Nemačke oklopne divizije: Godine munjevitog rata 1939-40.

[Rade]

Uvod

Sa zalaskom sunca u veče 20. maja 1940. prethodnica 2. oklopne divizije je ušla u francuski grad Abevil. Kasnije iste noći, stigli su do grada Nojels i njihovog cilja: rukavca reke Some. To je bio vrhunac desetodnevne bitke tokom koje je divizija zajedno sa još dva dela Guderijanovog 19. armijskog korpusa, prešla reku Mezu, probila francuske linije odbrane kod Sedana i prodrla duboko iza neprijateljskih linija, našavši se udaljena više od 300 km od nemačke granice na obalama Atlantika. Na kraju desetodnevne bitke, ostaci dve francuske armije, kao i britanske i belgijske snage, koje su činile jezgro savezničkih snaga, bile su zarobljene na obali mora.

Nepojmljivo je postalo realnost; Nemačka je izvojevala začuđujuću pobedu, njeni neprijatelji bili su opustošeni. Za nešto više od mesec dana Francuska je kapitulirala, a ceo svet se čudio nemačkom munjevitom ratu. Iako su mnogi, tog maja, bili iznenađeni ovim dešavanjima, neki nisu. Interesantno je pomenuti da je narednih dana, u miroljubivoj Švajcarskoj, nepoznati komentator na radiju, govoreći o nemačkoj ofanzivi na Zapadu, primetio: „brz nemački uspeh postignut je zahvaljujući metodu ratovanja koji nije bio korišćen pre napada na Poljsku 1. septembra. Ovaj metod ratovanja je potpuno mehanizovan. Tehnologija vlada ratom. Ofanziva se nije vršila duž fronta, već je uzimala oblik brojnih klinova oklopnih divizija. U stvari, ovo je pogled u budućnost; rat je još uvek daleko od toga da postane potpuno mehanizovan“, ali je značajan korak napred.

Ipak, operacija iz maja 1940. izgleda kao revolucija. Na prvi pogled, vreme marševanja pešadije u borbu i statičkog, rovovskog ratovanja je zauvek iščezlo; bojištem su vladali tenkovi, a da to ni najposvećeniji teoretičari nisu mogli da predvide. Kao takvi, 20. maj nije bio samo kulminacija jedne od najzačuđujuće operacije 20. veka, već je postala i istorijski reper u ratovanju. Ipak, to je bio samo početak revolucije ratovanja, revolucije u kojoj je oklopna divizija pružila vođstvo i koja će oblikovati ratovanje u godinama koje dolaze.

Borbena misija

“Blickrig” ili “munjeviti rat” sigurno je jedna od najpoznatijih nemačkih reči. Najčešće se odnosi na kratak rat koji se završava brzom, odlučujućom pobedom na bojištu, a koju postižu oklopne ili mehanizovane jedinice, uz podršku avijacije. U stvari, koncept munjevitog rata je rođen daleko pre same reči; njegovo poreklo se može pratiti unazad do fon Moltkea i fon Šlifena, nemačkih najrespektabilnijih načelnika Generalštabova druge polovine 19. veka. Procenjujući strategijsku situaciju u kojoj se nalazila Nemačka, u centralnom delu Evrope i okružena realnim i potencijalnim neprijateljima, fon Moltke je došao do zaključka da je jedina opcija za postizanje brze pobede protiv jednog od neprijatelja (imenujući Francusku) pre usmeravanja svojih snaga na drugog neprijatelja (imenujući Rusiju). Ovaj način vođenja rata, zvan “Zweifrontenkrieg” (rat na dva fronta) mogao se izbeći, i Nemačka – sa svojim ograničenim resursima – nije mogla da se bori sa dva jaka neprijatelja istovremeno. Međutim, narastanje modernih armija i razvoj novih oružja učinilo je munjeviti rat teži za postizanje. Rešenje je našao fon Šlifen, koji je izvukao zaključak iz fon Moltkeovih radova o  borbi obuhvatom, izumu koji je izgledao izvodljiv; proširenje koncepta bitke obuhvatom sa taktičke tačke gledišta na operacijski, uspeo je da razvije plan za masivni obuhvat kojim bi francuska armija mogla biti poražena za vreme mereno nedeljama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Fon Šlifenov plan, 1914.

Nekoliko stvari objašnjava propast Šlifenovog plana, mada je samo jedna ovde relevantna: trebalo je ispuniti plan bez adekvatnog naoružanja. U ratu 1914. komandovanje, kontrola, veza i obaveštajna struktura tek su se neznatno razlikovale od onih korišćenih u Napoleonovo vreme, kao i same jedinice i taktike upotrebe.  Pešadija je napredovala pešice duž neprekinutog fronta, dok je konjica korišćena za traženje slabih tačaka i izviđanje. Unapređenja i modernizacija je došla nakon tri godine rovovskog ratovanja, čak iako ni jedan od njih se nije pretvorilo u prikladan instrument za ratovanje. Unapređena taktika i sistem komandovanja i kontrole omogućila je Nemcima da probiju neprijateljske linije na nekoliko tačaka početkom 1918. ali bez postizanja velike pobede. Saveznici su uspešno upotrebili tenkove, ali samo za proboj odbrambenih linija, dok za eksploataciju tih početnih uspeha nisu bili posve pogodni. U posleratnim godinama, u svetlu tehnoloških dostignuća, tenk je još uvek nije bio smatran pogodnim za operativni manevar. Prema tome, 1940, mnogi su još uvek verovali da će se rat još uvek voditi po istim principima kao ranije. Međutim, neki nisu bili tog mišljenja.

Bilo bi pogrešno zaključiti da je nemačka vojska na ovom polju bila daleko ispred ostalih zemalja, jer ključ nemačkih pobeda u prvoj fazi rata leži u spajanju različitih elemenata. Prvi munjeviti rat protiv Poljske 1939. je dobijen korišćenjem istih metoda koje su primenjivane u Prvom svetskom ratu: oklopne divizije su bile razbacane i upotrebljavane za proboj različitih armija, bez prodora u dubinu neprijateljske odbrane. Čak su i početni planovi za napad na Francusku imali primesa koncepta operacije koji je datirao iz vremena fon Šlifena: iako ograničeni na teritorije Belgije i Holandije, planirano je napredovanje na oba fronta sa oklopnim divizijama raspoređenim duž frontova.

Činjenici da je razvijen plan koji je funkcionisao može se uglavnom zahvaliti generalima kakvi su bili fon Manštajn i Guderijan. Fon Šlifenova ideja o velikom obuhvatu bila je razbijena na dva dela, gde je prvi deo predviđao okruženje većeg dela neprijateljskih snaga na severu i naredna operacija usmerena na preostali deo Francuske. Da bi se ostvarilo prvi obuhvat veliki broj oklopnih divizija je prikupljen, ovaj put sa ciljem proboja jednim pravcem. Ove jedinice bi kasnije probile svoj put kroz neprijateljske snage u Belgiji i Holandiji. Operacijski manevar bi bio prepušten oklopnim i mehanizovanim jedinicama, i tada je nastupila nova taktika: proboj u dubinu iza neprijateljskih linija. Nemačka pobeda iz maja 1940. je po prvi put izvela uspešan proboj neprijateljskih odbrambenih linija i eksploataciju proboja, što je bilo moguće jer je ratovanju bio dostupan prikladan instrument ratovanja: oklopne divizije.

[Rade]

Geneza oklopnih divizija

Iako usporena odredbama mira u Versaju, razvoj oklopnih snaga je bio u punom zamahu. Rajhsver je 1928. već planirao formiranje tenkovskih četa u periodu od 3 do 5 godina, iako bi u stvarnosti za tako nešto trebalo više vremena. Prvi veliki korak u ovom procesu bilo je formiranje, oktobra 1931, Inspekcije motorizovanih jedinica (Inspektion der Kraftfahrtruppen), na čijem čelu se nalazio pukovnik Osvald Luc (Oswald Lutz) i načelnik štaba pukovnik Hajnc Guderijan (Heinz Guderian). Pod njihovim nadzorom posade tenkova su obučavane u tajnosti u Sovjetskom Savezu. Novembra 1933. je formirana Komanda za obuku motorizovanih jedinica (Kraftlehrkommando Zossen), koja je u praksi bila Komanda za obuku oklopnih jedinica. Jula 1934. Inspekcija motorizovanih jedinica je podeljena na dva dela, formirajući kabinete Komandanta motorizovanih jedinica (Kommandeur der Kraftfahrtruppen) direktno potčinjene načelniku štaba kopnene vojske i Inspekciju vojne motorizacije (Inspektion fur Heeresmotorisierung), odgovorne za organizaciju i obuku. Sa oba dela je rukovodio Luc.

Oktobra 1934. je izrađen nacrt organizacijske strukture za oklopnu diviziju, a Komanda za obuku motorizovanih jedinica se proširila tako da je narasla na rang tenkovskog puka sa dva bataljona. Februara 1935. je tajno formirana oklopna brigada, koja je objedinila tri bivša konjička puka. Takva oznaka se otvoreno koristila od marta 1935, kada  je Hitler objavio da se Nemčka naoružava. Oktobra meseca iste godine i zvanično su formirane tri oklopne divizije: prva pod komandom generala Maksimilijana fon Vejha (Maximilian von Weichs), koga je septembra 1937. zamenio general pukovnik Rudolf Šmit (Rudolf Schmidt), a njega je novembra 1939. zamenio general major Fridrih Kirhner (Friedrich Kirchner); druga pod komandom pukovnika, kasnije general majora Hajnca Guderijana, koga je marta 1938. zamenio general major Rudolf Vejel (Rudolf Veiel) i treću pod komandom general pukovnika Ernsta Fezmana (Ernst Fessmann), koga je oktobra 1937. zamenio general pukovnik Fon Švepenburg (Geyr von Schweppenburg), a njega je pak, oktobra 1939. zamenio general major Horst Štumpf (Horst Stumpff).

