Vinovnici sloma Srbije

[JASON]

Neka se čuje i druga strana.


Uredništvu 'Beogradskih Novina'!
Vaš cenjeni list primio je i pustio je nekoliko raznih članaka od raznih člankopisaca u kojima se osudjuje radikalna stranka i njena vlada za propast Srbije i za vodjenje ovake politike kakva se do sad vodila i vodi. Daćete dokaza o svojoj bespristrasnosti ako pustite ovaj moj članak, kome nije cilj da brani ni radikalnu stranku ni njenu politiku, nego da ukaže i na ostale stranke u Srbiji, na njihov rad i na njihovu politiku, pa da ceo svet oceni, je li samo radikalna stranka vodila ovu politiku, i da li joj je kogod smetao da vodi takvu politiku. Ovako je ispalo po narodnoj izreci: Na kurjaka povika a lisice meso jedu.
Ni jedna stranka u Srbiji nema pravo da kritikuje i napada radikalnu politiku, a najmanje da se na nju drvljem baca, jer su sve stranke solidarno odgovorne za ovu politiku. Čast i poštovanje jednom malom izuzetku, a to je grupa Živojina Perića, koja je otvoreno i smelo propovedala drugu politiku, ali to je bila mala grupa i njena se reč u opštoj larmi, koja je odobravala Pašićevu politiku, nije ni čula.
Da podjem redom od sviju stranaka. Samostalci, najbliži po programu radikalima, u svemu su usvojili program radikalne stranke, a na prvome mestu program njene spoljne politike. Oni nikada nisu zamerali ni program ni vodjenju spoljne politike od strane radikala, a kad su god pravili s nama sporazume i koalicije nikada nisu pravili pitanja o spoljnoj politici, nego su nam uvek ostavljali odrešene ruke. U čisto samostalskom kabinetu 1905. ministar spoljnih poslova bio je Jovan Žujović, koji je redovno i u svakoj prilici pitao za savet Nikolu Pašića, što sam Žujović nije krio. Kad god su se borili za vlast - a to su samostalci redovno radili - nikako nisu za sebe tražili ministarstvo spoljnih poslova, već nekako sve privredu i gradjevina. Sve velike manifestacije u spoljnoj politici, naročito od aneksione krize do danas, koje je radikalna vlada pravila bile su redovno potpomagane od samostalaca. Samostalci su bili u svima patriotskim udruženjima, u 'Narodnoj odbrani', jednom reči ni prstom nisu mrdnuli da pokažu da se ni malo ne slažu sa spoljnom politikom Nikole Pašića. Istina je, da su se borili protivu Pašića lično, da su hteli i radili, naročito sa zaverenicima, da obore radikalnu vladu i da se sami dočepaju vlasti, ali bože sačuvaj, da bi vodili drugu spoljnu politiku, već istu tu radikalnu i Pašićevu, samo pod svojom firmom.
Isto tako imaju malo prava nacionalci da kritikuju spoljnu politiku radikalne vlade. Do duše, oni su kritikovali pojedine aktove Pašićeve politike, ali nikada ni u kojoj prilici nacionalci se nisu deklarirali kao načelni protivnici one spolnje politike, koju je u svoj program unela radikalna stranka. Da bi konkurisali radikalima oni su čak i ime svojoj stranci promenili, napravivši je od liberalne nacionalnom, samo da bi se u očima sveta prestavili kao jedini i pravi nosioci velikosrpske ideje. U praktičnoj politici, njihovi prvaci i narodni poslanici zahtevali su radi ostvarenja velikosrpskih aspiracija ono isto što i radikali, i nije bilo mitinga, na kome se nacionalci nisu utrkivali sa radikalima u isticanju nacionalnih aspiracija. U patriotskim društvima i 'Narodnoj odbrani' prvaci nacionala igrali su vidnu i aktivmi ulogu. Jedino su bili nepoverljivi prema Pašiću u vodjenju politike prema Bugarskoj, jer su tvrdili da je Pašić voljan činiti Bugarima ustupke na račun srpskih interesa. Ali kad je Pašićeva vlada primila rat s Bugarima u junu 1913. i taj je razlog otpao.
Naprednjaci najmanje imaju obraza da krive radikale i Pašića za spoljnu politiku. Oni su je iskreno, svim srcem i svom dušom odobravali. I u svojim listovima, i na političkim zborovima i u Narodnoj Skupštini. To je poznata stvar koju ne treba nikome dokazivati. Nisu li oni iz svoje partijske uprave isključili g. Perića i dr. Jovanovića, što su ovi davali izjave o spoljnoj politici suprotne mišljenju Novakovića i Braće Marinkovića? I oni su, kao i ljudi iz drugili stranaka bili u patriotskim društvima i 'Narodnoj odbrani', a mnogi od njih i dan današnji pravdaju svoje držanje rečima: 'Ko ne bi ušao u konsorciju za gradjenje velike Srbije?' Sada se mnogi od njih čine tome nevešti i hvataju za skut Žiki Periću, a ni jedan od njih, kad je Perić razvio barjak protivu rusofilstva Novakovića i Marinkovića, ni pomislio nije da pridje i da ga potpomogne.
Ovo su fakta i činjenice poznate celom svetu. Njih ne treba dokazivati jer su svakom poznate, samo valja ukazati na njih, podsetiti svet šta je bilo juče, jer to nije bilo davno, pa da su se neke stvari mogle zaboraviti.
Ja ne mislim braniti radikalnu politiku, budućnost, odnosno istorija, doneće o njoj pravilan sud, samo smatram za dužnost da je branim od osude onih, koji su je svesrdno pomagali ili onih, koji nisu imali bilo smelosti bilo istinskog uverenja da otvoreno i smelo protivu nje ustanu. Da li je radikalna politika zaista dobra, da li ona odgovara istinskim osećajima i interesima srpskoga naroda, te su je bez malo sve stranke pomagale, ili su ove to radile iz nekog računa ne znam i neću u to da ulazim, samo mogu ovo da tvrdim:
Pašić nije imao vlasti apsolutnog vladaoca, koju su nekad imali ruski carevi, pa da natera sve stranke da vode ovu spoljnu politiku koju on hoće. Niti su Pašiću priznavali njegovi protivnici genijalnost, pa u poverenju prema njegovim sposobnostima pustili ga da vodi ovaku spoljnu politiku kakvu je on vodio. Kad nije ni jedno ni drugo, to znači, da su sve te stranke i same smatrale da treba voditi tu i takvu politiku, i onda one nemaju prava da za neuspeh te politike krive samo radikalnu vladu, jer svi podjednako nose za nju odgovornost, kao što bi se u slučaju uspeha svi otimali da pripišu sebi u zaslugu što je takva politika vodjena, kao što su faktički radili 1912. i 13. godine.
Ovo ne napisah za to da odbranim radikalnu stranku, nego da ukažem na pacove, koji beže kad ladja tone, i koji sad, u ovim teškim vremenima misle na kuglice i na svoje političko rehabilitovanje, pa bacaju krivicu na drugoga za onaj isti rad koji su i sami odobravali i potmagali.
Nadam se, da će Uredništvo 'Beogradskih Novina' primiti ovo moje nekoliko reči, koje nisam iz partisanstva, već iz čiste objektivnosti napisao. - N. P. radikal.
Beogradske Novine, 296/1917. 

