Četvoromotorni teški bombarder kompanije Consolidated, nazvan B-32 Dominator, naručen je u isto vreme kada i Boeingov B-29 Superfortress. B-32 je predstavljao rezervu američkog vazduhoplovstva u slučaju da projekat Supertvrđave doživi neuspeh. Kako se kasnije ispostavilo da je B-29 vrlo uspešan projekt bombardera, naručeno je svega 118 primeraka, u svim verzijama, što je bilo daleko manje od prvobitno planiranih količina. Korišćeni su u svega nekoliko borbenih misija u poslednjim nedeljama rata. Iako mu kratka ratna karijera nije bila spektakularna, istakao se u borbenim misijama protiv japanskih snaga.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Consolidated B-32-1-CF (S/N 42-108471), prvi B-32 proizveden nakon modifikacija na standard Block 20U prvoj polovini 1939, general Henri Arnold, tada glavnokomandujući armijskog vazduhoplovstva, postao je svestan predstojećeg rata. Uspostavio je posebni komitet, kojim je predsedavao brigadni general Kilner, sa ciljem da se naprave preporuke za dalji razvoj armijskog vazduhoplovstva SAD. U izveštaju iz juna 1939, komitet je preporučio razvoj i proizvodnju nekoliko novih srednjih i teških bombardera dalekog dometa.
Sa izbijanjem rata u Evropi, 10. novembra 1939. general Arnold traži autorizaciju da ugovori razvoj i proizvodnju bombardera veoma dalekog dometa, kako bi mogli da izvode borbena dejstva daleko od američkih obala. Prema zahtevima, novi avioni bi trebali da budu, u odnosu na tada postojeće avione B-17 i B-24, superiorni u performansama, radijusu dejstva, nosivosti, defanzivnom naoružanju… Odobrenje ovog projekta stiglo je 2. decembra tako da su započeti radovi na pravljenju zvanične, konkretne liste taktičko tehničkih zahteva za novi avion.
U januaru 1940. godine OS SAD su u javnost izašle sa listom taktičko tehničkih zahteva za „super bombarder“. Vojska je tražila bombarder brzine 400 km/č, radijusa od 5 333 milja, nosivosti od 2 000 funti ubojnih sredstava…
Nakon prvih lekcija iz prvih meseci rata u Evropi, taktičko tehnički zahtevi su revidirani: sada je zatraženo jače defanzivno naoružanje, više oklopa i samozaptivajući tankovi goriva. Ovi zahtevi su postali osnova za dokumente „Data R-40B“ i „Specification XC-218“. 29. januara 1940. godine Ministarstvo rata i formalno izdaje listu zahteva i cirkularno je šalje kompanijama Boeing, Consolidated, Douglas i Lockheed. Razvojni projekti označeni su, po kompanijama učesnicima programa, kao Boeing XB-29, Lockheed XB-30, Douglas XB-31 i Consolidated XB-32.
Uvidevši svoju inferiornost u ostalu na ostale takmičare, kompanije Lockheed i Douglas su se povukle i pre nego što su imale urađen bilo kakav dizajn. U igri su ostali Boeing i Consolidated.
U drugoj polovini 1940. godine, tačnije 24. avgusta, od kompanije Boeing poručena su dva prototipa i jedan statički model, pod oznakom XB-29. U isto vreme su poručena i dva prototipa kompanije Consolidated, pod oznakom XB-32 – kao osiguranje za slučaj da propadne favorizovani projekt XB-29. Proizvodnja trećeg prototipa dodata je u ugovor 6. septembra. Prema odredbama ugovora, prvi prototip je trebalo isporučiti u roku od 18 meseci od dana potpisivanja ugovora, drugi prototip 90 dana kasnije i treći – 90 dana nakon drugog.
Kompanija Consolidated označila je novi avion kao Model 33. Po izgledu je ličio na B-24 Liberator, sa Dejvisovim krilom, montiranim iznad trupa, sa dva repna vertikalca i dva otvora za odbacivanje bombi. Od B-24 se razlikovao u tome što je imao veće krilo, cilindričan trup i okrugao nos, kao na B-29. Okrugli nos je promenjen konvencionalnim vetrobranskim staklima pre nego što je prvi prototip poleteo. Motori su bili identični kao kod XB-29 – 4 zvezdasta, vazduhom hlađena motora sa turbo punjačima, model Wright R-3350 Duplex Cyclone. Kao i kod Boeingovog takmaca, i XB-32 je imao unutrašnjost pod pritiskom i daljinski upravljive turele. Čak su kod modela XB-32 turele bile uvlačive.
