Japanska kompanija Nakađima se smatra najstarijim japanskim proizvođačem aviona, i to ne samo aviona, već i avionskih motora, kao i drugih komponenti korišćenih za sklapanje finalnih proizvoda drugih proizvođača aviona. Osnovana je 1917. godine, ali su se vlasnici razišli nakon dve godine zajedničkog rada, stvorivši tako dve samostalne fabrike aviona. Decembra 1941, u vreme izbijanja rata na Pacifiku, Nakađima se nalazio na poziciji najvećeg proizvođača aviona.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lovac Ki-44 iz sastava 87. vazduhoplovnog puka.Razvoj Ki-44Nakađima ima dugu tradiciju u projektovanju i proizvodnji lovačkih aviona. Prvi projekat aviona koji je privukao pažnju zapadnih stručnjaka kasnih tridesetih godina bio je lovac Ki-27 (savezničko kodno ime „Nate“), niskokrilac sa zatvorenim kokpitom i fiksnim stajnim trapom. Pogonjen Nakađiminim zvezdastim motorom Ha-1b, snage 780 KS, avion je dostizao maksimalnu brzinu leta od 470 km/č na visini od 3500 metara. Veoma pokretljiv, ovaj avion je ubrzo postao popularan na kineskom ratištu, gde se uspešno nosio sa sovjetskim Polikarpovim I-16 i ubrzo obezbedio japanskim snagama prevlast u vazduhu. Zahvaljujući tome, komanda japanskog ratnog vazduhoplovstva je decembra 1937. godine potpisala ugovor sa Nakađimom o razvoju naslednika lovca Ki-27. Rezultat toga, lovac oznake Ki-43, vodio se istom filozofijom: bio je visoko pokretljiva letelica, sa lakim naoružanjem i solidnom količinom ubojnih sredstava pod krilima. Ušavši u naoružanje decembra 1941, Ki-43 dobija zvaničnu oznaku „armijski lovac Tip 1“, a ubrzo i kolokvijalno ime „Hayabusa“.
Ipak, čak i u vreme izdavanja taktičko-tehničkih zahteva za Ki-43, japansko vojno rukovodstvo je shvatalo potrebu za odbrambenim lovcem, lovcem presretačem, velike brzine leta i penjanja. Od novog lovca se očekivala maksimalna brzina leta od 600 km/č na visini od 4000 metara, te da ovu visinu leta dostigne za vreme manje od pet minuta. Zahtevano je naoružanje od po dva mitraljeza kalibra 12,7 i 7,7 mm, što je po tadašnjim japanskim standardima bilo teško naoružanje.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Probni pilot kompanije Nakađima, Hajaši, pozira na prvom prototipu aviona.Projektovanje aviona je započeto 1938, pod rukovodstvom inžinjera Toru Kojame. Kako bi se obezbedile tražene performanse leta, za pogon je izabran 14-cilindrični radijalni motor Nakajima Ha-41, snage 1250 KS, koji je do tada smatran motorom za bombardere. Kojama i njegov tim su razvili relativno mali zmaj oko ove pogonske jedinice, sa malim i zdepastim krilima i relativno kratkim trupom, koji se značajno sužavao ka repu. Bolja pokretljivost u borbi postignuta je upotrebom leptirastih flapsova.
