[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kašnjenje u isporuci aviona Bristol Beaufort britanskom RAF-u, dovela je do toga da je u vreme izbijanja Drugog svetskog rata Vickers Vildebeest, avion koji je poticao iz 1928, bio jedini torpedni bombarder na raspolaganju Obalskoj komandi. U sastavu će ostati do aprila 1940.
Avion je nastao kao odgovor na zahtev Ministarstva avijacije koje je tražilo torpedni bombarder koji bi zamenili Hawker Horsley.
Vildebeest je bio veliki dvokrilac, dvosed, sa zmajem izrađenim od metala, pokrivenim platnom. Vikersov predlog je bio jedan od tri modela usvojenih od strane Ministarstva. Glavni zahtevi Ministarstva su se odnosili na plafon leta i stabilnost potrebnu za izvršenje preciznog bombardovanja, i naravno – na mogućnost nošenja torpeda kalibra 457 mm. Za pogon je u početku planiran devetocilindrični radijalni motor Bristol Jupiter VI snage 520 KS, ali je razmatran i motor sa turbokompresorom Bristol Orion. Na kraju je u prototip ugrađen Jupiter VIII, snage 460 KS.
Prototip aviona, oznake Type 432 i serijskog broja N230, prvi put poleće aprila 1928. U septembru se takmiči protiv prototipova aviona Blackburn Beagle i Handley Page Hare. Motor Jupiter VIII je imao probleme sa sistemom hlađenja, što je otklonjeno kod drugog prototipa, kada je ugrađen motor Jupiter XFBM. Kasnije će se u serijske avione ugrađivati Pegasus IM3 snage 600 KS. Novo ime aviona, Vincent, biće dato verziji sa tri člana posade.
Vickers Vildebeest se nalazio u naoružanju Velike Britanije, Španije i Novog Zelanda.
Britanija je novim modelom aviona oktobra 1932. naoružala prvo 100. eskadrilu; uskoro su raspolagali sa četiri eskadrile naoružane novim avionima, dve u Singapuru (100. eskadrila koja je prebazirana u Singapur 1933. i 36. eskadrila) i još dve koje su bazirale na teritoriji Velike Britanije.
Modelom Vincent je decembra 1934. naoružana 84. eskadrila, koja je bazirala u Iraku. Britanci su za tri godine u Iraku, Adenu, Keniji, Sudanu i Egiptu imali šest eskadrila naoružana novim avionima.
U trenutku izbijanja Drugog svetskog rata, u sastavu britanskog vazduhoplovstva se nalazio 101 avion Vildebeest. Eskadrile su obavljale zadatke patroliranja i pratnje konvoja, sve do 1940. kada su zamenjeni avionima Bristol Beaufort. Eskadrile koje su bazirale u Singapuru su još uvek čekale na zamenu svojih aviona, i tako dočekale i japanski napad na Malaju decembra 1941. Zastareli dvokrilci su tada morali biti upotrebljeni u akciji, što je za rezultat imalo neuspeli napad na japansku krstaricu 8. decembra. Avioni su napadali japanske snage tokom njihovog napredovanja, pri čemu su im japanski lovci nanosili velike gubitke. Krajem januara 1942, avioni Vildebeest su poslati u napad na japanske snage koje su se iskrcavale kod Endaua, oko 400 km od Singapura. U napadu je učestvovalo 12 aviona iz sastava 36. i 100. eskadrile. Uprkos obezbeđenoj lovačkoj pratnji, koju su činili avioni Brewster Buffalo i Hawker Hurricane, izgubljeno je pet aviona Vildebeest-a. Kasnije, tokom istog dana, napad je ponovljen. U ovaj napad je poslato osam aviona Vildebeest iz 36. eskadrile i tri aviona Fairey Albacore, od kojih Britanci gube šest Vildebeest-a i dva Albacore-a. Preostali torpedni bombarderi su 31. januara povučeni na Javu, gde su napali japanske desantne snage kod Rembanga. Britanci tvrde da su u ovom napadu potopili osam japanskih brodova. Poslednja dva aviona su 6. marta pokušala da umaknu ka Burmi, ali su izgubljeni iznad Sumatre. Marta 1942, Britanci su povukli i poslednje avione Vildebeest, koji su se nalazili u sastavu 273. eskadrile na Cejlonu (Šri Lanka).
Avioni Vincent su u vreme izbijanja Drugog svetskog rata takođe bili u postupku zamene modernijim avionima; kako je ovaj proces još uvek bio u toku, u naoružanju je ostalo još 84 aviona. Upotrebljavani su za izvršenje zadataka bombardovanja italijanskih snaga u Africi, patroliranje, a jedan avion je napao italijansku podmornicu Galileo Galilei. Poslednji Vincent je izbačen iz prve linije januara 1943.
Iako su bili torpedni bombarderi, Novi Zeland je avione Vildebeest kupio kako bi ih koristio u obalskoj odbrani i za izviđanje. Nije ni bilo pokušaja podvešavanja torpeda na ovim avionima. Prvih dvanaest aviona je stiglo na Novi Zeland sredinom 1935, dok je preostalih 27 aviona pristiglo u periodu 1940-41. Ovih 29 aviona je korišćeno zajedno sa 62 aviona Vickers Vincent. Polovina aviona je otpisana u incidentima, a od sredine 1943. je počeo otpis preostalih aviona, oglašenih za zastarele.
Novi Zeland je 1935. kupio 12 aviona Vildebeest, a 1940-41. su iz britanskih viškova nabavili još 27 aparata. Kasnije su nabavili još 60 ili 62 aviona, zavisno od izvora. Pored uobičajenih zadataka, ovi avioni su izvršavali i zadatke foto mapiranja teritorije. Neki od njih su patrolirali, tragajući za japanskim podmornicama i nemačkim rejderima. Ipak, osnovni zadatak ovih aviona tokom Drugog svetskog rata bila je obuka pilota, sve dok nisu zamenjeni avionima North American Harvard.
Avioni Vildebeest su u Španiju došli 1932. godine, a za potrebe španske ratne mornarice je licencno proizvedeno još 25 aviona ovog tipa. Od britanskih primeraka su se razlikovali u pogonu; britanski motor zamenjen je španskim Hispano Suiza HS 600.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
| TT karakteristike |
(Vildebeest III) |
| Posada |
3 člana (pilot, navigator, osmatrač) |
| Dužina |
11,18 m |
| Raspon krila |
14,94 m |
| Visina |
4,47 m |
| Površina krila |
67,7 m2 |
| Masa praznog aviona |
2 170 kg |
| Pogon |
1 x Bristol Pegasus II-M3 snage 635 KS |
| Maksimalna brzina |
230 km/č |
| Dolet |
2 010 km |
| Plafon leta |
5 800 m |
| Brzina penjanja |
3,2 m/s |
| Naoružanje |
1 x Vickers 7,7 mm
1 x Lewis 7,7 mm
500 kg bombi ili torpedo kalibra 457 mm |
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
