opremljena mehanizovana korpusa, 3. pod komandom general majora Kurkina (sa 52 KV tenkova) i 12. pod komandom general majora Šestopalova (bez KV tenkova). Shodno tome, 3. korpus je bio podeljen: 2. tenkovska divizija je poslata sa 12. mehanizovanim korpusom ka reci Dubisi, gde je trebalo zaustaviti nemačko napredovanje duž puta Tilzit – Šaulja, dok je 5. tenkovska divizija pomerana južno, ka graničnom gradu Alitusu. Druga tenkovska divizija, pod komandom generala Soljankina, vodila je borbe sa prethodnicom 4. oklopne grupe duž glavnog puta. U prethodnici su se nalazili tenkovi PzKpfw 35(t), na koje je udarila grupa od oko 80 lakih BT tenkova, podržani sa 20 KV tenkova i malim brojem srednjih tenkova T-34. Ne samo da su topovi kalibra 37 mm, kojima su bili naoružani nemački tenkovi, bili neefikasni, već je i vatra iz topova kalibra 75 mm, kojima su bili naoružani tenkovi PzKpfw IV takođe bila neefikasna. Sovjetska 2. tenkovska divizija je tvrdila da je uništila 40 nemačkih tenkova i isto toliko artiljerijskih oruđa, od kojih je veći deo topova kalibra 37 mm bio prosto pregažen gusenicama tenkova.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Oštećenje pancirno probojnog projektila nakon udara u oklop tenka KV-1

Sovjetska 2. tenkovska divizija se oko podneva povukla sa položaja, kako bi se spojila sa 12. mehanizovanim korpusom. Divizija je tada bila skoro bez i goriva i municije, a mnogi od starijih tenkova su bili u lošem stanju usled kvarova koji su se javili tokom usiljenog marša. Divizija je dostigla reku Dubisu, ali im je zapretila opasnost od napredovanja 6. oklopne divizije, koja je već uspostavila dva mostobrana na Dubisi. Mostobrani su napadnuti, a general Soljankin je uputio jedan KV-2 i nešto pešadije da preseku nemačke komunikacije sa ostatkom 6. oklopne divizije koja se nalazila  rejonu sela Rasejnjaja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Teški tenk KV-2

Na severnom mostobranu, u blizini mesta Lidaveraj, nalazio se jedan nemački bataljon naoružan PzKpfw 35(t), a nizvodno od njih se nalazio još jedan tenkovski bataljon. Posle podne 23. juna, nemački oklopni bataljon kod Lidaveraja shvata da je odsečen i šalje protivtenkovske topove iz sastava 41. protivoklopnog bataljona i haubice kalibra 105 mm iz sastava 76. artiljerijskog puka da pokriju svoje južno krilo, za slučaj da sovjetske snage pokušaju da ih napadnu iz pozadine. Narednog jutra, tim putem dolazi snabdevačka kolona, koja je trebala da se poveže sa nemačkim oklopnim bataljonom, ali KV lako izlazi na kraj sa njima, uništivši 12 kamiona. Naredni pokušaji povezivanja nemačkih snaga takođe su bili osujećeni tako da je situacija na reci postala nesigurna.

Napadi na izolovane bataljone bili su žestoki; top kalibra 37 mm kojim su bili naoružani nemački PzKpfw 35(t) jednostavno nisu bili dorasli KV tenkovima. Jedini koji su mogli nešto da učine sovjetskim grdosijama bile su haubice kalibra 105 mm. Situacija je postala tako kritična da je 6. oklopna morala da zatraži od 1. oklopne da na zapadu pokrene napad na sovjetsko krilo.

U poslepodnevnim časovima istog dana, na KV tenkove je pokušan napad baterijom protivtenkovskih topova Pak 38, kalibra 50 mm. Prvi top, a kasnije i ostatak baterije, otvorili su vatru sa udaljenosti od oko 500 m. KV-2 nije bio ni uzdrman. Prvi top je uništio direktnim pogotkom, nakon čega je oštetio ostale. U međuvremenu, nemačke snage pokušavaju da prikrivenu privuku protivavionski top kalibra 88 mm, ali i taj pokušaj propada pošto je tp pravovremeno uočen od strane posade sovjetskog tenka. Tokom noći u akciju stupa inžinjerijsko odeljenje iz sastava 57. inžinjerijskog bataljona, koje postavlja eksplozivno punjenje na tenk; detonacija eksploziva otkida gusenicu i jednu oprugu, dok je sam oklop ostao netaknut.

Dok su Nemci uzaludno pokušavali da oslobode put ka reci, na šumovitom i močvarnom predelu severnije, odigravala se najveća tenkovska bitka iz operacije za zauzimanje Lenjingrada. Nemačka 1. oklopna divizija je poslata u pomoć 6. oklopnoj diviziji, udarivši na krilo 12. mehanizovanog korpusa i 2. tenkovske divizije. Tokom napada, sovjetski tenkovi su skoro pregazili nemački 113. oklopnogrenadirski puk, dok su se pokušaji 37. bataljona lovaca tenkova pokazali neuspešnim.