Međutim, nije baš sve išlo po planu: ukupna masa letelice povećana je toliko da je ugrozila teoriju. Naime, konstruktori su proračunali da će avion imati masu od 2200 kg, što je bilo za 350 kg manje od mase prvog prototipa. Prvi prototip, oznake 4401, proizveden je u leto 1940. Sa prvim letovima se krenulo avgusta 1940; avion je obećavao po nekim pitanjima, ali to svakako nije bila tražena maksimalna brzina leta, dok je brzina u sletanju bila veća od standardne na koju su japanski piloti navikli. Vidljivost na zemlji nije bila najbolja, što se popravljalo nakon poletanja. Upravljivost je ocenjena kao dobra.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kompanija Nakađima se u vreme poletanja prvog prototipa nalazila u procesu završetka proizvodnje još dva prototipska aviona, evidencijskih brojeva 4402 i 4403, i krenula je sa proizvodnjom prve serije od sedam predserijskih aviona, evidencijskih brojeva od 4404 do 4410. Drugi i treći prototip su proizvedeni ubrzo nakon prvog, tako da su nedostaci po pitanju postizanja maksimalne brzine leta kod prvog prototipa značili da su radovi na predserijskim avionima trebali da se zaustave dok se ne iznađe rešenje problema.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Treći prototip aviona Ki-44Prototip je postigao maksimalnu brzinu leta od svega 550 km/č na visini od 4000 metara, nekih 50 km/č manje od zahtevanog, dok je brzina penjanja na 5000 metara bila 5 minuta i 54 sekundi umesto zahtevanih pet minuta. Prve mere koje su preduzete odnosile su se na modifikaciju nosača motora i uvodnika vazduha. Ove mere su imale za rezultat povećanje brzine leta na 570 km/č na visini od 4000 metara. Ova brzina je i dalje smatrana nedovoljnom, tako da je sprovedeno niz modifikacija na montaži motora i poklopcima motora – uvodnik vazduha je menjan čak šest puta. Konačno, avion je uspeo da postigne maksimalnu brzinu leta od 626 km/č. Naoružanje nije ugrađivano za potrebe probnih letova, ali su procene bile da bi serijski avion sa punim naoružanjem mogao da dostigne maksimalnu brzinu leta od 580 km/č. Shodno tome, Nakađima je dobila instrukcije da završi predserijske avione i izvrši modifikacije i na drugom i trećem prototipu.
Pored toga što je bilo razlika među predserijskim avionima po pitanju područja oko motora, sve te avione je odlikovala pojednostavljen poklopac kabine, pomerena radio antena (prebačena sa poklopca kabine na desnu stranu nosnog dela aviona), nove konture kormila i mogućnost kačenja podvesnih rezervoara goriva kapaciteta 130 litara pod krilima. Naoružanje je ostalo nepromenjeno i činila su ga dva mitraljeza Type 89 kalibra 7,7 mm u gornjem delu nosa i dva mitraljeza Type 1 (Ho-103) kalibra 12,7 mm u krilima.
Sedam predserijskih aviona je završeno tokom leta 1941; poslednji iz te serije je poleteo tokom avgusta iste godine. Kako bi ubrzali operativni razmeštaj aviona Ki-44, Japanci su odlučili da formiraju posebnu jedinicu – 47. samostalnu vazduhoplovnu četu, koja bi se bavila procenom aviona od strane iskusnih pilota, koji su se dokazali u Kini.
Uopšteno gledano, učinak aviona 47. samostalne vazduhoplovne čete bio je takav da je japansko ratno vazduhoplovstvo zaključilo da se radi o dobrom avionu i uveli su ga u serijsku proizvodnju; ostala je izvesna doza zabrinutosti oko postizanja maksimalne brzine leta. Januara 1942. naručena je prva serija od 40 aviona, oznake Ki-44-I, kodnog imena Shoki (mitološko biće koje brani Japan od opasnosti).
Serijski avion Ki-44-I bio je sličan predserijskim avionima, s tim da se razlikovao u pogledu naoružanja. Naime, mitraljezi kalibra 7,7 mm zamenjeni su mitraljezima kalibra 12,7 mm. Avion sa četiri mitraljeza kalibra 12,7 mm bio je poznat i kao Ki-44-I-Ko, dok je dalja, nešto modifikovana verzija imala oznaku Ki-44-I-Otsu; modifikacija se ogledala u tome što je hladnjak ulja bio pomeren izvan motornog prostora. Poslednjih nekoliko aviona iz ove serije je imalo modifikovani stajni trap i oni su poneli oznaku Ki-44-I-Hei.