[JASON]

Neka se čuje i druga strana (2).


Primili smo slijedeči dopis, kojega donosimo u cijelosti:
Uvaženi gospodine uredniče,
Molim Vas lepo, da mi dopustite, da preko Vašeg cenjenog lista odgovorim nekoliko reči piscu članka 'Neka se čuje i druga strana'.
Gospodin N. P. radikal tvrdi, da za ovu nesreću, koja je snašla Srbiju, nisu krivi samo radikali, već su za to podjednako krive - izuzev grupu g. Živojina Perića - i sve ostale partije, t. j. samostalci, naprednjaci, liberali, pa dakle i socijaliste!
Nalazim, da je takvo tvdjenje skroz neistinito i donekle tendenciozno. Od 1903. god. pa sve do naše tragične propasti, Srbijom su upravljali isključivo radikali. Kada govorim o radikalima, podrazumevam obe radikalne frakcije, kako starije radikale, tako i njihovu decu - samostalce. Obe spomenute frakcije smatram kao jednu partiju. To činim zato, što su one do pre 15-16 godina sačinjavale jednu partiju, a što je još važnije i zbog toga, što su njihovi partiski programi ostali i do danas u suštini sasvim jednaki. Što se tiče unutrašnje politike, samostalski se program razlikovao od staro-radikalskog samo u nekim sitnicama, ali u spoljnoj politici obe su se partije, ne samo teoriski već i taktički potpuno slagale. Za poslednjih 18 godina imale su te dve radikalne frakcije ogromnu većinu u narodu, pa prema tome i u Narodnoj Skupštini. Za to relativno dugo vreme oni su bili apsolutni gospodari situacije u zemlji. Radikali su sami krojili zemaljske zakone, oni su vodili unutrašnju i spoljnu politiku onako, kako su umeli i kako su hteli. Za sve to vreme njihovom radu niko nije smetao, jer u Srbiji nije bilo ni jedne partije, koja bi bila toliko velika i snažna, da ih u radu omete, a još manje da ih potiisne sa uprave zemaljske. Sve ostale partije bile su u manjini, pa prema tome nisu mogle da uzimaju učešća u upravi zemlje, već su stalno bile u opoziciji prema radikalima.
Istina, u poslednje vreme neki naprednjaci, da bi sebi osigurali što sjajniju karijeru, pridružili su se radikalima. Ali svi pravi naprednjaci, u koliko ih još u narodu ima, bili su uvek, a i sada su protivnici radikala i njihove politike. Još više to važi za liberale. Svakome je poznato, da oni za poslednjih skoro dvadeset godina nikako nisu uzimali učešća u državnoj upravi i da su bill odlučni neprijatelji radikala, kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj politici. Zbog takvog držanja prema radikalima, liberale su svi smatrali kao austrofile, a neke su od njih tretirali kao austrougarske špijune! Kada se krajem 1914. god. obrazovala u Srbiji koaliciona vlada sa tako zvanim nacionalnim programon, liberali nisti hteli da udju u koalicioni kabinet, jer nisu odobravali radikalsku politiku.
Može li se posle toga reći, da su liberall potpomagali radikalsku politiku i da prema tome nose odgovornost za propast zemlje?
Još se više pisac pomenutog članka udaljava od istine, kada i socijaliste čini odgovornim za veliku srpsku nesreću. Svaki iole politički pismen čovek, ne samo u Srbiji već i na strani, vrlo dobro zna, da je srpska socijalistička partija bila najžešći protivnik radikala kako pre rata, tako i za sve vreme ratovanja. Socijalistički poslanici u Narodnoj Skupštini od uvek su oštro šibali u svojim govorima šovinističku i imperijalističku politiku radikalne buržoazije. U junu mesecu 1915. god. socijalisti su dokazivali, da će austro-ugarsko-nemačka ofanziva, koja se tada pripremala, uništiti Srbiju i da je jedini spas Srbije u tome, da se što pre zaključi mir.
Tada su radikali, naročito oni iz 'Odjeka', nadali dreku na socijaliste, tvrdili su, kako su socijalisti izdiajnici otadžbine i kako u uredništvu 'Radničkih Novina' sede austro-ugarski špijuni!
Nažalost socijalističko predskazanje ubrzo se ispunilo. Kroz nepuna tri meseca posle toga austro-ugarski i nemački, kasnije i bugarski pukovi poplavili su našu lepu zemlju, za srpsku državnu nezavisnost nastupi slom...
I pored sviju tih fakata gospodin N. P. radikal ima kuraži, da tovari odgovornost za propast Srbije i na socijalističku partiju!
Dakle, ako u opšte postoji nečija odgovornost za propast Srbije, a nesumnjivo je, da to donekle mora postojati, onda tu odgovornost nosi ona partija, koja je za poslednjih 15 god. upravljala našom zemljom onako, kako je sama htela i umela. A koja je to partija svakome je poznato: to je radikalna partija u oba izdanja - starom i novom; to su fuzionaši i njihova deca samostalci.
Sve do propasti naše zemlje radikali su na svakom koraku govorili, da bi Srbija bez radikalne uprave, naročito bez Pašićeve mudrosti, morala propasti. Sve uspehe u spoljnoj i unutrašnjoj politici oni su pripisivali iskijučivo sebi. Medjutim sada, u ovim teškim vremenima oni beže sa megdana i nemaju kuraži, da prime na sebe odgovornost za propast zemlje, kojom su neograničeno upravljali, već se, kao prave kukavice, kriju za tudja ledja, za druge partije. Gospodin N. P. radikal trudi se iz petnih žila, da odbrani radikale i da rehabilitira njihov opali ugled u narodu. Uostalom protiv toga ne bi imao niko ništa, kada bi gospodin pisac u svojoj odbnani bio objektivniji i pravičniji, kada ne bi izvrtao očigiednu istinu s namerom, da svoju odgovornost natovari na tudja ledja. Gospodin N. P. radikal jako se vara, ako misli, da će na taj način postići svoj cilj. On treba da se seti one narodne poslovlce, koja glasi: 'U lažl su kratke noge i plitko dno'. - Dr. P. socijalista.
Beogradske Novine, 317/1917.   

