Hunt, klasa razarača

[Rade]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] HMS Bramham, snimljen 1942.

Razarači klase Hant nesumnjivo su ostavili neizbrisiv trag u pomorskom ratovanju tokom Drugog svetskog rata. Sa posadama sastavljenih isključivo od rezervista i dobrovoljaca, vođeni mladim komandantima – odgovorni su za potapanje 16 nemačkih i 5 italijanskih podmornica – iako nisu bili primarno namenjeni za vođenje protivpodmorničke borbe.

Ukupno je izgrađeno 86 razarača ove klase, od kojih je 24 potopljeno tokom rata. Ostali su vremenom izrezani, tako da danas ne postoji niti jedan sačuvani primerak ovog broda, iako je svojim učinkom to nesumnjivo zaslužio. Sa završetkom rata postali su balast: svojom koncepcijom nisu se uklapali u mirnodopske uloge britanske kraljevske mornarice. Devetnaest njih je pre rezanja služilo u drugim mornaricama: poljskoj, francuskoj, grčkoj…

U pravom smislu reči bili su ratni brodovi.

Uvod

Velika Britanija je kao i sve ostale pomorske zemlje bila obavezana odredbama Londonskog pomorskog sporazuma potpisanog 1936. godine. Odredbe su morale biti primenjene na sve tipove brodovlja, među njima i na razarače. Do 1938. godine mornarica je naručila veliki broj razarača, srednje i velike, u cilju popune mornarice flotnim razaračima. Osećala se potreba za manjim razaračima koji bi bili podesni za izvršenje opštih zadataka, uobičajenih u ratu za tu vrstu brodova. Takav razarač bi morao da ima većinu kvaliteta flotnih razarača, sem što bi imao manju brzinu plovljenja (oko 30 čv) i ekonomičnu brzinu plovljenja od oko 20 čv. Problematika nove klase razarača bila je tema mnogih diskusija, koje su vođene bez žurbe – sve do izbijanja Minhenske krize 1938. godine. Kriza se osetila u svim vidovima oružanih snaga. Mornarica, zajedno sa ratnim vazduhoplovstvom i kopnenom vojskom požurili su da se opremaju za sukob koji je mogao da izbije bukvalno za par dana. Međutim, istorija umesto rata beleži potpisivanje Minhenskog sporazuma 29. septembra 1938. godine i shodno njemu, manju šansu za izbijanje rata. Kriza je, međutim, poslužila kao upozorenje nekolicini svetskih vlada, uključujući i britansku. U Admiralitetu je održan čitav niz sastanaka na kojima se diskutovalo o projektima i programu izgradnje ratnih brodova kako bi se spremili za predstojeći rat – koji je po procenama Admiraliteta trebao početi 1940. godine.

Među temama diskusije septembra 1938. godine našao se i predlog o konstrukciji i izgradnji manjih razarača. Ključni adut u diskusiji bila je cena koštanja razarača. Iako je budžet za odbranu bio povećan, morao je da se napravi izbor između većeg broja eskortnih razarača ili obrnuto. Razarači klase „J“ i „K“ su već bili poručeni, sa cenom koštanja od po 610 000 funti, dok su razarači klase „L“ dostigli cenu od preko 700 000 funti po brodu.

Ubrzo je pokrenuto i pitanje brodskog naoružanja; manji tip razarača bi imao manje topova većeg kalibra u odnosu na flotne razarače, ili 4 do 6 topova manjeg kalibra. Osnovnu funkciju broda nije bilo lako definisati; iako nije dizajniran za zadatke koje izvršavaju flotni razarači – u slučaju potrebe morao bi da preuzme zadatke flotnih razarača. Za izvršavanje tih i takvih zadataka bilo ga je neophodno naoružati i torpednim aparatima. Međutim, uzimajući u obzir da će glavni angažovanje novih razarača biti na  eskortnim i patrolnim dužnostima, nisu bili neophodni ni velika brzina plovljenja, ni veliki broj torpednih cevi. Usaglašeno je opšte mišljenje da brod mora imati značajnu protivavionsku artiljeriju – minimum 4 topa kalibra 4 inča.