Uprkos nedostatku tenkova, obuka je počela gotovo odmah, i dostigla je svoj vrhunac februara/marta 1936, kada su sve oklopne jedinice dignute kao rezerva tokom nemačkog osvajanja Rajnske oblasti. Nekoliko meseci kasnije formirani su 4. oklopna brigada i 7. i 8. tenkovski puk; takođe su oktobra 1936. oklopne snage započele prva borbena ispitivanja – učešćem u Španskom građanskom ratu. Pod komandom potpukovnika Vilhelma fon Tome, prva grupa (pridodata Legiji Kondor) je formirana od 32 PzKpfw I i par PzBefh. Brojke variraju u zavisnosti od izvora, ali ukupan broj nemačkih tenkova poslatih u Španiju se kreće između 100 i 150. Za razliku od nemačkog ratnog vazduhoplovstva, kopnena vojska je naučila neke lekcije iz svog angažovanja u Španiji: tenkovi su bili loše naoružani i slabo oklopljeni, a oklopnim divizijama je trebalo veće borbeno iskustvo pre nego što se uvedu u borbu.

Septembra 1937. su održani prvi veliki manevri na kojima su se pojavile oklopne jedinice, a mesec dana kasnije je formirano još oklopnih jedinica, četiri tenkovska puka (10, 11, 15 i 25. tenkovski puk) i dva tenkovska bataljona (65. i tenkovski bataljon „Ler“). Oklopne snage su tokom 1938. dobile konačni izgled: marta meseca Guderijan je vodio 2. oklopnu diviziju tokom Anšlusa, aneksije Austrije i, iako ni jedan projektil nije ispaljen – stekao je lična iskustva o mogućnostima i nedostacima novih formacija. Njegova divizija je prešla 700 km za svega dva dana, ali je usled mehaničkih kvarova izgubila oko 30% tenkova. Nakon aneksije Sudetske oblasti oktobra 1938, gde je učestvovala 1. oklopna divizija, Nemačka se suočila sa mogućnošću izbijanja rata sa Francuskom i Britanijom. Nemačka je još uvek bila nepripremljena za rat, posebno zbog zakasnelog razvoja oklopnih jedinica. Zarobljavanje brojnih čeških tenkova i fabrika stvorilo je uslove za dalji razvoj oklopnih jedinica, tako da se novembra 1938. formiraju nove jedinice: četiri oklopne brigade (4, 5, 6. i 8.), četiri tenkovska puka (23, 31, 35. i 36.) i tri tenkovska bataljona (65, 66 i 67.) naoružana češkim tenkovima. Formirane su i još dve oklopne divizije , 4. (pod komandom general majora Rajnharta, koji je februara 1940. komandu predao general majoru Steveru) i 5. (pod komandom general pukovnika Fon Vietinghofa, koji je komandu nad divizijom oktobra 1939. predao general pukovniku Fon Hartlibu, a ovaj pak 21. maja 1940. general pukovniku Lemelsenu).

Definitivni iskorak na višim nivoima dogodio se između oktobra i decembra 1938. U novembru su spojene Kommandeur der Kraftfahrtruppen i Inspektion fiir Heeresmotorisierung, formiravši tako Inspekcijsko odeljenje br. 6 za oklopne jedinice, konjicu i motorizovane jedinice kopnene vojske (Waffenabteilung der Panzertruppe, Kavallerie und Heeresmotorisierung, Inspektion 6 of Allgemeine Heeresamt), dok je decembra Guderijan postavljen na mesto komandanta brzih trupa – kako su bile poznate do 1942. Oba odeljenja su radila zajedno i imala odlične rezultate. Inspekcijsko odeljenje je radilo na poslovima formiranja novih jedinica i njihovoj organizaciji, zameni kadra, obuci, razvoju vozila i protivtenkovskih topova i snabdevanju gorivom. Guderijan, koji je imao manji štab i bio direktno podređen komandantu kopnene vojske (kao takav, imao je pod sobom i konjičku i školu oklopnih jedinica), radio je na razvoju doktrine i taktike (koja je pružala osnovu za razvoj uputstava i pravila) i takođe je bio i tehnički savetnik za komandu kopnene vojske i sam Inspektorat, kojima je slao zahteve, iako između načelnika Inspektorata i Guderijana nikada nije bilo dobre saradnje.

Njihovi napori bili bi uzaludni da nije učinjen još jedan odlučujući korak: formiranje komandi motorizovanih korpusa. Prvo je februara 1938. formiran XVI korpus, koji je pod komandom imao sve tri oklopne divizije koje su tada bile formirane. XIV korpus je formiran u aprilu i pod svojom komandom je imao četiri motorizovane divizije. U oktobru iste godine formiran je XV korpus i on je bio odgovoran za tri lake divizije. Svi korpusi su bili potčinjeni 4. komandi grupa armije (Heeresgruppen Kommando 4). Ovaj sastav je septembra 1939. transformisan u 10. armiju.

Razvitak oklopnih snaga bio je rezultat svih ovih uticaja. Šel je radio dobro na pitanjima organizacije, Guderijan je radio takođe dobro na doktrini a formiranje korpusnih komandi je obezbedilo da oklopne divizije ne budu razasute ili  korišćene po delovima. Tokom borbenih dejstava u Poljskoj, nemačka armija je i dalje bila vezana za koncept brzih jedinica i još uvek je mešala oklopne i pešadijske divizije. U avgustu 1939. pod Guderijanovom komandom je formiran XIX korpus. U okviru ovog korpusa su se nalazili 2. oklopna i 4. laka divizija. Nakon odlaska Guderijana na novu dužnost, odeljenje načelnika brzih trupa je ukinuto i zamenjeno Inspektoratom brzih trupa,  na čijem čelu se nalazio general pukovnik Georg Kun (Georg Kuhn). Juna meseca se krenulo sa formiranjem 10. oklopne divizije, pod komandom general pukovnika Ferdinanda Šala (Ferdinand Schaal). Septembar 1939. oklopne divizije su dočekale još uvek rasute pod nekoliko različitih komandi. Kako su sve te komande napadale na različitim pravcima, svaka pojedinačna oklopna divizija je u stvari vršila proboj za svoj sopstveni korpus i armiju. Četvrta armija, koja je kasnije u svom sastavu imala 10. oklopnu diviziju, napadala je južno od Gdanjska i napredovala severno od Varšave, dok je 3. armija napala iz istočne Prusije i napredovala zapadno od Varšave. Na jugu, 10. armija je napredovala ka Varšavi sa istoka sa 1. i 4. oklopnom divizijom, dok su 2. i 3. oklopna divizija iz sastava 3. armije napredovale južno od reke Vistula ka Karpatima. Oktobra 1939. sve oklopne divizije su prebačene na zapad, a formiraju se još tri oklopne divizije: 6, 8. i 9. Završena reorganizacija oklopnih jedinica je predstavljala poslednji, odlučujući korak napred. Početkom marta 1940. oformljeno je odeljenje zaduženo za izveštavanje komande kopnene vojske o iskustvima oklopnih jedinica na bojištu kao i za predlaganje sistema obuke, taktike, organizacije i naoružanja.

Za napad na Belgiju, Holandiju, Luksemburg i Francusku maja 1940, sprovedena je još jedna reorganizacija oklopnih jedinica. XXII korpus, pod komandom generala fon Klajsta, reorganizovan je u Grupu „Klajst“ i pod svoju komandu uzeo tri korpusa, sa pet oklopnih divizija i tri divizije motorizovane pešadije. Ove jedinice su trebale da probiju put Grupi armija „A“ kroz Ardene do Meze. Grupa Klajst je dakle bnla sastavljena od XIV korpusa (13. i 29. pešadijska divizija), XIX korpusa (1, 2. i 10. oklopna divizija) i XXXXI korpusa (6. i 8. oklopna i 2. pešadijska divizija). Severno od njih i dela 4. armije, nalazio se XV korpus sa 5. i 7. oklopnom divizijom, sa zadatkom prelaska Meze u području Dinant. To je značilo da je 7 oklopnih divizija bilo raspoređeno na oko 100 km fronta. Blizu levog krila Grupe armija „A“, a na desnom Grupe armija „B“, bila je poslednja grupa od dve oklopne divizije (3. i 4.), koje su se nalazile u sastavu XVI korpusa. Pod komandom XXVI korpusa iz 18. armije, nalazila se 9. oklopna divizija, sa zadatkom zauzimanja Holandije. Niti jedna od ovih korpusnih komandi nije bilo poznata kao „oklopna grupa“, oznaka koja je prvi put upotrebljena juna 1941. Nemci su imali praksu da nekada za naziv „grupe“ imaju naziv komandanta te formacije, čak i kada veličina te jedinice odgovara veličini armije. Ako izuzmemo Grupu „Klajst“, čak je i XV korpus bio nazivan Grupa „Hot“ (Hoth), dok je Grupa „Guderijan“ bila zvanična oznaka data od strane Hitlera XIX korpusu.