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Budućnost Srbije.
_{Napisao prof. Heinrich Friedjung – Beč.}


I ako pažljivo oko ne može da uoči izlaza svjetskom ratu, ipak je toliko izvjesno, da će balkansko Poluostrvo ostati u uskoj vezi sa središnjim vlastima. Ako je i bilo kakve sumnje, to je i sam ostatak morao nestati u toku ruske revolucije. Time je ujedno u glavnom odlučeno, da će Srbija pripadati uz središnje vlasti, bez obzira na to, hoće li ova zemlja dalje postojati kao samostalna država ili ne. Pobjedilac ima dužnost, da pravično ocijeni, šta je dobro za srpski narod, a ne da dopustl, da narod ispašta za ono, šta je prema Austro-Ugarskoj zgriješio kralj sa svojim savjetnicima. Priključenjem Srbije Podunavskoj monarhiji dolazi do ispunjenja želja srpsko-hrvatskog naroda za narodno ujedinjenje. Čak ako Srbija i ostane nezavisna, ona će biti u tijesnoj političkoj i ekonomskoj vezi sa Habsburškom državom, tako, da će skoro svi Srbo-Hrvati doći do jedinstva. Ovo je tačka, gdje srpski narod poslije svih teških nevolja i krvavih gubitaka za pravo dobija u ratu. Habsburška kuća može mu dati sasvim druga jamstva za duhovni i ekonomski razvitak, nego li njegove nesrećne narodne dinastije.
Poslije pripojenja Bosne i Hercegovine bila je Austro-Ugarska zasićena. Tek velikosrpske maštarlje primorale su monarhiju, da ponovo zasjedne za stol. Vraćajući dobrovoljno Sandžak, Aehrenthal je dao dokaza, da se bečki kabinet odriče uvečanja države 'iza Mitrovice' prema Solunu. Kralj Milan je imao dobro političko oko, kad je preporučivao svome narodu priključak na Podunavsku monarhiju, pošto bi Srbija izmedju nje i svog bugarskog suparnika mogla biti smrvljena. Protivno tome nastavio je kralj Petar pustolovine svoga izgnaničkog života, upuštajući se u osvajačke ratove ne samo sa Turskom i Bugarskom, nego i sa Austro-Ugarskom. Mnogo se govori o duševnoj živosti, vojničkoj vrijednosti i ostalim dobrim osobinama srpskog narodnog karaktera. Neka bude i tako! Ne treba poraženog neprijatelja opadati i umanjivati mu vrijednost. Ali jedno je nedostajalo ovom narodu i njegovim vodjama: tačno shvatanje mjere za ono, što je geografski i politički moguće. Po stilu i primjerima srpskih junačkih pjesama iz turskog doba ne može se stvarati politika. Pjesnik može pustiti maha svojoj mašti, rodoljub, političar, mora je ukrotiti. Kralj Petar i njegov sin Aleksandar, Pašič i Protić bili su kovači nesreće svoje zemlje. Sa srpskim narodom kao takvim treba pobjedliac da postupa plemenito, ali kuća Karagjorgjevića iskopala je sama sebi grob. Bila bi samo jedda don quichotterija, kad bi bečki kabinet rekao: ustani i živi opet!
Ako se misli samo na vojničku sigurnost Podunavske države, onda bi bilo poželjno potpuno priključenje. Ako ne ostane samo država, nego bude imala i svoju vojsku, onda će se time htjeti poslužiti fanatici, a tu će ih pomagati engleski i talijanski novac. Ako bude anektovana, biče dovoljne i manje posade na cijelom području. Politički-razbojničke družine lako će se iskorjeniti. Tako bi bilo, kad bi Njemačka i Austro-Ugarska diktovale ono, što bi htjele. Medjutim one imaju da računaju sa voljom ostalih velikih sila. Moraće se čuti, šta naročito predlaže Rusija.

[JASON]