Razvoj i konstrukcija

Postoje podaci koji ukazuju da je Admiralitet vršio veliki pritisak na Odsek za konstrukcije tokom prve polovine septembra 1938. godine, kako bi se radovi na konstrukciji novog razarača realizovali u roku. Kao rok bio je zacrtan 31. decembar 1938. godine. Pritisak je bio opravdan, imajući u vidu da na dan 5. septembra radovi na konstruisanju nisu još bili ni započeti.

Velika žurba u konstruisanju brodova neminovno je dovela do problema. Pogrešno je izračunata visina metacentra broda. Ova greška je mogla da ima dramatične posledice. Greška je pripisana manjku ljudstva u Odseku za konstrukcije.

Do sredine septembra formulisan je set zahteva koji su stavljeni pred novi razarač britanske kraljevske mornarice:
•   dva dvocevna topa kalibra 4 inča (po jedan na pramcu i krmi);
•   dva dvocevna ili jedan četvorocevni torpedni aparat;
•   ugrađen sonar;
•   dubinske bombe;
•   mogućnost protivminske borbe (TSDS, HSMS i LSMS), mada je razmatrana i mogućnost krcanja mina i polaganja minskih prepreka;
•   maksimalna brzina 28-31 čv;
•   oprema za stabilizaciju broda;
•   daljina plovljenja 3500 milja brzinom od 15 čv.

Mala cena koštanja broda bila je od velike važnosti, tako da su uslovi života i rada bili spartanski.

Istovremeno sa formulisanjem konačnih taktičko tehničkih zahteva, Odsek za konstrukcije ponudio je dva nacrta dizajna – oba za brod brzine 25 čv, što se razlikovalo od zahteva Admiraliteta. Kasnije je ponuđen i nacrt broda brzine od 30 čvorova.

Sva tri nacrta su odbijena 28. septembra 1938. godine. Odlučeno je da se napravi projekt manjeg razarača, po konstrukciji sličnog trećem predlogu. Razlika je bila u tome što je imao tri dvocevna topa, a torpedni aparat je uklonjen. Admiralitet je bio zabrinut za smeštaj borbenog kompleta municije za topove 100 mm. Prvobitno planiran borbeni komplet od 200 projektila po cevi smatran je nedovoljnim. Od konstruktora je traženo da se borbeni komplet poveća na 250 projektila po cevi. Admiralitet je nastojao da jasno stavi do znanja Odseku za konstrukcije dve stvari: cena koštanja mora biti što je manja  moguća, i da projekat mora biti završen do kraja decembra 1938. godine – za svega 3 meseca.

Preliminarni nacrti su potpisani 1. decembra 1938. godine, dok su revidirani nacrti potpisani 2. februara 1930. godine. Period konstruisanja broda bio je veoma kratak – svega 4 meseca što je izuzetno kratak period za jedan takav posao. Nakon razmatranja raspoloživih budžetskih sredstava odlučeno je da se u prvoj seriji izgradi 20 razarača nove klase – klase Hant.

Naručivanje brodova

Minhenska kriza obezbedila je vreme za poslednje doterivanje ratnih planova, ali i potakla usvajanje nekih hitnih programa naoružavanja. Tako je svega dvadeset dana nakon odobrenja nacrta raspisan prvi tender za izgradnju 10 razarača klase Hant. Tender je trajao tri nedelje, umesto dotadašnjih 6 nedelja. Admiralitet se nadao da će izgradnja brodova trajati ne više od 12 meseci. Brodograđevnim kompanijama vreme od 12 meseci nikako nije odgovaralo, tako da su tražili produžetak roka na 16 meseci. Međutim, ubrzo se dolazi do saznanja da težina pogonskog kompleksa nije dobro proračunata, tako da su se morale napraviti izmene u vidu promene materijala – kako bi se kompenzovala greška u proračunu mase.

