Vinovnici sloma Srbije

[JASON]

II. Prva policija.

Odmah po ustanku, na skupštini od 19. decembra 1815., postavljene su nahijske starešine. Njima je bila poverena javna bezbednost narodna na održanje, te su imali da paze na red i sigurnost u poverenim nahijama, da izvršuju zapovesti kneževe, da isledjuju krivice i, pošto u prvo vreme nisu postojali sudovi, da raspravijaju i sporove i da po mogućnosti presudjuju. Oni su postavijani naročitim pismenom od kneževe strane, takozvanim 'Nastavleniem', po kome primaju, posle kneza, 'prvu vlast nad rečenom nahijom i upravljenie'.
Posle postavljenih nahijskili starešina sa odredjenim dužnostima, došlo je i postavljenje knežinskih starešina, koji su imali u zadatku čisto policijske poslove sa raspravljanjem i presudjivanjem raznih sporova. Ovi su bili potčinjeni nahijskim starešinama. Svi sporovi, koje ne bi mogle rešiti knežinske, sprovodjeni su nahijskim starešinama, pa tek, ako i ovi ne mogu da rasprave, išli su na rešenje do kneza Miloša.
Presude ovih starešina bile su sve izvršne, izuzev onih 'gdi se glave tiče'. Po tim presudama donosio јe rešenje sam knez Miloš.

[JASON]

III. Administrativna podela.

Posle ustanka Srbija se u administrativnom pogledu delila na dvanaest nahija i trinaesti vrletni Poreč. Nahije su se delile na više knežina, na broju 45. Docnije, u 1833. godini, broj nahija porastao je na 18, a 1824. god. broj knežina spao je na 42. Medjutim, 1833. god. popeo se na 60, kada je prisajedinjeno šest nahija. Do 1834. god. naziv nahija nije se menjao, ali je od tada došao 'okrug'. Knežine su 1830. godine prozvane 'kapetanije', a docnije 'srezovi'.
Do dolaska 'Obščenarodnog Suda' nahijske i knežinske starešine bili su pod vrlo strogom kontrolom samoga kneza Miloša. Ali su posle došli i pod kontrolu ovoga suda, koji im je izdavao potrebna upustva u policiskom radu. Dok je sam knez neposredno izdavao zapovesti policijskim vlastima i narodnim starešinama, zapovesti su bile vrlo stroge i potkrepljene živim primerima.

[JASON]

IV. Prvi policajci.

O postavljenju prvih narodih i nahijskih starešina postoje ovi podaci:
14. novembra 1815. postavljen je za gročansku nahiju Vićentije Petrović, a 19. decembra iste godine postavljeni su: za beogradsku nahiju, kojoj je pridodata i gročanska Vićentije Petrović; za valjevsku prota Mateja Nenadović; za kragujevačku Gjorgje Parezan; za jagodinsku Mileta Radojković; za požešku Radosav Jelečanin; za rudničku Jovan Obrenović; za požarevačku Marko Abdula; za sokolsku Nikola Novaković; za smederevsku Vujica Vuličević; za šabačku Ilija Marković; za užičku Jovan Mićić; za ćuprijsku Milosav Zdravković-Resavac; i za Poreč Stojča (Stefan Stefanović).
Početkom 1816. postavljeni su za knežinske starešine:
Pavle Marinković-Grošnić, Živko Mihailović i Nikola Katić - za beogadsku nahiju;
Ranko Tešić i Jovan Bolovac - valjevska nahija;
Kosovac i Ilija Vukomanović - jagodinska nahija;
Petar Topalović i Marinković - kragujevačka nahija;
Gača Jovanović, Ilija Popović i knez Babić - požeška nahija;
Stevan Dobrnjac, Marinko Džodić, Djoka Damjanović, Ivko, Milun i Pavle - požarevačka nahija;
Jovan Lazić-Kozeljac, Gjorgje Ostojić, Vasilije Popović i knez Periša - rudnička nahija;
Jovan Mitrović-Demir i Marko Limunović - užička nahija;
Marko Štitarac, Sima Ković, Marko Kostić-Cincarin, knez Milosav i Rade Radosavljević - šabačka nahija; i
Stojan Petrović - ćuprijska nahija.

Pоlicija u Beogradu. Deset godina po oslobodjenju, u opštinama većih varoši došli su 'policajci' za mesne policijske poslove. Birani su iz istog mesta, a teret novčani za njihove plate padao je na opštinu dotične varoši. Krajem 1830. u Beogradu je ustanovljena policijska uprava, a upravnik je bio Cvetko Rajović. Za varoškog policajca bio je postavljen Ilija Čarapić, sa godišnjom platom od 1500 groša. U proleće 1834. godine Beograd je podeljen u tri policijska kvarta: savski, varoški i palilulski ili vračarski. Za starešine kvartova naimenovani su: Raka Katanić, Petar Popović i Pavle Zornić. Za 'policijskog direktora' Ilija Čarapić, a za bulјubašu Gjorgje Džidić, sa 22 pandura. Narodna blagajnica isplaćivala je sve policajce, a njihova godišnja plata bila je utvrdjena po ovoj skali: direktoru 4.000 groša, kvartovnim starešinama: Kataniću 1600, a drugoj dvojici po 1200; buljubaši 600 a pandurima po 464 groša.
Tako jo počela da egzistira prva policijska organizacija u zasnovanoj Srbiji. I ako nije bila bogzna kako uredjena, ipak je bezbednost bila prilično osigurana.
Beogradske Novine, 123/1918.

[JASON]

Iz narodne skupštine.