Kada je reč o označavanju aviona u japanskom ratnom vazduhoplovstvu, svaki od modela je imao oznaku Ki (Ki od Kitai, što znači ram, zmaj aviona) i ona se odnosila na prvobitni projekat i prototipove. Serijski avioni su dobijali rimske brojeve u sufiksu oznake, npr. Ki-44-I, Ki-44-II itd. Manje modifikacije unutar serijski proizvedeneih aviona označavane su dodatnim japanskim karakterima: Ki-44-I-Ko, -Otsu, -Hei, što se nama bližem alfabetu predstavlja sa Ki-44-Ia, -Ib, -Ic.
Opitovanje aviona je završeno septembra 1942, kada je Ki-44-I i zvanično uveden u naoružanje kao „lovac, jednosed, armijski, Tip 2, model 1“. Odlučujući faktor za uvođenje lovca u naoružanje bila je serija uporednih testova Ki-44-I sa avionima Kawasaki Ki-61, Nakajima Ki-43-II Hayabusa, Messerschmitt Bf 109E Curtiss i P-40E Warhawk. Ki-61 je smatran najboljim iz ove grupe, ali se Ki-44 pokazao kao superioran u odnosu na nemačke i američke tipove aviona.
Pored svih dobrih karakteristika aviona, Japance je i dalje zabrinjavala brzina aviona. Bilo je očigledno da se nešto mora preduzeti po tom pitanju. Kako ugradnja dva kontrarotirajućih propelera nije dala očekivane rezultate, početkom 1942. se krenulo u potragu za snažnijim motorom. Izbor je pao na motor Nakajima Ha-109 snage 1520 KS, koji je bio namenjen za ugradnju u bombarder Ki-49. To je bio prirodan izbor, s obzirom da se radilo o motoru koji je derivativ već ugrađenog motora, sličnih dimenzija.
Kompanija Nakađima je tako dobila zadatak da proizvede pet prototipska i tri predserijska primerka aviona, pogonjena motorom Ha-109. Ovi avioni će dobiti i zvaničnu oznaku Ki-44-II, odnosno „lovac, jednosed, armijski, Tip 2, Model 2“. Pored novog motora, ova verzija aviona je dobila i snažniji stajni trap, kao i zaštitu za pilota i rezervoare goriva. Prototipovi i predserijski primerci aviona bili su naoružani prvobitnom varijantom naoružanja, po dva mitraljeza kalibra 7,7 i 12,7 mm.
Serijska proizvodnja ove verzije započeta je novembra 1942, nakon završetka opitovanja. Prvi primerci su bili poznati kao Ki-44-II-Ko i imali su istovetno naoružanje kao prototipovi i predserijski avioni. Međutim, pre kraja godine je izvršeno prenaoružavanje aviona sa četiri mitraljeza kalibra 12,7 mm i to su avioni verzije Ki-44-II-Otsu.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ki-44-II-Otsu, sa izgrađenim naoružanjemPočevši s početkom 1943. godine, sporadično se u okviru serije aviona Ki-44-II-Otsu javljaju avioni naoružani topovima. Ovi avioni dobijaju oznaku Ki-44-II-Hei. Osnovne serijske verzije Ki-44-II-Hei su avioni naoružani topovima Type 3 (Ho-203) kalibra 37 mm u krilima i dva mitraljeza kalibra 12,7 mm u nosu aviona, odnosno dva topa Ho-301 kalibra 40 mm u krilima i dva mitraljeza 12,7 mm u nosu. Borbeni komplet topa Ho-301 iznosio je svega 25 granata po cevi, ali su tako naoružani avioni imali uspeha u dejstvima protiv američkih bombardera Boeing B-29 Superfortres tokom 1944-45.
