Vinovnici sloma Srbije

[JASON]

Bolna tačka sporazuma.
 

Na posljednjoj konferenciji u Londonu raspravljali su glavari sporazuma i o englesko-francuskoj bolnoj tačci - solunskoj ekspediciji. To potvrdjuju vijesti sa raznih strana, pa se i sve podudaraju. Sigurno nijesu bile baš najprijatnije stvari, koje su imali da pričaju medjusobno gospoda kod zelenoga stola o ovom nesrećnom preduzeću, jednakom u svemu galipoljskoj pustolovini, pa nema sumnje, da bi Engleska najvoljela likvidirati ovo Briandovo djelo, kad bi samo postojao i tračak nade, da bi se mogli izvući makar parbeni troškovi. Ali u politici je jednako kao u trgovini. Neki novčani zavod navalio sebi na ledja trulo koje preduzeće, kojeg bi se htio kurtalisati, ali žali izgubiti uloženu glavnicu. U protivnom slučaju mora u ovo preduzeće svake godine ulagati nove i nove svote, ako hoće da sačuva razvaline od konačnoga rasula. Direktor i udioničari krste ruke i uzdišu kad bi samo našli jedinog glupana, kojemu bi mogli da natovare ovo zlo.
Ovog glupana, ovu budalu čini se da je Engleska i Francuska našla u Italiji, koja je navodno primila na sebe obavezu, da će se brinuti za daljnje održavanje solunske ekspedicije. Za naplatu provela su braća u sporazumu onako pravi burzanski 'posao', pošto su priznala i primila zahtjeve Itailje na korist Austro-Ugarske. To je isto, kao kad bi neko pomogo vlasnika kakvog pasivnog preduzeća vrijednostima, koje treba sam tek da realizira. Jer Engleska i Francuska velikodušno naplaćuju talijanskog saveznika iz tudjeg džepa, ali Italija mora povrh toga da sama posegne u taj džep i ona to radi - jedanaestom bitkom na Soči.
Osim toga imade još jedan, koji je prevaren kod ovog posla, a to je - vrijedni Pašić. Prema prvašnjoj osnovi trebala je Bosna-Hercegovina zajedno sa cijelom Dalmacijom da bude prisajedinjena Velikoj Srbiji, medjutim danas daje Italija Srbiji samo jedan uzan put ka moru, sve ostalo pridržaje sebi. Pašić se zbog toga mnogo ljuti, on će putovati u Rim, da signoru Sonninu protumači zdravo svoje stanovište, a monarhija i cio svijet imaće prilike da gledaju, kako se ova dva umnika čupaju i svadjaju za ono, što nije, a ni nikada neće da bude njihovo. Doista, Engleskoj je i ovaj puta pošlo za rukom, da zavadi dva protivnika, koji će sebi medjusobno otvoriti noževima guše, dok misle, da se samo dragaju. Djavolska posla!
Medjutim može monsieur Sarrail da čeka, dok će Italija stignuti, da ga ponovno učini sposobnim za borbu. Govorljiva žica ne javlja sa njegovog fronta več nekoliko sedmica ništa i sigurno, kad on ne bi bio slobodni zidar, molio bi dnevno Boga, da ga i najdalje pusti u miru.
O grčkoj vojsci ne čuje se ništa, a i sam diktator Veinzelos je odmah poslije pada kralja Konstantina izjavio, da Grčka ne će mobilizovati do nekoliko posljednjih divizija. Osim toga unišiio je požar polovinu Soluna zajedno sa jednim dijelom lučkih postrojenja, a više od 70.000 ljudi ostalo je bez krova. To je teški udarac za Sarraila i njegove ljude, jer požar je sigurno uništio i velike zalihe životnih namirnica, pošto je tesalska žetva pokupljena i spremljena u solunskim skladištima. Sporazum medjutim nema na pretek životnih namirnica, kao ni središnje vlasti, a dovoz je skopčan sa vrlo velikim teškoćama zbog djelovanja austro-ugarskih i njemačkih podmornica. Ako je ova zadaća sada povjerena Italiji, to znači toliko, da će se sav dovoz kretati otrantskim tijesnom, da će dakle razvijati se po suvomi, izuzev ovaj kratak morski put. Koliko je to zapleteni posao, naglasili smo već više puta.
Bojna nesposobnost Sarrailove vojske, dojimaće se najviše danas gospode u Parisu i Londonu, osobito naglasujemo danas, za vrijeme opšte generalne ofenzive. Sa prikrivenim jedom u srcima gledaju u Parisu i Londonu ono 300.000 boraca oko Soluna, koji su sudjeni na nerad, a toliko bi valjali na drugom kojem, osobito zapadnom bojištu. A ne može ih se otpremiti odanle, jer likvidacija solunskog preduzeća značila bi ujedno i likvidaciju politike, koja je provodjena prema Grčkoj.
Svakako neprijatni položaj i niko zdrav i pametan ne će zavidjeti Sarrailu njegovo beznadno i očajno stanje, svakako neprijatnije od časne propasti.
Beogradske Novine, 231/1917.