Nemačka 1. oklopna divizija bila je naoružana uglavnom tenkovima PzKpfw III i IV, tako da je imala veće šanse u borbi sa sovjetskim KV tenkovima od 6. olopne divizije, naoružane uglavnom tenkovima PzKpfw 35(t). Oni nisu mogli da probiju čeoni oklop KV tenkova, ali bi pod određenim okolnostima mogli da ih oštete i zaustave.

Sovjeti će u ovim borbama, između ostalog, izgubiti i 29 tenkova KV-1 i KV-2, od kojih je jedan na sebi imao 70 pogodaka, bez probijanja oklopa. Oslobođeni pretnje sa severa, vod tenkova PzKpfw 35(t) je narednog dana upućen sa mostobrana ka usamljenom KV-2 koji je čekao na raskrsnici. Oni su konstantno otvarali vatru na sovjetski tenk, ne bi li tako privukli pažnju na sebe, dok je druga grupa privlačila protivavionski top kalibra 88 mm. Sovjetski tenk je ućutkan sa šest direktnih pogodaka, ali treba naglasiti da nije došlo do zapaljenja tenka. Nemci su prišli da pregledaju tenk i primetili da su samo dva projektila 88 mm uspela da probiju oklop sovjetskog tenka. Na oklopu su bila vidljiva i mala udubljenja od projektila kalibra 50 mm, dok se efekti dejstva topova kalibra 37 mm skoro da i nisu primećivala. Tokom pregleda tenka, kupola je iznenadna počela da se okreće, nakon čega je jedan od nemačkih vojnika ubacio par granata kroz otvor kupole i time konačno uništio tenk i posadu. Ovaj jedan KV tenk je odigrao veliku ulogu u odlaganju napredovanja 4. oklopne grupe na Lenjingrad; primorao je 1. oklopnu diviziju da skrene radi pomoći 6. oklopnoj diviziji, istovremeno sprečivši uništenje sovjetske 2. tenkovske divizije, makar i za jedan dan.

KV tenkovi su imali zapaženu ulogu i u tenkovskom okršaju kod Brodij-Dubna u Ukrajini, ali kao i ranije, nisu mogli odlučujuće da utiču na tok rata, pošto je Crvena armija bila u velikim problemima. Mogli su da primoraju nemačke oklopne pukove da plate visoku cenu za svoje napredovanje. General major Morgunov, komandant oklopnih snaga u Ukrajini 1941. godine, u izveštaju navodi „Posebno priznanje treba odati dobrom radu 4, 8. i 15. mehanizovanog korpusa koji su pokazali da jedan KV tenk u borbi vredi koliko i 10-14 nemačkih tenkova“. Komandanti su, uvidevši praktičnu neuništivost ovih tenkova, vapili za još KV tenkova.

[Rade]

Nedostatak obučenih posada

Uprkos izuzetnim prikazanim dejstvom u borbi u mnogim pojedinačnim slučajevima, sveukupan uticaj KV tenkova na bojištu tokom borbenih dejstava 1941. godine bio je mali. Njihova tehnička superiornost nije mogla da zaustavi sve izraženije nedostatke na taktičkom i operativnom nivou, a koji su tokom leta 1941. mučili Crvenu armiju. Komandanti su navodili nekoliko problema vezanih za upotrebu KV tenkova. Najozbiljniji od njih bio je problem neobučenosti tenkovskih posada. Izveštaj iz Ukrajine od 8. jula govori o velikim gubicima KV-2 tenkova u 41. tenkovskoj diviziji, a kao razlog za gubitak 22 tenka (pet tenkova uništeno u borbi, 12 uništeno od strane posada, te da je pet tenkova poslato na popravku) navodi se loša obučenost posada u smislu tehničke upotrebe tenka, nepoznavanje sistema i sklopova tenka, kao i nepostojanje rezerve delova za tenk KV-2.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Napušteni KV-2

Kako je tenk bio nov, to je značilo da s posade mogle da sprovode samo osnovno održavanje. Nakon dugih marševa, naročito u Ukrajini, tenkovi su zahtevali održavanje višeg nivoa, a za to nije bilo ni obučenog ljudstva, niti rezervnih delova. Sovjetski 8. mehanizovani korpus, koji je bio relativno dobro opremljen, nakon marša od oko 500 km ostaje bez 40-50% tenkova, koji su iz stroja izbačeni usled tehničkih kvarova. Slično tome, 37. tenkovska divizija je za dve nedelje prešla 1500 km i pri tome pretrpela teške gubitke tenkova usled mehaničkih kvarova. U to vreme, životni vek novoproizvedenih sovjetskih tenkova iznosio je od 1000 do 1500 km, nakon čega je tenk zahtevao remont.