Ženevski 'Srpski List' donosi u svom broju od 24. maja ovaj izvještaj o toku posljednjeg zasedanja srpske skupštine na Krfu, koji u cijelosli prenosimo:
Kosta Timotijević i dr. podnosi interpelaciju o pomaganju nevoljnim i o središnom odboru Narodne Skupštine zbog čega se zanemarivao i zanemarava.
Nikodije Miletić pita da li je središnji odbor N. Skupštine po pravilniku položio račun o državnom novcu, koji je podeljivao nevoljniina.
Predsednik Skupštine izjavljuje da ne zna.
N. Miletić, nezadovoljan odgovorom, veli da će i on podneti o tome interpelaciju.
(Kao što se pozitivno zna, na račun pomoći nevoljnima utrošeni su silni milioni. Od te vrlo velike sume stvarne koristi videli su svi drugi samo ne nevoljni. Rasipnički deljena je pomoć kako vladinim trabantima i ulizicama ovde, u inostranstvu, u vidu mesečne pomoći, zajmovima i dr., tako i svima onima na domu ili interniranima, na koje vlada računa kao na svoje, porodicama pristalica vladinih; i njenih skutonoša, dok su se jedva sećali stvarne sirotinje i nevoljnih, koji su ostali bez igde ičega. I ta takozvana pomoć nevoljnima služila je kao agitaciono sredstvo vladi i njenim trabantima. Državnim novcem raspolagali su kao ličnom svojinom. Ministri, poslanici i drugi delili su taj novac svojima čak i pod svojim imenom, kao što se praktikovalo i sa pošiljkom paketa. Mi imamo u rukama u prepisu cela rešenja, kojima se stalno odredjuje pomoć pojedinim porodicama viših činovnika, koji ovde imaju po hiljadu i više franaka prihoda, ili numere pošiljaka, koje su slane s vremena na vreme iz državne kase kao pomoć porodicama ljudi, koji ovamo imaju pored sistematske plate i zamašne dnevnice. Ali tako isto znamo mnogo i mnogo porodica naših ratnika, poginulih, invalida i drugih, koje su ostale bez igde ičega, te moraju da se muče, gladuju i zlopate, ali ipak nisu dobile ni kršene pare samo zato što nema ko da ih se seti, preporuči ili za njih se zauzme. To je sramno i stidno i tu nema nikakva izgovora. Ali, i ovom prilikom ponavljamo, proći će i cigansko carstvo, pa će doći vremo kad će plemeniti i mnogonapaćeni Srpski Narod kao pravi suveren i o tome potražiti računa od ovih narodnih derikoža i pljačkaša, koji su našu zemlju do propasti doveli samo da bi njima dobro bilo.)
N. Miletić pita šta je s njegovom interpelacijom o nezakonitom zapošljavanju izvesnih narodnih poslanika sa naročitim nagradama. Protestuje što mu predsednik Pašić još nije na to odgovorio.
(Kao što se zna, mnogim žalosnim 'narodnim' poslanicima malo je bilo 30 franaka dnevnice, kao i druge pljačke što su vršili, nego su kidisali na državnu imovinu da je raznesu, primajući se nekih naročitih misija, služaba itd. Kako sad nisu u mogućnosti da kupuju njive i razne nedozvoljene špekulacije da vrše, kidisali su na naše zlosretne vojnike i napuštene izbeglice. Kao nekadanji Gojković kod Male Banke i Živko Kuzmanović, pomaljaju banku po banku i pružaju je izdašno ovimi našim zlosretnicima, zadužuju ili duplo i triplo ne u vidu interesa nego u razlici monete kako bi im pri povratku kućama i krov s glave mogli prodatji i do kraja ih dotući! Zauzeti takvim poslom, sasvim je razumljivo što su ovi vajni narodni predstavnici a još žalosniji narodni oci prenebregli svoje dužnosti i nemaju kada da vode računa o onome zašta će ma kad odgovarati, ali ne svojim pariiskim klubovima, odborima i strankama nego narodu koji im za sve ovo neće ostati dužan).
Ministar narodne privrede dr. Velizar Janković odgovara na pitanja Mih. Škorića o postavljanju Trifuna Radosavljevića za blagajnika finansiske delegacije u Rimu.
Škorić nije zadovoljan odgovorom. T. Radosavljević bio je optužen u opančarskoj aferi, stavljen pod krivičnu istragu i pritvor i pušten na jemstvo prilikom povlačenja. Vlada treba da zaštiti državu od kradja i pljačke a ne da daje put nevaljalim ljudima za nove grabeže i pljačke. Tu se ogrešio i ministar vojni što je Radosavljevića oslobodio od vojske, a ministar unutrašnjih dela što je čoveku pod istragom dao pasoš za inostranstvo. Ovo nije usamljen stučaj. Tako je favoriziran i Vlada Ilić, sada predsednik Industriske Komore i Dušan Popović, pukovnik, koji je skoro postavljen za načelnika u ministarstvu vojnom.
Ministar V. Janković veli da nije postavio Radosavljevića, nego njegov prethodnik, pa zato i nije dužan da daje obaveštenje.
Ministar unutrašnjih dela Lj. Jovanović veli da o ovome pitanju nije obavešten.
Ministar vojni Terzić veli da je saznao pravo stanje stvari o opančarskoj aferi tek kad je postao ministar i pošto već ranije postoji interpelacija, to će dati potrebna obaveštenja docnije. Radosavljevića i Ilića oslobodio je po zahtevu ministara. Za pukovnika Popovića nije znao da je umešan u opančarsku aferu.
(Lopov lopova pomaže. To je uvek tako bilo, pa i sada je. Da nija bilo ovih jataka na velikim položajima, ne bi moglo biti ni lopova. Jer dok su lopovi bili na kradji, jataci su im čuvali stražu. Kad su ipak uhvaćeni, jataci ne samo što su im ostavili oškrinuta vrata da pobegnu, nego im omogućili da svoje kradje zataškaju, pa da ih opet popnu na narodnu grbaču. Lepo cveće iz fuzionaške bašte! Ako nije bosiljak ili ruzmarin, a ono je smrdljevak. Najzad iz bunjišta drugo i ne može nići. Kapo opančarske afere D. Stefanović sada je u Parizu vojni izaslanik, glavni jatak Trifun Radosavljević je u Rimu u delegaciji, Dušan Popović sedi uz koleno ministru vojnom kao nečelnik. A arhilopov Vlada Ilić šeta po Evropi kao predsednik Industriske Komore! Kod takvog Sodoma i Gomora još je i sreća što smo i ovako prošli, jer ova trulež i pokvarenost iziskavala je naše potpuno istrebljenje kako se o nama ne bi znalo ni strva! Sad svakom biva jasno zašto se naša vojska gola i bosa povlačila kroz Arbaniju po najvećoj zimi, a puni vojni magacini spaljivani. Hteli su da svojim zločinuna utru trag!)
Ministar unutrašnjih dela Lj. Jovanović, povodom govora M. Draškovića, govori o defetstičkoj akciji naših neprijatelja po savezničkim zemljama, o koracima preduzetim od strane vlade protivu defetizma kod nas, a specialno o defetizmu, kome je na čelu Svetolik Jakšić.
M. Drašković govori o defetističkoj akciji S. Jakšlća i nedovoljnom radu ministarstva unutrašnjih dela na suzbijanju iste.
Posle toga uzeli su reč radi objašnjenja ministri Jovanović i Terzić.
(Netrpeljivi Drašković ni ovom prilikom se nije mogao da emancipuje. Iz lične mržnje prema Jakšiću, naduvao je čitavu aferu i stvorio bauk o defetizmu kod nas. Ali ko poznaje Draškovića znaće i to da njegova netrpeljivost nije skorog datuma. To je još pokojni Skerlić osetio. Ako Pašiću treba da stvara bauke, šta je trebalo to Draškoviću, vajnom opozicionaru?! Ali tako je to kad ne može čovek da se uzvisi, a ovamo hoće da igra neku političku ulogu i čistunca!)
Beogradske Novine, 151/1918.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Sramna afera.


