[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Teška krstarica Takao na morskim ispitivanjima, 1932.Počeci japanskih modernih krstarica vežu se za početak tridesetih godina, tačnije za 31. jul 1923, kada je u sastav japanske carske mornarice uvedena laka krstarica Yubari. Ovaj brod se od ranijih klasa lakih krstarica (Tenryu, Kuma, Nagara, Sendai) razlikovala i po izgledu, profilu ali i inovativnim tehničkim rešenjima. To nije bio veliki brod, čak i u poređenju sa lakim krstaricama drugih zemalja, sa standardnim deplasmanom od 3387 tona. Zvanično opisana kao „eksperimentalna laka krstarica“, ova krstarica je izgrađena radi testiranja koncepta krstarice koju odlikuju velika brzina plovljenja i relativno velike vatrene moći, sa najmanje mogućem deplasmanom.
Otac novog projekta bio je konstruktor Hiraga Juzuru (Hiraga Yuzuru). On je u leto 1921. predložio gradnju krstarice standardnog deplasmana od 7 500 tona, brzine 35 čvorova, naoružane sa šest topova kalibra 203 mm i 12 torpednih cevi kalibra 610 mm. Ugradnja ovako snažnog naoružanja u odnosu na deplasman bilo je moguće samo primenom radikalnih metoda smanjenja masa (između ostalog, bočni i oklop palube su ugrađeni kao element uzdužne čvrstoće brodskog trupa).
Gradnja broda je odobrena oktobra 1921. i trajala je od juna 1922. do jula 1923. Istovremeno je odobren i generalni projekat krstarice deplasmana 7 500 tona, koja će kasnije postati klasa Furutaka. I ovu krstaricu je projektovao Hiraga Juzuru, uz asistiranje Fudžimotoa Kikua. Nova krstarica je trebala da nadmaši američku klasu krstarica Omaha i britansku klasu Hawkins. Gradnja dve krstarice je odobrena februara – marta 1922, a sama gradnja je započela novembra- decembra 1922.
U međuvremenu je održana Pomorska konferencija u Vašingtonu, koja je povećala interesovanje za gradnju krstarica. Odredbama sporazuma potpisanog u Vašingtonu ograničen je broj kapitalnih ratnih brodova – bojnih brodova i nosača aviona – ali nije ograničen broj brodova deplasmana do 10 000 tona, koji su odredbama sporazuma definisani kao „pomoćni površinski ratni brodovi“. Time je uspostavljen limit za gradnju krstarica deplasmana od 10 000 tona. Standardni, ili Vašingtonski deplasman, je bila tonaža broda broda sa zalihama, municijom i posadom, ali bez goriva, vode i maziva.
Pre Vašingtona, japanska mornarica je koristila normalni deplasman (u britanskim tonama) koji se odnosio na brod sa četvrtinom zaliha goriva, tri četvrtine zaliha municije, polovina do dve trećine zaliha i maziva i bez ukrcane vode.
Kao potpisnik Sporazuma, Japan je bio primoran da napusti ambiciozan flotni program „8-8“ – izgradnju osam modernih bojnih brodova i osam bojnih krstaša. Početkom jula 1922. je donet Program ograničenja mornarice, koji je predviđao gradnju 59 brodova, među kojima dve krstarice standardnog deplasmana od 10 000 tona i četiri krstarice standardnog deplasmana od 10 000 tona. Fudžimoto Kikuo je preuzeo projekat dve krstarice srednjeg tipa, pošto je Hiraga bio van zemlje.
Pod pritiskom Generalštaba, Fudžimoto je povećao naoružanje ovih krstarica, i to na dva dvocevna topa 203 mm, četiri jednocevnih topova kalibra 120 mm. Torpedno naoružanje nije menjano. Nazvane Aoba i Kinugasa, nove krstarice su imale povećan deplasman za 320 tona. Dodatna masa je učinila da nova krstarica ima manju stabilnost od krstarica klase Furutaka, tako da je Hiraga nakon povratka u zemlju snažno protestovao.