Mehaničke i konstruktivne slabosti

Tenkovi KV serije su imali daleko više mehaničkih problema od ostalih novih modela tenkova, kakav je bio i srednji tenk T-34, na primer. Jedan od najizraženijih izvora problema bio je pogon tenka, pre svega kvačilo.

Zaključak Nemaca, odnosno njihova procena zarobljenih KV tenkova, uglavnom se slagala sa onim što su kao probleme iznosili sovjetski komandanti. Tako nemačka komisija u izveštaju kaže da je „tenk u mehaničkom smislu, bio loš. Brzine su se mogle menjati samo na zastancima, tako da je maksimalna brzina kretanja od 35 km/č bila iluzija. Kvačilo je bilo previše lake konstrukcije. Skoro svi napušteni tenkovi su imali problema sa kvačilom.“

Borbena vrednost KV tenkova bila je umanjena usled nekoliko faktora, među kojima su se isticali loš raspored članova posade i loše osmatračke sprave. U kupoli su se nalazila tri člana posade, kao i kod nemačkih tenkova, ali je njihova funkcija bila drugačija. Komandir se nalazio desno od topa i ujedno dublirao punioca topa. Treći član posade koji se nalazio u kupoli tenka, bio je nišandžija mitraljeza u zadnjem delu kupole.

Otvor na krovu kupole se nalazio iznad mitraljesca, tako da komandir nije mogao da bude na luku i osmatra prostor tokom marša, za razliku od nemačkog „kolege“. Dalje, sovjetske osmatračke sprave bile su loše; oklopljeno staklo na viziru vozača bilo je ispod standarda, puno mehurića ispunjenih vazduhom. Nemci su takođe smatrali da su osmatračke sprave na KV tenkovima lošijeg kvaliteta od nemačkih, a da je vizir vozača bio posebno loš. Konstruktori su prepoznali ovaj problem, ali je bilo kasno da bi se bilo šta uradilo pre izbijanja rata. Kao rezultat, tenkovi Crvene armije su imali poteškoće u otkrivanju i identifikovanju ciljeva.

Crvena armija je do kraja leta pretrpela ogromne gubitke oklopnih jedinica; svega nekoliko KV tenkova je ostalo u operativi. Od 22 000 tenkova na početku Barbarose, ostalo ih je svega 1500. Sovjetska STAVKA je 15. jula bila prisiljena da prizna očigledno i da rasformira mehanizovane korpuse; umesto njih je formirala tenkovske brigade kao najveću taktičku jedinicu oklopnih snaga.

Nove brigade su bile organizovane oko jezgra koje su činili tenkovski puk i motorizovani bataljon, nominalne snage od 93 tenkova. U sastavu tenkovskih pukova nalazila se četa sa sedam KV tenkova, četa sa 22 tenkova T-34, dok su ostale jedinice bile popunjene lakim tenkovima koji su u tom trenutku bili dostupni.

[Rade]

Evakuacija

Pogon za proizvodnju tenkova KV serije je napredovanjem nemačkih jedinica ugrožen, te su Sovjeti krenuli sa preseljenjem fabrika. Fabrika motora iz Harkova, koja je proizvodila dizel motore V-2, morala je da bude napuštena, što je za posledicu imalo nedostatak motora za KV tenkove. Tokom 1941. je tako proizvedeno oko 100 KV tenkova sa benzinskim motorima M-17, koji su ranije bili korišćeni za pogon teških tenkova T-35.

Lenjingradska fabrika Kirovski je 10. septembra 1941. oštećena u masivnom vazdušnom napadu nemačke avijacije. Evakuacija ove fabrike u Čeljabinsk je završena sredinom oktobra 1941. Oprema i radnici su objedinjeni sa delovima fabrike dizel motora iz Harkova i fabrikom traktora iz Čeljabinska, čime je nastala nova fabrika, popularno nazvana „Tenkograd“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pogon u Čeljabinsku.

Uspešna predislokacija sovjetskih fabrika namenske industrije bila je od velike važnosti za vođenje daljih borbenih dejstava protiv okupatora, odnosno jedan od uslova za postizanje konačne pobede protiv fašizma. Nove fabrike su mogle da rade bez bojazni od nemačkih udara, tako da su ubrzo počele da isporučuju naoružanje i vojnu opremu. Tokom 1941. je proizvedeno 1358 KV tenkova, od kojih je 1121 bilo KV-1, 232 primeraka KV-2, dok su ostalo bili prototipovi.

