Ričard Vinters

[Rade]

Ričard Vinters (Richard D. „Dick“ Winters), američki oficir, učesnik Drugog svetskog rata. Poznat po komandovanju četom „E“ 2. bataljona 506.padobranskog puka 101 vazdušno-desantne divizije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Vinters je rođen 21. januara 1918. u Pensilvaniji. Prema svojim memoarima, iako nije imao želje da ide u rat, nakon završetka koledža, 25. avgusta 1941. pristupa vojsci. Septembra 1941. se nalazi na osnovnoj obuci u Kamp Kroftu, savezna država Južna Karolina. Nakon obuke ostaje u Kamp Kroftu, gde pomaže u obuci dobrovoljaca, dok je ostatak njegovog bataljona prebačen u Panamu. Aprila 1942. je izabran za kandidata Oficirske škole u Fort Beningu, savezna država Džordžija. Tu će upoznati i Luisa Niksona (Lewis Nixon) sa kojim će drugovati u 101. vazdušno-desantnoj diviziji. Nakon završetka škole, 2. jula 1942. biva unapređen u čin potporučnika.

Tokom obuke u Fort Beningu, Vinters je doneo odluku da se priajvi za službu u padobranskim jedinicama. Nakon završetka obuke, vraća se u Kamp Kroft da obučava nove dobrovoljce, pošto u padobrancima nije bilo slobodnih mesta. Nakon pet nedelja, dobija naređenje da se javi u 506. padobrnski puk u Kamp Tokoa, savezna država Džordžija.

U Tokou stiže sredinom avgusta 1942. Prva dužnost mu je bila komandir 2. voda, u četi „E“, 2. bataljona, sa prvopretpostavljenim poručnikom Herbertom Sobelom (Herbert Sobel). Prema fonetskom alfabetu američke vojske, četa „E“ je imala naziv „Easy“. Oktobra 1942. biva unapređen u čin poručnika, kada počinje da obavlja dužnost „izvršnog oficira“, odnosno zamenika komandira čete (XO – executive officer). Zvanično će na to formacijsko mesto biti postavljen tek maja 1943. 506. padobranski puk je bila eksperimentalna jedinica, prvi puk koji je sprovodio padobransku obuku jedinice. Kako je većina pripadnika jedinice imala skromno vojno iskustvo, obuka u Fort Tokou je bila vrlo naporna, tako da je veliki procenat ljudstva odustajao od obuke. Od 500 oficira, koliko ih se prijavilo, svega 148 je završilo obuku. Podoficiri i vojnici su imali sličan rezultat: od 5300 dobrovoljaca izabrano je 1800 ljudi.

506. padobransi puk je 10. juna 1943. i zvanično prepotčinjen 101. vazdušno-desantnoj diviziji. Iste godine su ukrcani na transportni brod Samaria koji ih je iskrcao 15. septembra u Liverpulu. Iz Liverpula su nastavili ka Aldbornu, gde su nastavili sa obukom; bilo je potrebno pripremiti se za napad na Evropu, planiran za 1944. godinu.

Vinters u Aldbornu produbljuje loš odnos sa komandirom čete, što će kulminirati u novembru i decembru 1943. Pripadnici čete su imali puno poverenje u Vintersa, što se za komandira čete ne može reći. Sobel im nije ulivao poverenje, tako da ga nisu baš rado videli na čelu čete, naročito pred skok u Evropu. Tako je Sobel namerio da kazni Vintersa za neizvršenje naređenja. Pošto je smatrao da nije pravedno postupljeno, Vinters je zatražio da izađe na vojni sud. Komandant bataljona je skrenuo priču oko Vintersovog kažnjavanja u stranu, da bi Sobel već narednog dana podneo novu prijavu za neizvršenje naređenja. Tokom istrage, Vinters je prebačen u komandnu četu puka.

Nakon toga, iako je Vinters pokušao da ih odgovori, jedan broj podoficira iz „E“ čete je komandantu puka, pukovniku Robertu Sinku (Robert Sink) postavio ultimatum: ili će Sobel biti smenjen, ili će oni vratiti podoficirske činove. Sink, naravno, nije bio impresioniran ovim gestom tako da je nekoliko podoficira odmah prekomandovano iz puka, sa vojničkim činovima. Ipak, može se reći i da su delimično uspeli u svojoj nameri: Sink je shvatio da se nešto mora učiniti, pa je tako Sobela prekomandovao u novoformiranu padobransku školu, a Vintersa, nakon što je poništio postupak za slanje na vojni sud, postavio za koomandira 1. voda „E“ čete. Uprkos međusobnim neslaganjima, Vinters je priznavao da je za odličnu obučenost „E“ čete delom zaslužan i sam Sobel, odnosno njegova velika očekivanja i naporna obuka. Na čelo „E“ čete febrara 1944. dolazi poručnik Tomas Mihan (Thomas Meehan). Mehan će komandovati četom sve do desanta na Normandiju, kada će njegov transportni avion stradati od protivavionske vatre.