[JASON]

Pašić u Londonu.
_{Od jednoga srpskog političara iz unutrašnjosti, primili smo slijedeći napis, koji u cijelosti prepuštamo javnosti.}


Zdravice, izmenjane pre nekoliko dana na svečanom obedu u Londonu, izmedju lorda Roberta Cecila i Lloyd George-a s jedne i Pašića s druge strane, nagone svakoga trezvenijeg Srbina na razmišljanje i stavljaju mu u patriotsku dužnost, da donese o njma svoj sud, koji mora ispasti nepovoljan i po engleske državnike i naročito po Pašića. Englesku državnu politiku karakteriše nepristrasna ocena dogadjaja i smišljen, hladan proračun, bez predrasuda i sentimentalnosti, svojstvene slovenskoj i romanskoj rasi - s toga moraju čudnovato i podozrivo zvučati sve one fraze, kojima engleski vlasnici obasiplju danas narod srpski, dok su pre njegova sloma državnog, bili u tome vrlo štedljivi. Ona ista Engleska, koja prva beše prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, posle krvavog 29. maja (11. juna) 1903., sada je - bar spolja, prividno i na jeziku - sasvim obrnula list. Pašić je danas tamo 'najdostojnija i najoštroumnija pojava na istoku', ma da u Londonu i deca znaju, da su Pašić i njegova stranka prihvatili i branili jedan istorijski zločin, zbog kojeg je ponosni i puritansko-moralni Albijon odvraćao nekad svoje lice i od srpskoga naroda, ni kriva ni dužnoga. Ako 'dostojnost' Pašića kao čoveka leži u tome, što se držao na krmilu protekcijom kraljeubica, a njegovo političko 'oštroumlje' u jеdinstvenoj katastrofi, koju je nerealnom, kratkovidom i utopističkom politikom priredio svojoj zemlji - onda je Lloyd George tačno okarakterisao Pašića kao političara i kao ličnost. Ali je Lloyd George neosporno uman i duhovit čovek, te se ne može pretpostaviti, da je i verovao ono što je govorio. Ne bi bilo laskavo za inteligenciju engleskoga premijera, ako je on iskreno, u duši smatrao Pašića za velikoga državnika: jer, svakako, taj epitet ne pristaje uz političara, komu je do poslednjega trenutka nekoliko puta pružana prilika, da otkloni pogibelj svoga naroda i propast države, a on to redovno propuštao da učini. Kad jedan političar to svesno radi, onda je tudj izmećar i zločinac; ako je nesvestan toga, onda je on površan i plitak tip, koji u politici ne vidi dalje od nosa. Pašić nije ni jedno ni drugo: on čini sredinu izmedju toga dvoga, upravo on je mešavina svesti i besvesnosti političke, kakva se često sreta u galeriji poluorijentalnih političara. Krivica Pašičeva nije u njegovu anglofilstvu, još manje u njegovoj doslednoj privrženosti Rusiji: - on se ljuto ogrešio o zemlju i narod time, što nije sišao s vlasti, kad je pretrpeo poraz u politici. Nije mogućno, da Lloyd George ne uvidja jednu tako prostu istinu. Kad on, pri svem tom, iznalazi u Pašiću pečat državničke veličine, moraju se njegove reči tumačiti kao akt gostoprimstva i kurtoazije, iza koje se krije dobro poznati engleski specijalitet - ironija i cinizam!
U ostalom, na londonskom banketu sve je bilo ironija. Nju su jamačno osetili i Englezi, a kamoli mi odavde. Mi dobro poznajemo tu gospodu, koja na račun ogolelih srpskih činovnika, kržijave nejači i obudovljene ženskadije, izigravaju danas 'rodoljubivu srpsku emigraciju' u prestonici Velike Britanije, u Ženevi, u Francuskoj i t.d. Znamo mi u glavu te sisavce, koje nikakva sila nije kadra odbiti od državne dojke. To je onaj bezbroj brbljivih praznoglavaca, književno-novinarskih i političkih gusenica, koji poslednjih godina behu popali i obrsli sve grane javnoga života u Srbiji. Svi su oni iz rovova i s vojnih dužnosti zbegli se u zavetrine širom bela sveta, pa sad, s Pašićem na čelu, sišu ostatak državne zamuke i sročuju kartu buduće Evrope. Englezi su ljubitelji klovnovskih viceva i bufonerije, te ili je moralo stati dosta muke, da ne prsnu u smeh, dok je Pašić uz čašu šampanjca prekrajao Evropu. Koliko neskromnosti od jednoga državnika bez države, od sina malog i tako nesrećnoga naroda, kao što je naš! Koliko izazivačke netaktičnosti prema onima, koji danas drže u svojim rukama imanja, čast i živote sviju nas! Pa koliko tek nepoznavanje političkih činjenica, kojo se ne bi moglo oprostiti ni kakvomu poletarcu u politici!...
Za nas ovde, ipak je sporedno, kakve zdravice i besede drži Pašić; ali prirodno, mora nas kao dobre Srbe živo interesovati mišljenje merodavnih faktora u Engleskoj, koja je zajedno s ostalim saveznicima dopustila da propadnemo. Svaki otresitiji Srbin mora se zapitati: posle gorkoga iskustva, šta nas još čeka i čemu se još imamo nadati? Engleski su političari davali uvek na ovo tugaljivo pitanje uvijene, neodredjene i dvosmislene odgovore, opšte fraze, koje se odnose na sve male narode podjednako; ili su, da bi zabašurili sopstvenu krivicu, ronili suze nad 'slavnom tragedijom' srpskoga naroda. Hvala im - samo od suza nemamo mi nikakve vajde! To večito kukanje na našem groblju i trajno sažaljevanje jednoga čestitog i hrabrog naroda, koji je propao tudjom krivicom, vredja viteški ponos i nacionalno častoljublje naše. Srbin se junački borio i junački podlegao. Kad ste već pustili da dodje dotle, nemojte naricati nad tragedijom njegovom! Ništa nije tako nedelikatno i ne ponižava toliko, kao nekog stalno podsećati na njegov jad i čemer. Od engleskih džentelmena sme se tek očekivati, da ne paradiraju sa zlim udesom i ne vežbaju svoju besedničku retoriku na bolovima i patnjama onoga naroda, koji je dokazao da ume trpeti, te mu ničija milostinja nije potrebna.
Kroz celu svoju mukotrpnu prošlost, punu najtežih iskušenja, srpski je narod bio uvek upućen na samoga sebe. 'U se i u svoje kljuse' - veli naša poslovica. To je filozofija naroda, kojeg su prijatelji uvek izneveravali, te je sve, što je njegova burna istorija zabeležila, morao sam znojem i krvlju izvojevati. Naš narod je mnogo patio i stradao, ali je po urodjenoj bistrini umeo, makar i u dvanaestom času, da otkrije istinu i udari pravim putem. Izgleda da taj dvanaesti čas počinje otkucavati. Najbolji je dokaz za to londonska zdravica Pašićeva. I ako je slab državnik, on je kao čovek dovoljno promućuran i lukav. Banket u Londonu udesili su njegove plaćene pristalice. Pašić je tom prilikom slavljen kao znamenita, istorijska ličnost, kao velikan svoga naroda. On se razmetao na banketu, frazirao o kulturi i civilizaciji, vršio deobu tudjih zemalja… To je, naravno, bio prah u oči, ali je on bio potreban, da bi se obnovila Pašićeva slava politička, koja je u veliko medju Srbima potavnela. Onim našim mučenicima na solunskom frontu, počelo je pucati pred očima. Otuda zavere oficirske i ministarske krize. Preti, dakle, opasnost, da se Srbi razaberu i progledaju, a to treba srpečavati. Zato se, eto, Pašiću priredjuju banketi.
Ali je dvanaesti čas počeo otkucavati, i mi, ovde, osećamo: da se Pašiću i kompaniji izmiče, postupno ali siguriio, tle ispod nogu…
Beogradske Novine, 234/1917.   