Modernizacija naoružanja

Sovjeti su Kotinu i njegovom timu konstruktora dali zadatak da pojednostave KV tenk, sa konačnim ciljem pojednostavljivanja proizvodnje. Unapređenja konstrukcije su mogla biti uvedena samo ako nisu uticala na proces proizvodnje. Pre evakuacije fabrike, činjeni su napori da se ojača oklopna zaštita kupole. Prve kupole koje su proizvođene imale su 90 mm čeonog oklopa i 75 mm bočnog. Nova kupola, izrađena na osnovu kupole razvijene za tenk KV-3, imala je 90-120 mm sa čela i 95 mm na bokovima. Krajem 1941. ugrađeni su novi, jednostavniji točkovi, za čiju se proizvodnju koristilo manje gume.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] KV-1 Model 1941

Jula 1941. iz fabrike je izašao prvi serijski proizvedeni tenk KV-1 Model 1941, naoružan novim topom ZiS-5, kalibra 76,2 mm. Za vreme proizvodnje ovog modela nastavljena je i proizvodnja osnovnog modela, naoružanog topom F-32, sve dok se nisu utrošile zalihe ovih topova. Teško je kategorisati mnoge varijacije tenkova, s obzirom da Crvena armija nije davala oznake tenku nakon što bi se uvrstile određene izmene u konstrukciji tenka. Izgled tenkova nakon preseljenja fabrika, s obzirom na dostupne kooperante, postao je još raznolikiji. Oklopna tela su proizvodile fabrike Čeljabinsk i Uramaš, dok su kupole proizvođene u takođe dve fabrike. Pritom, jedna je proizvodila varene, a  druga livene kupole. Tako su se mogle videti najrazličitije varijacije tenkova.

Tokom 1942. godine najveći broj novoproizvedenih tenkova dobio je topove ZiS-5, dok je manji broj njih bio naoružan sličnim topom F-34, kalibra 76,2 mm, kakav se ugrađivao na srednje tenkove T-34. Kao što je bio slučaj sa T-34, tako je i za KV tenkove razvijena livena kupola, sve sa ciljem ubrzavanja proizvodnje. Ova kupola je bila ekvivalentna varenoj kupoli sa dodatnim oklopom. Kasnije tokom 1942, a nakon što su Nemci unapredili tenkovsko i protivtenkovsko naoružanje, KV dobija dodatnu oklopnu zaštitu; debljina bočnog oklopa oklopnog tela raste sa 75 na 90 mm. Debljina bočnog oklopa na livenoj kupoli dolazi na 120 mm. Ova verzija se ponekad naziva i KV-1 Model 1942.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] KV-1 Model 1942

Tokom 1942. godine Sovjeti su nastavili sa pokušajima za pojednostavljenje procesa proizvodnje tenkova KV serije. Ovi pokušaji su bili delimično uspešni; cena tenka koja je 1941. iznosila 635 000 rubalja, spuštena je na 295 000 rubalja 1942, odnosno 225 000 rubalja 1943. godine.
Oporavak sovjetskih oklopnih snaga

Tenkovi KV-1 su krajem 1941. i početkom 1942. još uvek bili ispred nemačkih tenkova, zahvaljujući debljem oklopu i snažnijem topu. Iako je Vermaht zahvaljujući superiornijoj taktici i obuci dominirao bojištem, tenkovi KV su često uspevali da obezbede uspehe na taktičkom nivou.

Tako je vod od četiri tenka KV-1 iz sastava 1. tenkovske divizije 19. avgusta 1941. godine uspešno organizovao zasedu za nemačku kolonu tenkova koja se kretala u blizini Lenjingrada. Komandir voda Kolobanov, uspeva da uništi dva tenka na čelu nemačke jedinice. Ostali tenkovi nisu odmah shvatili šta se desilo, te su nastavili da se kreću. Kolobanovljev vod je ušao u sredinu poretka nemačkog tenkovskog bataljon; u borbi koja je usledila, Kolobanov uspeva da uništi 22 nemačke tenka, od kojih je najmanje jedan uništen udarom tenkom o tenk. Kolobanovljev tenk je pretrpeo 135 pogodaka tokom ovog okršaja. Ostala tri sovjetska tenka uspevaju da unište još 16 nemačkih tenkova.

Jedna, kako je opisuju „divlja“ borba, odigrala se na prilazu Moskvi početkom okobra 1941. godine, tokom sovjetskog pokušaja da spreči pad Moskve. Tokom borbi, KV-1 iz sastava 89. samostalnog tenkovskog bataljona, kod Volokolamska, uspeva da iz stroja izbaci deset nemačkih tenkova, pri čemu je zadobio 29 pogodaka. Pravi uspeh KV tenkovi postižu u borbi protiv nemačke pešadije. Većina nemačkih pešadijskih jedinica bila je naoružana protivtenkovskim topom Pak 36, kalibra 37 mm, koji skoro da je bio neupotrebljiv u borbi protiv sovjetskih tenkova T-34 i KV. Na sreću za Nemce, KV tenkovi još uvek nisu bili dostupni u potrebnom broju.

