Westland Whirwind, britanski dvomotorni teški lovac, prvi put je poleteo 1938. godine, kada će se pokazati kao jedan od najbržih borbenih aviona u svetu, a sa četiri automatska topa Hispano-Suiza 404 u nosu bio je i najsnažnije naoružan.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
RazvojKonstruktori aviona su sredinom tridesetih godina shvatili da je povećana brzina leta aviona za posledicu dobila znatno kraće vreme dejstva naoružanjem lovačkog aviona. Samim tim, to je dalje za posledicu imalo smanjenje broja metaka koji bi pogodili cilj, a ujedno i obezbedili obaranje neprijateljskog aviona. Umesto dva mitraljeza standardnog kalibra, zahtevana je ugradnja šest ili čak i osam mitraljeza. Osam mitraljeza, ugrađenih u Harikene i Spitfajere, koristili su puščanu municiju, koja nije mogla dovoljno da ošteti avion neprijatelja i izbaci ga iz stroja. Top, kao što je francuski Hispano-Suiza HS.404, kalibra 20 mm, nanosio je daleko više oštećenja, te je pažnja konstruktora preusmerena na avione koji su mogli podneti ugradnju četiri ovakva mitraljeza.
Najagilniji lovački avioni bili su generalno gledano mali i laki, ograničena količina goriva koju su nosili ograičavala im je akcioni radijus i time ih ograničavala na defanzivnu i ulogu lovca-presretača. Veći avioni i veći rezervoari goriva dvomotornih aviona su zbog toga bili angažovani na ofanzivnim zadacima.
Prva britanska specifikacija za monoplan visokih performansi, naoružan mitraljezima izdata je pod oznakom F.5/34, ali su avioni izrađeni pod ovom specifikacijom ostali u senci novih lovaca kompanija Hoker i Supermarin. Komanda britanskog kraljevskog vazduhoplovstva je smatrala da bi eksperimentalni avion naoružan topom kalibar 20 mm bio je hitno potreban, tako da je Ministarstvo vazduhoplovstva 1935. godine izdalo Specifikaciju F.37/35. Specifikacijom je tražen jednosedi dnevno-noćni lovački avion, naoružan sa četiri topa; tražena je maksimalna brzina leta 64 km/č veća od maksimalne brzine leta suparničkih bombardera, najmanje 530 km/č na visini od 4 600 metara.
Na izdatu specifikaciju je odgovorilo osam kompanija. Kompanija Boulton Paul je ponudila modele P.88A i P.88B, Bristol je ponudio jednomotorni Type 153 i dvomotorni Type 153A. Kompanija Hawker je ponudila jednu varijantu Harikena, Supermarinov model 312 bio je varijanta Spitfajera, dok je Supermarinov 313 bio projekat dvomotornog aviona sa četiri topa u nosu i potencijalom za ugradnju još dva topa u osovinama propelera; kompanija Westland je ponudila model P.9, pogonjen sa dva motora Rolls-Royce Kestrel K.26.
Predloženi projekti su proučavani maja 1936; preporučeno je usvajanje Supermarinovog modela 313. Iako je projekat kompanije Supermarin bio favorizovan ne samo zbog kvaliteta projekta, već i zbog obećavajućeg Spitfajera, bilo je jasno da kompanija neće moći da radai paralelno na dva projekta. Kompanija Westland, koja je imala manje posla i takođe dobar projekat, izabrana je za proizvodnju, zajedno sa projektima aviona P.88 i Type 313. U februaru 1937. je potpisan ugovor za gradnju dva prototipa, sa očekivanjem da prototipovi polete sredinom naredne godine. Prototipovi projekta P.88 i Type 313 su otkazani u januaru 1938. godine.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Topovi u nosu avionaKonstruktori su za pogon aviona izabrali varijaciju Rols Rojsovog motora Kestrel K.26, koji će kasnije dobiti oznaku Peregrine. Hladnjaci motora su se nalazili u vodećoj ivici centralne sekcije krila. U izradi trupa aviona korišćen je uglavnom duraluminijum, sa izuzetkom repnog dela aviona, za koji je korišćena legura magnezijuma. Pilot je zahvaljujući položaju kokpita imao odličnu preglednost. U nosu su se nalazila četiri automatska topa kalibra 20 mm.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Drugi prototip, oznake L6845Prototip oznake L6844 je prvi put poleteo 11. oktobra 1938; kašnjenje je izazvano kasnom isporukom motora. Krajem godine prototip je poslat u Farnborou na ispitivanje. Whirlwind je prikazao odlične letne karakteristike; jedina mana bila je neadekvatna kontrola tokom poletanja, što je imalo za posledicu izmenu repnih upravljivih površina.