Maketa aviona B-32 napravljena je krajem decembra 1940. godine. Na maketi su izvršene izmene koje su bile rezultat ispitivanja modela razmere 1:35 u aerodinamičkom tunelu. Revidirana maketa je pregledana i odobrena 6. januara 1941. godine. Trinaest letelica za testiranje je naručeno juna 1941. godine, pod oznakom YB-32. Svih trinaest je trebalo proizvoditi paralelno sa proizvodnjom tri letelice XB-32.
Prva letelica, oznake 41-141, ugledala je svetlo dana u San Dijegu 1. septembra 1942. godine, skoro 6 meseci iza ugovorenog roka. U ovom stadijumu rata, B-32 je još uvek bio značajan deo ratnih planova USAAF-a. Planovi iz avgusta 1941. godine temeljili su se na preciznom bombardovanju nemačkih industrijskih kompleksa sa 98 grupa bombardera, od kojih su 48 bile grupe bombardera B-29 i B-32. Američko armijsko vazduhoplovstvo nije bilo baš oduševljeno kašnjenjem programa razvoja aviona B-29 i B-32, tako da je, pošto je prvo napravljen prototip aviona B-32, odmah naredilo da otpočnu letna ispitivanja. Usled problema sa sistemom za održavanje pritiska u kabini i pokretnim turelama, morali su biti izmešteni sa aviona kako bi se moglo započeti sa testiranjima.
Prvi prototip XB-32 izveo je prvi let 7. septembra 1942. godine, sa aerodroma Lindberg (San Dijego), sa probnim pilotima Raselom Rodžersom i Ričardom MekKinom za komandama. Avion je usled tehničkih problema sa jednim od kormila sleteo nakon samo 20 minuta leta.
XB-32 je imao motore R-3350-13 na unutrašnjim i R-3350-21 na spoljašnjim krilnim nosačima. Na vrhu osovina nalazile su se trokrake elise, proizvod kompanije Hamilton Standard.
Avion dobija i naoružanje: 4 mitraljeza kalibra 12,7 mm u svakoj od gornjih i donjih turela, plus po par mitraljeza 12,7 mm i top kalibra 20 mm u zadnjem delu kućišta spoljašnjih motora, upravljanih daljinski iz stanica u trupu i repu aviona. Na napadnoj ivici krila nalazila su se još dva mitraljeza 12,7 mm.
Problemi u razvoju su se nastavili, tako da je februara 1943. godine došlo do otkazivanja projekta YB-32. Međutim, mesec dana kasnije, potpisan je ugovor za proizvodnju 300 aviona B-32, i pored nezadovoljstva nekih od starešina iz vrha armijskog vazduhoplovstva.
Proizvodnja aviona je planirana u pogonima kompanije Consolidated u Fort Vortu, iako su se prototipovi pravili u San Dijegu. Dodeljeno mu je i ime: Terminator. 10. maja 1943. godine XB-32 sa serijskim brojem 41 141 srušio se odmah po poletanju usled kvara na zakrilcu, pri čemu je poginuo test pilot Ričard MekMakin, a 6 članova posade je povređeno. U udesu su uništeni neki od rezultata ispitivanja tako da je moralo biti obavljeno još test letova radi prikupljanja određenih parametara i podataka leta.
Druga letelica, oznake 41-142, poletela je po prvi put 2. jula 1943. godine, dok je treća letelica kasnila usled tehničkih problema. Kada je letelica novembra 1943. godine konačno i završena, u nju su ugrađeni i sklopovi za koje je vojska smatrala da je potrebno modifikovati ih. U decembru 1943. godine armijsko vazduhoplovstvo je došlo do zaključka da je B-32 prema tada važećim vazduhoplovnim standardima – zastareo. Kako bi se program spasao od propasti, preporučena je ugradnja niz izmena. Armijsko vazduhoplovstvo je smatralo da je defanzivno naoružanje aviona potpuno neadekvatno i preporučili zamenu daljinski upravljivih borbenih stanica posadnim borbenim stanicama. Od naoružanja su ugrađena 10 mitraljeza 12,7 mm na pet borbenih stanica. Gondole motora su redizajnirane, trokrake elise zamenjene četvorokrakim. U skladu sa procenama da će avioni B-32 većinu svojih misija izvoditi na malim i srednjim visinama, odustalo se i od kabine pod pritiskom. Kako se izbacivanjem određenih podsistema uštedelo na masi aviona, nosivost aviona povećana je na 20 000 funti. Bili su potrebni unapređeni sistemi goriva, maziva i otpuštanja bombi… Ugrađen je automatski sistem kontrole leta, a unapređeni su i otvori za napuštanje letelice u slučaju opasnosti. Sva unapređenja podsistema su po ugradnji na avion činili da B-32 izgleda kao redizajnirani avion.
