Bojni brodovi klase Fuso, nazvani Fuso i Yamashiro, bili su bojni brodovi tipa drednot, izgrađeni za potrebe japanske carske mornarice tokom Prvog svetskog rata. Pre nego što su povučeni u rezervu, odnosno pre kraja Prvog svetskog rata, kraće vreme su patrolirali uz kinesku obalu. Yamashiro će ući u istoriju kao prvi bojni brod japanske carske mornarice sa koga je uspešno poleteo avion.Tokom Drugog svetskog rata će obavljati manje značajne zadatke, da bi konačno bili potopljeni u bici u moreuzu Surigao. [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bojni brod Yamashiro na probnoj vožnji, snimljen 19. decembra 1916.Projektovanje bojnih brodova klase Fuso je u velikoj meri bilo pod uticajem tekuće trke u naoružanju i željom japanskih pomorskih planera da održe flotu kapitalnih brodova dovoljno snažnu da porazi američku flotu koja bi delovala u japanskim vodama. Japanska flota bojnih brodova se pokazala kao vrlo efikasna u poslednjoj godini Rusko-japanskog rata, kada su porazili rusku flotu u bici kod Cušime.
Nakon Rusko-japanskog rata, Japan je usmerio pažnju na dva preostala rivala u borbi za dominaciju na Pacifiku: Velikoj Britaniji i SAD. Japanski pomorski teoretičari su smatrali da će neminovno doći do konflikta sa makar jednim od ova dva rivala. Kako bi odneli pobedu u budućem sukobu, bilo je potrebno u svom sastavu imati 70% broja američkih bojnih brodova. Shodno tome, carska odbrambena politika je 1907. pozvala na izgradnju flote od osam modernih bojnih brodova, deplasmana po 20 000 tona i osam modernih oklopljenih krstarica deplasmana po 18 000 tona. Ovaj plan gradnje će kasnije biti poznat kao „Flotni program osam-osam“.
Porinuće britanskog bojnog broda HMS Dreadnought 1906. godine je podiglo uloge i zakomplikovalo japanske planove. Deplasmana 17 900 tona, naoružan sa deset topova kalibra 305 mm, HMS Dreadnoughtje učinio da su svi tadašnji bojni brodovi, bez obzira na vreme izgradnje, preko noći postali zastareli. Porinuće bojnog krstaša HMS Invincible naredne godine je predstavljao dalji zaostatak Japanaca. Kada su dva nova bojna broda klase Satsuma i dve oklopne krstarice klase Tsukuba, porinuta 1911, nadmašena novoizgrađenim britanskim ratnim brodovima, Japanci su odlučili da revidiraju i ponovo pokrenu flotni program osam-osam.
Prvi bojni brodovi izgrađeni pod odredbama revidiranog flotnog programa bila su dva drednota klase Kawachi. Mornarica je 1910. uputila zahtev za finansiranje flotnog programa u celini. Zbog ekonomskih ograničenja, zahtev je odbijen, tako da je ministar mornarice ograničio flotni program na izgradnju sedam bojnih brodova i tri bojna krstaša, a potom je sam kabinet smanjio flotni program na četiri oklopne krstarice i jedan bojni brod. Ipak, japanska vlada je na kraju umanjila štetu tako što je odobrila gradnju četiri bojna krstaša (klasa Kongo) i jednog bojnog broda, kasnije nazvanog Fuso.
Bojni brod Fuso je bio namenjen za delovanje u sadejstvu sa četiri bojna krstaša. Nakon koordinacije sa Britancima oko izgradnje bojnih krstaša, japanski projektanti su dobili pristup najnovijim britanskim studijama u oblasti brodogradnje, tako da su se osposobili za samostalno projektovanje kapitalnih ratnih brodova. Kako bi nadmašili američku klasu New York, Japanci su projektovali brod naoružan sa 12 topova kalibra 360 mm i sa većom brzinom plovljenja. Zahvaljujući saradnji sa Britancima, japanski konstruktori su mogli da projektuju dvocevne i trocevne artiljerijske kupole.