Medjutim postoji minimum, od koga središnje vlasti ne bi smjele ništa popustiti. Čak i potpuno samostalna Srbija mora ostati u što tješnjoj vezi sa Austro-Ugarskom. Država se može uspostaviti, ali ne i vojska. Potpuno raspuštanje srpske vojske učinilo bi militarizmu kraja barem u ovom kraju zemljine površine. Mogu li što ljepše zamisliti engleski i amerikanski pacifisti? Moglo bi se srpskom narodu staviti takodje na volju da bira: ili uklanjanje stalne vojske ili njenu potčinjenost austrijskom caru i ugarskom kralju. Kad bi o tome riješavalo narodno predstavništvo, ono bi se bez sumnje odlučilo za prvo. Za održanje reda u zemlji dovoljna je žandarmerija. Za ovu odluku učinila bi monarhija Srbiji dragocjen poklon, i to dozvolom izvoza njenih zemaljskih proizvoda, naročito stoke na sjever. Dalje sa glupim carinskim ratom protiv malog susjeda! Da li je bolje potpun carinski savez ili nastavljanje umjerene carine, to će se tek vidjeti. Samovoljno postupanje agrarnih egoista u Austriji i Ugarskoj ne smlje smetati državničke osnove. Ako se srpskom seljaku ne oduzima sin u vojsku, i smije li on izvoziti u Austro-Ugarsku svoje zemaljske proizvode, onda je on u izvanredno povoljnom položaju. Njega neće onda više privlačiti čar velikosrpske politike.
Ako se ovih držite misli, to znatno opada prepirka o tome, da li Srbiju treba ili samo priključiti. Uvijek je bilo štetno, kad se neko drži ukorjenjenih formalnosti, pa se tada zaleti u dilemu. U 'ili – ili' ima često štamparskih grješaka, pošto izmedju prividnih protivnosti redovno ima prijelaza. Eto, može se uspostaviti srpska država, a da joj se uskrate sredstva za borbu protiv Habsburške monarhije. Tim načinom riješava se i to pitanje, treba li Podunavska država mostobran Beograd-Smederevo, zahtjev, koji se na tome osniva, što bi se uvijek moralo ponovo boriti za prijelaz preko širokih južnih pograničnih rijeka. Ako Srbija više ne bude vojnička država, ako njene baterije ne stoje više u beogradskoj tvrdjavi, niti na dominantnim položajima Avale, onda Austro-Ugarska ne treba zemljišta južno od Save. Moglo bi se samo zadržati izvjesno pravo posade, barem za nekoliko godina. Sistem razoružavanja Srbije mogao bi se uostalom primijeniti i u Belgiji. Ako Beograd i Antwerpen ne budu više kapije, kroz koje bi mogao upasti neprijatelj u srednju Evropu, otuda bi mogli opet dobiti svoju samostalnost.
Ako u Srbiju dodje kakva nova dinastija, onda ne treba učiniti novu pogrješku, pa u Beograd premjestiti gospodara crnih brda. Ni u kom slučaju ne smije se trpjeti sjedinjenje Srbije i Crne Gore. Inače bi se stvorio ponovo kvasac za neprijateljsku Veliku Srbiju. Ako se dopusti, da se Petrovići vrate na Cetinje, - pod istim pogodbama, kakve su potrebne u Srbijl, - onda se
svakojako moraju ograničiti na njihova brda. Razumije se samo po sebi, da im se Lovćen ne može vratiti, da Kotor ne bude više u opasnosti. U svako doba preporučivalo se, da se medju neprijatelje gurne klin; bio bi grijeh protiv zdrave politike, da se Srbija i Crna Gora sjedine. Takva besmislica ne bi se smjela ni pojaviti.
Ovo bi bio kolorit buduće vojničke, političke i trgovačke konvencije izmedju Austro-Ugarske i Srbije. U ova tri pravca treba postići sporazum, inače bi Srbija mogla biti samostalna, samo pod drugom dinastijom. To bi još uvijek bila veća samostalnost, nego ona, što je ima Ugarska pored Austrije, ili Bavarska u Njemačkoj carevini. Obim bi joj bio doduše mnogo manji, pošto prema ugovoru izmedju Austro-Ugarske i Bugarske kralj Ferdinand ima da dobije Maćedoniju i oblast istočno od Morave. To su samo lijepe fraze neprijateljskih državnika, da se i malim narodima daje pravo samoodredjenja. Svjetski rat će na svaki način dati obratan rezultat: veliki će upotrijebiti male kao predmete za odštetu. Za stolom u konferenciji stvoriće velike sile zaključke o sudbini srednjih i malih država. Na Balkanu će biti ono, što utanače Njemačka, Austro-Ugarska i Bugarska. Pojedinosti na balkanskom poluostrvu odrediće se tek na mirovnom kongresu, ali u glavnom ne može se ništa više izmijeniti. Jedan balkanski savez već se stvara. U njemu su Podunavska država, Bugarska i Turska. Ove tri sile moraće biti u zajednici za odbranu i bez naročitih paragrafa saveznih akata, zbog slavnog rezultata borbe oko Dardanela, i zbog svladavanja Srbije. Srpski će narod na svaki način spadati u ovaj sistem jugoistočnih država. Ako pristane, Srbija će biti primljena kao drug, čije će duševno i političko blagostanje, kao i unutrašnji mir u vezi sa monarhijom Habsburgovaca biti najbolje očuvani. Biće za njeno dobro, ako stupi u isti red sa Nijemcima Austrije, sa Magjarima, Poljacima i Hrvatima. Mi smo Srbima pokazali oštricu mača kao neprijatelji, kao prijatelji i braća biće nam dobro došli.
Beogradske Novine, 341/1917.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Savez nezavisnih Srba u Švajcarskoj.
_{Poslednji broj 'Srpskog Lista', koji izlazi u Ženevi donosi slijedeći poziv nezavisnim Srbima, kojega zbog njegove značajnosti prenosimo u cijelosti.}