Treći XB-32 korišćen je kao test platforma za razne izmene u toku konstrukcije i ispitivanja aviona. Nakon svog 25. leta, ova letelica je dobila vertikalni rep sličan repu aviona B-29. Kako nije bio baš adekvatan za XB-32, konstruktori Consolidated-a su konstruisali rep malo viši nego što je bio kod B-29. Nakon leta 3. novembra 1943. godine, sa novim repom, avion je postao standard za proizvodnju narednih aviona B-32.
Ovako izmenjen avion dobio je oznaku kompanije – Model 34. Narudžbine za avion su narasle na preko 1500 letelica.
Avgusta 1944. godine, B-32 dobija i svoju popularnu oznaku – Dominator. Avgusta naredne, 1945. godine, ime Dominator se i zvanično odbacuje dekretom Stejt Departmenta. Kao razlog navodi se da ime nije „politički korektno“ i da neće biti dobro protumačeno nakon rata. Nakon toga, letelica se naziva jednostavno B-32.
Prvi B-32 isporučen je 19. septembra 1944. godine. Prvi primerak je bio malerozan – doživeo je lom nosne stajne noge prilikom prvog sletanja.
Do kraja decembra 1944. godine svega pet aviona je isporučeno, različitim test centrima. U poređenju sa njim, avioni B-29 su već šest meseci leteli u borbenim misijama. Armijsko vazduhoplovstvo nije bilo zadovoljno kašnjenjem programa B-32. Ovih nekoliko isporučenih letelica imali su česte kvarove, posade su se žalile na lošu mehaničku obradu… Armijsko vazduhoplovstvo je razmatralo ukidanje programa i prebacivanje posada na preobuku za avione B-29.
Brigadni general Donald Vilson bio je izričito protiv ukidanja programa B-32 i predložio da bi, uprkos tehničkim problemima, bilo ludo ukinuti program pre nego što ispitivanja ne kažu svoje. Takođe je zahtevao da posade nastave sa obukom na B-32.
Radi lakše obuke posada, počevši od 27. januara 1945. godine, 40 letelica je isporučeno bez naoružanja i opreme za bombardovanje. Letelice su bile namenjene isključivo za obuku. nenaoružane letelice nosile su balast kako bi kompenzovale masu neugrađenog naoružanja i opreme. Potencijalni piloti aviona B-32 imali su 50 časova naleta, kopiloti 25, osmatrači takođe 25 časova.
U operativnoj upotrebi, B-32 je imao brojne nedostatke. U kokpitu je bio veoma visok nivo buke, instrument tabla je bila siromašna pokazivačima… Dobre strane su bile te što je ipak bio stabilna platforma za izvođenje napada, posednute borbene stanice pružale su mu dobru zaštitu, sklopovi su bili lako dostupni za održavanje.
Mnogi od problema primećenih kod B-32 otklanjane su u toku proizvodnje narednih primeraka, a takođe je poboljšana i kontrola kvaliteta.
Avgusta 1944. godine stigla je direktiva za ubrzavanje testiranja kako bi avion što pre ušao u operativnu upotrebu. Razlog ovom naređenju leži u traženju bombardera B-29 od strane generala Džordža Kinija, komandanta Vazduhoplovstva na Dalekom Istoku. Avione B-29 nikada nije mogao da dobije, jer nije bio prioritet za popunu, tako da je uskoro počeo da traži popunu avionima B-32. Na ovaj zahtev mu je odgovoreno pozitivno… tako da je formirana jedinica koja će ispitati bombardere u borbenim uslovima. Za borbena ispitivanja odabrana su tri bombardera B-32 (42-108529, 42-108531 i 42-108532). Letelica sa serijskim brojem 42-108531 imao je nesreću pre napuštanja Fort Vorta, te je zamenjen letelicom sa serijskim brojem 42-108528. Ni 42-108528 nije bio u mnogo boljem stanju, obzirom da je bio iz serije aviona koji su služili isključivo za obuku. Prva dva bombardera pristigla su u Luzon 24. maja, dok je treći stigao sutradan. Testiranja su trebala da se odvijaju u organizaciji i pod nadzorom 5. komande bombardera, pod čijom je komandom bio 386. skvadron bombardera iz 312. bombarderske grupe, koja je bila i domaćin detašovanoj grupi bombardera B-32. 312. grupa je u svom sastavu imala 4 skvadrona (386, 387, 388. i 389. skvadron) koji su leteli na avionima A-20. Ukoliko bi testiranja zadovoljila, svi avioni A-20 iz 286. i 387. skvadrona bili bi zamenjeni novim bombarderima B-32, dok bi preostala dva skvadrona i dalje leteli na starim avionima.