Konačni projekt – oznake A-64 – je imao deplasman od 29 000 tona, naoružan sa 12 topova kalibra 360 mm u šest dvocevnih kupola (dve pramčane, dve krmene i dve u središnjem delu broda), sa maksimalnom brzinom plovljenja od 23 čv. Ovaj projekat broda je bio kvalitetniji od američkog u pogledu naoružanja, oklopne zaštite i brzine plovljenja, čime je nastojao da kvantitativnu inferiornost kompenzuje kvalitativnom superiornošću.
Brod je projektovan sa dužinom preko svega od 202,7 metara. Maksimalna širina broda je iznosila 28,7 m dok je gaz bio 8,7 metara. Standardni deplasman broda je bio 29 326 tona. Posada je brojala 1 198 članova 1915, da bi se 1935. brojnost posade povećala na 1396 članova. Tokom Drugog svetskog rata posada je brojala između 1 800 i 1 900 članova.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bojni brod Fuso nakon rekonstrukcijePramčano nadgrađe je tokom modernizacije tridesetih godina uvećano platformom na jarbolima. Krmeno nadgrađe je preuređeno kako bi se mogli ugraditi protivavionski topovi kalibra 127 mm i dodatni artiljerijski direktori. Oba broda u klasi su dobila i protivtorpednu zaštitu u obliku blistera na podvodnom delu trupa, čime je izvršena i kompenzacija deplasmana koji se povećao usled ugradnje dodatne oklopne zaštite. Ugradnjom dodatne zaštite dimenzije broda su promenjene: dužina trupa broda povećana na 212,75 m, širina na 33,1 m dok je gaz povećan na 9,69 m. Deplasman je takođe promenjen; povećan je za skoro 4 000 tona.
Bojni brodovi klase Fusosu bili pogonjeni sa dva seta parnih turbina Brown-Curtis, koji su pogonili po par osovinskih vodova. Turbine srednjeg pritiska su pogonile spoljašnje osovinske vodove, dok su turbine niskog i visokog pritiska pogonile unutrašnje osovinske vodove. Turbine su bile projektovane da isporuče snagu od 40 000 KS, koristeći paru koja se proizvodila u 24 kotlova Miyahara. Brod je mogao da ukrca 4 000 tona uglja i 1 000 tona lož ulja. Ukrcano gorivo je obezbeđivalo autonomiju plovljenja od 8 000 nautičkih milja pri brzini od 14 čvorova. Oba bojna broda su u praksi nadmašila projektovane vrednosti brzine plovljenja od 22,5 čv; Fusoje postigao brzinu od 23 čv, dok je Yamashiro postigao brzinu od 23,3 čv.
Tokom modernizacije tridesetih godine, kotlovi Miyahara su zamenjeni sa šest kotlova Kanpon, zbog čega je pramčani dimnjak mogao biti uklonjen. Brown–Curtis turbine su zamenjene sa četiri Kanpon turbine snage 75 000 KS. Kapaciteti krcanja goriva su povećani, tako da je sada bilo moguće ukrcati 5 100 tona lož ulja, što je značilo i povećanje autonomije plovljenja na 11 800 milja brzinom od 16 čvorova.
Dvanaest topova kalibra 356 mm bilo je ugrađeno u šest dvocevnih artiljerijskih kupola, koje su se označavale brojevima počevši od pramca ka krmi. Svaka od kupola glavne brodske artiljerije je težila 625 tona. Topovi unutar kupola su mogli da zauzmu elevaciju od -5 do +20°. Kupole su bile postavljene u formaciji 2-1-1-2, s tim da su na pramcu i krmi kupole nadvišavale jedna drugu što im je omogućavalo da gađaju jedna preko druge. Odluka da se topovi ugrade u šest dvocevnih umesto u četiri trocevne kupole dovela je do toga da je zbog dve dodatne kupole brod morao da bude duži, a količina oklopa veća. Lokacija treće i četvrte kupole se pokazala kao nepraktična, pošto nisu mogle da gađaju jedna preko druge, a između njih se nalazio i dimnjak. Ovaj nedostatak je ispravljen kod kasnije klase Ise. Ugrađeni u uzdužnici broda, ovi topovi su imali velika ograničenja prilikom otvaranja vatre. Municijske komore iz kojih su se snabdevale ove dve kupole morale su da imaju dodatni sistem ventilacije i hlađenja, pošto je tik uz njih bila kotlarnica. Po izlasku iz novogradnje, obe srednje kupole su bile okrenute ka krmi, što je kasnije otklonjeno kod bojnog broda Fuso, a sa ciljem obezbeđivanja mesta za dodate platforme ko dimnjaka.