[JASON]

Pitanje krivice.


Ko je još sumnjao, dali su središnje vlasti ili sporazum krivi ovom svjetskom ratu, mogao je da steče svoje uvjerenje, kada je pročitao izjavu prijašnjeg načelnika stožera pri vrhovnom ruskom zapovjedništvu generala Januškijeviča u parnici protiv bivšeg ministra vojnog Suhomlinova. Kraj svega silnog zvaničnog materijala, kojim središnje vlasti mogu uvijek dokazati, da je njima nametnut rat, kod čega su sporazumne vlasti znale vješto da gurnu naprijed Rusiju, dolazi još izjava generala Januškijeviča iz koje proizlazi, da je optuženi ruski ministar vojni jednostavno lagao caru, samo da može već započetu mobilizasiju provesii, pa su onda, da prikriju Suhomlinovljevu laž, carevi savjetnici preko noći nagovorili cara, tako da je ovaj konačno ne samo odobrio rad svoga ministra vojnog, što više, on je njemu izrazio svoje priznauje za brzo sprovodjenje mobilizacije.
Pitanjem krivice bavio se u jednom govoru i socijaldemokratski član njemačkoga Reichstaga dr. Eduard David, kojeg je na 6. juna ove godine držao u Stockholmu pred holandsko-skandinavskim mirovnim komitetom. Ovaj govor izdalo je sada predsjedništvo socijal-demokratske stranke u njemačkoj kao letak u nakladi berlinskog 'Vorwӓrtsa.' Dr. David pripada umjerenom krilu socijal-demokratske stranke u Reichstagu. Na kratak i jasan način dokazuje ovaj političar, da na središnje vlasti ne pada krivica zbog rata i da središnje vlasti nijesu htjele rat. Mi sami smo već više puta naglasili, da bi bečki i berlinski kabinet bio vodio ili kažnjivu ili ludu politiku, kad bi doista težio za imperijalističkim ciljevima. Austro-Ugarska i Njemačka propustile su mnogo lijepih prilika u posljednjih dvadeset godina, gdje su mogle da unište svoje sadanje neprijatelje. Saglasno sa ovim mišljenjem piše dr. David: 'Nema dokaza za tvrdnju, da je Njemačka htjela zloupotrijebiti svoju vojnu snagu, samo da svoje susjede zagrozi ratom i osvajanjem. Medjutim imade mnogo dokaza, da je Njemačka odbila mnogu zgodnu priliku, gdje je mogla da oslabi svoje današnje neprijatelje. Poznata je stvar, da su za vrijeme burskoga rata današnji saveznici Engleske, Francuska i Rusija, koji su onda još bili njezini najljući protivnici, ponudili Njemačkoj savez protiv Engleske. Car Wilhelm II. je ovu ponudu odbio. Poznate su careve riječi o Englezima: 'Krv nije voda!' Da је Njemačka htjela osvajati na istoku, imala je za to dovoljno prilike za rusko-japanskoga rata, kad niko ne bi htio, a ne bi se bio ni usudio, da joj sam pri tome smeta. Ali Njemačka nije htjela, da izrabi ovu priliku. Poslije uništenja ruske vojske u Mandžuriji brzojavio je njemački car ruskom Nikoli II: 'Ruska žalost je i nemačka žalost!'
Beogradske Novine, 241/1917. 

[JASON]

Prilog lažima sporazumnih sila.
_{Kb. Beč, 3. septembra.}


Prilikom pregledanja akta srpskog ministarstva vojnog nadjen je brzojav srpske vrhovne komande od 11. novembra 1914., kojim se rasvjetljava nesavjesna klevetnička borba sporazumnih sila. On doslovno glasi: Gospodinu ministru vojnom.
Brzojav br. 3416 iz Kragujevca.
Otpravljen 11. X. 1914. u 7.30 poslije podne.
Stigao 11. X. u 8.10 poslije podne.
Primljen u kabinetu u 10.5 poslije podne.
Potrebno je, da se u našoj štampi pod raznim naslovima pusti u javnost, da se prema našim zarobljenim vojnicima u Austriji surovo poslupa, da se naši zarobljeni vojnici i odvedeni gradjani šalju u redove austrijskih i nemačkih vojnika i otpravljaju na granicu protiv Rusa i Francuza. Molim da poradite, da se ovo što pre pusti kroz našu štampu potrebnim načinom.
Beogradske Novine, 243/1917.               