Kada su stigli do La Manša i zapečatili sudbinu hiljadama Savezničkih vojnika, oklopne divizije su nekoliko puta potpadale pod komandu različitih korpusa shodno potrebama u tom momentu. Međutim, velika reorganizacija je odrađena pre konačnog napada na Francusku. Održana je koncentracija snaga: Grupa armija „B“ je sada imala XV korpus pod komandom 4. armije sa dve oklopne divizije (5. i 7.) i jednu motorizovanu diviziju plus Grupu „Klajst“ sa XIV korpusom (9. i 10. oklopna divizija, dve pešadijske divizije i puk „Grossdeutschland“) i XVI korpus (3. i 4. oklopna divizija, dve pešadijske divizije i SS jedinice – „Leibstandarte Adolf Hitler“ i „Verfugungstruppen“) – ukupno šest oklopnih divizija duž reke Marne i oko Pariza. Dalje na zapad, pod Grupom armija „A“ se nalazila Grupa „Guderijan“, raspoređena duž granice sa Švajcarskom, iza Mažino linije. Raspolagali su sa preostale četiri oklopne divizije, koje su se nalazile u sastavu XXXIX i XXXXI korpusa. Francuska se predala 20 dana kasnije, a oklopne jedinice su doživele priznanje.

[Rade]

Doktrina i obuka

Koreni blickriga leže u principima ratovanja koje je uspostavio Fridrih Veliki (Friedrich II, Friedrich der Große), a kasnije dorađivali Šarnhorst, Klauzevic, Moltke i Šlifen. U osnovi, ovi principi su bili zasnovani na dva koncepta: prvi koncept je imao za cilj uništenje neprijateljskih snaga, dok je drugi bio metod za postizanje uništenja – ratovanje manevrom. Odlučujuća bitka se smatrala najboljim načinom za postizanje uništenja neprijateljskih snaga i njen najbolji primer je obuhvat, kojim bi neprijateljske snage bile ili opkoljene ili napadnute preko krila. U takvom načinu ratovanja u velikoj meri je dominirao manevar umesto vatrene moći, što je smatrano najboljim načinom za opkoljavanje neprijateljskih snaga i kasnije iznuđivanje odlučujuće bitke.  Iako na prvi pogled jednostavni, ovi koncepti su bili zasnovani na nekoliko pretpostavki koje su kasnije oblikovale nemačku doktrinu kopnene vojske. Prva pretpostavka je bila koncentracija snaga: komandant je morao da izabere ključnu tačku na kojoj će se sukobiti sa neprijateljem, tačku koja mu omogućuje da postigne prednost nad neprijateljem, tako da je morao da koncentriše sve snage kako bi mu bile na raspolaganju upravo na toj tačci. Dobro pripremljeno i proučeno naređenje za marš je bilo od presudne važnosti za koncentraciju snaga, kao i sposobnost za brzo izdavanje naređenja i prenošenje komandantima i komandirima nižih jedinica. Štabni oficiri su morali da podnose detaljne i precizne izveštaje o situaciji, koja je omogućavala njihovim komandantima da donose odluke. Tada dolazi trenutak za Auftragstaktik – naređenja u kome se potčinjenim komandantima saopštava cilj operacije i vreme za koje se cilj mora postići. Ostalo je na samim komandantima. Oni imaju svu inicijativu u planiranju izvršenja zadatka.

Metod izdavanja ovakvog naređenja smatra se ključnom odlikom osnovnog principa fleksibilnosti, uvedenog od strane nemačkih komandanata. Fon Moltke je u svojim delima izneo stav da ni jedan plan ne bi preživeo kontakt sa neprijateljem da se od komandanata ne zahteva da dobijeni plan prilagode situacii na terenu. Najbolji način da se ovaj zahtev zadovolji bio je da se komandantima nižih jedinica daju odrešene ruke, što je više moguće, na svim nivoima. Tako je komandantima određivan cilj, a za način dolaska do cilja su se morali sami pobrinuti. Komandanti su morali da imaju odlučnost i dobre veštine u komandovanju, iznad svega, morali su da se oslobode svih unapred donetih odluka: osnovni nemački koncept je bio da ne postoje unapred doneta rešenja za svaki problem. Zahvaljujući ovim principima i doktrini, Prusi su uspeli da izvojuju pobedu kod Sadove 1866. i Sedana 1870, mada sama nemačka armija nije uspela da pobedi u bitkama tokom Prvog svetskog rata. Razlozi nemačkog poraza su analizirani od strane načelnika Generalštaba Rajhsvera (nemačka vojska od 1919. do 1935.), generala Hansa fon Sekta. Propast Šlifenovog plana je imala za posledicu da se nemačka armija uvuče u rovovski rat, što im se kasnije osvetilo. Fon Sekt je ostao ubeđen da statično ratovanje nije bilo rezultat premoći odbrane, niti posledica uvođenja novog oružja, već veličine modernih armija. Veliki broj neiskusnih, često i neobučenih vojnika nije mogao biti upotrebljen u manevru koji bi vodio ka proboju. To je vodilo velikim gubicima koji su pak vodili smanjenju broja neiskusnih vojnika na bojištu. Tako su armije gubile mnogo od svoje efikasnosti.

Čini se da je razvoj taktike jurišnih jedinica, tj. upotrebe grupa pažljivo odabranih i visoko obučenih jurišnih jedinica – uspela da razbije zastoj koji je činilo statično ratovanje, ali se kasnije i to završilo neuspehom. Iako su Nemci mogli da razbiju neprijateljske linije 1917. i 1918. tokom ofanziva u Italiji i Francuskoj, nisu mogli da izvrše dalju eksploataciju tih proboja, tako da su njihovi proboji mogli da postignu samo trenutne i privremene uspehe.  Stoga je fon Sekt u razvoju malih jezgara – nukleusa pokretnih jedinica u dobro obučene i uvežbane vojnike video sredstvo za izbegavanje statičnog, rovovskog ratovanja, tako da su zahvaljujući njemu kasnije oklopne divizije postale tako uspešno sredstvo za ratovanje. Dok su u Francuskoj i Velikoj Britaniji nejasnoće oko upotrebe tenkova dovele do dva neizvodljiva rešenja – korišćenje tenka u podršci pešadije ili korišćenje tenka u jedinici sastavljenoj isključivo od tenkova, što je u oba slučaja rezultiralo sporim i nezgrapnim jedinicama, u Nemačkoj se pojavila nova ideja: razvoj združene, elitne oklopne jedinice koja bi mogla da napada i probija neprijateljske linije i potom sopstvenim snagama eksploatiše postignuti uspeh na frontu. U praksi, oklopna divizija je bila samostalna jedinica, sastavljena od tenkovskih, pešadijskih, izviđačkih, artiljerijskih, protivoklopnih, inžinjerijskih i jedinica podrške. Zahvaljujući takvoj organizaciji, mogla je da napadne, osvoji, zadrži i probije se ka cilju, a kasnije i da eksploatiše uspehe koje je postigla.

Organizacija nije bila jedina odlučujuća inovacija. Visoko razvijene radio komunikacije, za razliku od drugih armija, obezbeđivale su nemačkoj vojsci odlučujuću superiornost u komandovanju. Dalje, nemačko ratno vazduhoplovstvo, koje se usmerilo na pružanje podršku jedinicama na zemlji, pružalo je takođe odlučujuću prednost – ne samo da su obezbeđivalo nadmoć u vazduhu iznad bojišta već i mogućnost da napadne ciljeve na zemlji po zahtevu čime je obezbeđena visoko pokretna i fleksibilna vatrena podrška koja je inače nedostajala oklopnoj diviziji. Do septembra 1939. Nemci su stekli odlučujuću prednost nad neprijateljem: imali su superiornu doktrinu ratovanja, bolju organizaciju komandovanja, kao i napredni sistem podrške jedinica na zemlji iz vazduha. Iznad svega su imali efikasnu udarnu snagu – oklopne divizije koje su već bile „perfektno oružje za pokretno ratovanje na operacijskom nivou“. Međutim, iako su bile „perfektno oružje“, one još uvek nisu bile instrument ratovanja koje će devet meseci kasnije uništiti najsnažnije nemačke protivnike. Iako se Poljska može smatrati prvim primerom blickriga, to nije bio prvi primer modernog ratovanja mehanizovanim snagama, ali je pružilo značajno iskustvo.

Prvo angažovanje oklopnih divizija na bojištu pokazalo je mnoge nedostatke. Među njima je bila i potreba za boljom i modernijom obukom, potreba da neki oficiri pokažu veću inicijativu, kao i potrebu za unapređenjem sadejstva između rodova. Počevši od oktobra 1939, sve nemačke divizije kopnene vojske su morale da komandi kopnene vojske dostavljaju mesečni izveštaj o borbenoj gotovosti, koji su korišćeni za poboljšanje obuke. Prvo, novi oficiri su primani iz redova iskusnih starešina, dok je intenzivni program obuke započet za oficire, podoficire i komandire četa i viših jedinica. Ovaj program je svoj vrhunac dostigao februara 1940 u specijalnom kursu za komandante bataljona koji je održan u Školi oklopnih jedinica (Panzertruppeschule), koji je obuhvatao vežbe na terenu gde su učestvovale jedinice iz 1. i 10. oklopne divizije.

U međuvremenu, divizije su održavale intenzivna uvežbavanja u velikim centrima za obuku, koristeći specijalno organizovane „neprijateljske snage“ koje su tokom tih aktivnosti proigravale neprijatelja. Obuka je bila usmerena na poboljšanju sadejstva rodova vojske, posebno između pešadijskih i oklopnih jedinica, izviđanje, discipline na maršu i regulisanju saobraćaja. Inžinjerci su se obučavali kako u pravljenju mostova i napadu na neprijateljske fortifikacije, kao i prelasku vodenih prepreka pod borbom. Takođe je unapređeno i održavanje vozila i naoružanja. Štabovi divizija i korpusa su imali slične obaveze, obučavajući se u izradi naređenja za marš i planova za napad, koje su jednice testirale tokom svoje obuke.

