Yukikaze, razarač

Izgrađen 1940, teško naoružani razarač klase Kagero, razarač Yukikaze je tokom Drugog svetskog rata učestvovao u skoro svakoj pomorskoj bici. Preživeo je rat bez ikakvih oštećenja od torpeda, artiljerijskih projektila, avionskih bombi ili mina. Tokom rata je preplovio više od 100 000 nautičkih milja što je bio svojevrstan rekord, bez presedana u japanskoj carskoj mornarici.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Razvoj japanskih razarača

Svega dve godine nakon što su Britanci izgradili svoj pri razarač Havock, japanska mornarica se odlučuje za novu politiku gradnje velikog broja ovog tipa ratnih brodova. Japanci su ispravno verovali da bi ovakva snaga, naoružana torpedima, predstavljati veliku pretnju sovjetskoj ratnoj mornarici.

Shodno planovima pomorske ekspanzije iz 1895. i 1896, japanska carska mornarica je u britanskim brodogradilištima naručila šesnaest razarača, gotovo identičnih britanskim. Već 1902. godine, u japanskim brodogradilištima su položene kobilice za 39 sličnih razarača. Kada je 1904. izbio Rusko-japanski rat, trideset od njih 39 je već bilo uvedeno u naoružanje i uskoro su dobili priliku da se iskažu u bici.

Japanci 1907. započinju gradnju dva razarača klase Umikaze, po uzoru na britansku klasu razarača Tribal. Četiri godine kasnije počinju da grade razarače klase Sakura, deplasmana 600 tona. Obe klase razarača su imale snažnije artiljerijsko i torpedno naoružanje od britanskih razarača klase Tribal, čime je napravljen put za japansku politiku zavisnosti od razarača sa snažnim naoružanjem. Japan je nastavio svoj program gradnje razarača klasama Uranami (907 tona), Tanikaze (1300 tona), Isokaze (1227 tona), Kaba (665 tona), Momi (835 tona) i Nara (850 tona).

U periodu od 1922. do 1927. godine, izgrađeno je devet razarača klase Kamikaze (deplasmana 1400 tona, brzine 37 čvorova), dvanaest razarača klase Mutsuki (deplasmana 1445 tona, brzine 37 čvorova) i osam razarača klase Wakatake (deplasmana 900 tona, brzine 35 čvorova). Razarači klase Kamikaze i Wakatake bili su unapređene verzije klasa razarača Minekaze i Momi. Klasa Mutsuki je bila prva klasa razarača naoružana torpedima kalibra 610 mm, a imala je i veću autonomiju plovljenja od klase Kamikaze.

Razarač „specijalnog tipa“

Pomorski sporazum potpisan u Vašingtonu 1922. godine ograničio je snagu kapitalnih brodova (bojnih brodova i nosača aviona) glavnih pomorskih sila. Shodno tome, japanska mornarica je izradila plan da obezbedi da njihove teške krstarice, razarači i podmornice budu snažnije od suparničkih krstarica, razarača i podmornica.

U skladu sa ovom politikom, japanski admiralitet 1925. zahteva novi program gradnje razarača, deplasmana 1650 tona, koji bi plovio maksimalnom brzinom od 38 čvorova, sa autonomijom od 4 000 nautičkih milja i uz sve to bio naoružan sa šest topova kalibra 127 mm i devet torpednih cevi kalibra 610 mm.

Ovako projektovano naoružanje predstavljalo je za oko 50% veću vatrenu moć u odnosu na klasu Mutsuki; problem je predstavljalo to što je brodski trup morao biti što je više moguće kompaktniji. U skladu sa tim, konstruktori su napravili svoj predlog, uspevši da pomire zahteve admiraliteta sa zakonima struke. Prilikom projektovanja, koristili su iskustva stečena u projektovanju lake krstarice Yubai, gde su koristili svaku priliku da umanje masu tokom projektovanja trupa; tim brodom su uspeli da zapanje svet, pošto su uspeli da primene smanjenje masa, bez gubitaka u čvrstoći trupa.

Naoružanje ovog razarača bilo je bez presedana. Po projektu, razarač je dobio tri dvocevne kupole naoružane topovima kalibra 127 mm, koje su bile raspoređene jedna na pramcu i dve na krmi, jedna iznad druge. Torpedno naoružanje se sastojalo od tri trocevna torpedna aparata kalibra 610 mm; jedan se nalazio između prvog i drugog dimnjaka, i dva iza drugog dimnjaka. Spremište za rezervna torpeda se nalazilo na bokovima, u visini drugog dimnjaka i sa leve strane druge artiljerijske kupole.