Srbima u Švajcarskoj.
Prošle su dve godine od kako smo se posle teške katastrofe, koja je snašla našu Otadžbinu Srbiju, našli u dalekoj tudjini i kako se ostavljeni i napušteni potucamo po stranome svetu daleko od naših najmilijih. Ne zna se kome je teže, da li onima koji su ostali na domu ili nama rasejanima po svetu. Od kako smo napustili Otadžbinu, veliki je deo od nas ostao bez igde ičega, a napušteni od vlade i službenih predstavnika naše upropašćene Otadžbine, ostavljeni smo sami sebi, a povrh teškog svog položaja gonjeni od onih od kojih treba da smo zaštićeni - gonjeni od upravnih krugova državnlh, gonjeni od srpske vlade.
Uloga njihova u odnosu prema nama svela se samo na to: da nam nameću dužnosti a nikakva prava ne daju. Prava daju, samo svojim političkim prijateljima i oslobodjavaju ih dužnosti, a samo traže dužnosti od nas koji nismo njihovi politički prijatelji. Kad im nismo od potrebe, za nas neće ni da čuju, niti da nas vide, a kad treba da im poslužimo, da izvršimo njihove naredbe i prohteve, onda nas povlače na dužnosti. Mi za njih postojimo u toliko u koliko smo im moneta za potkusurivanje, a kad je u pitanju naša egzistencija, onda nas ne znaju i ne poznaju.
Službeni predstavnici Srbije podjednako su bezobzirni prema nama, prema našima na domu i prema omladini, koja se školuje u inostranstvu. Izuzetak čine samo prema onima koji su im u volji i koji slepo hoće da izvršuju njihove želje i partizanske prohteve, pa bili oni ovde ili na domu, na čiju potporu pri povratku računaju.
Protivu takvoga rada u nama se bune osećaji i ne možemo sediti skrštenih ruku i posmatrati i dalje takav nesavestan rad. Protiv takvog držanja službenih predstavnika Srbije moramo zauzeti odlučno držanje, ustati i izneti na javnost sve zakulisne radnje srpskih upravnih krugova.
Dužnost prema Otadžbini, dužnost prema napuštenim i obezglavljenim našim porodicama, dužnost prema napuštenoj siročadi naših ratnika, dužnost gradjanska nalaže nam, da ne dozvolimo, da se naše muke, stradanja i kobna nesreća zloupotrebljava, već da na ruševinama države, društva i porodica zidamo novu zgradu, svetliju i napredniju budućnost našu i našeg naroda.
Za sve ovo vreme mi smo imali dovoljno i prilika i vremena da se uverimo o radu, namerama i težnjama službenih predstavnika Srbije. One su sebične, otrovne i protivu naših opštih interesa. Mi od njih nemamo šta više da očekujemo. Oni ne rade za naše narodno dobro, nego za svoje partizansko, lično i sebično. Oni grabe zaostalu narodnu imovinu, prave dugove na račun Srbije i to na svoje partijske i lične prohteve upotrebljuju baš i kao da su uvereni, da se nikad više u Srbiju vratiti neće, da pred narodom o svom radu polože račun. Mi se od njih nemamo nikakvome dobru nadati. Opšte dobro postednja im je briga. Oni su izgubili obraz.
Nesredjene prilike u kojima se nalazimo i držanje predstavnika naše države prema nama i našima izazvalo nas je, da iz dosadašnje rezerve istupimo i da pokrenemo akciju za organizaciju sviju nezadovoljnih Srba radom službenih predstavnika Srbije u inostranstvu u društvu pod imenom:
_{'SAVEZ NEZAVISNIH SRBA'.}
Organizovani, uložićemo protest protiv njihovog rada pred celim našim narodom i pred celim kulturnim svetom; optužićemo ih za nemilosrdno gonjenje srpskih gradjana i za nemilice prosipanje narodne imovine. Iznećemo naše poglede na buduću organizaciju i upravu spskog naroda i apelovaćemo na celo čovečanstvo da nas u tome pomogne. Tražićemo pred narodom osudu srpskih upravnih krugova za sva nedela koja su počinili.
Svako dalje ćutanje bilo bi saučesništvo u upropašćivanju srpske budućnosti.
Ovlašćem od poslednje konferencije obraćamo se na sve nezadovoljne Srbe radom današnjih zvaničnih predstavnika Srbije, a koji se slažu sa gore istaknutim odredbama i pozivamo ih da nam pristupe, da se zbijemo u guste neprobojne redove i da zajednički poradimo za opšte dobro celog našeg naroda.
Iskreno, voljno i oduševjeno pružimo srpsku desnicu i tražimo bratski zagrljaj.
Srbi iz Švajcarske, Francuske, Italije, Engleske i Amerike, kao i po drugim stranim zemljama stupite u zajednicu, organizujte se i složno napred: jedan za sve, svi za jednoga!
Pozivamo Srbe iz Srbije koji su u Švajcarskoj, koji nisu izgubili srpsku svest i koji misle ovako kao mi da dodju radi organizacije na zbor, koji će se držati u Ženevi u nedelju 16 (3) decembra t. g. u sali Café de la bourse, Quai de la poste, No 16. u 10 čas. pre podne.
Unutrašnja pitanja raspravljaće samo članovi za Srbiju iz Srbije a za Crnu Goru iz Crne Gore. Pozivamo i sve druge Srbe koji su voljni da nas pomognu, a slažu se sa principom konfederacije srpskih zemalja.
Ne oklevajte! Na posao! Vreme je da se organizujemo i da za srpsku budućnost složno poradimo.

Ženeva, 2 decembra 1917. god.
Predsednik izvršnog odbora, Živojin Moskovljević,
advokat.
Beogradske Novine, 344/1917.

[JASON]

Program 'Saveza nezavisnih Srba'.
_{Kako smo već javili, organizirao se u Ženevi savez Srba od srpske vladе na Krfu nezavisnih. Predsjednik im je Živojin Moskovljević, advokat. Taj je savez održao svoju konferenciju dne 16. decembra i stvorio ovaj program rada, koji u cijelosti  donosimo:}


I.
Rešenje emigrantskog pitanja.
Regulisanje odnosa države prema srpskim gradjanima na osnovi jednakosti i ravnopravnosti. Starati se u svemu za gradjanstvo u opšte podjednako do povratka u domovinu; nezbrinutim i obezglavljenim porodicama pružiti redovnu pomoć, kao i svima nesposobnim za rad (bez obzira gde su onesposobljeni). Svima sposobnima stvoriti prema struci i sposobnosti mesta i osigurati im opstanak onako isto kao što se sada država brine za činovnike, pensionare i druge. Tako isto za podmladak školske omladine i ostale, rukovodeći se sistemom da im se egzistencija obezbedi i da za budući život budu za svoju struku više osposobljeni i usavršeni.
II.
Održavanje naših na domu.
Postarati se da mogu opstati i izdržavati teške prilike u kojima se sada nalaze, pružajući im stalno mesečno izdržanje.
III.
Pripreme za povratak.
Još sada, dok smo u inostranstvu, raditi na tome da se stvori potpuno normalno stanje i obezbedi naš opstanak u obnovljenoj državi. Postarati se za sve nasušne potrebe života: životne namirnice, alate, stoku i t. d.
IV.
Dok ovo ne postigne, Savez nezavisnih Srba imaće, u prvom redu, za zadatak sledeće:
1. Stvoriti mogućnost svakome članu Saveza za život iznalaženjem poslova, upućivanjem na posao, koji odgovara njegovoj sposobnosti i redovnom zanimanju;
2. Medjusobno pomaganje svojih članova;
3. Stvoriti čitaonicu i biblioteku;
4. Priredjivati javna predavanja;
5. Prikupljanje materijalnih sredstava za izvršenje društvenih zadataka;
6. Prikupiti podatke i materijal o dosadašnjem radu srpske vlade i službenih predstavnika Srbije kao: o budžetiranju, o dugovima, o postupanju sa pojedinim gradjanima, o spoljnoj, unutarnjoj i privrednoj politici, o vojsci, kao i o svakom njihovom postupku i radu.
Ceo ovaj materijal srediti i objaviti srpskom narodu, radi njegovog upravljanja.
Beogradske Novine, 27/1918.