Ipak, oklopne divizije su od „perfektnog oružja“ pretvorene u „instrument ratovanja“ zahvaljujući novom planu napada na Zapad, razvijanog od februara 1940. Po prvi put je veći deo oklopnih i motorizovanih divizija okupljen u jedan sastav sa specifičnim ciljem: postići i eksploatisati proboj kroz glavne odbrambene linije neprijatelja. Tu je u stvari primenjen Guderijanov princip da se napad izvede koncentrisanim snagama, princip koji nije bio samo klasični koncept „odlučujuće tačke“ (Schwerpunkt) već je pokrivao i samu eksploataciju uspeha. Kao što su Guderijan i Fon Klajst naglasili, najbolji način da se uspešno eksploatiše proboj je prodor u dubinu, koristeći prednost brzine i iznenađenja, snage u napadu su morale da idu iza glavnih komunikacijskih linija neprijatelja, uništavajući linije komunikacija, centre komandovanja i snabdevanja. Sam manevar, sada uglavnom taktičko rešenje, više nije mogao da obezbedi uspeh na bojištu operacijskog nivoa. Kako je kampanja iz maja 1940. pokazala, a koja se uzima kao tačka prelaska na novo doba ratovanja, odbrana više nije držala supremaciju na bojištu; sada su mala, ekstremno pokretna jezgra visoko obučenih i veštih jedinica bila sposobna da priđu i probiju se kroz neprijateljsku odbranu i, povrh svega, uspešno eksploatišu proboj prodorom u dubinu, što se pokazalo kao razarajuće po neprijateljske snage. Oklopne snage su sada bile pravi instrument ratovanja, ključni faktor nemačkih pobeda.

[Rade]

Organizacija jedinice

U prvim ratnim godinama organizacija oklopnih divizija je dosta varirala, često shodno starosti jedinice. Septembra 1939. su postojale tri različite osnovne organizacije za pet postojećih oklopnih divizija, dok je maja 1940. deset divizija imalo pet različitih organizacijsko-formacijskih struktura. Uopšteno gledajući, manjak naoružanja, vozila (posebno tenkova) i opreme onemogućavalo je organizovanje jedinica iste organizacijsko-formacijske strukture i jačine. Oklopnu diviziju iz 1939. je činila oklopna brigada sa dva tenkovska puka (svaki sa po dva tenkovska bataljona); streljačku brigadu (motorizovana pešadija) sa streljačkim pukom jačine dva bataljona i motociklističkim bataljonom; izviđačkim bataljonom, artiljerijskim pukom jačine dva diviziona; bataljon veze i divizijske službe. Septembra 1939. su svega tri oklopne divizije imale ovakvu organizaciju, dok ostale dve nisu imale štab streljačke brigade i svega jedan ili dva streljačka puka, bez motociklističkog bataljona.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Načelna organizacijska šema oklopne divizije septembra 1939.

Kada su oklopne divizije reorganizovane krajem 1939. i početkom 1940, razlike ne samo da su se zadržale već su se i povećale. Prve tri divizije su dobile još po jedan bataljon u streljački puk, dok je 4, 5. i novoformirana 10. oklopna divizija imala dva streljačka puka, ali bez motociklističkog bataljona. Novoformirane divizije su u stvari nasledile delom formaciju stare lake divizije, koja je u stvarnosti bila mešovita jedinica sastavljena od pešadije, konjice i tenkovskih jedinica. Šesta i osma oklopna divizija su imale sličnu organizaciju sa trobataljonskim oklopnim pukom, streljačkom brigadom sa trobataljonskim streljačkim pukovima i motociklističkim bataljonom. Sedma i deveta oklopna divizija su imale po dva streljačka puka, svaki sa po dva bataljona i motociklistički bataljon, dok 9. oklopna divizija nije imala treći tenkovski bataljon. Ovo su bile samo neke od mnogih neobičnosti u organizacijsko formacijskoj strukturi.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1. oklopna divizija, prva i najstarija oklopna divizija, formirana je 15. oktobra 1935. u Vajmaru od stare 3. konjičke divizije. Kada je avgusta 1939.  aktivirana, 1. i 2. tenkovskom puku je odobreno da počnu sa novom ratnom organizacijom ali, iako je divizija bila bolje opremljena od ostalih jedinica tog nivoa, manjak tenkova je za posledicu imao kašnjenje u dostizanju borbene gotovosti. Do septembra 1939. je samo 2. tenkovski puk započeo svoju reorganizaciju. To nije bila jedina neispravnost: 3. četa 37. protivoklopnog bataljona je bila ostavljena u Nemačkoj, a 2. mitraljeska četa (protivavionska jedinica) je pridodata kao četvrta četa. Dalje, diviziji su bile pridodate sledeće jedinice: 83. laki protivavionski divizion i vazduhoplovna izviđačka jedinica iz sastava 23. eskadrile. Nakon osvajanja Poljske, organizacija 1. oklopne divizije je nastavila da se menja: 1. novembra 1939, 3. bataljon 69. pešadijskog puka iz 20. pešadijske (mot) divizije je pridodata 1. motorizovanom puku (1. aprila 1940. preimenovan u 3. bataljon 1. motorizovanog puka), dok je iz sastava 1. motociklističkog bataljona izvučena 2. četa i pridodata 33. pešadijskom (mot) puku, a koji je kasnije postao 33. motorizovani puk 4. oklopne divizije. Na dan 21. februara 1940, ponovo zbog manjka tenkova, 2. tenkovski puk dobija ovlašćenje da implementira revidiranu ratu formaciju, dok je 56. artiljerijski puk pridodat 73. artiljerijskom puku (u oktobru biva preimenovan u 3. divizion 73. ap). Mart mesec je takođe doneo promene: 3. četa 73. protivoklopnog bataljona je vraćena diviziji, mada je promenila oznaku sa 1. četom (nešto slično se dogodilo 7. i 10. koloni iz 81. puka, koje su zamenile oznake), a sve motorizovane čete 1. motorizovanog puka su počele naoružavanje oklopnim borbenim vozilima. Maja 1940, divizija je dobila i četu teških jurišnih topova i 1. četu 8. teškog protivoklopnog bataljona.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] 1. tenkovski puk prelazi pontonski most preko Meze kod Sedana, 14. maj 1940.

2. oklopna divizija, takođe formirana 15. oktobra 1935. u Virzburgu (predislocirana u Beč 1938. godine), imala je sličnu organizaciju ali s tom razlikom da dostupnost naoružanja za opremanje divizije nije bila ista. U stvari, septembra 1939. 3. i 4. tenkovski puk su još uvek bili naoružani po formaciji iz marta 1939, bez mitraljeskih četa, iako je 2. divizion 74. artiljerijskog puka imao jednu bateriju topova 105 mm K18 i ostale dve sa teškim haubicama 150 mm sFH18. Takođe, 2. četa 38. protivoklopnog bataljona je rasformirana. Divizija je u svom sastavu imala i 92. laki protivavionski divizion i jedinica izviđačkih aviona iz sastava 14. eskadrile. Divizija 1. novembra 1939. dobija 1. bataljon 33. pešadijskog (mot) puka koji kasnije postaje 3. bataljon 2. motorizovanog puka. Ostale organizacijske promene početkom 1940. su se odnosile na rasformiranje 1. čete 2. motociklističkog bataljona i formiranje sedme male automobilske kolone.   Oba tenkovska puka su 21. februara 1940. promenili svoje organizacijske strukture shodno revidiranoj ratnoj formaciji tako da je 1. aprila divizija imala pridodat 1. divizion 13. artiljerijskog puka, dok je od 1. čete 52. protivoklopnog bataljona formirana nova 3. četa 38. protivoklopnog bataljona; od 2. voda 47. mitraljeske čete formirana je četvrta protivavionska četa. Raspoloživi izvori ne daju jasnu sliku o sledećem: maja 1940. 38. protivoklopni bataljon kao da je imao 1. četu pridodatu iz teškog protivoklopnog bataljona, dok je 2. četa 59. protivavionskog bataljona prikazivana kao pridodata organu za 82. komandi za snabdevanje. Takođe je nejasno pridodavanje 704. čete teških jurišnih topova 2. motorizovanoj brigadi i zamena obe jedinice ratnog vazduhoplovstva: 92. protivavionskog diviziona i izviđačke avijacije 14. eskadrile 84. protivavionskim divizionom i izviđačkom avijacijom 23. eskadrile.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Tenkovi Panzer III iz sastava 2. oklopne divizije u Grčkoj, 16. aprila 1941.

3. oklopna divizija je formirana u Berlinu 15. oktobra 1935. Njena organizacijsko formacijska struktura se do septembra 1939. poklapala sa strukturom već formiranih oklopnih divizija (5. i 6. tenkovski puk su bili opremljeni shodno formaciji iz marta 1939), mada je po dubini jedinica bilo izvesnih razlika. Tokom napada na Poljsku, bataljon lakih tenkova je bio pridodat 3. tenkovskoj brigadi, dok je nepoznati bataljon iz sastava 101. protivavionskog puka pridodat diviziji. Prvi bataljon 69. pešadijskog (mot) puka je 1. novembra 1939. pridodat 3. motorizovanom puku, gde postaje 3. bataljon (maja 1940. jedna motorizovana četa iz sastava brigade je opremljena oklopnim borbenim vozilima); početkom 1940. je formirana sedma mala automobilska kolona, a iz formacije je izbačena 1. četa 3. motociklističkog bataljona.