Ovaj projekt razarača je postao poznat kao razarač „specijalnog tipa“ ili klasa Fubuki. Razarači izgrađeni u ovoj klasi se mogu podeliti, shodno datumu završetka gradnje, u tri tipa. Prvih deset, klasifikovanih kao Mark I, bili su naoružani topovima A-tipa, kalibra 127 mm, koji su mogli da zauzmu maksimalnu elevaciju od 55°; stanica za upravljanje vatrom nalazila se iznad komandnog mosta i bila je otvorena; imala je jedan daljinomer. Sledećih deset razarača, označenih kao Mark II, bili su naoružani topovima 127 mm, B-tipa, koji su zauzimali elevaciju nezavisno jedan od drugog topa, i to do maksimalnog ugla elevacije od 75°. Poslednja četiri razarača, potklase Mark III, razlikovali su se po štitovima na torpednim aparatima, jačim pogonskim kompleksom, kao i smanjenim pramčanim dimnjakom.

Efekti Pomorskog sporazuma iz Londona

Kao rezultat Pomorskog sporazuma iz 1930, deplasman razarača je ograničen na 1850 tona; ukupna tonaža japanskih razarača bila je ograničena na 105 500 tona, što je iznosilo 70,4 % tonaže američih razarača.

Ograničenje po pitanju razarača stavilo je japansku mornaricu u nezgodnu poziciju, pošto nisu više mogli da grade teške razarače; mogli su da grade razarače deplasmana do 1500 tona deplasmana. Očigledno je da su japanski konstruktori zapali u velike probleme, pošto je trebalo projektovati razarač vatrene moći jednake razaračima „specijalnog tipa“, ali zapakovanog u manje dimenzije. Japanski admiralitet je predložio deplasman od 1400 tona, na koji je konstruktorsko odeljenje odgovorilo projektom razarača klase Hatsuharu; ovaj razarač je imao traženi deplasman od 1400 tona, maksimalne brzine plovljenja od 36,5 čvorova i bio je naoružan sa pet topova kalibra 127 mm i 18 torpednih cevi kalibra 610 mm. U poređenju sa svojim prethodnikom, klasa Hatsuharu je imala jedan top manje, dok je ostalo naoružanje bilo slično. Topovi, iako istog kalibra, bili su moderniji i snažniji od onih na razaračima „specijalnog tipa“. Jedna od novina na razaračima klase Hatsuhare bio je sistem za punjenje torpednih cevi, koji je omogućavao punjenje torpednih cevi i tokom dejstva.

Ugradnja snažnog naoružanja na brodu relativno malog deplasmana nije prošla bez uticaja na stabilitet broda. Kako bi se izborili sa time, širina broda je povećana, a gaz načinjen manjim. Ovakav potez je za posledicu imao to da je bok iznad vodene linije bio mnogo veći u odnosu na deo ispod vodene linije, što će kasnije dovesti do ozbiljnih problema.

Japanci su 1932. godine, pod okriljem programa ekspanzije flote iz 1931, započeli gradnju 12 razarača klase Hatsuharu. Prva dva razarača iz klase, Hatsuharu i Nenohi, bili su završeni već naredne godine, a nakon pomorskih ispitivanja je utvrđeno da su stabilni. Time je priznata sposobnost Japanaca da prevaziđu ozbiljan hendikep u brodogradnji koji je nastao Pomorskim sporazumom iz Londona. Ipak, ovo „priznanje“ bilo je kratkog veka, s obzirom da se jedan od „mini“ razarača, razarač Tomozoru 13. marta 1934. prevrnuo tokom manevara koji su izvođeni po teškom moru. On je bio jedan od nekoliko mini razarača projektovanih po istom principu kao i klasa Hatsuharu, sa maksimalnim naoružanjem u malom trupu. U stvari, masa naoružanja ugrađenog na razarač Tomozuru činila je 22,7 % deplasmana. Ova nesreća je bila veliki šok za japansku mornaricu. Reputacija japanske brodograđevinske tehnologije, sposobne da izgradnje brod za budućnost, pokazala se kao neosnovana. Bilo je jasno, čak i laiku, da ukoliko je Tomozuru imao problema sa stabilnošću, iste probleme imaju i drugi razarači iz klase, kao i razarači građeni po istom principu. Sprovedena je sveobuhvatna istraga, koja je za rezultat imala izvršenje drastičnih modifikacija na razaračima klase Hatsuharu. Demontiran je jedan trocevni torpedni aparat, zajedno sa uređajem za punjenje torpedima, a jednocevi top kalibra 127 mm je pomeren ka krmi. Nadgrađe, dimnjaci i jarboli su sniženi, a na dnu trupa je dodat balast. Stabilnost broda je nakon ovih izmena znatno poboljšana, iako je maksimalna brzina plovljenja smanjena na 34 čvorova.

Nakon incidenta sa razaračem Tomozuru, dalja izgradnja razarača klase Hatsuharu je zaustavljena, a preostalih šest razarača iz klase je u potpunosti rekonstruisano, pri čemu dobijaju i novu oznaku – klasa Shiratsuyu.

