Najmasovnije građeni kapitalni brodovi tokom Drugog svetskog rata jesu svakako američki nosači aviona klase Eseks (Essex). Izgrađeno ih je čak 24. U ovu cifru se ubrajaju i Tajkonderoga varijante nosača aviona sa produženim trupom, iako ih neki smatraju za posebnu klasu. Prvobitno je bilo naručeno 32 nosača aviona ove klase, ali je pre početka gradnje otkazano 6, i još dva po početku izgradnje. Nakon rata, nosači aviona klase Eseks, zajedno sa tri nosača klase Midvej (Midway), predstavljali su kičmu američke mornarice, sve do uvođenja supernosača u operativnu upotrebu šezdesetih i sedamdesetih godina.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prethodna klasa nosača aviona koja se nalazila u operativnoj upotrebi u američkoj mornarici, klasa Jorktaun (Yorktown), predstavljala je solidnu bazu za razvijanje naredne klase nosača. Konstruisan da nosi veću grupu aviona i nesputan odredbama predratnih pomorskih ugovora, USS Eseks (CV-9) je bio duži za preko 60 stopa, skoro 10 stopa širi i za više od trećinu teži.
Duža i šira letna paluba i lift za avione na ivici palube olakšali su izvođenje složenijih manevara avionima, povećavajući ofanzivnu i defanzivnu vatrenu moć nosača aviona. Pogonska grupa i oklopna zaštita znatno su poboljšani u odnosu na prethodnika. činjenično stanje je da niti jedan nosač aviona klase Eseks nije potonuo tokom Drugog svetskog rata, a da su dva nosača, USS Franklin (CV-13) i USS Bunker Hill (CV-17), doplovili u luku na sopstveni pogon, iako sa znatnim oštećenjima.
Nakon izlaska Japana iz sporazuma o razoružanju, SAD je bacilo realni pogled na stanje svoje mornarice. Sa Aktom o pomorskoj ekspanziji usvojenim u Kongresu 17. maja 1938. odobreno je povećanje ukupne tonaže nosača aviona za 40 000 tona. Ovaj akt je omogućio gradnju nosača aviona USS Hornet (CV-8) i USS Eseks (CV-9) koji je postao vodeći brod svoje klase.
Prilikom izrade preliminarnih nacrta broda, posebna pažnja je usmerena na dimenzije i letne palube i palube hangara. Konstrukcija aviona je prošla dug razvojni put od aviona koji su ukrcavani na nosače tokom tridesetih godina. Letna paluba je sada zahtevala mnogo više prostora za teže lovce i bombardere koji su se konstruisali u to doba. Većina predratnih nosača aviona prve linije bili su opremljeni katapultima koji i nisu bili često upotrebljavani – sem u eksperimentalne svrhe.
Sa nastupanjem rata, težine aviona počele su da rastu usled težeg oklopa i naoružanja, kao i povećanja posada aviona. Tako su posle rata sumirani podaci pokazali da je oko 40 % avio poletanja sa nosača aviona izvršeno pomoću katapulta.
Dizajn hangara za avione bio je predmet mnogih konferencija. Dotadašnja konstruktivna rešenja nisu bila primenljiva u praksi u izgradnji novih nosača pošto su znatno povećane mase sletne palube, dimenzije aviona… a bilo je potrebno i naći prostor za smeštaj pripadajućih rezervnih delova. Takođe je morao biti obezbeđen i radni deo za mehaničare.
Prva inovacija koja je viđena na novom nosaču aviona bio je dodatni lift na ivici palube, uz dva lifta na palubi. Ranija, eksperimentalna rešenja sa sohama koje su dizale avione na palubu pokazalo se kao sporo i samim tim su i odbačena. Mornarički biro i glavni inžinjer firme „A.B.C. Elevator Co.“ uspeli su da konstruišu kvalitetan motor za pokretanje lifta, u obliku platforme, dimenzija 18 x 10 m. Ova konstrukcija je predstavljala veliki uspeh, jer na palubi nije zjapila ogromna „rupa“ dok je lift u donjoj poziciji. Ovako konstruisan lift, nije usporavao, niti zaustavljao rad posade na palubi bez obzira u kom se položaju nalazio. Takođe je povećavao korisnu površinu palube kada je u gornjem položaju i obezbeđivao je dodatno mesto za parkiranje aviona.
Ostala unapređenja u odnosu na prethodne nosače aviona odnosila su se na sistem ventilacije, sistem rasvete i sistem spaljivanja otpada.
Nosači klase „Eseks“ imali su bolju oklopnu zaštitu od prethodnika, bolje mogućnosti za manipulaciju municije, sigurnije i veće kapacitete za gorivo i mnogo kvalitetniji sistem nadzora i kontrole oštećenja.
Taktičko angažovanje američkih nosača aviona menjala se sa razvojem događaja na ratištima. U ranim godinama rata, doktrina upotrebe nosača aviona predviđala je dejstvo nosača aviona samostalno ili u paru, tako da se ofanzivne akcije sprovode u paru, a defanzivne razdvojeno. Teorija se zasnivala na tome da će se manevrom razdvajanja u odbrani razdvojiti snage protivnika.
Borbena iskustva nisu potvrdila ovu teoriju, tako da su predlozi za nove taktičke postupke postajali uzroci mnogih rasprava u visokim vojnim krugovima američke mornarice.
Taktika upotrebe nosača aviona promenila se sa uvođenjem novih nosača aviona u operativnu upotrebu. Lekcije naučene iz upotrebe jedne grupe od 6 nosača, 2 grupe od po 3 nosača i 3 grupe od po 2 nosača pružile su osnovu za razvoj mnogih taktičkih postupaka koji su kasnije postali zvanični obrazac upotrebe grupa nosača aviona.
| TT karakteristike |
|
| Deplasman |
27 200 t (standardni)/36 380 t (puni) |
| Dužina |
266 m |
| Širina |
28.4 m |
| Gaz |
8.8 m |
| Naoružanje |
12 × 127 mm; 32 × 40 mm; 46 × 20 mm |
| Brzina |
33 čv |
| Pogonska grupa |
150 000 KS |
| Aero komponenta |
91 avion |
Spisak nosača aviona klase Eseks:
CV-9 Essex
CV-10 Yorktown
CV-11 Intrepid
CV-12 Hornet
CV-13 Franklin
CV-14 Ticonderoga
CV-15 Randolph
CV-16 Lexington
CV-17 Bunker Hill
CV-18 Wasp
CV-19 Hancock
CV-20 Bennington
CV-21 Boxer
CV-31 Bon Homme Richard
CV-32 Leyte
CV-33 Kearsarge
CV-34 Oriskany
CV-36 Antietam
CV-37 Princeton
CV-38 Shangri-La
CV-39 Lake Champlain
CV-40 Tarawa