Prvo vatreno krštenje bombarderi B-32 imaju 29. maja 1945. godine, u napadu na japansko skladište u Kagajan dolini, na ostrvu Luzon. Sva tri bombardera su trebala da učestvuju u napadu, ali je 42-108528 odustao na poletanju. Preostala dva aviona su nastavili ka meti i izvršili zadatak bez ikakvih problema ili zastoja. Usledila je čitava serija napada iz vazduha na mete na Filipinima, Formozi, Hajnanu, Tonkinškom zalivu… Testovi su bili uspešni i usledili su planovi za prenaoružavanje 386. skvadrona novim bombarderima. 312. grupa bombardera trebala je da se prebazira na Okinavu nakon izvršenog prenaoružavanja.
Nakon bacanja atomske bombe, avgusta 1945. godine, jedinica dobija naređenje da odmah prebazira na ostrvo Okinava. Prenaoružavanje još uvek nije bilo završeno. Šest letelica B-32 pridružilo se jedinici na aerodromu na Okinavi, nekoliko dana kasnije. Akcije koje su izvodili bombarderi u periodu nakon bacanja atomske bombe svodili su se na misije izviđanja i aerofoto snimanja japanskih položaja, gde nije bilo potrebe za delovanjem defanzivnog avionskog naoružanja. Kako bilo, 17. avgusta, grupa od 4 aviona B-32 letela je iznad Tokija kada je bila napadnuta protivavionskom artiljerijom i lovcima. Bombarderi su napustili zonu sa manjim oštećenjima, tvrdeći da su oborili jedan, a možda i čak tri lovca.
Poslednja borbena akcija bombardera B-32 odigrala se iznad Tokija, 18. avgusta. Bombardere 42-108532 i 42-108578 su napali japanski lovci. Posade bombardera su tvrdile da su oborile 2 lovca. Jedan član posade bombardera je poginuo, a dva su ranjena. Ovo je ujedno i poslednja borbena akcija aviona u Drugom svetskom ratu.
Poslednja misija Dominatora u Drugom svetskom ratu je izviđačka misija grupe od 4 aviona, 28. avgusta. Misija je bila propast, ali ne zbog borbenih dejstava. Letelica sa serijskim brojem 42-108544 izgubila je motor prilikom uzletanja i otklizala niz pistu. Svih 13 članova posade je nastradalo kada je letelica eksplodirala i izgorela. Na povratku sa zadatka, letelica sa serijskim brojem 42-108528 izgubila je usled kvara dva od četiri motora. Pilot je naredio posadi da napusti avion, ali su dva člana posade poginula.
Nakon Dana pobede nad Japanom (VJ-Day), preostali bombarderi B-32 su se vratili u SAD. Dalja proizvodnja aviona je otkazana oktobra 1945. godine. U vreme otkazivanja proizvodnje, Fort Vort je proizveo 70 aviona B-32 i 40 TB-32, dok je San Dijego proizveo svega jedan primerak.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Proizvodnja TB-32Poslednjih šest primeraka Dominatora (serijskih brojeva od 42-108579 do 42-108584) su sa proizvodne linije odleteli direktno u skladište u Arizoni. Dvanaest nedovršenih letelica su u trenutku prestanka proizvodnje proglašeni „viškom inventara“ i određeni su za prodaju. Najmanje 37 delimično sastavljenih letelica je prodato u staro gvožđe nakon što su sa njih demontirani motori i oprema. Svi primerci koji su bili u operativnoj upotrebi izrezani su u staro gvožđe… prilično neslavan kraj.
Niti jedan primerak B-32 nije prodat stranoj zemlji, a pošto je bio na glasu da je sklon kvarovima – nije bio atraktivan u posleratnom civilnom sektoru. Jedini primer interesovanja civilnog sektora za ovaj avion bilo je juna 1947. godine, od strane proizvođača olovaka – Miltona Rejnoldsa, koji je najavio da će sa B-32 obići svet – preko polova. Ovaj plan nikada nije otišao dalje od najave.
B-32 nije imao sreće ni sa muzejima. U svetu ne postoji niti jedan sačuvan ceo primerak B-32. B-32-1-CF sa serijskim brojem 42-108474 bio je ostavljen po strani, sa namerom da ga izlože u Muzeju ratnog vazduhoplovstva, ali je greškom – izrezan. Danas su „žive“ samo dve nosne turele i panel krila.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
| TT karakteristike |
|
| Posada |
10 |
| Dužina |
25,3 m |
| Raspon krila |
41,2 m |
| Visina |
10,1 m |
| Površina krila |
132,1 m² |
| Masa praznog aviona |
27 000 kg |
| Masa punog aviona |
45 000 kg |
| Maksimalna poletna masa |
50 580 kg |
| Maksimalna brzina |
575 km/č |
| Krstareća brzina |
467 km/č |
| Dužina leta |
4815 km |
| Plafon leta |
11 000 m |
| Brzina penjanja |
3,4 m/s |
| Naoružanje |
10 x 12,7 mm
9 100 kg bombi |