Whirlwind je po dimenzijama bio prilično mali avion, nešto veći od Harikena. Stajni trap bio je u potpunosti uvlačiv i cela letelica je bila „čista“, sa svega nekoliko otvora. Dva motora Peregrine, snage po 885KS, ubrzavali su avion do maksimalne brzine od preko 580 km/č, što je bila brzina jednomotornih aviona. Akcioni radijus aviona iznosio je 480 km. Prve isporuke aviona su usledile januara 1940. godine.
Krajem 1940. godine na red za ugradnju topova kalibra 20 mm dolazi i Spitfajer, tako da je ispunjen zahtev za lovačkim avionom naoružanim topom. U to vreme zadaci eskorta i nisu bili više toliko bitni, te se Bombarderska komanda RAF okrenula ka noćnom letenju. RAF je tražio dvomotorni lovac sa velikim doletom i nosivošću (kako bi se ugradio radar); Bristolov Beaufighter se više uklapao u potrebe britanskog RAF nego Whirlwind.
Narudžbine za avion su zavisile od uspeha testiranja; kašnjenja uzrokovana velikim brojem modifikacija na dva prototipa dovele su do toga da se prva porudžbina za 200 aviona zadrži do januara 1939. Raniji planovi da se proizvodnja aviona ne vrši samo u kompaniji Westland, već da se uposle i proizvodni kapaciteti drugih kompanija, odbačena je u korist proizvodnje Spitfajera.
Uprkos tome što je Whirlwind obećavao, proizvodnja je prekinuta januara 1942, nakon što je proizvedeno svega 112 serijskih aviona. Rols Rojs je morao da se usredsredi na razvoj i proizvodnju motora Merlin i problematičnog motora Vulture, tako da je motor Peregrine praktično otpisan. Kompanija Westland je bila svesna da njihov avion, konstruisan oko motora Peregrin, ne može da koristi drugi, veći motor bez sveobuhvatne rekonstrukcije. Nakon otkazivanja proizvodnje aviona Whirlwind, pokušano je sa razvojem aviona Whirlwind II, koji je trebao da koristi moderniji motor Peregrine, snage 1010 KS; od predloga se odustalo kada je Rols Rojs u potpunosti otkazao proizvodnju motora Peregrine. Pored toga, za proizvodnju aviona Whirlwind trošilo se tri puta više legura nego za Spitfire.
VerzijeP.9 – prototip aviona; izrađena su dva primerka, oznaka L6844 i L6845.
Whirlwind I – serijski proizvođen avion; od naručenih 400 primeraka, proizvedeno je 116.
Whirlwind II – lovac-bombarder, nastao konverzijom originalnih lovaca MkI; izvršena je konverzija 67 primeraka.
Noćni lovac – eksperimentalna verzija aviona u ulozi noćnog lovca. Avion je bio naoružan sa dvanaest mitraljeza i jednim topom kalibra 37 mm; ostao je na nivou prototipa.
Merlin verzija – Westland je predložio ugradnju motora Merlin u svoj avion; predlog je odbijen, ali je projekat upotrebljen u razvoju visinskog lovca Welkin.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ispitivanje aviona u ulozi lovca-bombardera.
| TT karakteristike
|
| Dužina |
9,83 m |
| Raspon krila |
13,72 m |
| Visina |
3,35 m |
| Masa prazne letelice |
3 777 kg |
| Maksimalna poletna masa |
5 202 kg |
| Pogon |
2 x Rolls-Royce Peregrine, 885 KS |
| Maksimalna brzina |
580 km/č |
| Dolet |
1288 km |
| Akcioni radijus |
240 km |
| Plafon leta |
9 240 m |
| Naoružanje |
4 h Hispano Suiza 20 mm
2 bombe po 115 kg ili
1 bomba od 230 kg |