Incident sa Četvrtom flotom

Tokom manevara, brodovi Četvrte flote su 26. septembra 1935. bili pogođeni strahovitim nevremenom. Brodovi su se ubrzo našli u talasima visine i do 15 metara. Najozbiljnija oštećenja među razaračima zadobili su upravo razarači „specijalnog tipa“, i to Yugiri i Hatsuyuki, koji su ostali bez pramca. Japanska mornarica je u ovom incidentu doživela još jedan ozbiljan udar; dva najmodernija razarača su bila prepolovljena na teškom moru, bez susreta sa neprijateljem. Sprovedene su ozbiljne istrage koje su pokazale da su, pored nepovoljnih karakteristika talasa koje je prouzrokovao tajfun, razarači klase Fubuki („specijalni tip“) nedovoljne čvrstine trupa te stoga nisu izdržali plovidbu po teškom moru. Jednostavno, prilikom projektovanja broda, konstruktori nisu uzeli u obzir da bi se brod mogao naći na talasima ove konfiguracije

Nakon ovog incidenta, japanska mornarica je izvršila smotru svih brodova koji su se nalazili u operativnoj upotrebi, onih koji su bili u fazi gradnje, ali i onih koji su bili u fazi projektovanja. Smotra je pokazala da razarači klase Fubuki nisu bili jedini brodovi sa nedovoljnom čvrstinom trupa. Stoga su sva vojna i civilna brodogradilišta bila uposlena na ojačavanju brodskih trupova kako bi se obezbedila žilavost za plovidbu po teškom moru na Tihom okeanu. Projekat razarača Shiratsuyu je takođe izmenjen.

Razarači klase Asashio i problemi u projektovanju

Neposredno pred povlačenje Japana iz Pomorskog sporazuma, japanska mornarica odlučuje da gradi nove razarače deplasmana 1700 tona; u periodu od 1937. do 1939. izgrađeno je deset razarača klase Asashio, deplasmana 1961 tona. Tokom gradnje ovih razarača. posebnu pažnju su obratili na mere za obezbeđenje potrebne stabilnosti broda i čvrstinu trupa. Iako su zadovoljili po ovim pitanjima, tokom operativne upotrebe na videlo će izaći drugi problemi.

Prvi problem se javio u vidu projektovanja kormilarskog sistema; naime, krug okreta je bio mnogo veći od projektovanog. Problem je rešen ugradnjom krmenog zrcala, što će uticati donekle i na manje povećanje brzine plovljenja.

Drugi problem se pojavio krajem 1937. i poticao je od neispravne turbine; uočene su neispravnosti na lopaticama rotora turbine srednjeg pritiska. Uzrok nije odmah otkriven, ali je kasnije otkriveno da oštećenja potiču od sinhronizacije vibracija rotora turbine i lopatica; turbine na svim razaračima klase Asashio su modifikovane.

Razvoj torpeda sa kiseonikom

Japanska mornarica je tokom 1926. godine započela istraživanje na polju torpeda sa kiseonikom. Svi eksperimenti su bili neuspešni i završavali su se eksplozijama. Krajem 1927. godine u Japan stižu izveštaji da Britanci razvijaju torpeda sa pogonom na kiseonik, tako da Japan ponovo pokreće rad na projektovanju torpeda na kiseonik. Ovog puta odlučuju da za pogon koriste čist kiseonik. Nakon brojnih eksperimenata, od kojih su se brojni završavali eksplozijama, odlučili su da se za startovanje torpeda koristi vazduh, a da se potom ubacuje čist kiseonik. Na ovaj način, japanska mornarica je postigla uspeh i time postala konstruktor prvog torpeda na kiseonik.

Nakon dugog ispitivanja, novo torpedo je 1938. godine usvojeno u naoružanje pod oznakom „Type 93 Mark I Torpedo“. Ovim torpedom prvo su bile naoružane teške krstarice, a tri godine kasnije, 1940. na red za naoružavanje ovim torpedima došli su i razarači. Razarači klase Hatsuharu i Shiratsuyu su morali da pretrpe određene izmene kako bi mogli da koriste novo torpedo, dok su razarači klase Asashio bili modifikovani tokom same gradnje.

Posedovanje ovog torpeda Japanci su držali u strogoj tajnosti; menjali su mu ime, nisu ga označavali kao torpedo na kiseonik, umanjivali su mu brzinu i ostale karakteristike itd.

Razvoj razarača klase Kagero

Izašavši iz Pomorskog sporazuma 1937, Japan je bio oslobođen ograničenja u pogledu gradnje ratnih brodova. Konstruktori brodova su bili slobodni da projektuju u potpunosti nove brodove, koristeći svo svoje znanje i iskustvo koje su ranije stekli. Klasa Kagero je bila prva klasa razarača koja je projektovana pod novim okolnostima; samim tim, bili su konačan odgovor na zahteve japanske carske mornarice.

Osnovni plan

Japanska mornarica je u planu ekspanzije flote za fiskalnu godinu 1937. odlučila da gradi 15 razarača klase Kagero. Ovi razarači su trebali da plove brzinom većom od 36 čvorova, ploveći brzinom od 18 čvorova trebali su da prevale 5 000 milja, trebali su da budu naoružani kao i razarači klase Fubuki, a trup je trebao da bude veeći od trupa razarača te iste klase.