Krajem 1922. Hiraga od Generalštaba dobija zahteve za novu krstaricu, deplasmana od 10 000 tona, naoružanu topovima kalibra 200 mm. Zahtevi Generalštaba su bili sledeći:
- naoružanje od osam topova kalibra 203 mm u dvocevnim kupolama, sa tri kupole na pramcu i jednom na krmi;
- protivavionsko naoružanje od četiri jednocevna topa kalibra 120 mm;
- torpedno naoružanje od osam torpednih cevi kalibra 610 mm;
- zaštita vitalnih delova od indirektnog pogotka kalibra 203 mm i direktnog i indirektnog pogotka projektila kalibra 150 mm;
- zaštita mašinskog prostora od mina i torpeda;
- maksimalna brzina plovljenja veća od 35 čvorova;
- daljina plovljenja od 10 000 milja brzinom od 14 čvorova;
- mogućnost krcanja dva hidroaviona.
Hiraga se nije u potpunosti slagao sa izloženim zahtevima i sugerisao je povećanje brodske artiljerije na deset topova kalibra 203 mm (u cilju sticanja prednosti nad suparničkim krstaricama, koje su obično bile naoružane sa osam topova kalibra 203 mm); proširenje protivtorpedne zaštite ugradnjom pregrada u izbočine; smanjenje daljine plovljenja na 8 000 milja brzinom od 14 čvorova i izostavljanje torpednog naoružanja, a radi sigurnosti samog broda u borbenim dejstvima.
Početkom 1923. Fudžimoto, pod nadzorom Hirage, počinje da radi na projektu, usvojivši Hiragine sugestije. Međutim, tokom sledećeg Hiraginog puta van zemlje, Fudžimoto ponovo dolazi pod udar Generalštaba i biva primoran da doda osam torpednih cevi i dva topa kalibra 120 mm. Gradnja četiri krstarice, oznake od 1 do 4, a kasnije sa imenima Myoko, Nachi, Ashigara i Hagura, počinje 1924. godine.
Marta 1927, nakon što je američki Kongres odobrio gradnju osam krstarica deplasmana 10 000 tona, u japanskom Parlamentu je potpisan program gradnje 27 brodova, od kojih četiri krstarica deplasmana 10 000 tona.
Radovi na projektovanju su započeti 1925. Projekt je predstavljao unapređenu verziju krstarice klase Myoko. Generalštab je izdao sledeće zahteve:
- primarni zadatak: zaštita sopstvenih snaga i ometanje neprijateljskih snaga podrške, kao i izvršavanje zadataka izviđanja;
- neprijatelj: američke i britanske teške krstarice;
- vatrena moć: deset topova kalibra 203 mm sa sposobnošću gađanja ciljeva u vazduhu; osam torpednih cevi kalibra 610 mm na gornjoj palubi i protivavionsko naoružanje isto kao kod klase Myoko;
- zaštita od indirektnih pogodaka kalibra 203 mm i od direktnih i indirektnih pogodaka projektila kalibra 150 mm;
- brzina: preko 33 čvorova; daljina plovljenja 8 000 milja brzinom od 14 čv;
- tri hidroaviona;
- brod mora posedovati opremu i prostor da može obavljati dužnost komandnog broda.
Konačni planovi broda su odobreni od strane Hirage 1926, nakon njegovog povratka iz Velike Britanije. Iako se zasnivao na krstaricama klase Myoko, imao je i određenih unapređenja:
- bolju zaštitu municijskih komora;
- obimnu upotrebu aluminijuma, Dukol čelika i tehnologije varenja;
- veliki komandni most;
- nove dvocevne kupole topova kalibra 203 mm sa mogućnošću elevacije od 70 stepeni;
- rotirajuće dvocevne torpedne aparate na gornjoj palubi;
- dva katapulta.
Stavke pod rednim brojevima 1, 2 i 4 su uvedene na osnovu Hiraginih predloga, koji je imao informacije o poslednjim konstrukcijama britanskih ratnih brodova, uključujući i krstaricu klase Kent, deplasmana 10 000 tona. Katapulti su ugrađeni na osnovu procena japanskih obaveštajaca da će američke krstarice klase Washington imati katapulte.
Program gradnje ratnih brodova iz 1927. godine je nove krstarice označavao brojevima od 9 do 12 i sa sufiksom „A“. Ukupna cena koštanja gradnje krstarica je procenjena na 113,48 miliona jena (bojni brod Yamato je koštao 281,54 miliona jena).