Tokom upotrebe brodova klase Fuso, brodska artiljerija je pretrpela više izmena. Tokom prve rekonstrukcije brodova, elevacija topova je povećana sa +20 na +43°, čime je maksimalni domet topova povećan na 32 420 metara. Kadenca topova je poboljšana zamenom hidrauličnih kočnica topova pneumatskim.
Topovi su do Drugog svetskog rata koristili municiju Tip 91 (pancirno probojnu). Svaki od ovih projektila je težio 673,5 kilograma i imao brzinu na ustima cevi od 775 m/s. Maksimalni domet ovih projektila je iznosio 27 800 metara pri elevaciji od +30°, odnosno 35 450 pri elevaciji od 43° (nakon modernizacije). Pored pancirnog prjektila, krcano je i trenutno fugasnu granatu mase 625 kg, koja je na ustima cevi imala brzinu od 805 m/s. Tokom tridesetih godina je razvijeno šrapnelsko zrno, oznake Tip 3 Sankaidan, koje je bilo namenjeno protivavionskoj borbi.
Bojni brodovi klase Fuso su iz novogradnje izašli sa ugrađenih 16 jednocevnih protivavionskih topova kalibra 152 mm, poređanih duž boka broda, u nivou gornje palube. Svaki top je imao horizontalno polje dejstva od 130° i maksimalnu elevaciju od +15°. Domet ovih topova, trenutno-fugasnom granatom, bilo je 21 000 metara, dok je brzina gađanja iznosila od 4 do 6 granata u minuti. Maksimalna elevacija topa je povećana na +30° tokom rekonstrukcije broda koja je vršena tridesetih godina. Time je i maksimalni domet topova povećan za oko 900 metara.
Dalje, bili su ugrađeni i protivavionski topovi klaibra 76 mm, pet do šest oruđa. Ovi topovi su bili ugrađeni sa strane pramčanog nadgrađa, sa strana drugog dimnjaka i po bokovima krmenog nadgrađa. (bojni brod Fuso nije imao top na desnom boku krmenog nadgrađa). Ovi topovi su imali maksimalnu elevaciju od +75° i mogli su da ispale projektil mase 6 kg na daljinu od 7 500 metara.Oba broda su imala po šest podvodnih torpednih cevi kalibra 533 mm, po tri na svakom boku.
Sekundarno naoružanje bojnih brodova klase Fuso se tokom godina eksploatacije znatno menjalo. Tokom rekonstrukcije tridesetih godina, svi topovi kalibra 76 mm su zamenjeni sa osam topova kalibra 127 mm, Ovi dvocevni topovi su bili ugrađeni na oba boka broda, uz pramčano i krmeno nadgrađe. Pri maksimalnoj elevaciji topa od +90°, mogli su da otvaraju vatru na avione koji su leteli na visinama do 9 440 metara, dok su prilikom gađanja površinskih ciljeva imali domet od 14 700 metara. Tokom rekonstrukcije su demontirani i pramčani topovi kalibra 152 mm.
Lako protivavionsko naoružanje se u periodu od 1933. do 1944. drastično menjalo. Tokom prve rekonstrukcije na bojni brod Fuso su ugrađena četiri četvorocevna mitraljeza kalibra 13,2 mm, dok je Yamashiro dobio osam dvocevnih topova kalibra 25 mm. Do kraja poslednje rekonstrukcije i Fuso je dobio osam dvocevnih topova kalibra 25 mm. Tokom 1943. godine dodato je i 17 jednocevnih i dva dvocevna topa, što je činilo ukupan broj PAT-ova od 37 oruđa. Avgusta 1944. oba broda dobijaju još 23 jednocevnih, šest dvocevnih i osam trocevnih topova, što će u konačnom dati cifru od po 95 protivavionskih topova po brodu.