Vinters se te noći bezbedno spustio u blizini Sent-Mer-Egliz (Sainte-Mère-Église). Prilikom skoka je ostao bez oružja. Uspeo je da se orijentiše, prikupi nekoliko padobranaca, među njima i pripadnike 82. vazdušno-desantne i nastavi ka predviđenom cilju svoje jedinice – Sent-Meri-du-Mont (Sainte-Marie-du-Mont). Kako još uvek nije bilo potvrđeno šta se desilo sa poručnikom Mihanom, Vinters postaje komandir čete.

Tokom istog dana, Vinters predvodi napad na nemačku haubičku bateriju kalibra 105 mm koje su onemugaćavale izlaz savezničkim snagama sa plaže Juta. Amerikanci su cenili da bateriju brani do 50 nemačkih vojnika, dok je Vinters imao svega 13 vojnika. Napad je izvršen južno od sela Le Grand Šemin (Le Grand-Chemin), a sama akcija je postala poznata pod nazivom Brekur Manor (Brécourt Manor) i smatra se primerom napada na utvrđeni položaj. Prilikom uništenja haubičke baterije, Vinters pronalazi i dokumenta i karte na kojima su bili ucrtani sve nemačke fortifikacije i položaji u rejonu plaže Juta.

Vinters je 1. jula 1944. unapređen u čin majora, a već sledećeg dana ga je Ordenom za izuzetnu službu (Distinguished Service Cross) odlikovao komandant američke Prve armije, general Omar Bredli. 506. padobranski puk je ubrzo povučen iz Francuske u Englesku radi reorganizacije.

Septembra 1944. Vinters predvodi četu u operaciji Market Garden, padobranskoj akciji u Holandiji. Nemci su 5. oktobra 1944. napali na krilo 2. bataljona 506. padobranskog puka, što je pretilo probojem američkih linija. U isto vreme četiri vojnika iz sastava patrole, upućene iz „E“ čete, bivaju ranjeni. Vrativši se u komandu, patrola izveštava da su na raskrsnici udaljenoj 1 200 m istočno od komandnog mesta „E“ čete, naišli na veliku grupu Nemaca. Uvidevši ozbiljnost situacije, Vinters sa jednim odeljenjem 1. voda „E“ čete krenuo ka raskrsnici i posmatrao kako nemački mitraljez otvara vatru u pravcu komandnog mesta bataljona. Nakon procene situacije, Vinters sa odeljenjem napada i uništava mitraljez, ali uskoro dolazi pod vatru jačeg neprijatelja. Procenivši da ga napada najmanje vod, Vinters poziva pojačanje u vidu ostatka 1. voda. Po dolasku pojačanja Vinters sa svojim vojnicima napada na nemački položaj, a ubrzo će se ispostaviti da je Nemaca bilo oko tri stotine.

Nakon smrti majora Olivera Hortona, oficira u grupi za operativne poslove komande 2. bataljona, Vinters biva postavljen na njegovo mesto. Sredinom decembra 1944, nemačke snage kreću u kontranapad na savezničke snage u Belgiji. 101. vazdušno-desantna divizija 18. decembra biva prebačena u rejon Bastonja. Iako nije bio u obavezi da bude na prvoj liniji, Vinters učestvuje u odbrani linije severoistočno od Bastonja, pored grda Foj (Foy). Ova bitka će biti poznata pod popularnim imenom Bitka na izbočini, a zvanično Ardenska ofanziva. U ovoj bici će se cela 101. vazdušno-desantna divizija i delovi 10. oklopne divizije suočiti sa oko 15 nemačkih divizija, podržanih jakom artiljerijom i oklopnim jedinicama. Bitka će trajati gotovo nedelju dana pre nego što se američka Treća armije probije kroz nemačke linije koje su okruživale Bastonj.