Odsek za mornaričke konstrukcije je zaključio da ne može da izađe u susret svim zahtevima istovremeno, te je predložio dva alternativna rešenja: ili će razarač ploviti brzinom od 35 čvorova, ili će autonomija biti 4500 milja. Admiralitet je bio priklonjeniji prvoj alternativi, te je na osnovu toga projektovana sledeća lista zahteva: deplasman broda od 2000 tona, maksimalna brzina 35 čvorova, autonomija od 5000 milja, naoružan sa šest topova kalibra 127 mm, četiri topa kalibra 25 mm i 16 torpednih cevi kalibra 610 mm.

Struktura trupa

Kako bi obezbedili stabilnost, usvojen je provereni oblik trupa, nešto kraći i većeg gaza u odnosu na širinu. Upotrebljena je ravna krma kako bi se umanjio otpor pogona. Krma ovog oblika je obično problematična pri vožnji krstarećom brzinom, ali u ovom slučaju konstruktori su mogli da prevaziđu ovaj problem smanjenjem otpora pogona pri krstarećim brzinama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Krmena sekcija broda

Varenje je maksimalno korišćeno prilikom gradnje ovih razarača. Iako je japanska mornarica imala otpora prema varenju nakon incidenta Četvrte flote, neophodnost smanjenja mase dala je na značaju ovoj tehnologiji spajanja metala. Tako je varenje primenjeno u izradi konstruktivnih elemenata brodskog trupa, vodonepropusnih pregrada, delova sekundarne palube… Oplata, uzdužni elementi palube i gornje palube, sem pramčanih i krmenih završetaka, izrađeni su na „staromodan“ način.

Pogonski kompleks broda

Pogonski kompleks broda se sastojao od turbina snage 52 000 KS. Para za turbine se obezbeđivala putem tri kotla. Ovaj sistem pogona se odlikovao manjom potrošnjom goriva: pogon na razaračima klase Kagero imali su za 21,5% manju potrošnju goriva od razrača klase Fubuki. Masa pogonskog kompleksa je iznosila 667 tona.

Naoružanje

Naoružanje nove klase razarača bilo je slično naoružanju razarača klase Asashio, ali sa brojnim unapređenjima. Glavna brodska artiljerija se sastojala od šest topova kalibra 127 mm, raspoređenih u tri dvocevne kupole; jedna kupola se nalazila na pramcu, a druge dve na krmi, u položaju jedna iznad druge. Maksimalna elevacija koju su topovi glavne brodske artiljerije mogli da zauzmu iznosila je 55°, dok je maksimalna daljina gađanja iznosila 18 000 metara.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pramac razarača Yukikaze sa uočljivim pramčanim topovima 127 mm.

Protivavionsko naoružanje koje je brod dobio u novogradnji nije bilo posebno snažno i sastojalo se od dva dvocevna topa kalibra 25 mm, koji su se nalazili na oba boka, u visini drugog dimnjaka. Ovako ugrađeno protivavionsko naoružanje biće i jedan od ozbiljnijih problema sa kojima će se suočiti brodovi ove klase na početku svog borbenog angažovanja.

Kao i razarači klase Asashio, i razarači klase Kagero su bili naoružani sa dva četvorocevna torpedna aparata kalibra 610 mm; jedan je bio ugrađen između dva dimnjaka, dok je drugi bio odmah iza drugog dimnjaka. Oprema za punjenje torpednih aparata je takođe bila nešto modernizovana.

Iako je imao sistem sonara, ovi brodovi su po ovom pitanju bili inferiorni u odnosu na druge mornarice sveta. Zajedno sa nedostatkom radara, ova inferiornost je učinila ove brodove manje efikasnim nego što bi stvarno bili.

Performanse

Petnaest razarača klase Kagero je izgrađeno u periodu od 1939. do 1941. godine. Narednim planom razvoja flote bila je predviđena gradnja još tri razarača, i oni su izgrađeni 1941, tako da je ukupno bilo 18 razarača klase Kagero.

Tokom ispitivanja prvih razarača iz klase, otkrivene su dva manje greške; nemogućnost dostizanja maksimalne brzine plovljenja od 35 čvorova i pogrešna procena utroška goriva. Prva greška je nastala zbog lošeg oblika propelera, čijom je zamenom smanjena kavitacija, a brzina broda je povećana na 35,5 čvorova. Drugi problem nije otklanjan, pošto je umesto tražene i projektovane autonomije od 5000 milja, autonomija iznosila 6053 nautičkih milja.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Razarač klase Kagero u punoj brzini

Japanska flota je smatrala Kagero klasu idealnim razaračima, te je njihovo prisustvo privlačilo pažnju velikih pomorskih sila. Amerikanci su odgovorili razaračima klase Fletcher, a Britanci klasom Battle.

Operativna upotreba razarača Yukikaze

Razarač Yukikaze je izgrađen kao osmi brod iz klase Kagero. Kobilica je položena 2. avgusta 1938. godine u pomorskom arsenalu Sasebo, da bi 24. marta 1939. godine bio porinut u more. Opremanje broda je trajalo do 20. januara 1940, kada je i zvanično uveden u sastav 16. diviziona razarača 2. skvadrona razarača.