U istom periodu, 3. četa 39. protivoklopnog bataljona je verovatno bila zamenjena privremenom četom, ali je 1. aprila 1940. formirana 4. četa, da bi se maja meseca u pojedinim izvorima pojavljivala čak i 10. četa. Divizija je maja imala pridodate sledeće jedinice: 7. mitraljeski bataljon, 2. bataljon lakog protivavionskog puka i 11. divizion 49. artiljerijskog puka, koji je 1. avgusta 1940. preimenovan u 2. divizion 49. artiljerijskog puka.

U Vircburgu je 10. novembra 1938. formirana 4. oklopna divizija. Septembra 1939. je divizija, čije su 35. i 36. tenkovski puk bili opremljeni prema ratnoj formaciji iz 1939. još uvek bili bez štaba motorizovane brigade i motociklističkog bataljona. Ovaj drugi nije nikada ni formiran. Takođe, 49. protivoklopni bataljon je imao svega dve čete (mada je imao pridodatu 5. četu 66. mitraljeskog bataljona), a element inžinjerije je bio smanjen na svega jednu četu 79. pionirskog bataljona. Nekoliko jedinica je pridodato tokom napada na Poljsku. 12. pešadijski puk, po jedan divizion 31. artiljerijskog puka i 54. artiljerijskog puka, 77. laki divizion PAA,  štab i 1. četu 62. pionirskog bataljona, 1. četu 31. pionirskog bataljona i avijacijsku jedinicu iz sastava 13. eskadrile. Četvrta oklopna divizija je pretrpela reorganizaciju gotovo odmah nakon zauzimanja Poljske. Tako je 18. oktobra 1939. 33. pešadijski (mot) puk iz sastava 13. pešadijske divizije (bez jednog bataljona, koji je prešao u sastav 2. oklopne divizije) pridodat diviziji, a 1. novembra je od te jedinice formirana 4. motorizovana brigada (1. aprila 1940. je preimenovana u 33. motorizovani puk). Istog dana je formiran štab 79. pionirskog bataljona, mada – kao i 49. protivoklopni bataljon, čija je samo 3. četa bila formirana u martu – dostigao punu snagu februara 1940, kada je i 2. divizion 93. artiljerijskog puka takođe pridodat 103. artiljerijskom puku. Odvojeno od formiranja sedme male kolone, ostale manje izmene su se desile u 4. motorizovanoj brigadi: 1. četa 12. motorizovanog puka je aprila 1940. započela naoružavanje borbenim vozilima, dok je 6. četa transformisana u motociklističku četu (obuka je maja 1940. još uvek bila u toku). Sedma četa 33. motorizovanog puka je rasformirana i zamenjena 2. četom 1. motociklističkog bataljona 1. oklopne divizije. Maja 1940, divizija je imala pridodate sledeće jedinice: 9. mitraljeski bataljon, 654. protivoklopni bataljon, 30. artiljerijska komanda (samo štab) i 1. bataljon PA puka „Gering“.

5. oklopna divizija, poslednja formirana oklopna divizija u mirnodopsko vreme, formirana je 24. novembra 1938. u Opelnu i, kao što je bio slučaj i sa 4. oklopnom divizijom, nije imala štab motorizovane brigade i motociklistički bataljon, ali je imala dva motorizovana puka. Nedostajao je štab 53. protivoklopnog bataljona (formiran 1. novembra 1939.), a 89. pionirski bataljon je imao svega dve čete; treća je bila formirana početkom 1940.  Međutim, divizija je pretrpela još par manjih izmena do maja 1940, kada su joj pridodati 1. divizion 93. puka PAA i 2.odeljenje 31. eskadrile. Oba tenkovska puka, 15. i 31 puk, su bili naoružani shodno formaciji iz marta 1939.

Oklopne divizije su bile reorganizovane uskoro nakon okončanja zauzimanja Poljske i to tako što su organizacijske strukture starijih divizija bile izmenjene i ojačane. 10. oklopna divizija, koja se borila u Poljskoj sa privremenom organizacijom, ojačana je, a četiri nove divizije su formirane od starih lakih divizija, čija je mešovita organizacija bila nepodesna za borbu protiv jačih neprijateljskih snaga na Zapadnom frontu. Još jednom je manjak naoružanja, opreme i obučenog ljudstva izazvao brojne probleme. Organizacija novih divizija je bila posve drugačija od organizacije starih divizija, uglavnom zbog toga što stare nisu imale tenkovsku brigadu i drugi tenkovski puk, mada je jedan tenkovski bataljon po nekad bio pridodat njihovim tenkovskim pukovima.

Prva od tri nove divizije, koje će se sve formirati 18. oktobra 1939, nakon  zauzimanja Poljske, bila je 6. oklopna divizija. Ona je formirana u Vupertalu, spajanjem jedinica 1. lake divizije sa 11.tenkovskim pukom 6. tenkovske brigade, koja je već bila pridodata diviziji za izvođenje operacija u Poljskoj. Kao i 65. tenkovski bataljon 1. lake divizije, i ova jedinica je bila naoružana čehoslovačkim tenkovima PzKpfw 35 (t). Veći deo prvobitne organizacije 1. lake divizije je zadržan; 4. konjički puk je preimenovan u 4. motorizovani puk, a 1. aprila 1940. je 6. izviđački bataljon preimenovan u 57. izviđački bataljon, i pridodata je sedma kolona motornih vozila. Jedina velika promena se desila u 41. protivoklopnom bataljonu, koji je ostao bez jedne čete. Maja 1940, divizija je imala pridodate sledeće jedinice: 605. divizion teške artiljerije (od 3. avgusta 3. divizion 76. artiljerijskog puka), 76. divizion protivavionske artiljerije i avijacijsko odeljenje iz sastava 12. eskadrile.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Panzerkampfwagen 35(t) iz sastava 65. tenkovskog bataljona na čelu kolone tenkova Panzerkampfwagen IVs tokom borbenih dejstava u Francuskoj

U Geri je od 2. lake divizije, dodavanjem 25. tenkovskog puka formirana 7. oklopna divizija. Drugi bataljon 25. tenkovskog puka je poticao od 1. bataljona 23. tenkovskog puka (do izmene oznaka je došlo 1. aprila 1940). Kao i 66. tenkovski bataljon, bio je naoružan čehoslovačkim tenkovima PzKpfw 38 (t). Takođe, 27. oktobra se formira 7. motorizovana brigada, sa ciljem preuzimanja 6. i 7. motorizovanog puka, oba formirana od starog konjičkog streljačkog puka. Od 7. izviđačkog puka je 1. novembra 1939. formiran 7. motociklistički bataljon (od 1. bataljona izviđačkog puka) i 37. izviđački bataljon (od 2. bataljona). Ponovo je protivoklopni bataljon pao sa tri na dve čete, ovaj put je u pitanju bio 42. protivoklopni bataljon. Maja 1940. divizija je imala pridodate sledeće elemente: 705. baterija jurišnih topova, 59. i 86. divizion PA artiljerije i odeljenje avijacije iz sastava 11. eskadrile. Početkom juna 78. artiljerijskom puku je pridodat 2. divizion 45. artiljerijskog puka, a koji će 4. februara 1941. postati 3. divizion 78. ap.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Izviđači na motorciklima iz sastava 7. oklopne divizije u izviđanju, Francuska, maj 1940.

Organizacija 8. oklopne divizije, koja je bazirala u Kotbusu, poklapala se sa organizacijsko-formacijskom strukturom 6. oklopne divizije. Nastala je dodavanjem 1. bataljona 10. tenkovskog puka (koji će prerasti u tenkovski puk 20. oktobra) 3. lakoj diviziji. Dva streljačka konjička puka, 8. i 9, su 1. aprila 1940. spojeni u 8. motorizovani puk. kako je 2. bataljon 9. konjičkog streljačkog puka već bio organizovan kao motociklistički bataljon, kasnije je iskorišćen za formiranje 9. motociklističkog bataljona. Osma motorizovana brigada bila je formirana još 4. novembra 1939, tri dana nakon formiranja 84. bataljona veze. Takođe, 1. aprila 1940. je 8. izviđački puk podeljen, formiravši 90. izviđački bataljon (pridodat 10. oklopnoj diviziji) i 59. izviđački bataljon (koji je ostao u sastavu divizije). 43. protivoklopni bataljon je takođe ostao bez jedne čete, dok je 59. inžinjerijski (pionirski) bataljon ojačan na tri čete, a dobio je i sedmu kolonu motornih vozila. maja 1940, i 10. tenkovski puk i 67. tenkovski bataljon su bili naoružani čehoslovačkim tenkovima PzKpfw 38 (t). Istovremeno, divizija je dobila i 84. divizion PA artiljerije i odeljenje avijacije iz sastava 41. eskadrile.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] General Hajnc Guderijan (u vozilu SdKfz. 251/3) u razgovoru sa generalom Adolfom Kuncenom, komandantom 8. oklopne divizije, Francuska, maj 1940.