Ženevski 'Srpski List' donosi u svom 22. broju od 2. juna (20. maja) o. g. ovaj članak, koji bez promjene i komentara prenosimo:
Još dok smo na domu bili korumpiranost je vladala na sve strane, a naročito medju ljudima od položaja. Manija za bogaćenjem bila se u tolikoj meri zacarila, da je na tome polju vladala čitava utakmica. Praktičnost srpskih političara sastojala se u tome što su, poput običnih spekulanata, materijalista i varalica, iskorišćavali svaku danu priliku, oslanjajući se na svoje položaje, veze i pogodnosti i bogatili su se kao da je narod stvoren radi njih. Počev od ministra ili viših činovnlka, pa sve do opštinskog ćate ili sreskog praktikanta svi su se bacili u lov za bogaćenjem. Tako je obični ćiftinski, prostački materijalizam bio obeležje naših istaknutih ljudi.
Od kuda je to dolazilo? Leglo je bilo u nezdravim, abnormalnim prilikama. Naslon je bio u primitivnoj državnoj organizaciji, u kojoj nije bilo solidne vlasti, pa ni potrebne kontrole. Stranke su nosile ljude, ovi položaje, a položaji pohlepnost, srebroljublje, korumpiranost - strašan, brutalni materijalizam, koji se svodio na kapitalizam.
Dovoljno je samo da podsetimo na govor dr. Jovana Skerlića o bankokratiji i na silne afere, od kojih nismo bili poštedjeni čak ni u trenutku kad se na bojnom polju rešavalo naše državno biti ili ne biti.
Nisu, dakle, bili u pitanju pojedinci i njihovi maniri, nego je po sredi bio čitav jedan sistem, razoran, kužan i zagadjen. On nas je pratio i pri povlačenju, pa ni sada nas nije ostavio. Šta više može se reći da se on sada, od kako smo u inostranstvu, sasvim zacario i dostigao najveći stepen.
Od tuda se i desilo da se u ovoj najnovijoj sramnoj aferi pojavljuju lica, koja su na uglednim položajima, ljudi od poverenja i najveći miljenici Pašićevi i njegovih ličnih i načelnih prijatelja. Po sredi je 'nadobudna' fužionaška diplomatska omladina pod okriljem ne samo svojih privilegovanih položaja, nego i samog jednog ministra, stuba Pašićeve vlade.
Od imena se pominju: S. Protić, ministar finansija, Milan Gluščević, Srboljub Marković, sekretari poslanstva, dr. Gj. Kotur i Milan Nešić, kuriri i drugi.
Po sredi je krijumčarenje i trgovina sa platinom i stranim novcem.
Po ovoj aferi dobili smo ovaj članak:
Reč izdajnici dobila je čast, da se vrlo često upotrebljava od kad smo izgubili našu otadžbinu. Posle ovakve katastrofe kakvu je pretrpela Srbija i Crna Gora, na svom je mestu upitati se: Zašto je to sve moralo biti? I u mesto hladne rasprave, kojom bi se moralo doći do prave istine, koja bi katastrofu sručila na glavu onih, koji su glavni krivci, došlo je iznenadno sasvim nešto drugo. Vlada je počela klasificirati izbegle srpske gradjane na izdajnike i patriote, na austrofile i prijatelje Antante. A kralja Nikolu i sve Crnogorce, koji nisu sa Andrijom Radovićem, Pašić je proglasio za izdajnike i o ovoj njihovoj izdaji stvorio čitavu katastrolu.
Kako mi nismo u svojoj otadžbini, to je trebalo pridobiti vlade Francuske, Engleske i Italije, da nikakvu dostavu srpske vlade i njenih špijuna ne proveravaju, već da odmah na koga oni pruže prst, bude uhapšen a često puta da ga pojede pomrčina. U ovome su uspeli a naročito u Francuskoj: francuska vlada dopustila je, da srpske vlasti u njihovoj zemlji raspravljaju sve odnose medju njihovim gradjanima i da sve tobožnje krivice Srba izvidjaju srpske vlasti. Francuske vlasti su samo izvršivale zahteve srpskih vlasti odnosno hapšenja. Poznati su slučaji g.g. Aleksandra Mihajlovića, Kalderona i Boškovića, koji su ni krivi ni dužni trunuli u francuskim tamnicama na dostavu srpskih vlasti. A već o onima, koje su srpska vlada i predstavnici njini oglašavali za vojne begunce, francuske vlasti su bile najrevnosnije. Francuske vlasti nisu nikad ispitivale pobude srpske vlade; to su ostavljale njoj samoj. Dakle njoj samoj – srpskoj vladi - oslavljane su potpuno odrešene ruke za upravu nad srpskim gradjanima. Francuska vlada verovala je potpuno u ispravnost i prijateljstvo srpske vlade. Dostave srpske vlade i njenih predstavnika o nekom Srbinu, da nije prijatelj Francuske i Antante, već da je austrofil, bile su dovoljne bez ikakvih dokaza za lišenje slobode tog gradjanina. Srpska vlada uspela je, da Srbe, koji su u Italiji ili u neutralnim državama proglasi za vojne begunce, izdajnike i austrofile, postavljajući na svaka tri Srbina po jednog špijuna.
Oni svesni gradjani, koji su protivu rada srpske vlade i njenih predstavnika u inostranstvu dizali svoj glas protivu ovakvog rada, trpeli su i te epitete, gonjeni i život im je otežavan na raznovrsne načine, što se i danas revnosno čini.
Koliko je Francuska imala poverenja prema srpskoj vladi vidi se po tome što je srpskoj vladi dopuštala ceo ovaj rad u njenoj zemlji. Kuriri srpske vlade, srpskih finansijskih delegacija, Crvenoga Krsta i drugi gradjani, kao narodni poslanici i drugi prijatelji vladini imali su slobodno kretanje u Francuskoj, izlaz i ulaz u nju kad su hteli. Svima drugima bilo je to uskraćeno.
Mi smo znali, da u ovakvom radu srpske vlade ima nečeg što treba dobro sakriti, ima nečeg nedozvoljenog, znajući iz kakvih elemenata je sastavljna srpska vlada, Narodna Skupština i svi oni koje vlada povlašćuje.
I nismo se prevarili.
Jednog dana čulo se u Ženevi, da su kuriri srpskog Crvenog Krsta zadržani u času prelaska granice iz Francuske u Švajcarsku i da je sva pošta odneta u Paris na cenzurisanje.
Drugog dana čulo, da će francuska vlada proterati sve Srbe i srpske vlasti u Afriku.
Trećeg dana da naša pošta ne može biti nošena od srpskih kurira necenzurisana u Francusku, već da će od sada, kao svaka druga pošta, biti predavana francuskoj pošti, a ova dalje Švajcarskoj a Švajcarska Srpskom Crvenom Krstu.
Četvrtog dana da su žurno otputovali g.g Obrad Blagojević i Manojlo Lazarević u Paris, da daju neka obaveštenja.
Jasno je bilo, da je se nešto krupno dogodilo. Počelo se zuckati da je od povlašćenih srpskih kurira i diplomatskih predstavnika Srbije švercovana platina iz Francuske u Švajcarsku, čiji je izvoz zabranjen iz Francuske. Sad se već pouzdano tvrdi, da je preneseno četiri kilograma platine, koja se prodaje sada 50 do 60.000 franaka kilogram i da su taj šverc, izvršili zvanični predstavnici naše vlade u Francuskoj i Švajcarskoj.
Drugo, govori se, da su ti kuriri i zvanični predstavnici srpske vlade prenosili francuski srebrni novac, koji u Švajcarskoj ide po svojoj pravoj vrednosti, i francuske novčanice u spekulativniin ciljevima i da je u ovu ateru sa novcem; umešan lično ministar finansija g. Stojan Protić, koji ministruje stalno u Nici.
Dakle, ni više ni manje, već zbog trgovine i nedozvoljene zarade g.g. Pašića, Stojana Protića i drugih radikala, da trpi ceo srpski namučeni svet, koji se sklonio u Francusku.
Vidite li, o gospodo plemeniti Francuzi, zbog čega smo mi protiv Pašića i njegove vlade! Njima nije stalo ni do interesa Srba i Srpstva, ni do ciljeva vaših, koje ste postavili u ratu, već im je stalo do zarade, do sramne zarade na račun svega srpskog naroda. Mi ne možemo imati ništa protivu toga, da oni vašu platinu iznose iz vaše zemlje, da oni vaš srebrni novac iznose iz vaše zemlje i da oni vaš papirni novac iznose iz vaše zemlje. Za te stvari vi se kusurajte sa njima kako nadjete za shodno. Ali mi moramo uložiti protest za ono što zbog ovakvog njihovog rada trpi ceo srpski narod, i onaj koji je u Francuskoj, i onaj koji je na frontu i onaj koji je u Srbiji.
Već dva meseca nema nikakve pošte iz Soluna za Srbriju, niti može pošta iz Crvenog Krsta, da se pošlje u Solun od onih iz Srbije. A još ako se desi i to da francuska vlada protera sve Srbe u Afriku, koji sigurno ni polovina tamo dospeti ne može, već će naći smrt u dubinama mora, to će biti još jedna nesreća koja snalazi srpski narod od srebroljubaca i trgovaca narodnih interesa kakvi su: Pašić, Stojan Protić, pop Minić sa onima koji se zovu narodnim predstavnicima i zasedavaju na Krfu.
Sad postavljamo pitanje: Koji su izdajnici? Da li oni, koji dižu svoj glas protivu Pašića i njegovih za ubistva koja čine, za pljačke koje vrše na sve strane, za upropašćivanje narodnih interesa, za nedostojne trgovine i spekulacije na račun svega srpskog naroda? Da li oni, koji vrše ta ubistva, pljačke i nedostojnu trgovinu i spekulacije na račun srpskog naroda, i trude se da iz ove narodne nesreće izadju bogati i siti?
Na ovo pitanje neka odgovore Srbi sa fronta i oni iz Srbije.    §
Beogradske Novine, 158/1918.

