Rade
Administrator
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Posts: 17 062
|
 |
« on: December 09, 2021, 01:49:12 pm » |
|
Ruski teški samohodni višecevni lanseri raketa TOS-1 Buratino i TOS-1A Solncepek su sposobni za uništavanje velikih površina, od njih nema spasa čak ni u skloništima. Oni su tako destruktivni da se moraju zabraniti. Ovo je zaključak do kog je došao jedan američki ekspert, proučavajući ruske samohodne višecevne lansere nove generacije.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Autor privlači pažnju činjenicom da su ruski SVLR “mobilne instalacije” razvijene na bazi sovjetskog tenka T-72. Svaki sistem nosi 24 projektila kalibra 220 mm, sposobnihi da uništeciljeve površine nekoliko fudbalskih igrališta, te da je nemoguće preživeti udar ovih raketnih sistema.
Prema gospodinu ekspertu, TOS-1 i TOS-1A koriste termoraične i zapaljive projektile kojim se mogu uništavati živa sila, oklopna vozila i zakloni na daljini većoj od 7 km. Rusi su, po njemu, krenuli sa upotrebom TOS-1 Buratino u Avgansitanu, potom u Čečeniji. TOS-1A se pojavio 2001. i korišćen je u Siriji; sada su ovi sistemi razmešteni na granici sa Ukrajinom. Pored toga, Rusija aktivno reklamira ove sisteme stranim kupcima i oni su već prodati Jermeniji, Azerbejdžanu, Iraku, Siriji i Kazahstanu.
Svetska zajednica je 1980. usvojila Protokol o zabrani i ograničenjima upotrebe zapaljivog naoružanja. Međutim, rusko termobarično naoružanje ne potpada pod odredbe ovog protokola. Stoga, američki i evropski aktivisti za ljudska parva žele da se ravidiraju norme i postave ograničenja za njihovu upotrebu. A prema američkom ekspertu, najbolje bi bilo da se u potpunosti zabrane.
Kod zapaljivog oružje vatra i toplota izazvana hemijskom reakcijom nekih supstanci se koriste za nanošenje gubitaka neprijatelju. Iako su države uspele da postignu konsenzus oko definicije zapaljivog oružja, i dalje postoje neslaganja oko njenog domašaja. U međunarodnom humanitanrom pravu postoji veći broj pravila koja su relevantna za primenu zapaljivog oružja. Ona se nalaze kako u običajnom, tako i u ugovornom pravu. Obaveza razlikovanja vojnih i civilnih objekata i zabrana nanošenja suvišnih povreda ili nepotrebnih patnji su dva najvažnije običajna pravila koja se moraju uzeti u obzir prilikom upotrebe zapaljivog oružja. Petrogradska deklaracija iz 1868. godine i Protokol III uz Konvenciju o konvencionalnom oružju iz 1980. godine su jedina dva ugovora koja sadrže posebne odredbe o zapaljivom oružju. Prvi od njih danas nema neki veći praktični značaj, dok Protokol III sadrži značajna ograničenja čiji je cilj zaštita civila od dejstva zapaljivog oružja.
|