Shodno svim skraćenjima procedura ugovaranja izgradnje brodova, prvih 10 razarača naručeno je usmeno – krajem januara 1939. godine. Formalno potvrđivanje narudžbe izvršeno je tek marta 1939. godine. Odmah po naručivanju prve serije razarača, Admiralitet je počeo da razmišlja o drugoj seriji. „Torpedni lobi“ je vršio pritisak da se na brodove ugradi torpedni aparat koji bi razaraču dao zube za noćni napad na protivničke brodove. Međutim, kao i ranije, zahtev za torpednim naoružanjem je odbačen. Druga serija razarača, od 10 brodova, bili su identični brodovima prve serije. Formalna narudžba je realizovana 11. aprila 1939. godine. Kako je izgradnja brodova plaćena pre same izgradnje, brodograditelji su ponudili rok izgradnje od 11 do 14 meseci za obe serije.

U izgradnju razarača klase Hant angažovano je 11 brodogradilišta. Do proleća 1939. Godine, svi brodograditelji su dobili kompletne projekte potrebne za gradnju broda. Gradnja prvih brodova započeta je 8. juna 1939. godine. Međutim, uskoro će postati jasno da se konstruktorima potkrala greška što nije ni bilo tako čudno, obzirom na kratko vreme dodeljeno konstruktorima.

Izgradnja

Sa izbijanjem rata, poručeno je još 36 razarača, 20 u oktobru i 16 u decembru. Novčana sredstva za dodatne brodove obezbeđena su iz Ratnog programa.

Januara 1940. godine započinje opremanje prvog razarača iz klase, nazvanog Atherstone, u brodogradilištu Cammell Laird. U to vreme, predstavnici Odseka za konstrukcije obilazili su brodogradilišta uključena u program gradnje razarača klase Hant, kako bi stekli uvid u odvijanje projekta gradnje razarača. Nekoliko meseci ranije, inžinjer iz brodogradilišta Yarrow primetio je nešto za šta je pomislio da je greška u konstrukciji, te je shodno tome, prijavio Odseku za konstrukcije. Međutim, kako to obično biva kada se sujeta umeša u konstruisanje brodova – predložak inžinjera iz brodogradilišta bio je ignorisan. Međutim, kako su slične primedbe stizale i iz ostalih brodogradilišta, Odsek za konstrukcije je morao da prihvati primedbe. Do današnjeg dana nema konačnog dokaza o manifestaciji greške u proračunu stabiliteta, jedino što je potvrđeno jeste da se razarač Atherstone prilikom ugradnje treće topovske kule nagnuo na stranu i naslonio na zid doka. Ovaj incident je prouzrokovao da se gradnja obustavi, a projekat vrati na ispravku.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] HMS Mendip, Type I

Izmene projekta primenjene su na prvoizgrađenom brodu, HMS Atherstone-u krajem februara. Vraćanje projekta u biro prouzrokovalo je kašnjenje projekta izgradnje. Testovi su pokazali da nedostaci nisu u potpunosti otklonjeni, ali je gradnja prvih 23 razarača toliko odmakla da nije bilo uputno obustaviti njihovu gradnju. Tih 23 razarača čini klasu Hant, tip I. Prosečno vreme izgradnje razarača klase Hant I iznosilo je 13,5 meseci.

Razarači kojima je u skladu sa izmenama projekta povećana širina trupa predstavljali su Tip II. Prvi razarač ovog tipa ušao je u operativu 17. februara 1941. godine (HMS Avon Vale). Prosečno vreme izgradnje ovog tipa razarača bilo je nešto veće (18 meseci), što ne čudi obzirom na uslove rada brodogradilišta u ratu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] HMS Cowdray, Type II

Finansijskim sredstvima programa za 1940. godinu naručeno je još 30 razarača klase Hant. Prema narudžbi, ovih 30 razarača trebalo je biti izgrađeno po uzoru na Tip II, ali je nanovo pokrenuto pitanje naoružavanja razarača torpedima. Ovog puta, nakon argumentovanih objašnjenja, „torpedni lobi“ je odneo pobedu, tako da je 28 od ukupno 30 razarača te serije naoružano sa po jednim dvocevnim torpednim aparatom, ugrađenim na sredini broda. Promena deplasmana broda kompenzirana je demontažom dvocevnog topa sa krme. Druga razlika u odnosu na prethodne tipove jeste ugradnja vertikalnog dimnjaka. Tačni datumi naručivanja brodova ove verzije nisu poznati, ali je poznato da je prvi brod ovog tipa ušao u operativu decembra 1941. godine (HMS Airedale), a poslednji maja 1943. godine (HMS Talybont).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] HMS Easton, Type III

