[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Korvete klase Flower (označavaju se i kao klasa Gladiolus, po prvom brodu iz klase), klasa je koja broji 267 brodova. Korišćeni su tokom Drugog svetskog rata, posebno u pratnji konvoja, kao protivpodmornička zaštita. Kako su Britanci brodovima ove klase davali imena po cveću, tako je i cela klasa dobila ime Flower.
Pored britanske, našli su se i u sastavu američke obalske straže, kanadske, francuske, holandske, norveške, indijske, grčke, novozelandske, jugoslovenske i južnoafričke mornarice.
Po završetku Drugog svetskog rata, kada je prestala potreba za ovolikim brojem protivpodmorničkih brodova, našli su upotrebu i kao civilni brodovi. Danas je svega jedan brod opstao, u statusu broda muzeja (HMCS Sackville).
Početkom 1939, po narastanju rizika od rata sa nacističkom Nemačkom, britanskoj kraljevskoj mornarici je bilo jasno da će joj za borbu protiv nemačkih podmornica trebati više eskortnih brodova. Jedna od najvećih zabrinutosti izražena je u pogledu zaštite brodovlja uz istočnu britansku obalu. Ono što im je trebalo su brodovi, nešto veći i brži od trolera, ali još uvek dovoljno jeftini da se mogu graditi u većem broju, i to u civilnim, manjim brodogradilištima, pošto su velika brodogradilišta već bila zauzeta.
U skladu sa zahtevima, kompanija Smiths Dock iz Midlsboroa, već poznata po gradnji ribarskih brodova, nudi razvoj kitolovca deplasmana 700 tona, brzine od 16 čvorova, koji bi bio korišćen u pratnji konvoja i dostupan u velikom broju, uz malu cenu koštanja. Uprkos namerama planerima u mornarici da ove brodove upotrebe u obalskim konvojima, njihova velika daljina plovljenja uslovila je njihovu upotrebu i za pratnju ostalih konvoja.
Korvete klase Flower će postati odlično sredstvo za zaštitu konvoja u severnom Atlantiku, u vreme dok se eskortni razarači nisu mogli proizvesti u dovoljnim količinama. Jednostavna konstrukcija i upotreba delova i tehnologije dostupne u gradnji trgovačkih brodova, značile su brzu gradnju velikog broja brodova u malim komercijalnim brodogradilištima u Velikoj Britaniji i Kanadi, gde se nisu mogli graditi veći ratni brodovi.
Ovi brodovi su bili spori za jedan ratni brod, s obzirom da im je maksimalna brzina plovljenja iznosila 16 čvorova. Bili su i lako naoružani pošto su bili namenjeni isključivo za protivpodmorničku borbu; jedan broj brodova je dobio i minolovke, dok su skoro svi modifikovani brodovi dobili i protivavionsko naoružanje.
Korvete su imale izgled karakterističan za britanske ratne brodove: podignut pramac, spušteni srednji deo palube, potom most i nastavak palube ka krmi. Prostorije za smeštaj posade bile su u pramcu, dok su prostorije za spremanje i podelu hrane bile na krmi – što i nije bilo najpraktičnije rešenje.
Kasnije, modifikovane korvete su imale produženi povišeni deo pramca sve do iza dimnjaka, te će po toj karakteristici biti nazivani i projektom sa produženim pramcem. Na stranu što je na ovaj način dobijeno dosta korisnog prostora, dodatna masa je povećala i stabilnost broda, te je ta modifikacija kasnije primenjena i na ostalim brodovima u klasi.
Takođe, prvobitno izgrađene korvete su imali jarbol odmah ispred komandnog mosta, što je bio izuzetak od brodograđevne prakse. Modifikacijom korveta, jarbol je postavljen „tamo gde pripada“ – odmah iza komandnog mosta; ipak, ova modifikacija nije izvršena na svim korvetama klase Flower.
Prve korvete klase Flower bile su naoružane topom kalibra 102 mm na pramcu, klizačima dubinskih bombi (40 dubinskih bombi) na krmi i topom 40 mm na postolju iznad mašinskog prostora. Usled nedovoljnog broja topova 40 mm na raspolaganju, dešavalo se da se umesto topa 40 mm ugradi par Luisovih mitraljeza, čime je brod postajao veoma osetljiv na napade iz vazdušnog prostora, a što se dešavalo često tokom obezbeđenja konvoja u vodama Severnog mora. Velika autonomija broda, zajedno sa početnim nedostatkom većih eskortnih brodova, uslovio je da se ove korvete angažuju i na pratnji transatlantskih konvoja gde je opasnost od dejstva nemačkih lovaca bila znatno manja. Brodovi koji su bili angažovani u Sredozemlju imali su značajno unapređeno protivavionsko naoružanje.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Korveta klase Flower, uočljiv je raspored brodskog naoružanjaZa otkrivanje podmornica, korvete su dobile fiksni podvodni električni lokator, koji je nastao modifikacijom uvlačivog tipa. Kasnije su dobile i uređaj Huff-Duff (visokofrekventni radio lokator), uporedo sa različitim modelima radara, koji su se pokazali kao posebno korisni u situacijama niske vidljivosti na severnom Atlantiku.
Ove modifikacije i ne čude, ukoliko se uzme u obzir da su brodovi namenjeni za protivpodmorničku borbu u obalskim vodama i lukama bili upotrebljavani na drugim zadacima. Shodno tome, morala im je biti ugrađena drugačija oprema čime bi bili dovedeni na nivo koji izvršenje te vrste zadataka i zahteva. Modifikacije na ovim brodovima nisu bile komplikovane, s obzirom da su bili jednostavne konstrukcije, tako da ih je moglo izvršiti bilo koje brodogradilište. Samim tim, dešavalo se da se u tim brodogradilišta vrše i modifikacije zahtevane od posade, što znači da definitivno nema „standardne“ korvete klase Flower.