[JASON]

Srbi u Švajcarskoj i 'državno uredjenje'.


Ženevski 'Srpski List' od 23. decembra piše: Trebalo je da preživimo i ovu strahovitu katastrofu, da ostanemo bez zemlje, kuće i kućišta i bez ičega i da se potucamo po tudjem svetu, pa da tek onda mnogi uvide kakav je kod nas strahoviti trulež vladao i kako smo se glupo zavaravali.
Može se misliti što se hoće, ali je nepobitna činjenica da Srbija nije bila ni izbliza tako uredjena, da bi se mogla staviti u red iole uredjenih država, a najmanje da bi se mogla nazvati modernom državom. To nije učinjeno i postignuto zato što onda kad se i htelo, nije se moglo, a docnije kad se moglo, nije se htelo. U početku smo imali da se svima silama staramo, da bi smo opstali i sva naša snaga bila je apsorbovana u borbama za oslobodjenje i nezavisnost. Kad smo to postigli, trebalo je pristupiti državnom uredjenju i progresu, ali u mesto toga radilo se protivno, te je prevladjivala dezorganizacija naše države.
Ali ono što je nekad bilo - pomenulo se i ne vratilo se. Dodir s velikim narodima, kao što rekosmo, otvorio je mnogima oči i već su mnogi načisto s tim, da se mora raskrstiti sa svima zastarelim pogledima na državu, državni i narodni život i državno uredjenje.
Nezapamćena stradanja, potucanja i obijanja tudjih pragova, iskušenja i gorka iskustva učinili su svoje. Prošlo je vreme podanika, beslovesnosti, lažnih apostola, tribuna i slepih vodja! Nastaje vreme narodnog samoopredeljivanja u pravom smislu te reči. Gde se svest budi, tu ne pomažu ni podmićivanja, ni zastrašivanja, niti išta.
Vlada s Krfa s tim nepobitnim činjenicama treba da računa. Na državnu zajednicu se ne gleda onako kako se do sada gledalo. Narodno pravo i njegova zaštita mora da je temelj državi. Dakle obrnuta srazmera: do sada. su kod nas gradjani postojali radi države (to se u ovom ratu i u ovoj našoj katastrofi najbolje ispoljilo); od sada će se tražiti da država postoji radi gradjana.
Kako se postupalo s nama u toku ovog rata, prevazilazi svaku meru. Predstavnici državni još i sad poštupaju prema gradjanima srpskim i njihovim porodicama kako se ne postupa u kulturnom svetu. Oni su prigrabili svu vlast u mke, i sa njome rade što im se prohte, titrajući se sa našim pravima. Po njihovim pojmovima, što odaju njihovi postupci, država postoji samo radi jednih. O jednakosti ni govora nije bilo, a sada je najmanje ima. Ali na tome se neće ostati. Težnje se sviju svode na potpunu jednakost u pravima i dužnostiima za sve gradjane, bez razlike na sve, pa i na politička mišljenja. Ne treba nam ni radikalne, ni samostalske, ni naprednjačke Srbije, niti država privilegovanih. Traži se opšta državna zajednica, podjednaka za sve i u pravima i dužnostima, država koja će postojati radi nas i koja će morati da počiva na sasvim drugoj osnovi, zdravijoj i realnoj, a ne na truležu i krpljevinama.
Da smo tako uredjenu državu imali, ne bismo do ovoga došli, a najmanje bi se moglo s nama da dešava sve ono što se dešavalo, pa i sada dešava.
Beogradske Novine, 25/1918. 

[JASON]

Pobuna srpske vojske.
_{(Naročiti brzojav 'Beogradskih Novina'. Bern, 24. januara.}


Pariski list 'Feuilie' saznaje iz srpskog izvora: Početkom decembra je izbila pobuna u dva srpska puka na solunskom frontu, pa je postojala opasnost, da će zahvatiti i ostale dijelove srpskih četa. Engleski pukovi su ugušili pobunu. Mnogi časnici, podčasnici i vojnici su poapšeni. Svega je, kako se veli, uapšeno 80 časnika, što je izazvalo veliko ozlojedjenje medju četama, koje su već i inače odavna nezadovoljne s vladom na Krfu. Od značaja je to, što se od februara 1916. ni jedan srpski ministar ni poslanik nije usudio da se pojavi na frontu srpskih četa. Naročito je preterano rasipanje državnog novca od strane srpske vlade izazvalo veliko nezadovoljstvo kod srpskih vojnika, koji su samo tražili da im se poboljša plata. Vojska se nadala, da će sporazunme sile stati na put ovom rasipanju na Krfu. Ta se nada nije ispunila.
Beogradske Novine, 23/1918.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Šta ćemo sad?
_{Glas iz naroda.}