Preostala dva razarača klase Hant izgrađeni su u verziji Tip IV. Drugačije su linije u odnosu na prethodnike. Ova dva razarača građena su u brodogradilištu kompanije Thornycroft, koji su oktobra 1938. godine odgovorili da će izgraditi dva razarača klase Hant, ali po „svojim nacrtima“. Pregovori kompanije sa Admiralitetom, koji su se odužili, odugovlačili su početak gradnje. Rat je uveliko trajao kada su se brodograditelji u Thornycroftu pokrenuli. Izgrađeni razarači bili su sporiji od ostalih i nešto većeg deplasmana.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] HMS Brissenden, Type IV

Ratne modifikacije

Kako su razarači klase Hant bili mali brodovi, uglavnom sa artiljerijskim naoružanjem, građeni neposredno pred i u toku samog rata, na njima nisu sprovođene neke obuhvatnije modifikacije tokom operativne upotrebe.

Prvi uređaj koji je bio dodatno ugrađen na brod bio je radar. Prema planovima iz 1939. godine, svaki peti brod iz klase trebao je biti opremljen ranom verzijom radara, međutim do toga nije odmah došlo jer su dimenzije samog uređaja bile nepodesne za ugradnju u male brodove. Kada su krajem proleća 1940. godine stigle prve, primitivne, verzije radara – nisu imale čak ni mogućnost rotacije antene. Antene ovih radara, oznake Type 286, bile su montirane na vrhu jarbola, okrenute ka pramcu. Za pretraživanje mora, brod je morao da okrene krug od 360° da bi izvršio „prebrisavanje“ prostora oko broda.

Krajem 1941. godine radar Type 286 zamenjen je modernijim radarom, Type 290. Ovaj radar je imao veću snagu, kao i mogućnost rotacije antene. Sama antena bila je dosta manjih dimenzija i lakša. Kasnije je ugrađivan i model Type 271.

Kada govorimo o brodskom naoružanju, ono je tokom operativne upotrebe ostalo suštinski nepromenjeno. Od kraja 1941. godine izvršena je ugradnja jednocevnih topova kalibra 20 mm na krilima komandnog mosta, kod verzije Tip I i Tip II. Kod Tipa III, na krmenoj palubi je bilo mesta za ugradnju trećeg jednocevca u kalibru 20 mm. Na 18 razarača Tip I, tri razarača Tip II i dva razarača Tip III na sam pramac ugrađivan je brzometni četvorocevni top kalibra 40 mm (popularni „pom pom“) kako bi se razaračima omogućilo efikasnije dejstvo protiv brzih torpednih čamaca nemalke ratne mornarice. Tokom druge polovine 1943. godine izvršena je prenaoružavanje brodova dvocevnim topovima kalibra 20 mm, umesto dotadašnjih jednocevnih topova kalibra 20 mm. Sredinom 1945. godine, razarači koji su upućivani na Daleki Istok, prenaoružavani su PAT-ovima Bofors Mark III umesto topova 20 mm. Krila na komandnim mostovima su u većini slučajeva ostala prazna, dok su Boforsi montirani ispred mosta i na krmi.

Operativna upotreba tokom rata

Kao klasa, razarači klase Hant su imali više vatrenih krštenja od ostalih ratnih brodova koji su plovili pod zastavom britanske kraljevske mornarice tokom Drugog svetskog rata. Sa 86 brodova u klasi, nije moguće opisati put svakog razarača ponaosob.