Četiri nove krstarice su imena dobila po planinama:
- 23. juna 1927, krstarica broj 9 je dobila ime Takao, po planini istočno od Kjotoa, do kje krstarica broj 10 dobila ime Atago, po planinii iz regiona Kjoto;
- 13. aprila 1928. krstarica broj 12 je dobila ime Chokai po planini u provinciji Ugo, prefekture Jamagata;
- 11. septembra 1928. krstarica broj 11 je dobila ime Maya, po planini u Hjogo prefekturi.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Krstarice klase Takao su bile najveće krstarice u japanskoj carskoj mornarici. Imale su karakterističan oblik trupa i profil, veliki komandni most i visoke jarbole i dimnjake, što je i inače bila karakteristika Hiraginog rada. Cilj konstruktora je bio da konstruišu ratni brod koji će poraziti suparničke brodove, posebno američke i britanske, čak i po cenu da pređu deplasman ograničen Sporazumom. Ovakvo narušavanje stabiliteta broda otklonjeno je tokom glavne faze modernizacije 1938-39.
Kao i brodovi ranije, Myoko klase, i krstarice klase Takao su postale prototip za narednu klasu brodova, označenih sa unapređena Takao klasa. Aprila 1927. Amerikanci su započeli gradnju šest krstarica (CL-26 do Cl-31); Japanci su kao odgovor isplanirali gradnju četiri nove krstarice, koje su trebale biti građene u parovima: prve dve u vremenu od 1930-34. i druge dve u periodu 1931-35, po ceni od po 27,41 miliona jena. U odnosu na klasu Takao, nova krstarica je trebala da ima i četiri nova topa kalibra 127 mm, kao i neka poboljšanja u oklopnoj zaštiti, posebno oko municijskih komora.
Prezentacija novih planova gradnje brodova u Parlamentu je odložena, nakon dobijanja informacije o zakazanim pregovorima o razoružanju u Londonu, a koji su trebali početi januara 1930. Potpisivanje Pomorskog sporazuma u Londonu 22. aprila 1922. je ograničilo broj krstarica klase „A“ na dvanaest, tj. gradnja krstarica unapređene Takao klase je otkazana.
Konstrukcija brodskog trupa se zasnivala na konstrukciji ranijih brodova, deplasmana od 7 100 i 10 000 tona, sa ugrađenim izmenama koje je Hiraga zahtevao. Elementi uzdužne čvrstoće su se neprekinuti protezali duž čitavog broda, čime je ujedno i smanjena masa broda, ali i zakomplikovan posao brodograditeljima. Oklopne ploče, kako oklopnog pojasa tako i palube, izrađene su i ugrađene tako da su predstavljale elemente uzdužne čvrstoće broda. Struktura i oblik brodskog trupa bili su uglavnom bazirani na trupu klase Myoko, ali sa sledećim izmenama: u gradnji je umesto HT čelika korišćen Ducol čelik, a maksimalna širina trupa je bila ka pramcu, neposredno iza dimnjaka broj jedan, na rebru 174. Interesantno je da su planovi za gradnju broda po prvi put bili izrađeni u metričkim, umesto kao do tada u imperijalnim merama.
Kada je projekat razvoja klase Takao započet, niti jedna od krstarica klase „A“ nije prošla ispitivanja, tako da još uvek nije bio poznat problem prekoračenja mase. Ušteda na masi kroz primenu zavarivanja umesto zakovica. i upotrebe aluminijuma za unutrašnje strukture, bila je nedovoljna da kompenzira veoma teško nadgrađe broda.
Oklop je trebao da zaštiti vitalne delove broda od direktnih pogodaka projektila kalibra 200 mm i direktnih i indirektnih pogodaka projektila kalibra 150 mm. U brod su ugrađeni i elementi protivtorpedne i protivminske zaštite koji su bili u obliku podvodnih ispupčenja i uzdužnih pregrada. Ispupčenja su bila duga oko 93 m. Unutrašnju stranu ispupčenja su formirale uzdužne pregrade koje su bile izrađene od dva sloja čeličnih ploča debljine 29 mm. Proračuni su govorili da ovaj vid zaštite štiti brod od kontaktne eksplozije 200 kg eksplozivnog punjenja.