Nakon krvavog debakla u leto 1941. i uporne odbrane ispred Moskve i Lenjingrada u zimu 1941-42, Sovjeti kreću u podmlađivanje tenkovskih jedinica. Po formaciji iz avgusta 1941. tenkovska brigada je bila naoružana sa 93 tenka: 22 tenka T-34, sedam KV-1 i 64 lakih tenkova. Kako su pretrpeli velike gubitke, ovo su bile optimistične brojke, tako da je samo par brigada dostiglo punu popunu. Oko 900 KV tenkova je izgubljeno u borbama 1941, tako da je do kraja godine ostalo samo 600 komada.

Formacija tenkovske brigade je septembra 1941. smanjena na 67 tenkova, među kojima sedam tenkova KV-1. Dalje, samostalni tenkovski bataljoni, koji su formirani sa ciljem pružanja podrške pešadijskim i konjičkim jedinicama, takođe su imali KV tenkove, koji su morali biti izbačeni iz formacije jer ih jednostavno nije bilo za popunu. To je dovelo do negodovanja komandanata pešadijskih jedinica koji su cenili KV tenkove zbog svoje žilavosti i snage; nezanemarljiv je i psihološki efekat koji su ovi tenkovi stvarali kako kod Crvenoarmejaca, tako i kod Nemaca.

Prebacivanje fabrika na Ural izazvalo je privremeni prestanak isporuke tenkova; istovremeno broj tenkova po brigadama pada na svega 27 tenkova, od toga ne više od deset KV tenkova. Ovo stanje se popravlja nakon što se organizuje proizvodnja tenkova na novim lokacijama; broj tenkova po brigadama uskoro raste na 46 tenkova, sa deset KV tenkova.

Tenkovske brigade su imale dva bataljona, svaki sa po jednom četom lakih, srednjih i teških tenkova; četa teških tenkova je u svom sastavu imala dva voda sa po dva tenka i tenk komandira. Četa teških tenkova je zahvaljujući svom oklopu, obično korišćena u protivnapadu.

[Rade]

Verzije tenka

Konstruktorski biro SKB-2 je u Čeljabinsku tokom zime 1941-42. radio na seriji konstrukcija koje su trebale da poboljšaju vatrenu moć KV tenkova.

Jurišni top KV-7

Jedinice Crvene armije su se tokom 1941. sukobile sa nemačkim snagama u čijim se redovima nalazio znatan broj jurišnih topova StuG III. Konstruktorski biro SKB-2, predvođen Moskvinom, odlučuje da projektuje jurišni top bolji od nemačkog. KV-7  je bio KV tenk u verziji jurišnog topa, ali sa više topova umesto jednog, sa koliko je bio naoružan nemački model jurišnog topa. Razrađene su dve varijante. Prva varijanta, koja se nekada označava sa KV-6, bila je naoružana topom kalibra 76 mm u centralnom delu i dva topa kalibra 45 mm na bokovima. Topovi su mogli da dejstvuju salvom, ili pojedinačno, a topovi su bili ugrađeni tako da su imali polje dejstva od 7° u levu i desnu stranu. Druga verzija je bila naoružana sa dva topa kalibra 76 mm, ugrađenim jedan pored drugog. Sovjeti su na brzinu izradili prototipove i poslali ih za Moskvu, kako bi bili prikazani Staljinu. Postojala su ozbiljna razmatranja koja su išla u smeru usvajanja u naoružanje, ali su tehnički problemi koji su se mahom odnosili na lomove sklopova usled neravnomerne sile koja je delovala na kolevke topova prilikom dejstva samo jednim oruđem učinili da se od ovog „konstruktorskog avanturizma“ odustane. Kažu da je i sam Staljin rekao: „Zašto tri topa? Potreban nam je samo jedan, ali bolji!“