Poslednja verzija aviona nastala je kao rezultat težnje za daljim poboljšanjima performansi aviona. Tako je početkom 1943. godine započet rad na avionu koji će kasnije dobiti oznaku Ki-44-III, odnosno Model 3. Avion je dobio nov pogon, snage 2000 KS. Novi motor, Nakajima Ha-145, takođe je bio radijalni, sa 18 cilindara. Spolja posmatrano, verzija –III se razlikovala od prethodnih po povećanoj površini krila (sa 15 na 19 m2) i većim vertikalcem. Prvi prototip ove verzije je poleteo juna 1943. Nakon prototipa, Nakađima je proizvela dve podverzije aviona: jednu naoružanu sa četiri topa kalibra 20 mm i drugu naoružanu sa dva topa kalibra 20 mm u nosu i dva topa kalibra 37 mm u krilima. Opitovanja aviona su završena krajem 1943. godine i komanda japanskog ratnog vazduhoplovstva je donela odluku da se razvoj ove verzije obustavi. Donošenje ove odluke treba posmatrati u svetlu razvoja Nakađiminog aviona Ki-84 Hayate, koji je puno obećavao.
Ovo nije bio kraj za Ki-44, pošto je Ki-44-II ostao u serijskoj proizvodnji sve do kraja naredne godine. Gubitak vere japanskog RV u Ki-44 nastao je sa prvim napadima B-29 sa aerodroma na kineskoj teritoriji. Japanci su smatrali da je Ki-44, sa svojim topovima i brzim penjanjem, prikladan za presretanje američkih bombardera. Međutim, kada su prva dva aviona angažovana krajem leta i početkom jeseni 1944. godine, uvideli su da to i nije baš tako. Istina, neki američki B-29 su oboreni, ali Ki-44 nikako nije bio „protivotrov“ koji će spasiti Japance od američkog bombardovanja. Nakon toga je proizvodnja Ki-44 obustavljena, što je pre moguće, i 1225. primerak aviona je tokom decembra 1944. sišao sa proizvodnih traka u Nakađiminoj fabrici u gradu Ota.
Opis aviona Ki-44-IIU najkraćem, Ki-44 je bio jednosedi, u celosti od metala izrađen, lovački avion monoplan, niskokrilac. Krilo je imalo dve remenjače, sa oplatom od metala, sem kontrolnih površina koje su bile presvučene platnom. Centralne sekcije krila su bile integrisane u trup aviona i u njima su bili smešteni rezervoari goriva ukupnog kapaciteta od 230 litara. Duž napadne ivice su se nalazili leptirasti flapsovi, koji su pružali dodatnu manevrabilnost u borbi, a uključivali su se prekidačem u pilotskoj kabini.
Trup je ovalnog poprečnog preseka, sa dvodelnim poklopcem kokpita. Repni deo je takođe bio izrađen od metala, kako konstrukcija tako i oplata, sem knstrolnih površina koje su bile prekrivene platnom. Ispred pilota se nalazio rezervoar goriva kapaciteta 255 litara, dok je između tog rezervoara i motora bio smešten rezervoar za ulje kapaciteta 40 litara. Ovi rezervoari, kao i pilot, bili su zaštićeni oklopom.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pogon aviona je obezbeđivao 14-cilindrični radijalni motor Nakajima Ha-109, vazduhom hlađeni, snage 1520 KS pri poletanju, 1440 KS na visini od 1250 m i 1320 KS na visini od 5250 m. Motor je isporučivao snagu za pokretanje trokrake metalne elise prečnika 3 m. Sva tri točka sajnog trapa su bila uvlačiva. Točkovi stajnog trapa su se uvlačili bočnim preklapanjem, tako da su se prednji točkovi smeštali ispod centralne sekcije krila, a repni točak se uvlačio ka nazad.