Nakon izlaska iz okruženja, 2. bataljon će 9. januara nastaviti napad na Foj. Vinters će 8. marta 1945. biti unapređen u čin majora, a potom će biti i postavljen za komandanta 2. bataljona. Tokom aprila bataljon izvršava defanzivne zadatke duž Rajne, da bi krajem aprila ušao na teritoriju Bavarije. Početkom maja, 101. vazdušno-desantna divizija dobija naređenje da zauzme Berhtesgaden. Pripadnici 2. bataljona su u grad ušli 5. maja 1945. Tu će ih zateći i kraj rata u Evropi, 8. maja 1945.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Braća po oružju u Orlovom gnezdu, Hitlerovoj rezidenciji

Nakon kraja rata, Vinters ostaje u Evropi. Iako je skupio dovoljno bodova za povratak u SAD, rečeno mu je da treba da ostane u Nemačkoj. Kasnije mu je ponuđena i aktivna služba u američkim oružanim snagama, koju je odbio. Na kraju se 4. novembra 1945. u Marseju ukrcao na brod Wooster Victory i otišao za SAD. Na odmoru će bit isve do 22. januara 1946, kada je i zvanično demobilisan.

Vinters je za akciju u Brekur Manoru predložen za odlikovanje Medaljom časti, ali zbog sistema kvota koji je ograničavao podelu ovog odlikovanja na jedno po diviziji, pri čemu je u 101. vazdušno-desantnoj diviziji već bila dodeljena potpukovniku Robertu Kolu – Vinters ostaje bez svoje Medalje časti. Umesto Medalje časti, Vinters je dobio drugo po značaju američko vojno odlikovanje – Orden za izuzetnu službu. Nakon emitovanja serije „Braća po oružju“ (Band of Brothers) pokrenuta je peticija da se Vintersu dodeli Medalja časti, ali bez uspeha.

Nakon Drugog svetskog rata, Vinters se zapošljava u kompaniji svog ratnog druga, kapetana Luisa Niksona. Koristeći pogodnosti što je ratni veteran, Vinters pohađa dosta kurseva iz oblasti biznisa i upravljanja ljudskim resursima.

Juna 1951. je ponovo aktiviran. Naređeno mu je da se javi u 11. vazdušno-desantnu diviziju u Fort Kempbelu, savezna država Kentaki. Vinters odlazi u Vašington na razgovor sa generalom Entonijem Makolifom (Anthony McAuliffe), u nadi da neće morati da ide u Koreju. Objasnio je generalu da je video dosta rata… general mu je objasnio da ga razume ali da je izabran zbog svog iskustva u komandovanju. Vinters se potom javlja u Fort Diks, gde biva postavljen na mesto planera obuke u komandi puka. Na ovoj dužnosti će se ubrzo razočarati, shvativši da nema entuzijazma za obučavanje nedisciplinovanih oficira. Stoga se prijavljje na obuku u Rendžersku školu. Nakon završetka škole dobija naređenje za angažovanje u Koreji. Putuje u Sijetl, gde mu je ponuđeno da odustane od angažovanja u Koreji.

Nakon izlaska iz vojske, Vinters radi u Nju Džersiju, odakle 1951. odlazi na svoju nedavno kupljenu farmu. Na farmi će izgraditi kuću, a 1972. napušta industriju plastičnih lepkova i pokreće sopstveni posao, prodajući stočnu hranu farmerima u Pensilvaniji. Ubrzo sa suprugom i dvoje dece odlazi u Herši, Pensilvanija, gde se 1997. konačno penzioniše.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Richard „Dick“ Winters i Damian Lewis, koji ga je ovekovečio u TV seriji „Braća po oružju“

Tokom devedesetih godina, Vinters učestvuje u brojnim televizijskim serijama o svojim iskustvima i iskustvima pripadnika „E“ čete. HBO snima vrlo uspešnu seriju „Band of Brothers“. Vinters i sam piše memoare, koji 2006. izlaze iz štampe pod naslovom „Beyond Band of Brothers: The War Memoirs of Major Dick Winters“. Takođe drži i predavanja kadetima vojne akademije u Vest Pointu. Uprkos mnogim priznanjima, Vinters je ostao skroman.

Major Ričard „Dik“ Vinters umire 2. januara 2011. godine. Već nekoliko godina je bolovao od Parkinsonove bolesti. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je skoro u tajnosti, daleko od očiju javnosti. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u Efrati, Pensilvanija. Na spomeniku stoji „Richard D. Winters World War II 101st Airborne“.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

U okviru obeležavanja 68. godišnjice isrcavanja na Normandiju, u blizini sela Sent-Meri-du-Mont je podignut bronzani spomenik majora Vintersa u prirodnoj veličini. Vinters  se složio da se ovaj spomenik podigne sa njegovim likom, ali samo pod uslovom da bude posvećen svim mlađim oficirima koji su služili i poginuli tokom iskrcavanja na Normandiju.

Vintersova uniforma iz Drugog svetskog rata i ostali lični preedmeti izloženi su u muzejima u Francuskoj i Belgiji. U Francuskoj, u Muzeju padobranaca Dana-D se nalazi padobranska bluza M1942, tada poručnika Vintersa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]