U to vreme, 2. skvadron razarača bio je elitna jedinica razarača; japanski mornarički krugovi su u toj jedinici videli snagu koja će u noćnom boju uništiti glavninu neprijateljske flote upotrebom snažnog torpednog naoružanja.

U trenutku izbijanja rata, skvadron se sastojao od 10 razarača klase Kagero i šest razarača klase Asashio. Zahvaljajući napornoj obuci, pripadnici ove jedinice su na kraju 1941. bili ubeđeni da je njihova borbena sposobnost bez premca.

Prva borbena akcija u kojoj je učestvovao razarač Yukikaze bilo je iskrcavanje kod Legaspija, na Filipinima. Yukikaze je plovio u grupi sa lakom krstaricom Nagara, razaračima Yamakaze, Suzukaze, Kawakaze, Umikaze, Tokitsukaze, tenderima za hidroavione Mizuho i Chitoze, dva minolovca, dva patrolna i sedam transportnih brodova, sa zadatkom podrške iskrcavanju. Nakon toga, učestvuje u podršci serije desanata na Sulavezi kod Manadoa (od 9. do 14. januara 1942), kod Kendarija, takođe na Sulaveziju (od 21. do 27. januara), indonezijsko strvo Ambon (od 28. januara do 4. februara), kod Kuponga na ostrvu Timor (od 17. do 23. februara). Tokom svih ovih akcija, brodovi nisu naišli na neprijateljske brodove.

Bitka u Javanskom moru

Bitka u Javanskom moru je bila zapravo prvo borbeno angažovanje razarača Yukikaze. Savezničke snage, sastava dve teške krstarice, tri lake krstarice i devet razarača, sukobile su se sa japanskim snagama koje su brojale dve teške krstarice, dve lake krstarice i 14 razarača. koji su podržavali iskrcavanje na Javu. Jedan od četrnaest razarača bio je i razarač Yukikaze.

Bitka je započeta razmenom vatre između teških krstarica sa obe strane, nakon čega su lansirana torpeda sa japanskih krstarica i razarača. Jedno od torpeda lansiranih sa japanske krstarice potapa holandsku krstaricu Kortenaer; torpeda sa razarača nisu imala nikakav učinak. Razarači su bili predaleko od ciljeva, a upaljači na torpedima su bili preosetljivi tako da je većina njih eksplodirala dok su torpeda bila u vodi.

U noćnom okršaju koji je usledio, japanska grupa teških krstarica je ostvarila veliki uspeh sa svojim torpedima na kiseonik, potopivši holandske krstarice De Ruyter i Java. Grupa razarača, uključujući i razarač Yukikaze, nije učestvovala u ovom okršaju.

Yukikaze se 3. marta 1942. severno od Surabaje sukobio sa američkom podmornicom USS Perch i potopio ga artiljerijskom vatrom. Nakon toga se angažovao u podršci iskrcavanja na zapadni deo ostrva Nova Gvineja, nakon čega je otplovio za Japan kako bi se pripremio za narednu bitku.

Bitka za Midvej

U ovoj operaciji, u kojoj su ostali bez četiri nosača aviona, japanska Kombinovana flota je pretrpela potpuni poraz. Od tog momenta, može se reći, da je ratni uspeh za Japance krenuo silaznom putanjom. Tokom ove bitke, Yukikaze je imao sporednu ulogu, podržavajući iskrcavanje na Midvej sa baza na Sajpanu.

Japanski nosači aviona su 13. jula 1942. reorganizovani 3. flotu, kako bi činili udarnu snagu Kombinovane flote. Brzi bojni brodovi, teške krstarice i razarači bili su snahe podrške 3. flote nosača aviona. Šesnaest razarača klase Kagero i Yugumo formirali su grupu razarača, koja će postati poznata kao 10. skvadron razarača; u njegovom sastavu se našao i Yukikaze.

Gvadalkanal i Solomonova ostrva

Bojište se sada preselilo na Solomonova ostrva, gde su Saveznici avgusta 1942. izvršili iznenadno iskrcavanje na Gvadalkanal. Japanci su se očajnički borili da preokrenu tok rata u svoju korist.

Između japanskih i američkih pomorskih snaga je 26. oktobra 1942. severoistočno od Solomonovih ostrva došlo do sukoba. Japanci su u ovoj bici uspeli da potope američki nosač aviona USS Hornet i razarač USS Porter, dok je nosač aviona USS Enterprise oštećen. Japanci su u bici imali nekoliko lakše oštećenih brodova.

Nakon uspešnog vazdušnog napada na nosače, Yukikaze se pridružio napadu na američku flotu, kada je svedočio kraju američkog nosača aviona.