[JASON]

Srbija i Itaiija.
_{Od jednoga srpskog publicista dobili smo ovaj članak, koji radi njegova aktuelnoga značaja prepuštamo javnosti.}


Pre no što je buknuo sadašnji evropski požar, u Srbiji su još i mogla biti podeljena mišljenja u pitanju njenoga političkog opredeljenja. Jednima je moglo izgledati korisnije po zemlju, ako pristupi centralnim Silama, kao što su drugi mogli očekivati veće koristi od naslona na Sporazum. I za jednu i za drugu politiku imalo je razloga i opravdanja. Austrofilska politika, pod Obrenovićima, zajemčavala je Srbiji državnu samostalnost i miran ekonomsko-kulturni razvitak, dok je rusofilstvo crplo hranu i dobivalo poleta u obećanjima, čija se primamljivost ne može osporiti. Posle uspešnih ratova na Balkanu, 1912-1913., većina je u Srbiji tvrdo verovala, da je Rusija sposobna i voljna da potpomogne i najpreteranije aspiracije tadašnjih vlastodržaca u Srbiji, a naročito je dinastija Karagjorgjevića računala, da će suzbiti svoju nepopularnost u narodu, ako pomoću Rusije i njenih saveznika ostvari svoj fantastični san o jednoj velikoj kraljevini jugoslavenskoj.
Nepristrasni posmatrač neće naći u tome ništa, što bi bilo bezrazložno ili neopravdano, jer svaka država i svaki narod prirodno teži da se proširi, odnosno ujedini. Takva težnja može pod izvesnim političkim pogodbama da bude prerana, nepolitična, pa čak i opasna, samo se ona ne može nikom pripisivati u greh; ali je neoprostiv greh, kad se zbog nje stavi na kocku i ono, što se već ima u rukama.
To su učinili kralj Petar i Pašić. Oni nisu krivi, što su prišli Sporazumu, nego zato što su dopustili, da ih Sporazum izigra i ostavi na cedilu. Kada se uvidelo, da sporazumnim Silama nije mnogo stalo do Srbije i da će ona propasti bez njihove brze i pune pomoći, bila je dužnost kralju Petru i Pašiću, na menjaju politiku i spasavaju zemlju. Medjutim, oni to ne čine čak ni onda, kad sve sporazumne Sile jednodušno i bez ikakve ograde usvajaju nezajažljive, slepo isključive i bespravne pretenzije Italije na celo Jadransko More. Bivši vladalac nesrećne Srbije i njegov doglavnik 'prave društvo' i dаlje Italiji, i ako ona sada protiv nas otvoreno negoduje, opire se ujedinienju našem i javno izjavljuje, da nam neće dopustiti ni pristup na Adriju. Ako to, što sada rade Pašić i zvanični predstavnici Srbije, može u opšte da se nazove politikom, onda je to nenacionalna i luda politika, upravo jedan politički zločin nad sopstvenim narodom, kome je sudjeno da do dna iskapi pehar žuči. Drukčije se neda krstiti niti objasniti paradoks: da se srpski narod bori kao saveznik svoga najvećeg neprijatelja - kao saveznik ltalije, jer mu ne žele toliko zla ni oni, koji su u našu otadžbinu ušli po sili oružja i preko krvi svojih rodjenih sinova, te bi imali prava da nas mrze.
Zašto i za koga se još Srbija bori i krvavi, žrtvujući nemilice ostatak snage narodne? Celu istočnu obalu Jadrana, do ispod Drača, naseljavaju Srbi i Hrvati, a južno odatle - Arnauti i Grci. Srbija, dakle, proleva i poslednju kap dragocene krvi, da se na tim obalama ugnezde - Italijani! Tako lepo i mudro realizuju kralj Petar i Pašić srpsko-hrvatsko ujedinjenje. Oni ne vide, da na taj način biju sami sebe u glavu!
Posle svega nameće se pitanje: šta je trebalo da radi srpska vlada, kad saveznici nisu pritekli u pomoć zemlji i kada se šta-više ceo Sporazum, na suvu štetu Srbije kao države, izjasnio u korist Italije i njenog isključivoga prava na Jadransko More? Odgovor je prost: - Srbija nije trebala da ratuje više. Skinuvši u tom slučaju odgovornost sa sebe, pred Bogom i pred narodom, vlada je slobodno mogla da otvori sve kapije nadmoćnijem protivniku i da mirno sačeka svršetak rata, polažući svoje nade u pravdoljublje i uvidjavnost pobedioca. Ona je, na posletku, još mogla i smela zagaziti u rat, pa čak i rizikovati da zemlja u prvo vreme bude pobedjena i pregažena, samo pod apsolutnim jemstvom, da će joj otadžbina posle rata dobiti svoje more. Srbiji su to osporili njeni saveznici, a s tim je otpao glavni i bitni razlog njenom učešću u evropskoni ratu. Jer kad je u pitanju, ko će biti gospodar Jadrana: Italija ili Austro-Ugarska - tu onda životni interesi Hrvata i Srba nalažu, da istočna obala Jadranskoga Mora ostane i dalje, čija je do sad bila. Bez toga nema života ni nama ni Hrvatima...
Srbi su odista najtragičniji narod na svetu. Ma koliko bolelo kad nas sažaljevaju, moramo priznati, da smo dostojni žaljenja. U našem zlom udesu ima i puno gorke ironije. Srpski narod se još uvek bori, pada i gine - za tudj ćef. Boj se ne bije više radi otadžbine. Ta plemenita i draga borba okončana je u veliko. Srbin je podlegao u njoj. On je izgubio rodnu grudu, pa se sad bori za tudja mora i daleke kolonije, za tudje zemije i gradove, za zvučne ali praznoslovne fraze o kulturi i civilizaciji, o jednakosti malih i velikih, protiv militarizma, protiv nepravde i nasiija…
A zar nije nepravda, nije li nasilje - izvoditi neprestano na kasapnicu jedan mali, iznuren i desetkovan narod, i goniti ga da svojom smrću zapečatuje bolesvetske interese i sebične račune… Ima li kraja tome?...
Beogradske Novine, 250/1917.                 