Deplasmanom mali brodovi, i sa ograničenom autonomijom, nije ni čudo što su im se zadaci ograničavali na patrolne vožnje, uglavnom u vodama Severnog mora, La Manša i u Mediteranu.Sa ulaskom u operativu prvih razarača, za luku baziranja im je određena luka Skapa Flou, gde bivaju pridodati jednoj od flotila razarača. Ovakav početni raspored pomogao je posadama novih razarača da uče od iskusnijih kolega. Nakon sprovedenih zajedničkih vežbi i patrola, kao i eskortnih vožnji, razarači klase Hant bivaju poslati na jug, u luke Širnes, Harvič i Portsmaut. Kako su južne komande dobijale značajan broj novih razarača, to su i naredni novoizgrađeni razarači slati direktno njima ili u Rosit, gde bi se uvežbavali sa snagama koje su već obavljale eskorte.

Do kraja 1940. godine, u operativi se nalazilo 19 razarača klase Hant, i to: u Širnesu pet razarača, u Harviču osam i u Portsmautu šest razarača.

Nakon Denkerka (gde je učešće u evakuaciji uzeo i razarač HMS Fernie), nekoliko brodova je doživelo svoje prvo vatreno krštenje. U septembru mesecu HMS Garth zajedno sa monitorom HMS Erebus bombarduje Kale, da bi mesec dana kasnije bombardovao Denkerk.

Krajem novembra, zajedno sa razaračem HMS Campbell, dok se nalazio na zadatku obezbeđenja konvoja potapa nemački torpedni čamac S38. Ovo je bio i prvi sukob razarača klase Hant sa nemačkim torpednim čamcima. Na prva oštećenja nije trebalo dugo čekati. Već u decembru iste godine HMS Garth na ušću Temze nailazi na minu.

1941. godina protekla je u povećanom angažovanju razarača klase Hant na zadacima pratnje trgovačkog brodovlja, najviše usled nedostatka eskortnih razarača. Hant klasa nije bila najpogodnija za te zadatke, ali je nužda uslovila takvu upotrebu.

Prvi gubici među razaračima klase Hant dogodili su se 25. februara 1941. godine. Tada je HMS Exmoor, potopljen torpedima nemačkog torpednog čamca S30, dok je obezbeđivao konvoj FN-417.

Razarači klase Hant nisu se angažovali samo na obezbeđenju konvoja – obezbeđivali su i flotne razarače na zadacima polaganja minskih prepreka. Oni su bili i više nego podesni za obavljanje tih zadataka: mogli su da održavaju brzinu sa razaračima iz grupe, a i mogli su da im pruže adekvatnu PVO.

Jedna od najznačajnijih akcija u kojoj su učestvovali razarači klase Hant bila je „Operacija Gideon“ koja zbog nepovoljnih meteo uslova nije mogla biti izvedena do kraja. Operacija se sastojala u tome da su topovnjače simulirale konvoj, a razarači Hant njihovu pratnju. Ovakav plovni sastav bi trebao da se učini Nemcima kao „lak zalogaj“, a u stvari je bio mamac za nemačke avione. Međutim, zbog nepovoljnih meteo uslova – topovnjače su se povukle, a razarači su izvršili bombardovanje Dijepa.

Admiralitet je uvideo da razarači klase Hant imaju dobru PAA tako da nije začudila odluka da određeni broj razarača prebazira u Sredozemlje, gde je bila velika potreba za brodovima sa jakom PVO. Do kraja 1941. godine put Sredozemlja otplovilo je jedanaest razarača: osam u Aleksandriju i tri u Gibraltar. Grupa razarača koja je bazirala na Gibraltaru bila je angažovana za pratnju konvoja na ruti Plimut – Gibraltar, dok je aleksandrijska grupa razarača imala teži zadatak – zadatke flotnih razarača i podrška kopnenim jedinicama na severnoafričkoj obali. Takođe su izvršavali i zadatke dotura zaliha u odsečenim garnizonima. U to vreme postižu i prve uspehe u protivpodmorničkim borbama: učestvuju u potapanju dve italijanske i jedne nemačke podmornice.