[JASON]

Dopis iz unutrašnjosti.
_{Valjevo 2. juna.}


Potrebno je da se i mi iz unutrašnjosti javljamo s vremena na vreme, da ne izgleda da je život ovamo učmao, i da ni o čemo ništa ne mislimo.
Teško je sada pisati dopise iz unutrašnjosti iz prostoga razloga, što se o specijalnim prilikama ne može pisati slobodno - ne zbog cenzure, već zbog velikog broja sveta koji naročito u Beogradu stoje na gledištu da ne treba ništa o našim stvarima pisati, nego samo ćutati i pustiti da se stvari svojim tokom razvijaju.
Ali ima nas dosta, naročito u unutrašnjosti, koji misle da se o mnogim stvarima treba govoriti, da ih treba iznositi na javnost, i kazivati pravo raspoloženje u narodu.
O našim unutrašnjim stvarima ovde nećemo govoriti, jer one same po sebi ne pružaju povod za pisanje, ali smatramo za dužnost progovoriti o stvarima koje se dešavaju van Srbije, a o kojima moramo misliti, i o njima smemo i treba da govorimo.
Rad naših zlosrećnih predstavnika na strani, kako u Švajcarskoj, tako i u Francuskoj, kao i na Krfu daje nam povoda da pišemo i da s bolom u duši konstatujemo, da su naši vlasnici ostali oni stari nepopravimi partizani, narodne izelice i upropastitelji.
Iz čitanja 'Srpskog lista' koji izlazi u Ženevi vidimo zlo, koje nam kao Srbima nateruje rumen stida u obraze. Taj je list na raspoloženju svakome, svaki se iz njega mogao uveriti šta se tamo radi. Pa neka je čak nešto i preterano, ali gola fakta, to nije preterano, iz njih se prosto vidi rad i osceća dah naših zlokobnih vlastodržaca.
Osim toga lista, dobivamo karte od naših prijatelja i srodnika iz raznih strana sveta, koje je zla sudbina rasturila, i iz tih izveštaja saznajemo za mnoge rdjave i stašne stvari. Vidimo, da se najviše tera u nesavesnosti sa razdeobom novca. Javljaju nam prijatelji, da se iz Ženeve šalju stalno velike sume radikalima, i to vrlo imućnim ljudima, dok je sirotinja, specijalno niže činovništvo, podpuno zaboravljeno. Čak šalju pojedinim ženama, da ne bi valjda palo u oči, a ove posle razdaju uglednijim privrženicima Pašićeve politike.
Najgore nam vesti dolaze od naših ratnika. One su zaista i najredje, ali kad dodju, vidimo iz njih, da su naši siroti ratnici robovi, i da im se ometa svaka veza sa svetom. Šta se dešavalo i dešava na frontu još se potpuno nezna, ali se vidi, da je i u martu ove godine bilo pobune, i da je streljano nekoliko oficira. Medju njima i rezervnih.
Ove su pobune svedok o rdjavom i nesavesnom radu naše vlade, jer se niko ne bi bunio od besa, već zato što je čaša gorčine prekipila. Pa najnoviji lopovluci sa platinom! Zaista, malo što opljačkaše ovaj narod, već ga sramote i pred Francuzima. Dok srpski vojnik u zajednici s Francuzima proliva svoju krv, dotle zabušantl i lopovi potkrađaju i izdaju svoje saveznike! Zalosno i sramota!...
Na kraju da vam javim, da je vaš podlistak 'komordžiske vesti' napravio ovamo vrlo lep upečatak. Slatko smo se smejali onim naivnim tobože patriotskim glupostima, koje su kod vas u Beogradu dosta, čini se, rasprostranjene. I kod nas se nadje poneki ili po neka Jeca, ali je svet ovde trezveniji, i ne zanosi se fantazijama. To je valjda i zbog toga što je ovde vrlo malo činovnika, pa svaki gleda svoj posao i o svemu realno sudi, a tamo besposleni činovnici lažući sebe lažu i druge…
Refren sviju naših ovamo razgovora je, da narod hoće mira. Ne iz kukavičluka, ne iz malodušnosti, ne po svaku cenu, ali iz jednog prostog i jasnog razloga, što ne veruje u uspeh politike srpske vlade, i što smatra da je bolje i mršav mir nego masna parnica.
Dogadjaji su kao maljem po glavi srušili onu trošnu zgradu radikalskih obećanja o nekim velikim dobitcima. To niko više ne veruje, baš i oni koji su u početku bili skloni primati te maštanije za gotov novac, i samo se čuje želja, da budemo ono što smo bili…
Ovo nekoliko reči napisah ne toliko radi ovdašnje čitalačke publike, nego više radi onih na strani, da vide kako i šta misli naš narod, koji je ostao na svome ognjištu.     M. K.
Beogradske Novine, 164/1918.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Teške uspomene.