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] KV-7

Bacač plamena KV-8

Rad na verziji bacača plamena započet je novembra 1941. u Čeljabinsku, uporedo sa razvojem verzije jurišnog topa KV-7. Tenkovi bacači plamena su bili standardni tenkovi u sovjetskoj predratnoj doktrini upotrebe oklopnih snaga i intenzivno su korišćeni u Finskoj. Bili su zasnovani na tenku T-26, čime su postali i znatno ranjivi na neprijateljsku vatru. Kako bi rešili ovaj problem, Sovjeti su planirali da ugrade bacače plamena na tenkove T-34 i KV. Konstruktori iz Čeljabinska su odlučili da u kupolu KV tenka ugrade bacač plamena ATO-41. Iskustvo iz Finske je pokazalo su tenkovi koji su svojim spoljnim izgledom odavali da se radi o plamenobacačima, gotovo odmah postajali primarni cilj protivtenkovskog oružja. Dalje, bez goriva, ovi tenkovi su bili beskorisni. Prostor koji je zauzimao bacač plamena isključivao je mogućnost korišćenja standardnog tenkovskog topa. Umesto toga je napravljen kompromis, sa bacačem plamena u maloj košuljici desno od blinde topa i top kalibra 45 mm Model 32/38 umesto topa 76 mm. Sovjeti su cev topa kalibra 45 mm zamaskirali košuljicom koja je „igrala“ ulogu topa 76 mm. Tenk KV-8 je u borbenom kompletu imao 92 projektila kalibra 45 mm i 960 litara goriva za bacač plamena. Bacač plamena je mogao da ispaljuje po tri mlaza svakih deset minuta, a svaki mlaz je trošio deset litara goriva. Domet bacača je zavisio od goriva; čist kerozin je obezbeđivao domet od 60 do 65 metara, dok je specijalna mešavina kerozina i nafte obezbeđivala domet od 90 do 100 metara. Tenk bacač plamena KV-8 je prikazan Staljinu, a ovaj ga je odobrio, sa prilično entuzijazma. Proizvodnja tenkova bacača plamena KV-8 započeta je 1942. Osnovna prednost ove verzije bacača plamena u odnosu na bacač plamena na bazi T-34 ogledala se u većem kapacitetu goriva. Ovi tenkovi su se nalazili u jedinicama hemijskih tenkova, obično sa 10 tenkova KV-8 u dve čete i 11 OT-34 u jednoj četi. Iako su ovi tenkovi korišćeni u napadnim borbenim dejstvima, njihova psihološka vrednost je dovela do toga da su korišćeni u širokom dijapazonu operacija.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
KV-8

Haubica KV-9

Iza oznake KV-9 krio se tenk KV-1 naoružan specijalnom verzijom haubice M-30, kalibra 122 mm, namenjene za ugradnju u tenkove. Ova verzija haubice je nosila oznaku U-11. Ova verzija je bila alternativa samohodnim artiljerijskim oruđima, kao što je KV-7. Haubica U-11 kalibra 122 mm je posmatrana kao univerzalno artiljerijsko oruđe, sposobno za upotrebu u protivoklopnoj borbi i za podršku jedinicama pešadije. Ipak, ideja nije bila prihvaćena od strane oklopnih jedinica, pošto su balističke karakteristike ovog oruđa i tenkovskih topova bile različite. Brzina gađanja je usled velike mase projektila bila mala, a i borbeni komplet je bio srazmerno manji. Kao rezultat svega toga, ovaj projekat nije odmakao dalje od prototipa. Kupola tenka KV-9 je 1943. ugrađena na oklopno telo KV-13, kada je poslužila kao platforma za testiranje u projektu razvoja tenkova serije JS.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] KV-9

Raketni lanser KV-1K

KV-1K je bio još jedan pokušaj povećanja vatrene moći tenka; radilo se o standardnom tenku opremljenom lanserima za rakete Kaćuša na oba blatobrana. Na svakom blatobranu su se nalazile po dve kutije i lansirne šine za dve rakete RS-82 po kutiji. Ove rakete su trebale da obezbede dodatnu vatrenu moć pri napadu na utvrđene položaje neprijatelja. Kako su rakete bile neprecizne, ova ideja je ubrzo i odbačena.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[Rade]

Taktički problemi

Komandanti sovjetskih tenkovskih brigada su se sredinom 1942. suočili sa poteškoćama u grupnom korišćenju tenkova. Sovjetske tenkovske brigade su imale najmanje tri tipa tenkova: lake tenkove, srednje tenkove T-34 i teške KV tenkove. To je bila glavobolja za logističare, a često je predstavljao i problem za taktiku upotrebe. Stalno dodavanje oklopne zaštite KV tenkovima bez srazmernog povećanja snage motora, smanjilo je pokretljivost tenkova te su zaostajali za ostalim tenkovima iz brigade. KV tenkovi su bili popularni tokom 1941. i početkom 1942, jer su imali superiorni oklop, ali su Nemci 1942. u naoružanje uveli nove topove i municiju, sa ciljem rešavanja problema oklopa na KV tenkovima. Tako komandant tenkovske brigade koja se borila na Kerču juna 1942. izveštava komandu da je njegov KV probijen novom nemačkom granatom, koja je koristila kumulativni efekat. Ovo je bilo zabrinjavajuće jer je značilo da Nemci mogu da proizvedu ovakav tip municije za svako artiljerijsko oruđe. Dalje, to je bio prvi korak u razvoju efikasnog protivoklopnog oružja namenjenog vojniku-strelcu za vođenje protivoklopne borbe, kao što su Panzerfaust i Panzershreck. Pored toga, Nemci su razvili novi protivtenkovski top Pak 40, kalibra 75 mm i prenaoružali su tenkove PzKpfw IV novim topom kalibra 75 mm.