Ki-44-II-Otsu bio je naoružan sa četiri mitraljeza Ho-103 Type 1 kalibra 12,7 mm, sa borbenim kompletom od 250 metaka po mitraljezu; dva mitraljeza su bila ugrađena u gornjem delu nosnog dela trupa, dok su druga dva bila ugrađena u krilima, van polja elise i nogu stajnog trapa; ispod krila su se nalazili skupljači čaura. Podvesne tačke pod centralnim delom krila imale su nosivost za dve bombe mase po 200 kg, ili za dva dopunska rezervoara za gorivo kapaciteta po 130 litara.
Kada je prvi put uveden u naoružanje, lovac Shoki je smatran prilično teškim avionom, i to ne samo zbog velike brzine pri sletanju. Međutim, piloti su cenili dobre karakteristike prilikom obrušavanja, kao i stabilnost prilikom otvaranja vatre. Glavna tačka kritike bila je loša vidljivost i neefikasnost oklopne zaštite pilota i rezervoara goriva prilikom dejstva neprijateljskih mitraljeza kalibra 12,7 mm.
Operativna upotrebaVeć je ranije u tekstu rečeno da su prvi avioni ušli u sastav novoformirane 47. samostalne vazduhoplovne čete. Svih sedam predserijskih aviona, zajedno sa dva prototipa, 15. septembra bivaju predati jedinici u vazduhoplovnoj bazi Jokota (grad Fusa), gde se nalazio i Opitno odeljenje japanskog ratnog vazduhoplovstva. Nakon početnog perioda navikavanja na novi avion, koji se razlikovao od prethodnih modela japanskih lovačkih aviona, 47. samostalna vazduhoplovna četa se premešta u Kinu, u Kanton (Guangdžou). U Kini jedinica bia pridodata 12. vazduhoplovnom puku, i skoro odmah biva prebazirana u Indokinu, kako bi podržala borbena dejstva japanskih snaga u Malaji. Ovde Ki-44 beleži i prvi uspeh, obaranjem lovca Brewster Buffalo iznad Johore.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Ki-44 iz sastava 47. samostalne vazduhoplovne čete, pilota kapetana Jasuhiko Kuroe, kojim je postignuta prva vazdušna pobeda ovim tipom aviona.Po završetku operacija u Malaji, 47. samostalna se vraća u Kinu i maja 1942. biva proširena na formaciju vazduhoplovnog puka. Do tada, prvobitna serija prototipova i predserijskih Ki-44 zamenjena je verzijom Ki-44-I. Istog meseca dolazi do čuvenog Dultilovog napada, kada grupa američkih bombardera B-25 napada Japan. Kako su Ki-44 bili namenjeni upravo za presretačke zadatke, jedinica prebazira nazad u Japan, za slučaj da se američki bombarderi ponovo pojave.
Činjenica je da Saveznici nisu obraćali mnogo pažnje na ovaj tip aviona, ukoliko se uzme u obzir zakasnelo određivanje savezničke kodne oznake za ovaj avion. U međuvremenu, proces prenaoružavanja novim tipom aviona bio je u punom zamahu. Deveti i 87. vazduhoplovni puk su u leto 1942. započeli prenaoružavanje sa Ki-27 na Ki-44, a nakon nekoliko nedelja započeto je i prenaoružavanje 85. vazduhoplovnog puka. Treba napomenuti da su se sva tri navedena vazduhoplovna puka nalazila na azijskom kontinentu. Deveti vazduhoplovni puk se nalazio u sastavu Kineskih okupacionih snaga, sa bazom u Nankingu; 85. vazduhoplovni puk se takođe nalazio u Nankingu, dok se 87. vazduhoplovni puk nalazio u Harbinu, sa zadatkom odbrane Mandžurije. Ovaj puk se nije dugo zadržao u Mandžuriji, pošto je 1943. prebaziran u Pelembang, u Holandsku Istočnu Indiju, sa zadatkom odbrane rafinerija nafte koje su bile od vitalnog značaja za japansku ratnu mašineriju.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lovci Ki-44 iz sastava 47. samostalne vazduhoplovne čete na aerodromu Narimasu.Kada je reč o jedinicama Ki-44 koje su bazrirale na teritoriji Kine, može se reći da one nisu imale puno borbenih dejstava za sobom. Kinesko ratno vazduhoplovstvo nije bilo u potpunosti zauzeto borbom protiv japanskih aviona; režim Čang Kaj Šeka je više bio zauzet borbom protiv komunista, prepuštajući spoljnom faktoru da se bori protiv japanskih snaga. Ishod toga bila je činjenica da je jedini protivnik Japancima, kada je u pitanju avijacija, bila američka 14. vazduhoplovna armija, formirana 5. marta 1943. godine u Kunmingu (Kina). Tehnički gledano, Saveznici su bili brojčano nadmoćni u odnosu na Japance u Kini, ali posmatrajući 14. vazduhoplovnu armiju kao jedinog nosioca borbenih dejstava protiv Japanaca u vazdušnom prostoru, odnos je bio jedva izjednačen.