Danas je pre četiri godine osvanuo bio Beogradu lep letnji topao dan. Bila je nedelja, a osim toga narodni praznik, Vidov-dan, koji je Beograd bio spreman da svečano proslavi. Skoro u svima ulicama bile su kuće iskićene narodnim zastavama i drugim ukrasima, zakazane su bile razne svečanosti: svečana služba u Sabornoj crkvi a posle nje veliki parastos na malom Kalemegdanu izginulim kosovskim junacima i svima izginulim u dotadanjim ratovima. Jevrejsko muzikalno omladinsko društvo 'Lira' zakazalo je bilo posle podne koncerat za narod u Dušanovoj ulici na Dorćolu, svečana prestava u narodnom pozorištu, veselo veče na Kalemegdanu i t.d. - U jutru na svima raskrsnicama beogradskih ulica bili su postavljeni mali iskićeni stolovi, na njima kutije, za kojima su stajale ugledne beogradske gospodje i gospodjice da od mimoprolazećih prime Vidovdanski darak, ulicama medjutim hitale su veselo devojke i devojčice s vrlo ukusno ukrašenim ručnim kotarčicama, punim raznog cveća; svaki ko ih je sreo kupio je od njih lepim prilogom cvetić, pa je tako po nekoliko puta priložio svoj darak. Gostionice su bile pune sveta, raspoloženje je u svima beogradskim krugovima bilo najbolje. Ali se svaki spremao, da tek drugu polovinu tog narodnog praznika provede u pravom zadovoljstvu, u svečanostima, koje su bile spremljene.
U ničim nepomućenom zadovoljstvu Beogradjani su taj dan do podne proveli u prijatnom raspoloženju, ne sluteći ništa, neočekivajući nikakav iznenadni potres, radovali su se, što će završetak tog dana, lepo letnje veče, provesti u raznim uživanjima. - Ali su zle duše drukčije htele.
Oko tri sata posle podne električnom brzinom pronela se po Beogradu vest o atentatu u Sarajevu. Ono opšte prijatno raspoloženje, koje je dotle vladalo u svim beogradskim krugovima, za trenut oka pretvorilo se u zaprepašćenu uzrujanost. U prvi mah se nije moglo ništa tačno znati, toliko samo, da je atentat izvršen, ali protiv koga, i ko ga je izvršio, nije se znalo. Svaki je u toj nedoumici i s nekom zebnjom hitao kud je znao da sazna što tačnije. Još je za vrlo kratko vreme Beograd izgledao kao do podne, ali se brzo preobrazi. Oko 4 sata nije bilo više ni jedne narodne zastave na kućama, brzo je nestalo onih okićenih stolova na raskrsnicama, nije se ulicama videla ni jedna devojka i devojčica sa oniin kotarčicama cveća a sve zakazane i spremljene svečanosti, i bez naročite narodbe, bile su otkazane, jer je tada bila već stigla zvanična, strašna vest, da su u Sarajevu poginuli austro-ugarski prestolonaslednik nadvojvoda Franja Ferdinand i supruga mu vojvotkinja Sofija Hohenberška. Ta užasna vest uništila je svako prijatno raspoloženje. Prvi utisak te strašne iznenadne vesti bio je porazan za sve beogradske krugove, on je izazvao opštu osudu. Dalje vesti, koje su do u veče stizale, javljale su pojedinosti tog nesretnog i žalosnog dogadjaja i one su u svakog mislenog čoveka, da otvoreno reknemo, stvarale samo duboku zabrinutost i nespokojstvo. Duboko u noć Beograd je tog dana bio istina živ, ali ne živ kao što je bio naviknut, svojim običnim spokojniin životom, nego pod teškim utiscima jednog retkog zločina, izvršenog protiv života onih, koji su mogli samo dobro obećavati, protiv nježnih roditelja i protiv njihove nejake dece, jer je on od njih, dotle srećnih i veselih, stvorio ojadjenu siročad. - Mnogi su se beogradjani tih teških trenutaka setili topčiderske katastrofe, samo što je ova, prema okolnostlma samog izvršenja, bila mnogo strašnija.
Da. Beograd je, a s njime i cela Srbija, jednodušno osudio sarajevski ziočin, on je iskreno učestvovao tada u žalosti, koja je iznenadno zadesila narode susedne monarhije, ali je pored toga i u Beogradu i celom narodu u Srbiji izazvala najveći bol vest, da je taj zločin izvršila srpska ruka, kojoj su samozvane patriote, ti najveći neprijatelji i Srbije i srpskog naroda, tutnuli bombe i revolvere. Taj je teret za svakoga u Srbiji onih dana bio silan, svaki je pod njim osećao i predvidjao, da će sarajevski zločin imati teških posledica za Srbiju i srpski narod. I to se, po nesreći našoj, strahovito obistinilo. Vidovdanski atentat u Sarajevu doneo je slom Srbiji, svemu narodu u njoj najcrniju nesreću, a sve ovo došlo je jedino krivicom onih, koji su po nesreći tada upravljali sudbinom ove napaćene zemlje. Danas taj nerazumni čin osudjuje srpski narod mnogo strašnije nego li pre četiri godine, a presuda njegova tek će doći, - ona će biti vrlo oštra ali pravedna.
Petog dana posle sarajevskog zločina održan je u 10 sati pre podne u ovdašnjoj rimokatoličkoj crkvi svečan parastos za pokoj duša austro-ugarskog prestolonaslednika nadvojvode Franje Ferdinanda i supruge njegove vojvotkinje Sofije Hohenberške. Unutrašnjost crkve je bila sva u crnini, a na sredini crkve katafalk, pokriven svilenom odeždom. Oko katafalka su bile postavljene palme i šest svećnjaka s velikim žutim zapaljenim svećama. Parastosu su prisustvovali: prestolonaslednik Aleksandar, ceo diplomatski kor, svi ministri, veliki broj drugih državnih dostojnika, članovi austro-ugarske kolonije i vrlo veliki broj beogradskih uglednih gradjana. Po svršenom parastosu primao je izjave saučešća otpravnik poslova austro-ugarskog poslanstva g. dr. Šfork, okružen činovništvom poslanstva.   Beogradjanin.
Beogradske Novine, 171/1918.

[JASON]

'Španjolska bolest'.