Početkom 1942. godine razarači klase Hant su mogli biti viđeni od Arktika, preko uskih mora, do Sredozemlja. U svim tim područjima ovi brodovi su učestvovali u sve većem broju akcija. Tokom te godine, u operativu su ušli skoro svi razarači klase Hant (sem njih četiri koji su se nalazili u izgradnji). Sve komande su ih želele za sebe, sem komande zadužene za obezbeđenje konvoja na rutama koje su vodile preko Severnog Atlantika. Tako su Hant razarači viđeni više puta u pratnji konvoja za Maltu.

Osam razarača klase Hant je 19. avgusta učestvovalo u rejdu na Dijep. Njihova mala silueta i dobre manevarske sposobnosti došle su do izražaja u akciji. Za tu priliku, HMS Calpe i HMS Fernie bili su preuređeni u svrhu komandnih brodova, održavajući vezu sa jedinicama na obali i sa izviđačkim avionima.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] HMS Calpe

Uporedo sa povećanjem značaja Sredozemlja, rastao je i broj razarača klase Hant angažovanih u tim vodama. Tako se krajem 1942. godine na Sredozemlju nalazilo 28 razarača: 10 na Gibraltaru i 18 u Aleksandriji. 1942. godinu je obeležilo i učešće u operaciji „Torch“, kao i učešće u potapanju još 4 nemačkih podmornica. Do kraja iduće godine broj angažovanih razarača na Sredozemlju popeo se na 46.

Pored izvršavanja svih ovih zadataka, za očekivati je bilo da se razarači Hant klase nađu i u operaciji Overlord, juna 1944. godine. Neki su bili preuređeni u komandne brodove, slično angažovanju u rejdu na Dijep. HMS Goathland je bio jedan od komandnih brodova, sa posadom koja je narasla na 284 ljudi, od kojih su 177 bili članovi stalne posade, a ostalo je bila ukrcana komanda i oficiri za vezu. U operaciji se naročito istakao HMS Melbreak (borbe protiv torpednih čamaca).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] Oštećeni HMS Eridge uplovljava u Aleksandriju

Nakon iskrcavanja Saveznika u Normandiji, Britanci vrše prebaziranje razarača klase Hant iz Sredozemlja u teritorijalne vode Velike Britanije. Na taj potez prinudile su ih nemačke podmornice koje su pojačale aktivnosti u tim vodama. U januaru 1945. godine u lukama na jugu Velike Britanije bazirala su 30 razarača, da bi taj broj do polovine godine narastao na 37.

Rat na istoku završen je iznenada, bacanjem atomskih bombi na Japan. Na istok je trebalo poslati 20 razarača, ali ih je  poslato svega 9. Svih devet razarača plovilo je u sastavu Istočnoindijske flote. Ostali razarači su poslati na remont. Nakon kraćeg remonta razarači su vraćeni u sastav britanske RM, neki prebačeni u rezervu.

Treba napomenuti da je određen broj razarača našao put u druge ratne mornarice, i to tokom samog rata – sedam razarača Tip II i šest razarača Tip III:

HMS Avondale – transfer 1944. godine u Grčku, plovio pod imenom Aegean,
HMS Bramham – transfer 1943. godine u Grčku, plovio pod imenom Themistockes,
HMS Hursley – transfer 1943. godine u Grčku, plovio pod imenom Kriti,
HMS Cowdray – transfer 1943. godine u Grčku, plovio pod imenom Admiral Hastings,
HMS Bedale – transfer 1942. godine u Poljsku, plovio pod imenom Slazak,
HMS Oakley – transfer 1941. godine u Poljsku, plovio pod imenom Kujawiak,
HMS Silverton – transfer 1941. godine u Poljsku, plovio pod imenom Krakowiak,
HMS Bolebroke – transfer 1942. godine u Grčku, plovio pod imenom Pindos,
HMS Border – transfer 1942. godine u Grčku, plovio pod imenom Adrias,
HMS Hatherleigh – transfer 1942. godine u Grčku, plovio pod imenom Canaris,
HMS Modbury – transfer 1942. godine u Grčku, plovio pod imenom Miaoulis,
HMS Eskdale – transfer 1942. godine u Norvešku, bez promene imena,
HMS Haldon – transfer 1942. godine u Francusku, plovio pod imenom La Comobattante