Mi ljudi iz naroda neprestano osluškujemo, nećemo li s koje strane čuti davno očekivanu i željenu reč mir. Obradova nas glas, da su Rusi otpočeli pregovore za mir sa Središnjim Državama. Ali moram priznati: koliko nas je taj glas obradovao, toliko nas je zbunio i uplašio. Mi smo se nadali opštem miru, koji će obuhvatiti i našu mnogonapaćenu otadžbinu Srbiju, a kako sad stvari stoje, čini se, da će doći samo do zasebnog mira izmedju Rusije i Središnjh Država. To nam je, iskreno reći, bilo žao, jer nama je Srbima do mira, pošto smo najviše propatili u ovome ratu. Ali, mislimo u sebi, kad nam nije sudjeno da sada dodjemo do mira, možda će nam produženje rata donesti kakve velike koristi, to jest, ako naši saveznici budu pobedioci. Znamo i sećamo se, šta nam je govoreno i obećavano - te dobićemo Bosnu s Hercegovinom, te Dalmaciju, pa Hrvatsku i Slavoniju, Banat i Bačku i sve zemlje, gde žive naša braća Srbi, Hrvati i Slovenci.
Mi kao računamo, silne države ovoga sveta Rusija, Francuska i Engleska obećale su nam ove zemlje, pa zato ginusmo i krv prolevasmo i ne htedosmo izdati naše saveznike, kad smo bili u najljućoj junačkoj nevolji. Srbija je izdisala, ali se nije htela odreći svojih saveznika, sve u nadi, okrenuće se ratna sreća na bolje, povratićemo svoju zemlju i ujedinićemo se s našom braćom, pa čemo biti država tri put veća, nego što smo bili.
I za ove dve godine i nekoliko meseci, od kako svoju državu izgubismo, tešila nas je i krepila nada, da će jednom biti bolje i da će se sve ostvariti onako, kako se nadasmo i kako nam je obećano od naših saveznika.
Ali kao grom iz vedra neba, pomutiše naše nade dva govora poglavara naših najmoćnijih saveznika i prijatelja. Jedno je govor engleskog predsednika ministarstva Lojda Gjorgja, u kome on izlaže uslove pod kojim bi Sporazumne Države napravile mir. U tim se uslovima traži, da se Francuskoj povrate zemlje, što je pre 40 godina izgubiia u ratu s Nemcima, da se Talijanima dadu neke oblasti austrijske, a Rumunima Erdelj, samo za Srbiju i Crnu Goru veli, da se uspostave kao što su i pre rata bile. Drugi je govor predsednika severoameričke republike Vilzona, i on za Srbiju gotovo to isto traži, što i Lojd Gjorgj.
Što kojom srećom oni to ne rekoše u početku rata ili pre nego što Srbija propade, pa bi znali šta bi radili. Ne bi ni srpsko pseto pošlo za Englezima i Francuzima, a kamo li svesni ljudi, pa još toliku krv da proliju i tolike jade da pretrpe. Svakome smo se jadu mogli nadati, ali ovome jadu i to od naših saveznika, u koje smo kao u sunce gledali, nismo se mogli nadati, ni u snu ga sniti.
Ojadjeni srpski narode! Zar su zato tvoja najbolja deca izginula, zar je zato toliki silan narod pomro od zaraze, od gladi i studeni, zar su tolike kuće porušene i popaljene, njive pregažene, stoka odvedena, da dodješ u ono isto stanje, u koje si bio pre rata. Lepo su nas naši državnici uputili, Bog im sudio i ovog i onog sveta!
Narod je kleo Vuka Brankovića, što izdade na Kosovu, a sada doživesmo, da imamo gore Brankoviće, prema kojima je Vuk smilje i kovilje.
Sva silna obećanja, koja i navedoše Srbiju u rat, a narod u strahovitu pogibiju, biia su prazno radovanje i podstrek, da Srbin gine za drugoga. Sad se vidi da srpski vojnik ima da se godinama krvavi. da Francuzi, Talijani i Vlasi dobiju velike komade zemlje, a on siromah da se zadovolji da povrati svoju otadžbinu, koju nebi izgubio, da nije išao za Francuzima i Englezima.
Šta sad? mora se zapitati svaki misleni Srbin.
Posle ovakve prevare i podloga izdajstva od naših saveznika, srpski narod ne može želeti produženje rata, jer se nema nadati nikakvoj dobiti. A srpska vlada, ako joj je ostalo i trunka pameti i ljubavi prema ovoj jadnoj zemlji i napaćenom narodu, neka časa ne časi, nego neka se miri s našim protivnicima. To je poruka nas seljaka, a mi smo većina u Srbiji, jer od sto ljudi devedeset su seljaci.
Beogradske Novine, 21/1918.

[JASON]

Ne pitajte njih!
_{Odgovor na članak: 'Šta ćemo sad?'}

Gospodine uredniče! U 21. broju Vašega lista, od 23. I. ove godine, izišao je članak nekog seljaka, pod naslovom: 'Šta ćemo sad?' U članku je izneseno nekoliko tačnih misli i lepo je predstavljena sva šteta koju imamo od naših saveznika, radi kojih žrtvovasmo sve, a od kojih ne dobismo ništa. Na kraju, pisac članka apeluje na srpsku vladu, pozivajući je da što pre zaključi mir, pa da se tako spase što se spasti može. O ovom završetku, upravo, mislimo govoriti, jer tu pisac članka, naravno kao seljak, nije mogao tačno oceniti političku situaciju, niti dovoljno pravilno shvatiti odnos srpske vlade prema našem narodu i državi. Pisac govori više po srcu, ili po zdravom razumu; medjutim kao da ne proniče u pravu psihologiju sadašnjih odnosa.
Ja sam godinama živeo po unutrašnjosti, a uvek sam se bavio politikom, tako da mogu slobodno reći, da poznajem ljude i da razumem prilike. Stoga ću govoriti sasvim jasno i otvoreno, jer sada nije vreme niti šeretski uvijati, niti partizanski polemisati. Ovo su trenuci, kada svaki čovek, ako u njemu već nisu izumrla sva čovečanska osećanja, mora pošteno i čistom savešću govoriti. Zato ću i ja govoriti onako, kako mi srce, pamet i iskustvo nalažu, ni po partijama, ni po ličnim simpatijama, več po pravdi Boga jedinoga...
U pomenutom članku tačno je rečeno, da su sporazumne države Srbiji sve obećavale, samo da je vežu za sebe, ne misleći pri tom ozbiljno na ispunjenje datih obećanja. I zaista, Englezima je mnogo preča i Palestina, i Syrija i Mesopotamija, no što su želje srpskoga naroda, a Francuzi ni na šta drugo i ne misle, do na Elzas i Lotringiju. Iz govora naših saveznih ministara, u poslednje vreme, to se očito vidi, pa je već izlišno o tome i govoriti više. Jasno je kao dan, da je srpski narod zaveden, prevaren, da je Srbija vodila pogrešnu politiku, i da se na kraju, od naših saveznika nemamo nadati nikakvom dobru.
E, ali sa našom vladom i prvacima onih stranaka koji su vodili dosadašnju politiku, ne stoji stvar tako jasno, kao što to nekima izgleda, niti se njima mi možemo onako bezazleno razgovarati, kao što to čini naš pisac - seljak u svome članku: 'Šta ćemo sad!' Pre svega, ti ljudi nose toliko odgovornosti, toliko mnogo krivične odgovornosti, ne samo političke, da je u opšte pitanje: mogu li se oni računati kao jedna punopravna strana, sposobna za ma kakve pravno-političke poslove? Mogu li se oni računati kao ljudi koji su sposobni, da ma šta ugovaraju u pogledu državnih poslova i opredlenja našeg naroda? Sve su to pitanja, koja iziskuju savesnu i stručnu diskusiju.
U svima državaina pravilo je, da se političar, koji doživi ma kakav neuspeh u svojoj politici, povuče privremeno ili stalno sa političke javnosti. Eto, pogledajte samo šta je bilo u svima ratujućim državama. Svuda su se promenili ministri, negde čak i čitavi režimi, koji, ma u kom pitanju, nisu mogli ispuniti data obećanja. Retko u kojoj državi da se održao od početka rata do sada jedan ministar, makar i u kom sporednom i od manjeg značaja resoru. Samo u Srbiji ne stoji stvar tako. Kod nas je vlada pretrpela najveći neuspeh koji se može zamisliti - slom države - ali Pašić i dalje ostaje na vladi, pa on i dalje vlada, i makar bez zemlje i bez naroda. To je prva stvar, koja pada u oči i koja ide upravo protiv današnje vlade i današnjega režima. (Svršiće se.)