Japanski bojni krstaši Hiei i Kirishima su u noći 13. novembra otvorili snažnu vatru na američke položaje na Gvadalkanalu, kako bi uništili poletno sletnu stazu. U blizini ostrva se u toku noći rasplamsala bitka, gde je Yukikaze bio u grupi od osam razarača, direktno uključenih u bitku. Yukikaze je tokom ove bitke ispalio 374 projektila kalibra 127 mm, a priznato joj je potapanje dva američka razarača, USS Barton i USS Laffey. Tokom iste noći, bojni krstaš Hiei je teško oštećen, a razarači Yudachi i Akatsuki su potopljeni. Gubici američke strane su bili znatn oteži: dve krstarice, USS Helena i USS Juno, zajedno sa četiri razarača, USS Barton, USS Cushing, USS Laffey i USS Honsen, potopljeni su, dok su dve krstarice, USS Portland i USS San Francisco i tri razarača USS Aaron Ward, USS O’Bannon i USS Sterett, teško oštećeni.

Yukikaze ujutru sa još jednim razaračem ostaje radi obezbeđenja teško oštećenog bojnog krstaša Hiei. Kako nije bilo nade za spašavanje bojnog broda, Yukikaze prekrcava posadu bojnog broda, nakon čega ga potapa torpedima. Nakon svega, Yukikaze 10. decembra 1942. odlazi za Japan radi popravke kotla, koji je oštećen bliskim promašajem avio bombe.

Evakuacija sa Gvadalkanala

Japanska mornarica je morala da mobiliše sve operativne razarače kako bi evakuisala premorene i izgladnele trupe sa Gvadalkanala. Nakon uplovljenja u luku na ostrvo Truk 23. januara 1943, Yukikaze učestvuje u prvoj evakuaciji 1. februara, a tri dana kasnije u drugoj evakuaciji sa ostrva. Razarač Yukikaze nije učestvovao samo u poslednjoj evakuaciji, koja je sprovedena 7. februara. Kako je evakuacija izvršena u uslovima narastajuće američke vazdušne premoći i stalne opasnosti od američkih brodova, uspešna evakuacija se smatra jednim od najuspešnijih akcija japanskih razarača.

Vazdušni napad

Yukikaze je sa još sedam drugih razarača pratio konvoj od osam transportnih brodova, na kojima se nalazilo pojačanje za Lae u istočnoj Novoj Gvineji. Tokom prolaska kroz Bizmarkovo more, sastav je napala grupa američkih bombardera B-25, koji su koristili novu tehniku bombardovanja sa male visine. Suočeni po prvi put sa novim načinom bombardovanja, japanski razarači nisu mogli da izbegnu napadače; potopljena su četiri razarača i svi transportni brodovi. Od svih japanskih brodova, samo je Yukikaze ostao netaknut.

Nakon pada Gvadalkanala, Japanci su pokušali da uspostave novu liniju odbrane, te je tako Yukikaze dobio zadatak eskorta u području, prvo za Solomonova ostrva, potom za Novu Gvineju i Novu Britaniju. Yukikaze je stalno bio angažovan, pošto su u to vreme japanski razarači postali radni konji japanske carske mornarice.

Prvi remont

U vreme iznenadnog američkog iskrcavanja na ostrvo Atu (Aleutska ostrva) početkom maja 1943, razarač Yukikaze se nalazio u svojoj matičnoj luci, pripremajući se za protivnapad. Kada je plan konačno bio gotov, Yukikaze je otišao u Kure na preko potreban remont

Tokom remonta, Yukikaze dobija dvocevni top kalibra 25 mm ispred komandnog mosta, dok su dvocevni topovi kalibra 25 mm koji su se nalazili na bokovima u visini drugog dimnjaka bili zamenjeni trocevnim, istog kalibra. Na mostu je ugrađen radar

Nakon završetka remonta, Yukikaze isplovljava kao pratnja bojnog broda Kongo za atol Truk. Krajem juna, prati pojačanje koje su Japanci uputili na ostrvo Nauru u centralnom Pacifiku.

Nakon što su Saveznici 30. juna 1943. pokrenuli novu ofanzivu na Novu Džordžiju, Yukikaze dobija naređenje da prati tešku krstaricu Chokai za Rabaul, čime je razarač dobio novu priliku za okršaj sa neprijateljem.

Zaliv Kula: Bitka protiv kvota

Nakon što su se savezničke snage iskrcale na Novu Džordžiju, situacija na kopnu i na moru se odvijala vrlo brzo. Japanski pokušaji slanja pojačanja imala su kao rezultat seriju pomorskih bitaka, većinom u zalivu Kula. Yukikaze je učestvovao u noćnoj bici 12. jula, takođe u zalivu Kula. Na strani saveznika nalazio se plovni sastav jačine tri lake krstarice i deset razarača, dok su se u sastavu japanskih snaga nalazili laka krstarica Jintsu, razarač Yukikaze, dva razarača klase Yugumo, zatim po jedan razarač klase Shiratsuyu i Mutsuki.