Korvete klase Flower su dale svoj puni doprinos ploveći pod britanskom i kanadskom zastavom tokom bitke za Atlantik.
Službovanje na ovim brodovima u severnom Atlantiku opisivano je kao obično hladno, vlažno, monotono i neudobno. Svako zaranjanje pramca u talas za posledicu je imao vodene kaskade na središnjem delu palube. Poslužioci na borbenim stanicama su često zalivani vodom, a od vodene prašine su retko šta mogli jasno da vide. Unutrašnjost broda bila je konstantno vlažna, a toaleti nisu bili baš prikladni za upotrebu za vreme plovidbe po teškom moru, pošto je polivanje korisnika povratnom morskom vodom bilo obavezna pojava.
Tokom službovanja, ovi brodovi su zaradili nadimak „Pekinezeri okeana“. Imali su reputaciju da imaju slabe maritimne sposobnosti, da se posrću i valjaju izvan ljudskih granica; veliki broj članova novopridošlih članova posade bio je neupotrebljiv do završetka prilagođavanja na ovu vrstu broda. Ipak, nema ni jednog slučaja pada čoveka u more (van borbenih dejstava) sa palube ove klase brodova.
Tipičan napad na nemačku podmornicu u površinskom stanju, prilikom napada na konvoj, sastojao se u manevru korvete ka podmornici, u cilju njenog gaženja i potapanja. U slučaju da podmornica izbegne gaženje tako što bi zaronila, korveta bi je napadala dubinskim bombama, tako da podmornica nije imala vremena da se bavi konvojom, već isključivo svojim preživljavanjem – sve dok konvoj ne bi bezbedno prošao tu zonu. Maksimalna brzina plovljenja korvete od 16 čvorova nije dozvoljavala da korveta goni nemačke podmornice u površinskoj vožnji, koje su plovile brzinom od 17 čvorova; sopstvena brzina im je otežavala i da se nakon odbijenog napada vrate u sastav konvoja.
Primena ove taktike otežana je nakon što su nemački podmorničari krenuli da napadaju u čoporima, čime su želeli da svojim brojem nadmaše brojnost brodova iz prate konvoja, čime bi deo podmornica bio oslobođen pratnje i mogao biti angažovan na uništavanju konvoja. Modernizacije senzora i oružnih sistema na korvetama klase Flower značile su da ovi mali brodovi mogu da se upotrebe u sprečavanju ovakvih napada ali je taktička prednost uvek ležala na strani napadača.
Uspeh ovih korveta se više može meriti tonama obezbeđenog i sprovedenog tereta, nego brojem potopljenih podmornica. Tokom rata je potopljeno 36 korveta, većinom dejstvom neprijatelja, ali i udesima sa savezničkim ratnim i teretnim brodovima. Od korveta potopljenih dejstvom neprijatelja, 22 je potopljeno dejstvom nemačkih podmornica, pet dejstvom mina i četiri dejstvom avijacije. Sa druge strane, korvete klase Flower su učestvovale u potapanju 47 nemačkih i četiri italijanske podmornice.
Korvete klase Flower su u brodogradilištima nasledile novogradnje klase River i Castle. Ipak, klasa Flower je tokom Drugog svetskog rata predstavljala polovinu savezničkih eskortnih brodova na Atlantiku.
Jedna od korveta klase Flower plovila je i pod jugoslovenskom zastavom. Naime, korveta HMS Mallow je 11. januara 1944. predata KJRM, gde dobija ime Nada. Tokom svog plovljenja pod zastavom Kraljevine Jugoslavije, korveta Nada učestvuje u 17 pratnji konvoja na ruti između Gibraltara i Port Saida. Tokom poslednjeg zadatka 1944. godine, izlazi iz sastava konvoja KMS66, pošto joj posada nije smatrana „politički pouzdanom“. Tokom februara 1945. prati još jedan konvoj, a po završetku rata biva predata JRM gde dobija ime Partizanka. Međutim, korveta je 1949. vraćena Britancima, koji je 28. oktobra iste godine predaju Egipćanima, koji je uvode u sastav svoje RM pod nazivom El Sudan.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Krštenje korvete „Nada“
| TT karakteristike |
prvobitna |
modifikovana |
| Tip i klasa |
korveta klase Flower |
| Deplasman |
940 t |
1031 t |
| Dužina |
62,5 m |
63,4 m |
| Širina |
10,1 m |
10,1 m |
| Gaz |
3,51 m |
3,35 m |
| Pogon |
2750 KS |
2750 KS |
| Brzina |
16 čv |
16 čv |
| Daljina plovljenja |
3500 M |
3500 M |
| Posada |
85 članova |
90 članova |
| Senzori |
radar SW1C ili 2C
PEL Type 123A ili Type 127DV |
radar Type 271 SW2C
PEL Type 144 |
| Naoružanje |
1 × 102 mm BL Mk.IX
2 × II/Vickers .50
2 × II/.303 Lewis
2 bacača dubinskih bombi
2 klizača dubinskih bombi |
1 × 102 mm BL Mk.IX
1 × 40 mm
2 × 20 mm Oerlikon
1 × BDB Jež
4 bacača dubinskih bombi
2 klizača dubinskih bombi |