[JASON]

Drugo, Pašić i njegova vlada počinili su toliko mnogo grehova, grubih kriminala, protiv života pojedinaca, kao i protiv državne i privatne imovine, da će oni jednoga dana morati doći pred krivični sud, koji će raspraviti njihove zločine. Koliko su života izgubili žene, deca i gradjani koji nisu vojnici u onim smušenim evakuacijama, u zavaravanjima gradjana i odricanju svake stvarne pomoći u nevolji - svakome je i suviše poznato. Isto tako svi smo bili očevidci onog uništavanja privatne i državne svojine, koja je propadala samo zato, što o njoj vlada nije nikakva računa vodila, i što je Pašic mislio samo na to, kako će svet obmanuti i kako će sebe i svoje partizane sačuvati. No o tome sada nećemo opširno govoriti; glavno je istaći, da je u tim prilikama teškim i sudbonosnim, radikalska srpska vlada bila neispravna, i da nosi tešku odgovornost za mnoga uništena naša dobra.
Naposletku, treba jedanput biti načisto sa ovim: jeste prevaren i zaveden srpski narod, ali ne Pašić i političari koji su sa njim išli. Njima su stajala na raspoloženju sva sredstva, kojima su mogli saznati, šta čeka Srbiju i srpski narod, ako ratuju i ako do kraja ostanu protivnici Središujim Državama. I oni su to znali. Oni su dobro bili upoznati sa pripremama Mackensenove ofanzive, pa ipak ništa nisu učinili, niti da je izbegnu, niti da spasu teških iskušenja i propasti srpsku inteligenciju i pokretno državno dobro. A zašto to? Bojali se priznati istinu, jer se bojali gneva narodnoga. Zato su sve krili i obmanjivali narod. A to su činili iz razloga, što im je bila preča lična korist, no državno i narodno blago. I oni su bili toliko zastranili sa svojom politikom, da nisu više bili mogući, nego li samo kao saveznici, odnosno plaćenici Saveznih Država. Kako sada ima smisla, obraćati se njima sa nekim zahtevima o miru? Ama, neće oni, brate, nikakav mir, niti ga mogu zaključiti! Ljudi, kojl su imali srca i duše da gledaju kako im se ruši i kako propada otadžbina, pa da ništa ne preduzmu, što bi sprečilo katastrofu, već da i dalje ostaju ministri, nisu sposobni sada ni da podignu otadžbinu. Iz istih onih sebičnih razloga sa kojih su ranije bili vazda prijateiji saveznih država, jer im se to, naprosto, najviše lično rentiralo, iz tih istih razioga ostaće oni i dalje uz svoje stare prijatelje i saveznike do krajnje mogućnosti. Oni, u ostalom, i ne mogu drukčije da rade; za njih je sada sve dockan. Zato ih i ne pitajte više: šta misle raditi, niti im dajite savete, šta treba da rade. Ovde, kod svoje kuće, nalazi se večina naroda, i ona je odista željna mira. Ako se odista može što raditi oko mira, onda je tu narod, na kome ležl cela stvar. A ostavite one ljude u tudjini, bez svoga naroda i bez svoje otadžbine...  Rajko.
Beogradske Novine, 29/1918.

[JASON]

Srbija i Austrija - jedna istorijska istina.
_{(Naročiti brzojav 'Beogradskih Novina'.) Beč, 31. januara.}


U ovdašnjim političkim krugovima veliku je pažnju izazvao članak tajnog savjetnika Njegovog Veličanstva cara i kralja, generala pješadije Rade Grbe, koji je danas izašao u februarskoj svesci 'Österreichische Rundschau'-a. U njemu naime pisac dokazuje na osnovu istorijskih dokumenata i diplomatskih akta, da je Kara Gjorgje, djed bivšeg kralja Petra Karagjorgjevića, nekoliko puta nudio Austriji prisajedinjenje Srbije, jer je bio uvidio, gdje treba da potraži spasa za svoj narod. Ali je unuk toga Kara Gjorgja htio da na račun austro-ugarske Monarhije zasnuje veliko-srpsku kraljevinu i smatrao je, da su mu za ostvaranje te njegove fantastične namjere dozvoljena sva sredstva. Ova je istorijska istina, da je Srbija jednom sama ponudila aneksiju, u sadanjim trenucima i važna i interesantna. ('Oesterreichische Rundschau' stavila nam je taj zanimljivi članak na raspoloženje da ga jednovremeno donesemo. Mi ćemo u sutrašnjem broju početi s tim člankom. Ured.).
Beogradske Novine, 30/1918.