Gubici razarača klase Hant

Tip I
HMS Berkeley, 19.08.1942. godine, napad iz vazduha
HMS Exmoor, 25.02.1941. godine, torpedovan sa torpednog čamca
HMS Quorn, 2/3.08.1944. godine, art. boj sa manjim brodom
HMS Tynedale, 12.12.1943. godine, torpedovan sa podmornice

Tip II
HMS Dulverton, 13.11.1943. godine, vazdušni napad
HMS Eridge, 29.08.1942. godine, torpedovan sa torpednog čamca
HMS Grove, 12.06.1942. godine, torpedovan sa podmornice
HMS Heythrop, 20.03.1942. godine, torpedovan sa podmornice
HMS Hurworth, 22.10.1943. godine, mina
ORP Kujawiak, 15.06.1942. godine, mina
HMS Puckeridge, 06.09.1943. godine, torpedovan sa podmornice
HMS Southwold, 24.03.1942. godine, mina

Tip III
HMS Airdale, 15.06.1942. godine, vazdušni napad
HMS Aldenham, 14.12.1944. godine, mina (Jadransko more)
HMS Blean, 11.12.1942. godine, torpedovan sa podmornice
Adrias, 22.10.1943. godine, mina
Eskdale, 14.04.1943. godine, torpedovan sa torpednog čamca
HMS Goathland, 24.07.1944. godine, mina
La Combattante, 23.02.1945. godine, torpedovan sa torpednog čamca
HMS Holcombe, 12.12.1943. godine, torpedovan sa podmornice
HMS Limbourne, 23.10.1943. godine, torpedovan sa površinskog broda
HMS Penylan, 03.12.1942. godine, torpedovan sa torpednog čamca
HMS Rockwood, 11.11.1943. godine, vazdušni napad jedrilicom-bombom
HMS Wensleydale, 21.11.1944. godine, teško oštećen u udesu sa HMS LST-367

Zaključak

Iako nisu konstruisani za vođenje protivpodmorničke borbe, njihov rad u ulozi PPd zaštite konvoja bio je respektabilan – učestvovali su u potapanju 16 nemačkih i 5 italijanskih podmornica. Termin „opšta namena“, koja opisuje filozofiju ove konstrukcije, nekako je promašila opis. Ovi brodovi bili su „devojka za sve“ – jer ni jedan komandant nije propustio da iskoristi ovakvu kombinaciju vatrene moći, brzine i manevarskih sposobnosti kakvu su imali ovi razarači. Rat je uzeo svoj danak – izgubljeno je 24 od 86 izgrađenih brodova u klasi. Kako su bili osetljivi na dejstvo mina i torpeda, veliki deo izgubljenih brodova otpada na ova dva uzroka. Građeni isključivo za potrebe nadolazećeg rata, posle potpisivanja mira prebačeni su u rezervu, gde su nakon nekoliko godina nestajali iz flotne liste. Jedan ili dva broda su pretvoreni u brodove-mete, 19 ih je zaplovilo pod pomorskim zastavama drugih zemalja, a ostali su izrezani u staro gvožđe.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] RΗΝ Adrias sa otkinutim pramcem nakon nailaska na minu, uplovljava u Aleksandriju

	Tip I	Tip II	Tip III	Tip IV
Dužina (m)	85,34	85,34	85,34	90,22
Širina (m)	8,84	9,44	9,44	10,06
Gaz (m)	2,35	2,35	2,35	2,35
Deplasman standardni (t)	1000	1050	1037	1170
Deplasman puni (t)	1490	1610	1620	1589
Pogon (KS)	19000	19000	19000	19000
Brzina (čv)	30	29	29	25
Daljina plovljenja (NM)	2000	3600	3700	2350
Naoružanje	4 x1 01mm 4 x 40mm 2 x 20mm 40 dbm	6 x 101mm 4 x 40mm 2 x 20mm 110 dbm	4 x 101mm 4 x 40mm 2 x 20mm 110 dbm 2 x TS 533 mm	6 x 101mm 4 x 40mm 2 x 20mm 4 x 12,7 mm 3 x TC 533 mm 40 dbm
Posada (članova)	146	146	168	170