Japanski mornarički krugovi su zahtevali da brod plovi maksimalnom brzinom od 35 čvorova, što je značilo da se u brod mora ugraditi pogon snage 130 000 KS. Mornaričko tehničko odeljenje je projektovalo pogonski kompleks koji je bio direktni derivativ pogona projektovanog za otkazanu klasu bojnih krstaša Amagi. Ovaj pogonski kompleks je već bio ugrađen u krstarice klase Myoko, s tim da su kod Takao klase izostavljeni elektromotori koji su pokretali unutrašnje osovinske vodove. Umesto njih je planirana ugradnja malih indukcionih turbina koje bi se brzo prebacivale iz režima krstarenja u režim maksimalnih brzina. Turbine su pogonjene parom nakon što izađe iz radnog kola velikih turbina. Ovaj sistem pogona se nije pokazao dobrim, te su indukcione turbine demontirane tokom remonta 1938-39.
Naoružanje broda se sastojalo od deset topova kalibra 203 mm. Topovi su ugrađeni u novoprojektovane dvocevne kupole modela „E“, a koje su pak bile inspirisane kupolama na britanskim krstaricama klase Kent. Model „E“ je omogućavao elevaciju topova od 70°, ali je praktični ugao elevacije bio nešto manji i iznosio 55°. Na pramac broda su ugrađene tri, a na krmu preostale dve kupole glavne brodske artiljerije.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kupole glavne artiljerijeSekundarno artiljerijsko naoružanje činili su topovi kalibra 120 mm, njih četiri. Ovi topovi će tokom remonta 1942. godine biti zamenjeni sa četiri dvocevnih topova kalibra 127 mm. Za zaštitu od napada iz vazdušnog prostora, krstarice klase Takao su u početku raspolagale sa dva protivavionska topa kalibra 40 mm, montiranih na bokovima krmenog dimnjaka. Vremenom će pored bokova prednjeg dimnjaka biti dograđeni mitraljezi Vickers kalibra 7,7 mm (1932-38). Brodovi klase Takao će vremenom, do 1944, biti naoružani i sa po 60 automatskih protivavionskih topova kalibra 25 mm. Na bočnim stranama komandnog mosta će biti ugrađeni dvocevni mitraljezi kalibra 13 mm.
Projekat krstarica klase Takao je ugradio dve taktičke prednosti: superiornu artiljeriju i torpedno naoružanje. Torpedno naoružanje se sastojalo iz četiri dvocevnih torpednih aparata za torpeda kalibra 610 mm. Konstruktor broda je bio svestan opasnosti koje je torpedo predstavljalo za brod tokom bitke, te je stoga preduzeo mere kojim je umanjio rizik po brod i posadu; torpedne cevi su bile iznad gornje palube, a ispod palube sa topovima kalibra 120 mm, postavljene pod pravim uglom u odnosu na uzdužnicu broda, čime je bojeve glave torpeda maksimalno udaljio od broda. Tokom remonta 1938-39. brod će duplirati broj torpednih cevi.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Torpedne cevi kalibra 610 mmIzmeđu nadgrađa i krmenih topova nalazili su se katapulti, dužine 19,35 m. Ovi katapulti će kasnije biti zamenjeni težim katapultima koji su mogli da lansiraju avione mase do 4 000 kg.
Posada krstarice je brojala ukupno 727 članova, ali je vremenom, nakon modernizacija, posada postala brojnija – 761 članova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
| TT karakteristike |
|
| Deplasman |
9 850 t standardni
15 490 t puni |
| Dužina |
203,76 m (preko svega) |
| Širina |
20,4 m |
| Gaz |
6,32 m |
| Pogonska grupa |
gasne turbine, 120 000 KS |
| Brzina plovljenja |
35,5 čv |
| Daljina plovljenja |
8 500 M brzinom od 14 čv |
| Posada |
761 članova |
| Naoružanje |
novogradnja:
10 x 200 mm (5x2)
4 x 120 mm (4x1)
8 TC 610 mm
2 x 40 mm (2x1) |
| Oklopna zaštita |
glavni pojas 38 – 127 mm
glavna paluba 37 mm
gornja paluba 12,7 – 25 mm
pregrade 76-100 mm
kupole 25 mm |
| Avio komponenta |
1 x Aichi E13A1
2 x F1M2 |