[JASON]

Srbi i Talijani.
_{Оd jеdnog uglednog radikalskog političara iz unutrašnjosti dobili smo ovaj članak, kome dajemo rado mjesta našem listu.}


Gospodine uredniče! Članak 'Srbija i Italija' u broju od srede Vašeg cenjenog lista dao mi je povoda, da Vam i ja napišem nekoliko reči, jer onaj članak kao da mi je iz duše izvadjen. I ako sam radikal, i do pada Srbije odobravao vladinu politiku, propašću Srbije ja sam razočaran i uvredjen, i smatram da mi je dužnost ne samo kao Srbina, već kao i partisana, da ukažem na teške i zlokobne pogreške, koje je radikalna vlada po Srbiju učinila. Ljudi i partije prolaze, ali zemlja i potomstvo ostaju, i za njihovu ljubav svaki pošten čovek mora biti prvo Srbin, pa tek onda partisan. Na članku se neću potpisati, ne s toga što se bojim da izidjem s imenom na sredinu, nego što smatram da je važnije ono šta se kaže, a ne ko kaže. Ako je istina i tačno ono što govorim, to je glavno, a ako nije istina, mogu imati ja ne znam kakvo zvučno ime i velike titule, to ništa ne vredi, jer je sračunato na laž i obmanu, a u svakoj je laži plitko dno, a ono što je iskreno i istinito to ume svaki čitalac da ceni, pa ma bio i najprostiji čovek.
Da predjem na stvar.
Politika radikalne vlade - mislim na njenu spoljnu politiku, zasnivala se na dvema ogromnim zabludama. Prva je zabluda i rdjava pretpostavka bila, što se verovalo u neospornu vojničku nadmoćnost sporazmnih sila. Računalo se, kao jedan i jedan dva, da vojničkoj nadmoćnosti Rusije, Francuske i Engleske, Nemačka i Austro-Ugarska neće ni nekoliko meseci moći dati dževapa. Sećam se kao danas, bili smo u Nišu kad je buknuo rat, i nas nekoliko političara iz unutrašnjosti i veliki broj narodnih poslanika bili smo se okupili oko Dušana Stefanovića, ministra vojnog. Toga časa beše došla vest da je i Engleska stupila u rat i Dušan je tada rekao: 'Sad možemo biti mirni, rat će biti svršen za tri meseca'. Ovo su njegove autentične reči, koje niko, pa ni g. Stefanović ne moze osporiti. Ima Ijudi, koji su govorili, da će Rusi samo šubarama svojim potući Švabe, toliko ih ima.
Druga teška zabluda bila je u tome, što se snaga Austro-Ugarske strahovito podcenjivala. Nju su smatrali kao trulu zgradu, koju će najmanji vetrić moći da obori. Sećam se vrlo dobro, kako su neki naši političari govorili, da je sama Srbija u stanju, da tuče austro-ugarsku carevinu. To je zabeležio i ruski general Martinov u svojoj knjizi: 'Srbi u ratu sa carem Ferdinandom'. To podсenjivanje susedne carevine i austro-ugarske vojske dalo je maha našoj vladi da dopusti buškaranje po monarhiji i da zauzme ratoboran stav prema njoj. Da je ta pretpostavka jedna laž videlo se odmah u početku rata, kada su austro-ugarske vojske prošle u ofansivu prema Rusima, a vidi se danas najbolje, kad jedan deo austro-ugarske vojske, sastavljen iz svih narodnost i carevine daje otpora celokupnoj i to nacionalnoi vojsci italijanske kraljevine, koja se hrabro bori i žilavo juriša.
Dakle sve su pretpostavke naše vlade bile ono što kaže lepo naš narod račun bez krčmara.
Ali kao što je pisac članka u broju od srede lepo primetio, čovek se mogao prevariti i zaneti lepim obećanjima i još lepšim izgledima. Ali kad nas je stvarnost rastreznila, onda smo dužni i moramo drugim očima gledati na stvari, ako smo pošteni Ijudi i dobri Srbi.
Razočarane sile sporazuma morale su posle nekoliko meseci ratovanja tražiti saveznika i bacile su oko na Italiju. Ako je Italija u savezu sa Nemačkom i Austrijom, njoj će se dati obećanja na dobar zalogaj. 'Latini su stare varalice' vеli srpska narodna pesma. I zaista Itailjani izneveriše svoje saveznike i predjoše na stranu sporazuma. Ulazak Italije u rat na strani sporazuma dobiven je po cenu srpskih zahteva i interesa.