Naši su čitaoci već čuli iz raznih vijesti, kojo smo donijei u 'Beogradskim Novinama' za tzv. španjolsku bolest, koja se poslednjih dana raširila po svoj Evropi, a čini se, da nije mimoišla ni nas ovdje u Beogradu. Stoga će, držimo, biti od interesa, ako o ovoj bolesti donesemo neke zanimljive detalje.
Francuzi se o ovoj bolesti šale pa kažu, da je to najotmjenija bolest, te pariski list 'Oeuvre' piše, da je danas izvanredno moderna. Dalje taj list piše šaljivo, da sada u Francuskoj spada upravo u dobar ton, da čovjek imade španjolsku bolest. Ko se ne može pohvaliti, da ju je imao, ne može se smatrati pravim sinom mode. Čovjeka boli glava, hvata ga nesvjestica i neka umornost tijela, pa odmah zaključi, da ima španjolsku bolest. Nije opasna i čovjek, koji nešto drži do sebe, mora je preboljeti. Čovjek to zna, a opet može da imponira svim svojim poznanicima, koji ga pohode i iskazuju mu svoje saučešće. Ali u sebi gaji bez razloga sumnju, da se njegovi poznanici nadaju, da bi i oni ovim pohodom mogli sleći tu otmjenu bolest. Bolesnik je iskren, pa rado izjavijuje, da svoje bolesti nije dobio općenjem s visokim ličnostima, a ne zna, da li su je i drugi dobili iz otmjenih krugova i iz kojeg kraja Španjolske, ali zna da njegova bolest potječe iz Barcelone, jer ju je dobio od konobara, koji je doputovao jz Barcelone, a koji je imao strašnu hunjavicu. Taj mu je konobar u isto doba dao i dva patvorena franka.
I u Beču je sila svijeta oboljelo od influence, koja je slična španjolskoj bolesli. Profesor dr. Izidor Fischer misli, da se tu radi o običnoj influenci, koja je valjda došla sa zapada, jer se je najprije pojavila u Münchenu, pa u Nürnbergu i Berlinu, a onda došla u Beč, te se sad pojavljuje i u Budimpešti. Kako se iz vijesti doznaje, potekla je iz Španjolske. Ali se ta bolest ne možo smatrati kao 'španjolska', nego samo kao obična influenca, kojoj naravno pogoduju sadašnje vremenske prilike. On misli, da se tu sigurno ne radi o španjolskoj bolesti, nego o takozvanoj seobi influence, koja se najprvo opazila na zapadu Evrope. Takve su se seobe influence - dogadjale posljednjih stoljeća češće. Posljednja je bila godine 1892. Bolest se razvija normalno i može se nazvati nedužnom. Naravno možo se desiti i teških slučajeva. Protiv ove influence nema druge zaštite, do one, kad se čuvamo od drugih zaraznih bolesti. Ne smije se dolaziti u dodir s bolesnikom, a dobro je i u tramvaju nositi rukavice, da se ne prenese klica bolesti. — U Budimpešti se je pojavilo petnaest slučajeva te bolesti u vojarnama i zarobljeničkim taborima. Bolest počinje s velikom groznicom i katarom grla. Svi su slučajevi izliječeni za dan do dva dana. — U Münchenu je bilo bolesnih od te bolesti više od 1500 duša, osobito radnika i radnica. Vrlo je mnogo osoblja od tramvaja oboljelo, a tako i telefonistica, pa bi daljnje širenje bolesti moglo smetati telefonskoj službi. Oboljelo je takodje i mnogo policista.
Iz drugih gradova javijaju o toj bolesti. Tako je 4. o. mj. ona pohodila i Zagreb, a prije neki dan i Sarajevo. Ni nas u Beogradu, kao što smo u uvodu spomenuli, čini se, da ova bolest nije minula, jer su se mnogi ljudi tužili na iznemoglost, glavobolju i kijavicu. No gorih posljedica nijo bilo, a neće ih ni bili, jer ta bolest nije opasna, pa bolesnik u malo dana opet potpuno 'dodje k sеbi'. Ovo neka služi za umirenje svima onima, koji se boje, da bi od ove bolesti mogli još oboljeti.
Beogradske Novine, 183/1918.

[JASON]

Jedan nečuveni skandal!


Jedna ovdašnja ugledna politička ličnost, donela nam je jedno pismo, koje je dobila iz Švajcarske od svoga rodjaka, stavivši sama gornji naslov i moleći nas, da ga u cijelosti predamo javnosti, što evo i činimo bez ikakva komentara. Pismo glasi:

Dragi moj Pašo!
Jedva jednom primih tvoje, tako žudno očekivano pismo, jer me je tvoje ćutanje bacilo u brigu, koliko zbog tebe i tvojih, toliko, istinu reći i zbog mojih na domu.
Sad, kad držim tvoje pisino u rukama, iz koga vidim da ste mi svi tamo, milostivom Bogu blagodareći živi i zdravi, i da ne mislite umreti od gladi, kako to ovde vrlo rado pričaju ovi naši, koji su se u istini nagumali srpske zamuke, i da je moj Mikica slavno prošao na školskom ispitu, - laknulo je malo, mojoj ovde napaćenoj duši.
No da nebi mislio da je moja duša napaćena od gladi, i ako na to idu oni koji se krste krstom onog čudovišta i od čoveka i od Srbina (ako se i on može i sme još Srbinom nazvati), što se zove Nikola Pašić, - reći ću ti odmah, da moju i svih pravih i istinskih Srba grdja duševna patnja mori, nego što bi bila glad ili druge nevolje.
Našu dušu mori i naš nam obraz crveni od stida i srama, koji srpskom, onom poštenom srpskom, - imenu nanose, čak ovde u tudjini nekoliko izroda i nečoveka, koji su se dokopali vlasti i puste srpske kese, pa u svojoj pohlapnosti za bogaćenjem neznaju za granice.
Čuj me samo, ali ne samo ti, nego daj da čuju i svi oni tamo, kojima je još stalo do srpskog obraza i imena; - čujte me svi redom, kakva nam je Srbima ponovna sramota i bruka naneta, i to naneta ni više ni manje nego od onih, koji su položajima svojim bili dužni da čuvaju još jedino preostali nam čisti srpski obraz, ma i po cenu svoga života.
Francuske i švajcarske vlasti uhvatile su ogromna krijumčarenja, koja su vršili zvanični predstavnici Srbije u Parisu i u Bernu, pod zaštitom srpskog ministra! Sekretar srpskog poslanstva Gluščević, sin poznatog umrlog Okice Gluščevića, nekadanjeg 'Spiritus rectora' radikalske 'Samouprave' liferovao je, sekretaru srpskog poslanstva u Bernu Mirkoviću platinu, čiji je izvoz iz Francuske zabranjen, a Mirković je njemu liferovao lekariju, čiji je izvoz iz Švajcarske zabranjen.
Ovo prenašanje vršili su 'kuriri' tih poslanstava i vojne srpske vlade pod vidom prenašanja diplomatskih pošiljaka, koje, kao što ti je poznato, ne podležu pregledu pri prelazu granice. To su bili u isto vreme i kuriri srpskog crvenog krsta, u kome kao što sam ti već ranije javio sede i kusi i repati Pašićevci, medju kojima štrče najveći repovi užičkog šereta Obradina i onog pritvornog tunjavka Vujičića.
Po sebi se razume, da su i ti 'kuriri' prišipetlje ovog srpskog uzurpatorskog režima. Jedan je D. Nešić na žalost Kragujevčanin, a drugi je svima dobro poznati zemunski advokat Dr. Kotur. Pokrovitelj sviju njih bio je, - ne čudi se - glavom i bradom Stojan Protić, na sramotu srpsku, srpski ministar finansija, kome je još pre 10 i više godina javno u štampi Jaša Prođanović rekao, da je sadeljan od samog nevaljalstva, a on nije na to ni brkom mrdnuo.
Kada je se ovoj srpskoj ministarsko-dlplomatskoj kurirskoj bruci ušlo u trag, t. j. kada su na delu uhvaćeni, onda je Stojan Protić od sramote klisnuo iz Nice, gde je bio, na Krf, i da bi, koliko toliko skinuo sa sebe kao člana vlade ljagu, tražio da se žrtvuju oni ostali, i tako su uklonjeni sa svojih položaja svi sem Gluščevića, koji je, takodje dojurio za Protićem na Krf i koji se neda tako lako oduvati, kao ona trojica, jer je on malo težeg kalibra čovek, pa ili će odleteti sa njim i Protić, ili će i on ostati kao ovaj nepovredjen.
I mi svi ovde verujemo, da će se Gluščeviću teško što nepovoljno desiti. Ta on je kumče Nikole Pašića, a zet po zlu poznatog zakutskog tribuna Kojića, koji mu je pored ćerke i neko stotine hiljade miraza, razume se od upljačkane narodne zamuke, izdejstvovao sekretarstvo pariskog poslanstva, pa naravno i patent na poslove ove vrste, jer je naše duboko uverenje, da se je ovaj lopovluk mogao samo i vršiti inicijativom Protićevom kao ministra i njegovom kao Pašićevog kumića i Kojićevog zeta!
Možda će Francuzi biti i zadovoljni sa ovim što je učinjeno do sada. Jer šta bi smeli više i da traže, a da ne izlože još većoj bruci one, sa kojima rade, ali da Švajcarci ne misle na tome stati, i da već daju dokaza o tome, kako oni u svojoj zemlji ne trpe ničije nevaljalstvo, pa ni nevaljalstvo srpske vlade, neka ti posluži kao dokaz i ovaj
fakt.
Pored toga, što više ne fermaju srpski lessé passé već svakoga koji se Srbinom nazvao podvrgavaju najstrožijem pregledu na granici (pa ma to bio i arhidiplomata), oni su obustavili dalje davanje hartije za list srpske vlade, koji izlazi u Švajcarskoj i koji se zove 'La Serbie'.
Istina, oni su taj gorki prašak za srpsku vladu, uvili u oblandu, i tu zabranu motivisali nemanjem hartije, ali je se oblanda pocepala i srpska je vlada morala osetiti - ako još u opšte ona može šta da oseti - svu njegovu gorčinu, jer dok za njen list nema hartije, dotle je za 'Srpski List', koji je stao u otvorenu opoziciju Pašićevoj, po srpski narod ubistvenoj politici, a koji se takodje ovde štampa - ima hartije, što jasno dokazuje, da Švajcarska uvidja koliko smo mi jadni u pravu, kad ukazujemo celom svetu na lopovluke i nevaljalstva Pašićeve vlade i njegovih koterijaša.
Boj se samo, da ti nevaljalci, kako ih je Bog stvorio, jednog dana ne graknu po svom starom klevetničkom običaju, - da su Švajcarsku podmitile 'Švabe', ili, sačuvaj Bože, ovdašnji opozicionari.
Ali ih ta buva neće ujesti. I suviše su oni prepredeni, da učine tu glupost. Oni su se drugom jadu dovili. Na ime rešili su se da pokrenu ovde jedan list, koji bi djoja terao Pašiću opoziciju, kao ono pri Bogu što su je nekada terali u Beogradu: Gedžina 'Tribuna', braće Savića 'Mali Žurnal' i 'Balkan' i t. d., a da, u stvari preko tog istog lista ospu paljbu na ovdašnji 'Srpski List', i time parališu njegovo dejstvo, koje se već u velikо oseća. Hoće li im to upaliti?, idemo da vidimo.
Eto ti, moj dragi Pašo najnovije bruke srpske, - bruke koju joj i po stoti put naneše i ovde u tudjini nekoliko srpskih bednika, koji u ovoj opštoj srpskoj nesreći ničega svetoga, ničega uzvišenoga nemaju, do jedino svoju pohlapnost za bogaćenjem, na račun srpskog imena i obraza.
Ja te preklinjem da nadješ puta i načina, da ovo objaviš širom cele Srbije da se oni dobri, pošteni i krivicom svojih izroda napaćeni Srbi uvere, šta se sve ovde radi na račun njihovog imena, na račun njihove kese, i, što je najstrašnije, na račun života njihove dece, braće i sinova, koji evo već 6 godina ginu po rovovima, ne za račun Srbije i Srpstva, nego za račun Karagjorgjevića, Pašića, Protića i njihovih potrkuša, koji se narodnim znojem i krvlju hrane i održavaju.
Kome i posle svega ovoga bude za njima srce čeznulo, da Bog da mu i iščeznulo.
Za sada ću da završim, a u idućem pismu javiću ti još jedan lopovluk sa odelom i obućom, namenjen za naše internirce, kome se u Bernu ušlo u trag. Tamo je, toga radi otisao nas drug S. da se na licu mesta uveri. Pa kad se bude vratio javiču ti i to.
A sad ostaj mi zdravo sa svima našima tamo u našoj lepoj Srbjii. Tvoju familiju mnogo mi pozdravi, a moju pored pozdrava poljubi i budi im u svemu na ruci. Tebi nebrojeno srdačnih pozdrava od sviju ovdašniih prijatelja i tvog iskrenog paše M.
Beogradske Novine, 186/1918.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Srbija u ratu.