U prvom momentu, Shoki je mogao da obezbedi dobar učinak u Kini, pošto je za protivnike imao samo Lockheed P-38 Lightning i Curtiss P-40, koji ne samo da su bili sporiji već i sa slabijim manevarskim karakteristikama. Američko nastojanje da ojačaju vazduhoplovne snage u Kini, što je bio preduslov za upotrebu Kine kao baze za napade bombarderima B-29 Superfortress na japansku teritoriju, rezultirao je slanjem japanskih pojačanja. Među pojačanjima koje je Japan slao tokom 1944. našao se 22. vazduhoplovni puk, koji je avgusta 1944. pridodat odbrani Hankoa; 29. vazduhoplovni puk je kratko vreme boravio na Formozi, pre nego je krajem 1944. prebačen na Filipine. U Mandžuriju je raspoređen 70. vazduhoplovni puk.
Prebaziranje bombardera Boeing B-29 Superfortress u Kinu i početak napada na japansku teritoriju bio je veliki problem za jedinice naoružane lovcima Ki-44. Ništa manje traumatično iskustvo nije bilo ni pojava američkih lovaca North American P-51 Mustang, koji je bio prvi avion na bojištu koji je mogao da porazi japanskog Ki-44. Japanske vazduhoplovne jedinice u Kini i Mandžuriji su očajnički tebale pojačanja, ali kako je rastao pritisak Amerikanaca na Pacifiku, tako su se i japanske rezerve brzo trošile. Japanci su gubili veliki broj lovaca tokom presretanja, a zauzvrat su efekti bili mali; oboreno je premalo američkih bombardera. Shodno tome, komanda japanskog ratnog vazduhoplovstva donosi zaključak da Ki-44 ne odgovara svojoj nameni. Jedinice naoružane lovcima Ki-44 ubrzo bivaju vraćene u Japan, gde dobijaju zadatak odbrane ostrva. Napredak Amerikanaca, kako u kvalitetu aviona, tako i u kvantitetu, bio je nezaustavljiv. Kičma japanskog vazduhoplovstva slomljena je januara 1945. omasovljenjem američkih nosača aviona, kao i nanošenjem udara po Manili, kada je na zemlji uništen veliki broj japanskih aviona. Japanski 246. vazduhoplovni puk je tako bio desetkovan da je morao biti vraćen u Japan radi reorganizacije i popune. Ubrzo nakon toga u Japan je prebačen i 22. vazduhoplovni puk, dok je 29. vazduhoplovni puk vraćen na Formozu.