Sovjetski vojni vrh je pitao komandante brigada za mišljenje u vezi sovjetskih tenkova. Dobili su odgovor da se problem javlja u nejednakoj pokretljivosti tenkova, te laki tenkovi stižu prvi na bojište, pri čemu ne mogu uspešno da se nose sa nemačkim tenkovima; srednji tenkovi T-34 stižu sami za sebe, dok su teški tenkovi negde iza i često lome mostove dok dođu do bojišta, čime jedinice bivaju odsečene. Komandovanje jedinicom je otežano time što su u tenkove ugrađivani različiti radio uređaji, a često ih i nema u tenkovima. Shodno ovim odgovorima, sovjetski vojni vrh dolazi do zaključka da je sovjetskim oklopnim jedinicama potreban jedan, „univerzalni“ tip tenka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Konstruktorski biro SKB-2 je bio zabrinut da bi zahtev za univerzalnim tenkom, pokrenut od strane uticajnih oficira, završio izborom srednjeg tenka T-34. Stoga su konstruktori krenuli sa projektom smanjenja mase teškog tenka KV serije, kako bi se stekli uslovi za smanjenje dispariteta po pitanju brzine kretanja između KV tenkova i T-34. KV sa smanjenim oklopom je dobio oznaku KV-1S. Tokom aprila 1942. je započet i rad na modelu KV-13, što je bio pokušaj razvoja kompaktnije verzije tenka koji bi uz poboljšanje pokretljivosti zadržao postojeću oklopnu zaštitu. Konstruktori su se nadali da će KV-13 biti pravi univerzalni tenk i popuniti prazninu nastalu između srednjih i teških tenkova.

Nova „laka“ konstrukcija

KV-1S je bio pokušaj smanjenja mase tenka KV-1 za pet tona. Jedna od najbitnijih mera za smanjenje mase tenka bila je konstrukcija dosta manje kupole. Oklopna zaštita kupole je vraćena na 75 mm. Zadnji deo kupole je bio nešto modifikovan povećanjem ugla nagiba zadnje ploče, što je za posledicu imalo smanjenje mase. Standardni točkovi su zamenjeni lakšim. Kako bi se poboljšala pokretljivost tenka, pogon je bio potpuno modernizovan, a paket modernizacije je obuhvatio zamenu kvačila i transmisije. Sovjeti su kombinacijom smanjenja mase i poboljšanja pogona popunili prazninu između KV i T-34, delom i zbog toga što je T-34 vremenom postao teži i manje pokretljiv. Jedna od najbitnijih izmena na KV-1S bila je rekonstrukcija kupole, nastala na osnovu lekcija naučenih tokom borbenih dejstava 1941. i 1942. godine. Komandir je oslobođen obaveze punjenja topa; umesto njega, tu dužnost je preuzeo mitraljezac. Komandir je pomeren u zadnju levu stranu kupole, iza nišandžije. Pored toga, komandir je dobio i kupolu za osmatranje, koja mu je pomagala u koordinisanju dejstava sa ostalim tenkovima, kao i u određivanju ciljeva. KV-1S je 20. avgusta 1942. usvojen u serijsku proizvodnju.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Kupola komandira tenka

Nove formacije teških tenkova

Tokom sastanka sa Staljinom septembra 1942, general major Katukov, koji je uspešno upotrebio KV tenkove i T-34 u odbrani Moskve, upitan je za mišljenje o kvalitetu sovjetskih tenkova. Katukov je odgovorio da srednji tenk T-34 ispunjava sve potrebe sovjetskog tenkiste i da se pokazao i dokazao u borbi. Za razliku od njega, KV nije bio omiljen; bio je težak i nezgrapan, neagilan. Često je oštećivao mostove i učestvovao u mnogim nesrećama. S obzirom da je bio naoružan istim topom kao i T-34, Katukov nije video šta je onda prednost KV tenkova nad T-34? Ukoliko bi KV imao snažniji top, većeg kalibra, onda bi mu se i moglo progledati kroz prste kada je reč o problemima. Nakon puno razgovora, oktobra 1942. je naređeno da se KV tenkovi izbace iz formacije mešovitih tenkovskih brigada i umesto toga upotrebe za formiranje samostalnih pukova teških tenkova koji bi bili pod komandom komandanata armija i koristili se za proboje i podršku jedinicama pešadije.

Ironično je da je KV-1S, najpokretljiviji tenk iz serije KV tenkova, pristigao u jedinice Crvene armije u trenutku kada je na ceni ponovo bila oklopna zaštita. Do aprila 1943. je proizvedeno 1370 primeraka KV-1S. Mnogi od njih su isporučeni regularnim tenkovskim brigadama pre nego što je reforma stupila na snagu. Među prvim jedinicama naoružanim ovim tenkovima bile su one određene za protivnapad kod Staljingrada; najpoznatija od njih bila je 121. tenkovska brigada 62. armije.