To se je odmah znalo u Nišu. Tada se smatralo kao svršena stvar da Italija traži za sebe Trst, Istru, Dalmaciju, Albaniju i protektorat nad Hrvatskom i Slavonijom, Da je to istina, svedok je veliki miting, koji je na vladin mig održan u Nišu, i koji je bio upravljen protivu ovih drskih i bezobraznih zahteva talijanskih. U kakvom je položaju bila vlada, sastavljena iz tri stranke, koja je u svojoj deklaraciji od 23. novembra 1914. izjavila da rat vodi za ujedinjenje srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda?
Mnogima je tada sinulo, pa baš i nama radikalima, da ovakva politika ne vodi na dobro. Zar se boriti da se od Austro-Ugarske očupa Dalmacija, Istra, Hrvatska, pa da se dadu ltalijanima, koji su za nacionalnost tamošnjih Srba, i koji bi pod vlašću talijanskom izgubili i svoj jezik i svoje ime, ono što im je najdraže, a što su pod habsburškom monarhijom vekovima sačuvali i još razvijali. Nije nam išlo u glavu, da Sporazum, koji se bori za načelo narodnosti i za male narode daje Dalmaciju Italiji, kad u Dalmaciji nema više od 3 procenta Talijana, a 97 od sto Srba i Hrvata?
Pa za tim, Srbija, koja se bije za izlaz na slobodno more da bude zatvorena od ltalije i u Dalmaciji i u Albaniji.
Zaista je nezadovoljstvo tada bilo vrlo veliko i većina je tada govorila: 'Bolje je da te zemlje i dalje ostanu austrijske, nego da ih uzmu Talijani'. Jedina je uteha bila, što se naš svet nadao da 'žabojedi' i 'mačkožderi', kako je nazivao Talijane, neće biti u stanju da realizuju svoje zahteve, to jest, nećе imati vojničke snage, da te zemlje osvoje. E, tu se jedino nismo prevarili. I hvala Bogu!
Drugo je sad to pitanje šta ko može ili ne može učiniti u ratu, ali je žalosno i sramno od sporazumnih sila bilo, što su Talijanima dali ustupke na račun srpskog naroda. Što im ne dadoše Tunis, Egipat ili koju od svojih zemalja Englezi i Francuzi, jer bi te zemlje Italija vrlo rado primila, čak šta više radije i od Dalmacije i od Trsta. A bedno je i nepatriotski bilo od srpske vlade što je i posle svega ovoga ostala sa sporazumnim silama. Jer posle svega toga, a danas to znamo autentično iz usta jednoga Lloyd Georga, da sporazum Srbiji garantuje uspostavljenje. U septembru 1915. Srbija još nije bila propala, i da je tada napustila Sporazum, sačuvala bi ovo što joj Sporazum tek u slučaju svoje pobjede (i to kada?) obećava, a u isto doba uštedila bi sebi one silne žrtve u vojnicima, ljudima, ženama, deci, ratnom materijalu i privatnom imanju, koje je posle septembra 1915. pretrpela.
Za ovolike silne žrtve Sporuzum Srbiji ne obećava ništa više, nego predjašnje stanje, a da je to istina, dokaz je ugovor sa Italijom. Jer u slučaju pobede sporazunih sila, Italija ima toliko da dobije na račun srpskih zahteva, da znači: Srbija je vodila i vodi rat ne za sebe nego za drugoga - za Talijane. Politički i ekonomski položaj Srbije bio bi mnogo gori, nego što je bio pre balkanskih ratova, jer kad Italija drži celu obalu Jadranskoga mora, sve luke i pristaništa u svojim rukama, a nas iz milosti pušta gde hoće i kad hoće, onda je rečeno 'zbogom' ekonomskoj nezavisnosti Srbije.
Posle svega ovoga ja ne mogu smatrati Pašića za velikog državnika, jer bi istinski velikan uvideo gde je interes njegove zemlje i u danom momentu okrenuo bi krmu državnog broda povoljnim pravcem.
Ovo trogodišnje iskustvo moglo je otvoriti oči i glupom čoveku, da činjenice, sa kojima je Pašić računao u politici, nisu bile stvarne. Ja kao radikal ovo rado priznajem, i posle propasti Srbije smatram, da niko nema prava pravdati raniju srpsku spoljnu politiku, a najmanje njene vodje braniti.
Beogradske Novine, 254/1917. 