U Frankštadtu je 4. januara 1940. formirana 9. oklopna divizija. Ova divizija je nastala preformiranjem 4. lake divizije. Tako je 2. februara 1940. formiran 33. tenkovski puk, koristeći štab lakog tenkovskog puka, 3. bataljona 5. tenkovskog puka i 33. tenkovskog bataljona. Dva konjička streljačka puka, 10. i 11, 18. marta 1940. spajanjem formiraju motorizovani puk, a formirana je i nova, 9. motorizovana brigada. Mesec dana ranije je formiran 85. bataljon veze, dok je 50. protivoklopni bataljon ostao sa tri čete, a 60. inžinjerijski (pionirski) bataljon je narastao na tri čete (dodata je kao i u ranijim slučajevima sedma mala kolona motornih vozila). Maja 1940. se u sastavu divizije još uvek nalazio 9. izviđački puk, u staroj formaciji, ali je od njega kasnije formiran 59. motociklistički bataljon i 9. izviđački bataljon. 102. artiljerijskom puku je pridodat 2. divizion 50. artiljerijskog puka, koji je kasnije preimenovan u 3. divizion 102. artiljerijskog puka.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Pz Kpfw III Ausf. E ili F iz sastava 33. tenkovskog puka na paradi u Roterdamu na dan kapitulacije Holandije U pozadini se vide Pz Kpfw I, Pz Kpfw II i Pz Bef Wg

Štab 10. oklopne divizije je započeo formiranje 1. aprila 1939. u Pragu. Septembra meseca je još uvek bio u fazi formiranja, kada je stavljen na čelo formacije koju su sačinjavali, između ostalih, 8. tenkovski puk i 86. pešadijski (mot) puk. Kada je osvojena Poljska, divizija je poslata natrag u Prag, gde je 11. oktobra primila u sastav 7. tenkovski puk i štab 4. tenkovske brigade. Iz sastava 20. pešadijske divizije, 10. oklopna divizija 1. novembra 1939. dobija  2. bataljon 69. pešadijskog (mot) puka koji, spajanjem sa 3. bataljonom 86. pešadijskog puka formira 69. pešadijski puk. Oba pešadijska puka, 69. i 86, 1. aprila 1940. bivaju preimenovani u motorizovane pukove. Istog dana je od 1. bataljona 8. izviđačkog puka formiran 90. izviđački bataljon, dok je dve nedelje kasnije deo divizije postao i 49. pionirski bataljon.

Krajem 1939. su formirani i 90. artiljerijski puk, laki protivoklopni bataljon, 90. bataljon veze i divizijske službe. Maja 1940. divizija dobija 71. divizion PA artiljerije i odeljenje avijacije iz sastava 71. eskadrile.

Prema ratnoj formaciji, septembra 1939, 1. oklopna divizija je brojala 11 603 vojnika, 3 621 vozila (od kojih 421 oklopnih). Jačina ostalih divizija se razlikovala. Tako su od 2. do 5. oklopne divizije brojale po 3 637 vozila (od kojih 405 oklopnih). 4. oklopna divizija, sa jednim motorizovanim pukom, brojala je 10 680 vojnika, dok je 5. oklopna divizija sa dva puka, brojala 12 974 vojnika. Nedostaci, posebno izraženi u pogledu nekompletnosti jedinica, uticali su na ove brojke.

Stvarna jačina na bojištu više ili manje se poklapala sa zvanično utvrđenom jačinom. Septembra 1939, 4. oklopna divizija je brojala 10 221 vojnika, što je blizu propisanog brojnog stanja. Organizacijske promene su takođe uticale na jačinu jedinice; 10. maja 1940, 1. oklopna divizija je brojala 13 192 vojnika, dok je 4. oklopna divizija brojala 13 941, što jasno ukazuje na efikasnost preformiranja jedinica. Neborbene jedinice – divizijske službe, komande i bataljon veze – činili su između 17 i 20% brojnog stanja divizije, a gro oklopne divizije su činile oklopne i streljačke brigade. Divizijski štab i slične jedinice su činili oko 1,4% brojnog stanja same divizije (165 lica, naoružanih sa 50 pištolja, 111 pušaka i 2 teška mitraljeza; 41 motorcikl, 11 štabnih kola i 13 srednjih do teških kamiona).

Oklopna brigada je brojala 120 oficira, 22 službenika, 682 podoficira i 2112 vojnika (tenkovski puk je brojao 58 oficira, 11 službenika, 338 podoficira i 1044 vojnika). Razlike između divizija se nalaze i u vozilima i opremi: 1. oklopna divizija je imala 1 235 pušaka, 296 automata i 592 lakih mitraljeza (uključujući i one montirane na vozilima), dok su ostale četiri divizije imale 1 801 pištolja, 1 111 pušaka, 336 automata i 508 lakih mitraljeza. Raspodela tenkova je činila najveću razliku među pukovima; prema organizaciji iz marta 1939, svaki tenkovski puk je bio sastavljen od štaba puka, tehničke čete, oklopnog voda veze i voda lakih tenkova koji je bio naoružan jednim Panzerbefehlswagen I i po dva tenka PzKpfw I i PzKpfw II; svaki tenkovski bataljon je imao štab, vod veze, vod lakih tenkova, laku kolonu (bataljonski transport), oklopnu grupu opremljenu sa rezervnim tenkovima iz bataljona) i tri tenkovske čete ( četvrta je služila za obuku tenkista i nije bila u sastavu divizija koje se šalju u borbena dejstva), plus dve čete lakih tenkova i jedne čete lakih tenkova „a“. Tenkovski puk je marta 1939. bio naoružan sa 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 34 PzKpfw I, 85 PzKpfw II, 8 PzKpfw III i 12 PzKpfw IV. Ako uračunamo i rezervne tenkove, tenkovska brigada je imala 30 komandnih, 258 lakih i 48 srednjih tenkova.

Nova organizacijska šema, uspostavljena 1. septembra 1939, je prvo „isprobana“ na 1. i 2. tenkovskom puku, mada je 2. tenkovski puk započeo reorganizaciju neposredno pred izbijanje rata. Promene su se odnosile na štab tenkovskog bataljona i jedinice podrške, koje su sada bile objedinjene u štabnoj četi (u toj jedinici su se nalazili i vod veze, pionirski vod i laki protivavionski vod).  Promenjena je i organizacija čete lakih tenkova i čete lakih tenkova „a“ – sada preimenovane u četu srednjih tenkova. Četa lakih tenkova je sada imala 5 ili 6 tenkova PzKpfw II i 17 (ili 16, kada je PzKpfw II zamenio PzKpfw III) PzKpfw III, dok se u četi srednjih tenkova sada nalazilo 5 PzKpfw II i 16 PzKpfw IV, što ukupno čini 6 PzBefh III, 45 PzKpfw II, 71 PzKpfw III i 32 PzKpfw IV po tenkovskom puku (bez rezervnih tenkova). Organizacija tenkovske brigade iz 1939. je obuhvatala i 246 motorcikala, 88 štabnih kola, 296 (u 1. ooklopnoj diviziji) ili 328 (u ostalim oklopnim divizijama) srednjih i teških kamiona i 26 prikolica.

Organizacijske razlike su se dalje produbila nakon formiranja četiri nove oklopne divizije, koje su takođe povećale već postojeći deficit naoružanja i vojne opreme, naročito srednjih tenkova. Da bi se premostio ovaj problem, 21. februara 1940. je izdata nova, privremena formacija, prema novoj formaciji, čete lakih tenkova su trebale da imaju 1 PzBefh I, 4 PzKpfw I, 8 PzKpfw II i 7 PzKpfw III, dok je četa srednjih tenkova trebala da ima 1 PzBefh I, 6 PzKpfw II i 8 PzKpfw IV – što znači da je tenkovski puk bio naoružan sa 11 PzBefh I, 4 PzBefh III, 22 PzKpfw I, 51 PzKpfw II, 30 PzKpfw III i 16 PzKpfw IV.

Logična konsekvenca je bila ta da je organizacija oklopne divizije postala još haotičnija: maja 1940. 1. tenkovski puk 1. oklopne divizije je zadržao formaciju iz septembra 1939, dok je 2. tenkovski puk iste divizije organizovan po novoj formaciji. Oba tenkovska puka iz sastava 2. i 10. oklopne divizije su bili reorganizovani prema novoj formaciji, dok su sve tenkovske čete oba tenkovska puka iz sastava 3, 4. i 5. oklopne divizije bile još uvek organizovane prema formaciji iz marta 1939.

Dalje varijacije su uvedene formiranjem novih pukova: jedan tenkovski puk i pridodat tenkovski bataljon u 6. i 8. oklopnoj diviziji, svi naoružani čehoslovačkim tenkovima, organizovani su shodno formaciji iz septembra 1939, dok su 25. tenkovski puk i 67. tenkovski bataljon 7. oklopne divizije bili formirani na osnovu formacije iz februara 1940. Za razliku od ranije navedenih jedinica, 33. tenkovski puk je bio svojevrsna mešavina, sa svojim 1. bataljonom formiranim po formaciji iz septembra 1939. i 2. bataljonom formiranim po formaciji od marta 1939. Međutim, treba napomenuti da niti jedna tenkovska jedinica nije dostigla predviđenu jačinu usled nedostataka tenkova PzKpfw III i IV.