Univerzalni tenk

Paralelno sa radom na KV-1S, konstruktorski biro SKB-2 je radio i na projektu tenka KV-13. Za razliku od KV-1S, tenk KV-13 je bio potpuno nova konstrukcija tenka. Osnovni cilj razvoja ovog modela tenka bio je razvoj tenka zaštićenog kao KV ali pokretljivog kao T-34. Konstrukcija tenka KV-1 bila je preglomazna da bi ispunila ovaj cilj, tako da su konstruktori morali da projektuju manji tenk. Oklop je  bio debeo 120 mm na prednjoj ploči, 75 mm na bokovima i 85 mm na kupoli, što je grubo gledano bila oklopna zaštita prvog modela tenka KV-1. Ovako dimenzionisana oklopna zaštita trebala je da zaustavi projektil kalibra 88 mm koji bi bio ispaljen u čelo tenka. Posada tenka je smanjena sa pet na tri člana (komandir-nišandžija, vozač i punilac), a projektovan je i novi pogon.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] KV-13

Novi tenk je težio 31 tonu, što je bilo manje za desetak tona od tenka KV-1S, ali i 16 tona manje od osnovnog modela tenka KV-1. Brzina  kretanja je iznosila 55 km/č, što je bilo dosta veća brzina u odnosu na brzinu kretanja KV-1S od 43 km/č ili KV-1, koji se kretao brzinom od svega 35 km/č.

Konstruktorski biro iz Njižneg Tagila, koji je projektovao T-34, juna 1942. se priključuje u trci za univerzalni tenk i razvija svoj model – T-43. Ovaj tenk je projektovan po uzoru na T-34, ali sa mnogo snažnijom oklopnom zaštitom. Međutim, uskoro je postalo jasno da su projekti razvoja univerzalnog tenka otišli u drugom pravcu; oklop je dobio prednost nad naoružanjem, a Nemci su uskoro uveli nove tenkove koji su učinili sovjetske topove 76 mm skoro neupotrebljivim. Pored toga, uspeh KV-1S je doveo do toga da se projekat razvoja KV-13 obustavi.

Nemački odgovor – Tiger I

Nemci svakako nisu bili besposleni dok su Sovjeti razvijali svoje teške tenkove. U vreme pojavljivanja zastrašujućih sovjetskih teških tenkova, Nemci su radili na dva nova tenka, srednjem tenku Panther, koji je trebao da bude pandan sovjetskom T-34 i teškom tenku Tiger I, koji je bio odgovor na sovjetski KV tenk. Prvi je završen Tiger, te je mali broj njih septembra 1942. u sastavu 502. oklopnog bataljona bio angažovan na Lenjingradskom frontu. Crvena armija je znala vrlo malo o ovom tenku sve do sredine januara, kada je jedan od njih zarobljen. Zarobljeni tenk je pod hitno prebačen na poligon Kubinka, gde je detaljno proučavan.

Čeoni oklop nemačkog tenka bio je debeo 100 mm, što ga je činilo neprobojnim za sovjetske tenkovske topove kalibra 76 mm kakvim su bili naoružani svi sovjetski srednji i teški tenkovi. Njegov top kalibra 88 mm bio je sposoban da probije sve sovjetske tenkove koji su se tada nalazili u naoružanju jedinica Crvene armije. Ostaje nepoznanica zašto Sovjeti nisu prenaoružali svoje tenkove topom F-30 kalibra 85 mm, koji je još 1941. bio testiran. Kotin, šef SKB-2 je govorio kako Crvena armija već ima odgovor na nemački novi tenk, misleći na Objekt 220. Jedan od mogućih razloga zapadanja u ovakvu situaciju je stav Glavne artiljerijske uprave koja nije bila voljna da uvede novi kalibar tenkovskog topa, pravdajući se efektima na logistiku?

Na crtaćim tablama su se nalazila dva modela jurišnih topova. Prvi je bio KV-12 naoružan masivnom haubicom kalibra 203 mm, a drugi je bio KV-14 naoružan sa ništa manje impresivnom top-haubicom ML-20, kalibra 152 mm. Projekat KV-12 nikada nije izašao sa crtaće table, dok je KV-14 otišao malo dalje. Iako je prvenstveno bio zamišljen kao jurišni top za zadatke podrške pešadije, Sovjeti su ga posmatrali i kao „protivotrov“ za nemačke teške tenkove. Rad na KV-14 je završen početkom februara 1943. Trzaj top-haubice 152 mm bio je prejak za ugradnju u kupolu nalik KV-2, te je ugrađena u fiksirani kazamat, sličan kao kod nemačkog StuG III. Za šasiju je upotrebljena šasija tenka KV-1S, koja se u to vreme još uvek proizvodila. Državni komitet odbrane 14. februara 1943. donosi odluku da u naoružanje uvede KV-14, kasnije označen sa SU-152. Serijska proizvodnja je započeta 1. marta 1943. u Čeljabinsku. U vreme prekida serijske proizvodnje, do koga je došlo u jesen 1943, proizvedeno je 704 primeraka SU-152.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]