U kopenhaškom listu 'Sozialdemokraten' izašle su ove izjave srpskog poslanika T. Kaclerovića:
Glavni uzrok evropskog rata je imperijalizam a formalni povod je bila austro-ugarska nota Srbiji. Srpski narod nije želio rat sa Austro-Ugarskom. On se nije bio još odmorio ni od balkanskih ratova, koji su u velikoj mjeri zemlju iscrpili. Ali kad je rat buknuo, onda je srpski narod bio složan pa je pribrao bio sve svoje snage, da zaštiti svoj opstanak. Mora se priznati, da je srpski narod u ovom ratu s jednom velikom silom pokazao najbolje narodne osobine, nacijonalnu svijest, veliku moralnu i duševnu vrijednost i veliku sposobnost. Ali sa svim sebi ostavljena, Srbija je morala ipak propasti. Sporazumni savez je iznevjerio Srbiju. On je tako isto malo shvatio značaj Srbije kao i ulogu Balkana u ovom ratu. S toga sporazumni savez, bar što se našeg naroda tiče, nosi na sebi veliku odgovornost. Naša stranka je bila jednoglasno i odlučno protiv rata. Ona je i dalje protivnik rata. Po našem mišijenju je ovaj rat skroz na skroz imperijalistički. Nisu tu ti pitanju ni mali ni podjarmljeni narodi, ni sloboda, pravičnost ni moral. Sporazumi i smjeri velikih sila to su nepobitno dokazali. Politika kapitalističkog imperijalizma ne će ništa da zna o malim državama. Veliki računi imperijalističkih sila plaćaju se samostalnošću, slobodom i opstankom malih naroda. Tako isto kao što se pljačkaju radničke mase, da bi se samo održala vladavina kapitalista.
Beogradske Novine, 197/1918.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Kob Srbije 
^{(Piše major Branko Blasich.)}


Razdor izmedju Monarhije i Srbije postoji godinama. Tačno uzevši, od hatišerifa u augustu 1830., kojim je proveden jedrenski mir, a time i kraj turskog doba u Srbiji. Doduše, autonomna Srbija ostala je privremeno otomanska provincija, ali čim su popustile uzde, ona je postala tvrdoglava i počela bacati čifteta, pa najposlije, i ako veoma prikriveno, i prema habsburškoj državi. Od samog početka gundjala je protiv svog moćnog susjeda, u kome je vidjela smetnju svojim davnašnjim nepravičnim aspiracijama. Ipak, pošto je jedva stajala na nogama, morala se u prvi mah strpjeti, i tako se zapravo nije ništa vidjelo od one napetosti, koja ne samo da je izmedju oba susjeda stvarno već postojala, nego je čak postala i kamen spoticanja. Ovo je postalo primjetno tek od 1860. godine, kad se počela razvijati velikosrpska ideja u južnoj Ugarskoj, kuda su se 1690. oko 40.000 Srba (takozvani Raci=Raicen) preselili pod pećkim patrijarhom Čarnojevićem, a onda opet nekoliko hiljada poslije turskog rata 1691. godine. Srpsko-narodna crkva nastavila je svoj život u karlovačkoj patrijaršiji. Velikosrpsku ideju preuzela je odmah mlada srpska država sa ove strane Dunava, te ju je isto tako odlučno prisajedinila gvozdenom sastavu svoje politike. Time su i protivnosti izmedju interesa Srbije i Monarhije, - ukoliko je ova svoje htjela čuvati, a ona druga oštećivati, - postale tako velike, da su dovele do spora. Može se reči, do neizlječivog spora, i to osobito onda, kad je Srbija rusko-turskim mirom u San-Stefanu zadobila svoju nezavisnost i - barem prema Monarhiji - odriješene ruke. Uzrok spora bio je, kako u razvoju, tako i u cijeloj prirodi srpske nacijonalno-konfesijonalne osvajačke misli, ili kraće rečeno, u bizantinizmu, koji hoće sve da proguta. Ovaj je za Srbiju doduše za dosta dugo vrijeme učinjen bezopasnim, no on medjutim ipak nije prestajao da barem potajno djeluje. Da, njemu za ljubav, i slijedeći njegove principe, Srbi su u svoje vrijeme radije priznall osmanlijsku vlast, nego što bi se to od njihove prošlosti očekivalo. Time im je uspjelo, da sa Islamom dodje do utanačenja, i tako da obnove bedeme bizantinizma, koji je kod njih postao političkim faktorom, i to uspostavom pečke patrijaršije 1557. To je onda bila organizacija, koja je obuhvatala cijeli istočno-pravoslavni živalj u otomanskoj državi, to jest od Budimpešte do jugoistočno od Skoplja, sa malo izuzetaka. U ovu organizaciju spadala je prema tome osim Srbije još i Bosna i Hercegovina, Dalmacija, Slavonija, velik dio Hrvatske i Ugarske. Sve ove zemlje zajedno obrazovale su pećkom patrijaršijom u osnovi ništa drugo, nego srpsku suverenu državu pod teokratskom vladavinom. Ova država u državi srušila se tek onda, kad je 1776. godine pećka patrijaršija ukinuta, a srpska crkva podvrgnuta carigradskoj patrijaršiji. Ali u unutrašnjem sastavu ove crkve postojala je ova država i dalje. Pošto su Srbi u pećkoj patrijaršiji vidjeli nastavak svoje na Kosovu 1389. od turske sile slomljene političke države, to su oni sve svoje nastojanje svodili na to, da ovu patrijaršlju - koja se ne može smatrati ni za šta drugo, nego za preteču veliko-srpskih prohtjeva - opet ostvare, i to u njenom potpunom obimu: crkveno i politički. Ta srpsko-pravoslavna crkva bila je od uvijek u službi politike. I ovom prilikom postavili su oboje isti cilj - a ovaj je sezao daleko izvan granica Srbije. Nije dakle nikakvo čudo, ako se izmedju interesa Monarhije i interesa Srbije otvorio nepremostiv jaz.
Sa odnošajem Srba prema Bugarima - koje samo mimogred spominjemo - nije bilo mnogo drugačije. Tu je bilo glavno, da su Bugari, i ako pravoslavni, politički bili sasvim protivni bizantinizmu, s kojim su - bivši trezvenih i pravičnih ideja - jedared za svagda prekinuli veze. Da se to kod pravoslavnih u Monarhiji - ukoliko su tamo tome principu potpali - takodje desilo, možemo s pravom smatrati. Mi pri tom naročito mislimo na južne krajeve, naročito na Bosnu i Hercegovinu, gdje su razni pojedinci zajednički djelovali sa Srbima.
Mali susjed, pun moći i žedan zemalja, uznemirivao je Monarhiju sistematski, kako spolja, tako i u unutrašnjosti njenih zemalja, i to stalnim buškaranjem. Monarhija se branila, kako je mogla, no onda se odjedared proglasilo: Austro-Ugarska progoni Srbiju nepomirljivom mržnjom. Pa ipak, i ako je obratno bilo u stvari, isposlovalo je bizantinsko falsifikovanje - kako uvijek, tako i sada - da se istina izopačila, i da je dobar dio svljeta vjerovao u laž. Da je Srbija u tome nalazila pomagača kod ruskih vlastodržaca, niti je čudnovato, niti se može posumnjati u to. Čak i onda je nalazila u tom pravcu pomoći, kad neobuzdani političari u Beogradu, kao što se po koji put desilo, nijesu inače bili Rusiji u svemu poslušni. Ovo se potpuno izmijenilo, kad su 1903. zavjerenički časnici mrtva tijela Aleksandra i Drage izbacili kroz prozor kraljevskog dvora u Beogradu. Onda je uveden novi kurs, koji je i politiku carističke Rusije doveo njenom krajnjem cilju. Jer Srbija je pod Karagjorgjevićima došla ne samo potpuno u ruke gromovnika na Njevi, nego je i postala jugoistočna predstraža Rusije protiv Austro-Ugarske za svaki slučaj, - a to se izvjesno nije desilo protiv volje Srba.