[JASON]

Ko je kriv? 
_{Pismo jednog seljaka.}


Gospodine uredniče! Vidim da se u vašem listu piše narodski i za narod, pa vas molim, da pustite ovaj moj dopis, ali samo da ga ne doterujete po knjiški, nego pustite onako, kako sam ja napisao, jer ja sam seljak i mene će seljaci dobro razumeti. A pišem za seljake, jer se tiče njihove kože, rad sam da ih upitam, jesu li razmišljali, šta ovo bi od Srbije i zašto propadosmo, i ko je svemu kriv? Ja nisam školovan čovek, ali sam pismen i dosta sam čitao, a i slušao sam od moga djeda, kako je nekad bilo, i kako je Srbija stvarana, pa me srce boli, kad pomislim ko upropasti tekovinu naših djedova i naših očeva. Dok imadosmo svoju državu, nismo umeli da je čuvamo, a sad kad je izgubismo, poznadosmo što je to ostati bez svoje države.
Samo mi ovo jedno nikako ne ide iz glave. Pod Karadjordjem i Milošem sami seljaci stvoriše državu, a sad kod tolikih naših školovanih ljudi i učevnjaka, da izgubimo državu, to nikako ne mogu da razumem. Nisam hvala Bogu, ni glup ni lud, i za to ič ne vermam, kad neko kaže: tako je moralo biti.
Ako sam ja pošten i čestit domaćin, može li mene ko naterati, da prokockam ili propijem svoju kuću. A ako sam bitanga i propalica, ja to mogu učiniti, pa se pred svetom izgovarati 'tako je moralo biti'. Zato držim da naši školovani ljudi nisu bili onako pošteni i čestiti domaćini po državu, kao što su stari nepismeni seljaci bili. Pričao mi je otac, kako mu je njegov djed Sreten, koji je pod Milošem bio na Ljubiću i jašio ata bega Tokatlića, uvek govorio: 'Deco moja, ne znate vi šta je to biti rob, nеgo čuvajte ovo parče zemlje kao oči u glavi!' Pa tako su naši stari i radili. Od Miloša pa sve do pogibije kralja Aleksandra bili su sa Švabom u prijateljstvu, kao svake dobre komšije. Ni mi Švabi 'vur' ni on nama 'dur'. Al' kad se ubice dograbiše vlasti, oni počeše ražnjati na sve strane, pa baciše ugarak i u komšinsku kuću. E, to braćo, neće niko da trpi. Sećam se narodne pesme o boju na Mišaru, kad je Cincar Janko prešao u Srem, da pohvata turske poglavice, koje su posle bitke na Mišaru prebegle preko Save, pa tamo pogubio Ostroč-kapetana, a káda Kulinova kune: 'O Cincare, da te Bog ubije, malo jada po Turćiji radiš, ja šta tražiš po zemlji Njemačkoj?' Tako i naše žalosne ubice, ubiše kralja, kraljicu, ministre i gjenerale srpske, pa im i to beše malo, nego počeše i po susedstvu mučka ubistva, na posletku ubiše i austriskog prestolonaslednika. Ako smo mi Srbi trpeli da nam ubijaju kralja i kralјicu, to je naša stvar, ali drugi ne da, da mu ubijaš ni slugu, a kamo li carsku glavu! Pa Švaba od Srbije nije ništa drugo ni tražio, do da mu se izdadu ubice. Da su kralj Petar i Pašić na to pristaii, ne bi rata ni bilo. Oni Ijudi, za koje se govorilo da su krivi za ubistvo, došli bi pred sud, pa ako su pravi bili bi pušteni, a ako su krivi, bili bi sudjeni. Nije pravo da zbog nekolicine pati cela jedna zemlja i silan narod da gine. Ali ni Petru ni Pašiću nije bila savest čista i oni ne ćedoše izdati krivce i tako zemlju uvališe u strahovit rat i u još crnju nesreću. A da su oni buškarali protivu Švabe, to je cela istina i to svi znamo. Nije bilo beogradskih novina, a da se Švaba ne grdi i da mu se ne preti. Pa i na zborovima i agitacijama po narodu, grdili su Švabu i pretili, kako ćemo uskoro s njim da ratujemo. Švaba je imao konjsko strpljenje i trpeo sve dok ne ubiše prestolonaslednika, a posle i njemu prekipi, pa opet nije imao ništa protiv Srbije, nego je samo tražio, da se izdadu ubice. Ja često mislim, što li bi radio knez Miloš, da je bio na Petrovom mestu. Prvo i prvo mislim, da pod njegovom vladom ne bi ni smelo biti kakvih Ijudi ni udruženja, koji bi mimo njega vodili neku politiku i zemlju zavadjali sa susedima, i to velikim i silnim, a drugo, i ako bi se tako što bez njegovog znanja i desilo, on bi ga izdao sudu, pa da mu je iz oka ispao. Pa da su prosti i nepismeni seljaci na vladi bili, oni bi ovako po zdravom razumu i po poštenju učinili.
Ima po neki medju nama pa kaže: 'Jest istina, mi smo Švabu izazvali na rat, ali smo znali pouzdano, da će nas braniti Rusija, Engleska, Francuska i druge sile, kao što je zaista i bilo'. Kad sam ovakav razlog prvi put čuo, jesam malo zastao, ali sam posle u svojoj seIjačkoj glavi prohesapio, pa velim: 'Nije ni to pametno'. Što mi mali da se mešamo u svadju silnih. Kad se dva dobra domaćina zavade, nadje se prišipetlja, koji drži stranu jednom i drugom. Kad se domaćini izmire, oni svoje prišipetlje nogom u zadnjicu. Mi smo bili saveznici s Rusima pre četrdeset godina protiv Turaka, pa kad Rus napravi s Turcima mir, u malo nam ne oduze i ono, što smo mi krvavo osvojili Niš, Pirot i Vranju, a kamo li da nam nešto više dade. Pa čitao sam u knjigama, da su Rusi i Karagjorgja izneverili, napravili mir s Turcima, te tako propadne prvi ustanak i Karagjorgje pobegne iz Srbije. Sećam se na zboru u Čačku, da su nam neka gospoda pred sam rat govorila, kako će biti evropski rat, pa će Rus za mesec dana da bude u Beču i kozaci da poje konje iz Dunava. U početku rata sve su gotovo novine naše tako pisale i novinari, prokleta im duša, lagali narod, da će se Austrija za mesec dana raspasti. Pa šta, žalosni dočekasmo? Prošle su već pune tri godine od rata, pa Švabe pobediše Rusa i Francuza, a nas Srbe pokoriše i gotovo celu Vlašku zauzeše. I sve to na oči naših moćnih saveznika!
Gde je pamet, gde je nauka i škola te naše gospode, što su Srbijom upravIjala? Ako su znali, da je Švaba silan i spreman, žalosno je, što su zemlju uvukli u rat s takvim opasnim protivnikom, a ako nisu znali, žalosno je, da oni kao jedni upravljači države to ne znaju.
Za to postavih pitanje: ko je kriv za propast Srbije? I mislim, da ne ću pogrešiti ako kažem: da su za to krivi vladalac i njegova vlada, jer narod srpski, naročito seljak, nije ni najmanje kriv, pošto njega niko nije ni pitao ni vermao. Da se narod pitao, do rata ne bi ni došlo. Nego nesavesni upravljači Srbije, puni su bili grehova i prema svome narodu i prema susednoj državi, pa da bi sakrili svoje grehe i da ne bi došlo delo na videlo, primiše rat i upropastiše državu, tešku i krvavu narodnu tekovinu.
Ja ovako iskreno po narodski iznesoh svoje mišljenje, a tako držim da i većina seljaka misli. A ako ko drži da je drukčije, neka napiše. Ja mu ne bežim s megdana, a vas gospodine uredniče molim, da pustite neka se štampa, a moje je, da mu odgovorim.   N. S. Rudničanin.
Beogradske Novine, 260/1917.