Uprkos nepovoljnom brojčanom odnosu, japanski sastav je prihvatio borbu i sa daljine od 5 000 metara lansirao salvu torpeda, čime su uspeli teško da oštete laku krstaricu USS Leander. Iako je komandni brod sastava, krstarica Jintsu bila oštećena, Yukikaze i ostali razarači su ponovo napunili torpedne aparate, približili se američkim brodovima i ponovo lansirali torpeda. Saveznici, nesvesni brzine kojom Japanci mogu da napune torpedne aparate, bili su potpuno iznenađeni. Tako je američki razarač USS Gwin potopljen, dok su USS Honolulu i USS St Louis teško oštećeni. Ovaj okršaj će se pokazati kao poslednji u kome je Yukikaze učestvovao.

Drugi remont

Na svoj drugi remont, Yukikaze odlazi krajem avgusta 1943; tokom remonta, druga kupola sa topovima kalibra 127 mm je uklonjena i na njeno mesto su ugrađena dva trocevna topa kalibra 25 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Yukikaze nakon uklanjanjnja kupole sa topovima 127 mm

U isto vreme je ugrađen i radar površinske situacije Type 22 i radar vazdušne situacije Type 13; ugrađen je i novi model sonara. Remont je završen početkom oktobra.

Marijanska i Karolinska ostrva

Japanci su i dalje pokušavali da ojačaju liniju odbrane, tako da je Yukikaze stalno bio angažovan na pratnji konvoja sa jedinicama i zalihama. Do aprila 1944. učestvuje u pratnji konvoja za Singapur, Truk, Gvam i Sajpan.

Vrlo snažne američke snage su u proleće 1944. ugrozile ovu liniju odbrane, te su Japanci isplanirali da se jednom za svagda obračunaju koristeći nosače aviona i glavninu flote. Shodno tome, napravljen je plan i krenulo se sa dnevnim i noćnim vežbama. Razarač Yukikaze je dobio zadatak da obezbeđuje nosače aviona.

Snagama se pridružuje sredinom maja, kada dolazi do jednog nesrećnog slučaja. Naime, razarač greškom prelazi preko plićine i oštećuje listove propelera, tako da je mogao da plovi maksimalnom brzinom od svega 25 čvorova. Shodno novonastalim okolnostima, dobija zadatak da prati grupu od dva tankera.

Tokom bitke zapadno od Marijanskih ostrva, koja se odigrala 19-20. juna 1944, japanska Kombinovana flota je poražena. U veče 20. juna, grupa tankera je napadnuta iz vazduha. Jedan tanker je potopljen, a drugi je bio toliko oštećen da je morao biti potopljen torpedima sa razarača Yukikaze. Sa demoralisanom posadom, Yukikaze plovi za matičnu luku.

Treći remont – potom Samara i Lejte

Yukikaze vreme od 5. jula do 15. avgusta provodi na remontu; istovremeno je izvršena i treća modifikacija; ugrađeno je dodatnih 15 jednocevnih protivavionskih topova kalibra 25 mm. Pokušana je i modifikacija radara Type 22, kako bi se mogao koristiti i za upravljanje vatrom, ali na taj način dobijena preciznost nije bila zadovoljavajuća.

Sledeći susret razarača Yukikaze sa neprijateljem dogodio se krajem oktobra 1944. u bici kod Samare. U očajničkom pokušaju da preokrenu tok rata, Japanci su koristeći samo površinske brodove, izvršili smeo napad na američki mostobran na filipinskom ostrvu Lejte. Razarač Yukikaze se nalazio među brodovima koji su se neopaženo probili do ostrva, da bi se u rano jutro 25. oktobra sukobili sa američkom grupom nosača aviona.

Japanska mornarica nije mogla da pošalje u napad avione sa nosača aviona, što je bila posledica junskog poraza u Filipinskom moru. Mornarička avijacija sa kopna, zajedno sa avionima armijskog vazduhoplovstva, nije bila dorasla američkim snagama. Uprkos tome, nakon što su ih identifikovali, Japanci odlučuju da upotrebe sve efektive i napadnu svog glavnog neprijatelja – američke nosače aviona.

Laka krstarica Yahagi, komandni brod 10. skvadrona razarača, Yukikaze i još tri razarača iste klase, lansiraju svoja torpeda na neprijatelja u povlačenju. Ova taktika nije imala uspeha, te su četiri razarača skoncentrisala svoju vatru na američki razarač USS Johnston, koji se okrenuo ka njima i uspevaju da ga potope. Ovo će se pokazati i kao poslednja prilika da je Yukikaze iskoristio svoje topove da potopi neprijateljski brod.

Japanci su se povukli nakon dvoipočasovne borbe. Iako su potopili jedan eskortni nosač aviona i jedan razarač, japanske snage su pretrpele nenadoknadive gubitke. Svega par brodova je prošlo neoštećeno, među njima je bio i Yukikaze.

Povratak u Japan

Japanska mornarica je donela odluku da se brodovi sa Bornea vrate u Japan po grupama. Yukikaze je pratio bojne krstaše Kongo i Haruna; na putu za Japan, bojni krstaš Kongo je u noći 20. novembra potopljen torpedima sa podmornice u Tajvanskom prolazu. Yukikaze i Haruna uplovljavaju u svoju luku 23. novembra.