U ukupnom deplasmanu, oklopna zaštita je učestvovala sa oko 29%, odnosno sa 8 726 tona. Oklopljeni pojas na vodenoj liniji se kretao od 229 do 305 mm, dok je ispod njega oklop bio debeo 102 mm. Paluba je bila zaštićena oklopom debljine od 32 do 51 mm. Artiljerijske kupole su sa čela bile zaštićene oklopom debljine 279,4 mm, sa boka 228,6 mm, dok je krov bio zaštićen oklopom debljine 305 mm. Zaštitu komandnog mosta su činile oklopne ploče debljine 351 mm. Brodski trup je vodonepropusnim pregradama izdeljen na 737 vodonepropusnih prostorija, čime je osigurana plovnost broda u slučaju oštećenja.
Oklopna zaštita je unapređena prilikom rekonstrukcije, kada je debljina oklopljene palube narasla na 114 mm. Istovremeno je dodata i uzdužna pregrada od visokorastegljivog čelika, čime je poboljšana podvodna zaštita. Time je ukupna masa oklopa narasla na 12 395 tona, odnosno 31% deplasmana broda. Međutim, i pored ovog poboljšanja, brod je i dalje bio ranjiv na udar projektila kalibra 360 mm.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prvo poletanje aviona sa japanskog bojnog broda, Sparrowhawk poleće sa platforme ugrađene na bojnom brodu Yamashiro, 1922.Yamashiro je 1922. godine dobio platformu za poletanje aviona, koja je ugrađena na krov kupole broj dva. Sa ove platforme su uspešno lansirani avioni Gloster Sparrowhawk i Sopwith Camelfighter, postavši tako prvi japanski ratni brod sa koga je poleteo avion.Tokom modernizacije tridesetih godina, brodovi dobijaju katapult i sklapajući kran na krmi; ukrcavaju po tri hidroaviona, iako nije bilo hangara za njihov smeštaj. Prvobitni dvokrilci Nakajima E4N2 su 1938. zamenjeni takođe dvokrilcima Nakajima E8N2, koji su pak 1942. zamenjeni takođe dvokrilcima Mitsubishi F1M.
Bojni brodovi klase Fuso su izašli iz brodogradilišta sa četiri daljinomera (po dva daljinomera dužine 1,5 i 3,5 m) na pramčanom nadgrađu i daljinomerom od 4,5 m na krovovima kupola broj dva, tri, četiri i pet. U drugoj polovini 1917. godine na platformi pramčanog jarbola je ugrađen direktor za upravljanje artiljerijskom vatrom. Daljinomeri dužine 4,5 m zamenjeni su 1923. godine daljinomerima dužine osam metara. Tokom prve modernizacije su dodatni direktori za upravljanje vatrom protivavionskih topova kalibra 127 mm, po jedan na bokovima pramčanog i krmenog nadgrađa, a na vrhu komandnog mosta je postavljen daljinomer dužine osam metara. Ovaj daljinomer će 1938. biti zamenjen dva metra dužim daljinomerom. Iste godine će i daljinomeri dužine 3,5 metara, koji su se nalazili na pramčanom nadgrađu, biti zamenjeni direktorima za upravljanje vatrom topova kalibra 25 mm. Dodatni direktori će biti ugrađeni i na platforme na oba boka dimnjaka.
Radar vazdušne situacije, model Type 21, biće ugrađen jula 1943, za vreme boravka brodova u suvom doku. Avgusta 1944. su ugrađeni radari površinske situacije, oznake Type 22 i radari za rano upozorenje Type 13. Dok su radari na bojnom brodu Yamashiro bili ugrađeni na jarbolu, na bojnom brodu Fuso su ugrađivani na dimnjaku, što je bio jedinstven slučaj u japanskoj carskoj mornarici.
| TT karakteristike |
novogradnja |
1944. |
| Deplasman |
29 800 t |
35 300 t |
| Dužina preko svega |
202,7 m |
210,3 m |
| Širina |
28,7 m |
33,1 m |
| Gaz |
8,7 m |
|
| Pogonska grupa |
24 kotlova, 2 seta parnih turbina,
4 osovinska voda, 40 000 KS |
6 kotlova, 4 parne turbine,
75 000 KS |
| Brzina plovljenja |
23 čv |
24,5 čv |
| Posada |
1 193 članova |
1 900 članova |
| Naoružanje |
6 x 356 mm
16 x 152 mm
5 x 76 mm
6 TC 533 mm |
6 x 356 mm
14 x 152 mm
4 x 127 mm
95 x 25 mm |
| Avio komponenta |
|
3 hidroaviona |