Kao što je ranije navedeno, 87. vazduhoplovni puk je branio naftna polja na Sumatri. Jedinica je tokom 1943-44. bila pridodata Burmanskom frontu i Malaji. U početku, aktivnosti na Sumatri su se svodile na rutinske patrolne letove. Međutim, britanski avioni su 4. januara 1944. sa nosača aviona izveli iznenadni napad na naftna polja; nakon dvadeset dana su ponovili napad, udarivši ovog puta na rafinerije. Napad je zatkao 87. vazduhoplovni puk na aerodromu, koja u ovom napadu gubi 12 aviona i nekoliko pilota. Situacija na Sumatri se dodatno pogoršala sa povećanjem intenziteta američkih napada, tako da je i 87. vazduhoplovni puk povučen decembra iste godine, zajedno sa ostalim vazduhoplovnim jedinicama. Tako je Japan dočekao početak 1945. godine sa osam vazduhoplovnih pukova naoružanih Ki-44, raspoređenih za odbranu japanske teritorije. Godina je počela sa napadima američkih bombardera. japanci su očajnički pokušavali da zaustave Amerikance, što se može zaključiti iz veliko broja izveštaja o izvršenim taranima na američke bombardere. Japanci će ubrzo oformiti specijalnu letačku jedinicu, poznatu pod imenom Shinten (Noćne senke), popunjene pilotima-dobrovoljcima, namenjenu za obrušavanje na američke bombardere. Ipak, ova jedinica je imala najviše uspeha na polju podizanja morala kod Japanaca.
Situacija se dalje pogoršala kada su japanska ostrva ušla u domet američkih i britanskih nosača aviona, odnosno u dolet aviona koji su na njima bazirali. Dalje, maja meseca Amerikanci počinju da koriste ostrvo Okinavu kao vazduhoplovnu bazu. Konačni pritisak je izvršen jula 1945. i nastavio se tokom narednih pet nedelja, držeći japanska ostrva pod stalnim napadima, pri čemu su japanski aerodromi bili najčešće mete. Japanci su na svom kraju raspolagali sa još tri vazduhoplovna puka naoružana lovcima Ki-44 (9, 29. i 87. vazduhoplovni puk).
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Lovac Ki-44 iz sastava 9. vazduhoplovnog puka, preuzet od strane kineskih nacionalističkih snaga.Međutim, u Kini je situacija bila malo drugačija. Čang Kaj Šekove snage, nacionalisti, preuzimaju lovce Ki-44 kojim je bio naoružan 9. vazduhoplovni puk. Komunisti su uzeli Ki-44 koji su se nalazili u japanskim bazama u Koreji i Mandžuriji. Nema pouzdanih podataka o njihovoj daljoj upotrebi, iako su i jedna i druga strana koristila japanske pilote kao plaćenike, tako da se čini da Ki-44 nije učestvovao u borbenim dejstvima.
Danas ne postoji ni jedan sačuvani primerak aviona Ki-44.
[attachment=10]
Ki-44 izložen u SAD nakon rata.
| TT karakteristike (Ki-44-I) |
| Posada |
1 |
| Dužina |
8,85 m |
| Raspon krila |
9,45 m |
| Visina |
3,12 m |
| Površina krila |
15 m2 |
| Masa praznog aviona |
1944 kg |
| Maksimalna poletna masa |
2886 kg |
| Pogon |
Nakajima Ha-41, 1250 KS |
| Maksimalna brzina |
580 km/č |
| Dolet |
926 - 1722 km |
| Plafon leta |
10 820 m |
| Brzina penjanja |
5000 m za 5 min 54 sekundi |
| Naoružanje |
2 h 7,7 mm; 2 h 12,7 mm |
| TT karakteristike (Ki-44-II-Otsu) |
| Posada |
1 |
| Dužina |
8,84 m |
| Raspon krila |
9,45 m |
| Visina |
3,12 m |
| Površina krila |
15 m2 |
| Masa praznog aviona |
2106 kg |
| Maksimalna poletna masa |
2998 kg |
| Pogon |
Nakajima Ha-109, 1520 KS |
| Maksimalna brzina |
605 km/č |
| Dolet |
1200 - 1600km |
| Plafon leta |
11 200 m |
| Brzina penjanja |
5000 m za 4 min 26 sekundi |
| Naoružanje |
4 x 12,7 mm |