Septembra 1939. manjak pešadije postaje ozbiljan nedostatak za oklopne divizije: streljačke brigade 1, 2 i 3. oklopne divizije su se sastojale od motorizovanog puka (sa dva bataljona) i motociklističkog bataljona, ukupne jačine 3 183 ljudi. Svaki motorizovani puk je imao 2 203 vojnika, 62 laka i 28 teških mitraljeza, 6 protivoklopnih topova Pak 35/36 kalibra 37 mm, 18 minobacača kalibra 50 mm, 12 minobacača kalibra 81 mm i četiri laka pešadijska topa kalibra 75 mm. Svo ovo ljudstvo i naoružanje bilo je raspoređeno u dva motorizovana bataljona, od kojih se svaki sastojao od dve motorizovane čete, jedne motociklističke, jedne mitraljeske i čete teških oruđa. Ova organizacija nije bila uparena sa organizacijom motorizovanih jedinica u drugim divizijama: 12. streljački puk 4. oklopne divizije je imao dva bataljona sa po tri motorizovane čete i četu teških oruđa; 13. i 14. motorizovani puk 5. oklopne divizije su imali po dva bataljona sa po jednom motociklističkom, dve motorizovane i četom teških oruđa. Tako su sva tri motorizovana puka (12, 13. i 14) brojala po 2 260 vojnika i bili naoružani sa po 108 lakih i 24 teških mitraljeza, šest protivoklopnih topova Pak 35/36 kalibra 37 mm, 18 lakih minobacača kalibra 50 mm i 12 teških minobacača kalibra 81 mm i 8 lakih pešadijskih topova kalibra 75 mm.

Iskustva stečena tokom napada na Poljsku, kada su se oklopne divizije suočile sa problemima dok su se borile u naseljenim mestima bez dovoljno pešadije, uticali su na to da se zahteva ojačanje motorizovane brigade. To nije bio problem, jer je već bila doneta odluka o smanjivanju broja motorizovanih pukova u pešadijskim (mot) divizijama sa tri na dva motorizovana puka. Novembra 1939, 1, 2. i 3. oklopna divizija su imali treći bataljon pridodat (a kasnije i integrisan) njihovim motorizovanim pukovima, što je brojno stanje jedinica popelo na oko 3 300 ljudi, sa shodno tome i povećanjem vatrene moći, sem po pitanju lakih mitraljeza (puk je sada imao 87 lakih i 42 teška mitraljeza, devet protivoklopnih topova Pak 35/36 kalibra 37 mm, 27 lakih minobacača kalibra 50 mm i 18 teških minobacača kalibra 81 mm i 6 lakih pešadijskih topova kalibra 75 mm). Povećana dostupnost vozila – poluguseničara omogućila je da se 1. motorizovani puk 1. oklopne divizije u potpunosti opremi njima, ali su zato 2. i 3. motorizovani puk mogli da opreme samo po jednu motorizovanu četu.

[Rade]

Izviđanje

„Oči“ oklopnih divizija su bili izviđački bataljoni. Njihova organizacija je u periodu 1939-40. ostala nepromenjena i svaka divizija je raspolagala sa po jednim izviđačkim bataljonom, uključujući i 9. oklopnu diviziju koja je maja 1940. imala izviđački puk, nastao spajanjem izviđačkog i motociklističkog bataljona. Svaki izviđački bataljon bio je sastavljen od dve čete oklopnih automobila, jedne motociklističke i jedne teške čete.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Izviđačka patrola, Poljska, 1939.

3, 4. i 7. izviđački bataljon su 1939. godine imali u svom sastavu i mostovni deo, koji se 1940. ne pojavljuje. Izviđački bataljoni su brojali 753 ljudi (26 oficira, 4 civila, 116 podoficira i 607 vojnika), a od naoružanja su raspolagali sa 427 pušaka, 16 lakih i 2 teška mitraljeza, 3 laka minobacača, tri protivtenkovska topa kalibra 37 mm i dva laka pešadijska topa. Svaka četa oklopnih automobila je imala 6 radio komandnih vozila, osam oklopnih automobila SdKfz 221, četiri SdKfz 222, tri SdKfz 231 i tri teška oklopna automobila SdKfz 232. Sve u svemu, svaki izviđački bataljon je bio opremljen sa 60 vozila, 119 motorcikla, 34 štabnih kola i 68 kamiona.

Divizijska artiljerija

Artiljerija je 1939, kao i pešadija, bila jedna od slabijih komponenti oklopnih divizija. Svaka divizija, sa izuzetkom 2. oklopne divizije, je u svom sastavu imala artiljerijski puk sa dva artiljerijska diviziona. Pored artiljerijskih diviziona, u sastavu puka se nalazilo i, meteorološko topografsko i odeljenje veze. Svaki divizion je imao sopstveni štab i odeljenje za kalibraciju, kao i tri baterije sa po četiri oruđa, što znači da je puk imao 24 artiljerijskih oruđa. Samo je 2. oklopna divizija, čiji je 2. divizion zamenjen 1. divizionom 110. artiljerijskog puka. Diviziji je bila potrebna teška artiljerija, a u tom divizionu su se nalazile dve baterije sa po četiri teške poljske haubice kalibra 150 mm (15 cm sFH 18).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Poluguseničar SdKfz. 7 u vuči haubice 150 mm sFH 18

Ostali artiljerijski divizioni su bili naoružani lakim poljskim haubicama kalibra 105 mm (10.5 cm leFH 18), koje su projektil mase 14,8 kg ispaljivale na daljinu do 10 600 m. Svaki puk je imao 1 203 ljudi, među kojima 44 oficira, 4 civila, 116 podoficira i 607 vojnika, naoružanih sa 993 pušaka i 12 lakih mitraljeza. Nemci su bili svesni nedostatka vatrene moći, usled nedovoljno oruđa teške artiljerije, tako da su nakon napada na Poljsku počeli da artiljerijskim pukovima pridružuju divizione teške artiljerije. Ekspanzija mehanizovane artiljerije je tekla vrlo teško, jer je bio prisutan opšti nedostatak pogodnih vozila za vuču oruđa; svaka baterija bila je opremljena sa pet poluguseničara za vuču (SdKfz 7 ili 6/1), dok je baterija 105 mm zahtevala devet vozila SdKfz 7. Svaki artiljerijski puk je 1939. raspolagao sa 110 motorcikala, 104 štabnih kola i 143 kamiona i poluguseničara, kao i 24 prikolica. Maja 1940. je praktično svaka oklopna divizija imala pridodat treći artiljerijski divizion, a krajem 1940. postaje deo stalne organizacije (negde i početkom 1941). Njihov sastav je varirao, iako je većina bila sastavljena od tri baterije, svaka sa po četiri oruđa kalibra 150 mm, ili dve baterije sa po četiri sFH 18 i baterijom od četiri oruđa kalibra 105 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Laka haubica 105 mm leFH 18 na položaju, Sovjetski Savez

Protivoklopne jedinice

Za protivoklopnu borbu u oklopnoj diviziji bio je zadužen protivoklopni bataljon, koji 16. marta 1940. dobija ime bataljon lovaca tenkova. Prema formaciji iz 1939, protivoklopni bataljon je brojao 519 ljudi (18 oficira, 3 civila, 103 podoficira i 35 vojnika), a od naoružanja je raspolagao sa 315 pušaka, 2 automata, 18 lakih i mitraljeza i 36 vučenih topova Pak 35/36 kalibra 37 mm. Od vozila je raspolagao sa 63 motorcikala, 29 štabnih kola i 68 kamiona.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Protivoklopni top PaK 36 kalibra 37 mm sa poslugom, Belgija, maj 1940.

Septembra 1939, 79. protivoklopni bataljon 4. oklopne divizije još uvek je bio bez jedne od ukupno tri protivoklopne čete, dok je 53. protivoklopni bataljon 5. oklopne divizije još uvek bio bez svog štaba. Međutim, protivoklopni bataljoni iz sastava 1, 3. i 4. oklopne divizije su u svom sastavu imali četu teških PA mitraljeza, jačine 189 ljudi, naoružanu sa 12 vučenih oruđa Flak 30 ili 38, kalibra 20 mm. Nedostatak vozila-poluguseničara, potreba da se protivavionska odbrana koncentriše, i ukupna neprikladnost protivavionske čete, uskoro je dovela do napuštanja prakse pripajanja takvih jedinica oklopnim divizijama. Umesto toga, pridodati su motorizovanim protivavionskim bataljonima u sastavu Luftvafea, koji su obezbeđivali robustniju protivavionsku odbranu. Maja 1940, ukupna organizacija protivoklopnih bataljona ostala je nepromenjena, mada su neki još uvek bili nekompletni, delom i zbog toga što su njihove čete korišćene kao jezgra za formiranje drugih bataljona. Potrebno je napomenuti da glavni nedostatak protivoklopnih bataljona nije bila organizacija, već nedostatak prikladne opreme, jer 12 topova kalibra 37 mm kojima je bila naoružana prosečna četa (sa po četiri topa u vodu) nije bilo doraslo teško oklopljenim francuskim i britanskim tenkovima.

Inžinjerijske jedinice

Divizijski pionirski bataljon je bio nešto više od proste inžinjerijske jedinice, jer su se u njemu nalazili i pioniri i mostovna inžinjerija. Septembra 1939, 37, 38. i 39. pionirski bataljon (iz sastava 1, 2. i 3. oklopne divizije) su bili u punom sastavu, sa tri motorizovane pionirske čete i mostovnom kolonom „K“. Jedinica je brojala 820 ljudi (22 oficira, 2 civila, 83 podoficira i 713 vojnika. Naoružanje se sastojalo iz pušaka i lakih mitraljeza, dok je od vozila raspolagala sa 78 motorcikala, 43 štabnih kola i 117 kamiona. 4. oklopna divizija je imala samo jednu pionirsku četu i mostovnu kolonu „B“, prilagodljivijim pontonskim mostom koji je mogao da premosti vodenu prepreku širine 50 m, dok je nosivost iznosila 16 tona (nosivost se smanjivala sa dužinom mosta, tak oda je na maksimalnoj dužini mosta od 130 m, nosivost iznosila 4 tone). 89. pionirski bataljon iz sastava 5. oklopne divizije je bio bez jedne pionirske čete i imao je mostovnu kolonu „K“.