Nakon povratka, Yukikaze ima vro malo odmora. Napadi podmornica i avijacije su se odvijali neprekidno. Kao jedan od upotrebljivih razarača, Yukikaze učestvuje u čitavom nizu pratnje plovnih sastava. Tokom jednog od zadataka, Yukikaze svedoči potapanju nosača aviona Shinano, nakon čega se 30. novembra vraća u luku Kure.

U Kureu, razarač Yukikaze dobija novi model sonara Type 3. Nakon preko potrebnih popravki, Yukikaze isplovaljava na zadatak eskorta konvoja sa Tajvana za Japan, nakon čega služi kao brod meta za obuku jahaćih torpeda. U to vreme čak ni japansko Unutrašnje more nije više bilo bezbedno za japanske brodove, tako da je Yukikaze mrao sa vremena na vreme da se brani od američkih bombardera.

Ivo Džima i Okinava – očajnička odbrana

Ivo Džima je pala, a napad na Okinavu bio je neizbežan. Sa ostacima nekadašnje flote, japanska mornarica je prvobitno planirala da brani ostrvo samo sa avionima sa kopna. Međutim, kada je 1. aprila 1945. započelo iskrcavanje američkih snaga, Japan je izvršio poslednji, očajnički napad na mostobran sa svim pomorskim snagama koje je mogao prikupiti. Napadi iz vazduha bili su ojačani kamikazama.

Fatalna misija bila je poverena Drugoj floti, svemu što je mogla mobilisati iz sastava nekada moćne japanske carske mornarice. U napadu su angažovani bojni brod Yamato, laka krstarica Yahagi i osam razarača među kojima se našao i Yukikaze. U kasno posle podne 6. aprila ovaj sastav isplovljava sa sidrišta i uzima kurs ka Okinavi. Već sutradan dolaze pod udar američkih aviona sa nosača aviona. Bez vazdušne zaštite, japanski brodovi su bili prinuđeni da se brane samo protivavionskim topovima i mitraljezima. Američki avioni su ih jednostavno nadvladali; Yamato i Yahagi su konačno savladani i potopljeni. Potopljeno je i četiri razarača. Peti razarač je osakaćen i kao takav je krenuo u povlačenje. Svega tri razarača je ostalo neoštećeno, među njima naravno i Yukikaze.

Poraz

Očajnički, ali beskorisni pokušaj, označio je kraj japanske flote. Par preostalih brodova je potražilo zaštitu protivavionskih topova sa kopna, manje ili više uspešno. Yukikaze je bio vezan u Maizuru, pomorskoj bazi u Japanskom moru; izbor luke je bio dobar, pošto je samo jednom morao da se brani od napada iz vazduha.

Japan je kapitulirao 15. avgusta 1945. godine.

Yukikaze je kapitulacija zatekla na vezu u luci Maizuru, kao jedinog preživelog razarača iz klase, bez umanjenih borbenih sposobnosti.

Posleratne aktivnosti

Nakon rata, ratni brodovi su upotrebljeni za repatrijaciju japanskih vojnika i civila iz prekomorskih zemalja. Yukikaze, zahvaljujući stanju u kome je bio, odmah je uključen u repatrijaciju ljudstva. U Maizuru je izvršena demontaža naoružanja. U periodu od 10. februara 1946. do 18. decembra iste godine, Yukikaze je obavio 15 zadataka repatrijacije, prevezavši 13 056 ljudi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Yukikaze sa demontiranim naoružanjem

Sledeća faza je bila repatrijacija savezničkih vojnika. Posada razarača je obavila svoj zadatak profesionalno; saveznički vojnici su opisivali razarač kao najbolji brod za repatrijaciju. Brod je tokom repatrijacije bio predmet inspekcija mnogih savezničkih delegacija, koje su između ostalog zabeležile da je „veliko iznenađenje videti ovako dobro održavani brod poražene nacije“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Na zadatku repatrijacije.

Yukikaze je na kraju predat Kini. Iz luke Sasebo je isplovio 1. jula 1947, da bi u Šangaj ulovio 3. jula. Tri dana kasnije je izvršena zvanična primopredaja kineskoj mornarici, kojom prilikom dobija ime Tang Yan.

Kraj razarača

Kao Tang Yan, razarač je naoružan dvocevnim topovima kalibra 127 mm (tri dvocevne kupole) i sa osam topova 25 mm. Tokom 1956. godine izvršena je zamena naoružanja sa tri jednocevna topa 127 mm, dva jednocevna topa kalibra 76,2 mm i 17 topova kalibra 40 mm. Razarač ostaje u operativnoj upotrebi kineske ratne mornarice do 1965. godine; maja 1970. je nasukan usled oluje, nakon čega je doneta odluka da bude izrezan u staro gvožđe.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Razarač kineske RM, Tang Yan

Kina je 1971. godine, kao znak dobre volje, vratila Japanu sidro i list kormila sa razarača, koji se danas nalaze u Pomorskom muzeju u Etadžimi.

	Author	Topic: Yukikaze, razarač (Read 553 times)
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.