Nedostatak mostne opreme, koja je dovela do široke upotrebe zarobljenih čehoslovačkih modela pontonskih mostova, kao i nedostatak obučenog ljudstva (za te potrebe su obučavali pešadijske jedinice), teško je pogađalo razvoj pionirskih jedinica. Kako god, do maja 1940. su svi pionirski bataljoni u oklopnim divizijama imali svoje uobičajene tri čete, od kojih je jedna bila u potpunosti naoružana i opremljena sa šest borbenih vozila SdKfz 251/5, pet PzKpfw I ‘Ladungsleger’ i četiri nosača mosta izrađenih ugradnjom mostova na mestu uklonjenih kupola tenkova tipa PzKpfw II ili IV.

[Rade]

Taktika

S obzirom da je stvaranje oklopne divizije bilo poslednji korak u razvoju doktrine nemačke vojske, nije iznenađujuće da je njihova taktika bila u skladu sa tim. Prema nemačkoj doktrini, napad je bio najvažniji aspekt borbe i oklopne divizije su stvorene da izvrše ovaj zadatak. Tenkovske jedinice su imale istaknuto mesto u oklopnim divizijama, jer su smatrane oružjem odluke, čak i u združenim formacijama. Stoga je tenkovska brigada morala ostati netakknuta kako bi uvek bila na raspolaganju za nanošenje odlučujućeg udarca neprijatelju.

Koncept koncentrisanja snaga, izbor odlučujuće tačke na kojoj će se vršiti napad i upotreba brzine i manevra bili su prilagođeni za taktiku oklopnih divizija, što se razvilo u prvu pravu blickrig taktiku. Prvi korak ka napadu bio je prilaz neprijateljskim linijama odbrane; brzina je, u ovom slučaju, od velike važnosti obzirom da je oklopna divizija morala da iznenadi neprijatelja. Međutim, oklopne divizije su bile uglavnom onemogućene da koriste putne pravce, te je stoga bilo potrebno isplanirati i pravce prilaza ili napredovanja. Pažljivo i detaljno planiranje takvih ruta, zajedno sa obukom i uvežbavanjem, bili su osnovni preduslovi za brzo napredovanje, danju i noću. Takođe je od veikog zanačaja bila i disciplinovano marševanje, posebno važno kada je na istoj ruti, na delimično neprohodnom terenu, nastupalo više od jedne oklopne divizije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Napredovanje nemačkih snaga kroz Ardene, 1940.

Mada je u principu ovo funkcionisalo dosta dobro, posebno sa Guderijanovim XIX korpusom u Ardenima, nemački komandanti su ubrzo otkrili da je ovo bio mač sa dve oštrice. Tokom napada na Poljsku, komanda XVI korpus je zapazila da su oklopne divizije, vezane za mrežu puteva, sprečene da se u potpunosti razviju na bojištu, čime nisu mogle da iskoriste već postojeću brojčanu nadmoćnost nad neprijateljem. Raširena mreža puteva u severozapadnoj Evropi je uspela da nadoknadi ovaj gubitak, mada je problem ostao nerešen.

Pokret

Čak i pri nastupanju, prethodnica oklopne divizije bila je oklopna jedinica. Krećući se u ešelonima, tenkovska brigada bi krčila put, angažujući bataljone iz istog tenkovskog puka, jedan iza drugog. Ukoliko su na raspolaganju imali dva puta, dva puka bi se kretala paralelno njima. Ove jedinice su formirale prethodni odred oklopne divizije, spreman da napadne bilo koji cilj. Ostatk divizije se kretao pozadi, takođe u ešelonima; prva je išla motorizovana brigada, sa pionirskim bataljonom i koja je činila, sa tenkovskom brigadom – glavninu divizije. Iza glavnine bi nastupale ostale jedinice divizije – nekada različitim pravcima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Savlađivanje vodene prepreke gazom, pored srušenog mosta, Sovjetski Savez, jun 1941.

Izviđački bataljon iz sastava oklopne divizije se angažuje po desnoj ili levoj strani kolone, kako bi izviđanjem sprečila iznenadni udar neprijatelja u krilo divizije. Istovremeno je izviđala i alternativne pravce kretanja. Izviđanje iz vazduha je obezbeđivalo podatke o položaju neprijateljskih jedinica. Sa približavanjem oklopne divizije neprijatelju, razvijala je snage za borbu.  Ovde je teren ispoljavao veliki uticaj na razvijanje snaga, kao i na izbor tačke napada. Uprkos predratnim razmišljanjima nemačkih komandanta, koji su bili ubeđeni da će se tenkovi survati preko prepreka i udariti svom silinom u neprijatelja, u stvarnosti su oklopne divizije bile suočene sa ozbiljnim preprekama koje su ugrožavale napredovanje, pri čemu se ne misli samo na fizičke barijere kao što su velike reke. Tada bi se tenkovi pomerali nazad, a u prvi plan bi dolazila inžinjerijska jedinica. Tada je najveći problem bio obezbediti dovoljnu količinu materijala za izradu mosta. Ostale prepreke su bile u obliku izgrađenih područja, gde je neprijatelj rasporedio protivoklopna oruđa. U Poljskoj su na takve prepreke nailazili uglavnom u velikim gradskim naseljima, dok je u severozapadnoj Evropi skoro svako selo pretvarano u otpornu tačku. Rešenje se nalazilo tako što bi se poslala dva tenkovska bataljona sa svake strane sela, čime bi motoizovana brigada zaobilazala opasnost i čuvala se od gubitaka. Juna 1940, francuska taktika pretvaranja sela u otporne tačke je odložila napredovanje nemačkih oklopnih divizija, a za njihovo uništavanje su slate jedinice motorizovane brigade.

Napad

Napad se po pravilu vršio na ograničenom frontu. Svaka oklopna divizija, nastupajući u talasima, dobijala je sektor otprilike upola manji od sektora pešadijske divizije, ne više od 800 do 1000 metara. Važilo je opšte pravilo da tenkovska brigada predvodi napad, blisko praćena motorizovanom brigadom,mada je bilo i izuzetaka – slično slučaju sa prelaskom reke. Bilo je i slučajeva kada su tenkovske jedinice napadale zajedno sa motorizovanim. Iako su pešadija, artiljerija i inžinjerija pružale podršku tenkovima, oni nisu bili blisko integrisani sa njima. Na taktičkom nivou, tenkovi su vladali bojištem; tenkovska brigada je smatrana najnižom jedinicom za upotrebu, jer su manje jedinice mogle biti uništene neprijateljskim protivoklopnim dejstvima. Ukoliko bi se takvo što događalo, napredovanje tenkova bi bilo zaustavljeno. Štaviše, Nemci su se u mnogome oslanjali na moralne efekte njihovih tenkova: jednostavna izjava „Tenkovi dolaze“ smatrala se dovoljnom da dovede neprijateljske jedinice pred kolaps.

Plan napada oklopne divizije bio je vrlo jednostavan. Tenkovske jedinice bi se probile kroz neprijateljske linije i počele prodor u dubinu, iza neprijateljskih linija, dok je pešadija zauzimala osvojenu teritoriju. Protivoklopna oruđa i artiljerija su bili spremni u slučaju evventualnog kontra napada neprijatelja. Nakon što bi započeo kolaps neprijatelja, cela oklopna divizija bi krenula ka svom konačnom cilju. Brzina i manevar su još jednom bili od presudne važnosti.

Epilog

Nemačke pobede tokom godina blickriga 1939-40. i poraz posebno Francuske, doveo je do nastanka nekoliko mita o moći nemačke armije i superiornosti tenkovskih jedinica i nemačkog ratnog vazduhoplovstva. Mit o nemačkim tenkovima je bio najjači i opstao je čak i nakon poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu, uprkos činjenici da nakon kampanje u periodu maj – jun 1940. nije bilo ni jedne velike pobede nemačkih tenkova. Ta kampanja se može smatrati i prekretnicom u istoriji modernog ratovanja, mada su prošle mnoge godine pre nego što je izvučen zaključak o naučenim lekcijama. Nemci su, pak, izvukli pogrešnu pouku: potcenivši svoje neprijatelje, precenili su sopstvena dostignuća i sposobnosti – posebno ona o upotrebi tenkova – što im je sugerisalo da se i Sovjetski Savez može poraziti na sličan način. Nemački protivnici su došli do potpuno drugačijih zaključaka. Prvo, nemačka pobeda je objašnjena brojčanom nadmoćnošću nemačkih snaga, potom nepripremljenošću francuskih snaga i kolapsom francuskog borbenog morala. Francuzi nisu bili inferiorni u odnosu na Nemce, čak su imali i prednost, a kolaps borbenog morala je bilo sve samo ne razlog vojničkom porazu Francuske. Kampanja iz maja-juna 1940, kao i napad na Poljsku 1939, nisu bili tako lagani kako je predstavljano u prvim godinama rata. Bitke su bile teške i pobede su teško osvojene. Nemci su bili smeliji i veštiji, što je dovelo do toga da naraste mit o nemačkim tenkovima. To je zaista bila neponovljiva pobeda.

Evolucija nemačkih oklopnih snaga bila je rezultat razvoja doktrina i strategija, koje potiču iz prethodnog veka. Najvažniji doprinos tih taktika bila je odluka da se najveći deo oklopnih divizija koncentriše na malom delu fronta kako bi se izvršio odlučujući prodor i okruženje naprijatelja. Međutim, pobede iz 1939-40. bile su rezultat mnogo različitih faktora skupljenih u pravo vreme i na pravom mestu.