[JASON]

Vlada i odgovornost.
_{Od jednog beogradskog poznatog pravnika dobili smo ovaj interesantan članak.}


U srpskoj nezavisnoj štampi pre rata često se ukazivalo na osnovni princip u državnoj upravi: da se mora tačno znati ko nosi bilo zakonsku (moralnu i materijalnu) odgovornost bilo moralnu odgovornost u opšte, pred javnim mnijenjem, za državne poslove. Država, u kojoj bi taj princip bio zapostavljen, bila bi na rdjavome putu. A taj bi princip bio naročito zapostavljen onda, ako za državne poslove ne bi odgovarale pojedine ličnosti, već neki skupovi pojedinaca, jer kada skup odgovara, to je tako isto kao kad niko i ne odgovara.
Medjutim baš ovo poslednje bilo je gotovo pravilo kod nas u Srbiji za poslednjih petnaest godina. Mi ćemo se zadržati samo na jednome primeru: na postavljanju ministara. I ako ustav izrično kaže, da ministre postavlja kralj i ako se u ovoj prerogativi najbolje pokazuje izvršna vladaočeva vlast, ipak kod nas tako nije bivalo. Ministre kod nas birao je klub partijski, a kralj je imao samo prosto da potpiše ukaz, kojim se za ministre postavljaju lica klubom odredjena. Kralju se čak nije dopuštalo, da podnesenu mu ministarsku listu ma u čemu menja, jer po radikalskoj teoriji, kralj je samo izvršilac volje narodne, to jest skupštinske većine odnosno kluba te većine.
Klubovi partijski su, dakle, oteli vladaocu vlast naimenovanja ministara. Ministra je kod nas postavljao ne vladalac već klub, o čemu nema ni pomena u ustavu. Ako je ovo bila ustavnost, onda to znači da neustavnost u opšte i ne postoji. Osim ako se već pod neustavnošću razume samo gaženje ustava od strane vladaoca, a ne i od strane kakvoga kluba!?
Ali se klub nije zadržao samo na ovome. On je otišao i dalje i počeo otimati vlast ministrovu, da postavlja, u dogovoru s kraljem, državne činovnike. Ovo je klubu u toliko lakše bilo, u koliko je on bio već uspeo, da pridobije vlast, da i same ministre postavlja. Naravno kakve bi tu logike bilo, da od kluba bude jači ministar, koga je klub i naimenovao? Zar, recimo, Aleksa Žujović odredjuje ko će biti ministar kralju, a da ne može odrediti ko će biti Ljubi Jovanoviću sreski kapetan? Posledica toga je bila: da činovnik nije bio više organ vladin, - on je bio organ kluba i od njega zavisio.
Kada je tako, onda kako su ministri mogli biti odgovorni za rad svojih (ovo svojih netreba, naravno, bukvalno shvatiti) činovnika? Kako su mogli odgovarati i za činovnike, koje nisu oni postavili, već klub? Neka za činovnike ovaj odgovara! Tako je! Za činovnike je nosio odgovornost klub, koji je njihovo postavljenje zahtevao i dobio.
A kada klub odgovara, to znači da niko ne odgovara, jer klub je jedan veliki skup ljudi; klub radikalski ima, recimo, 80 članova, a samostalski 40. Ko će biti kriv za one činovnike, koji su po naredbi tih klubova postavljeni? Biće krivi svih 80, odnosno 40 članova, a to je isto kao da niko i ne odgovara.
I tako je to išlo u Srbiji u svima pitanjima: krupnim kao i sitnim, unutrašnje kao i spoljašnje politike. Stvar je bila ponekad samo u toliko promenjena, što je umesto jednoga kluba, vladalo dva kluba, a to će reći onda, kada se stvarala koalicija izmedju oba radikalska krila. U tom slučaju je, naravno, bila odgovornost još manja, jer se ona tada delila na još veći broj ustavom neodgovornih ličnosti.
Takva vladavina bila je u Srbiji i za vreme ovog rata. Pošto su se oba radikalska kluba saglasila: da rat treba voditi, pa ma kakve posledice on imao, to su i ministri slepo sledovali jednoj bezobzirnoj i vratolomnoj politici, bez ikakvoga straha od lične odgovornosti, znajući, prema svima ranije stečenim iskustvima, da oni neće biti lično krivi, pa ma šta se desilo i ma kakva katastrofa nastupila. Otuda njihovo oglušivanje, za sve vreme rata, o najosnovnije zahteve razuma i društvenog morala.
Ali dok Srbiju još nije zadesila ova katastrofa, dok je država još postojala i faktično i pravno, ministri su imali bar neko formalno, ako ne u svemu i normalo opravdanje svog držanja. Tada je još postojala skupština, koja je trpela vladavinu kluba radikalske većine, od koga su ministri dobili mandate za svoje držanje.
Medjutim prilike su se zatim bitno izmenile. Sada srpska skupština nema onih zakonskih svojstava (važnost mandata koji nije istekao, saglasnost naroda i t. d.) koja je ranije imala i radikalski klub ne predstavlja ništa drugo, već jednu oligarhijsku vladavinu bez zakonske osnove i ma kakvog moralnog opravdanja. Moralna osnova nedostajala je radikalskoj vladavini i pre rata, ali je demokratsko parlamentarni običaj, omogućavao isključivu vladavinu jedne grupe, koja bi se pokazala jača ili veća od ostalih. Prema izbornom zakonu, koji su radikali sastavili u cilju održanja svoje stranke, a pomoću svoje izborne policije, uspelo se, da se uvek predstavi, kao da radikali imaju uza se bar relativno stvarni odnos medju pojedinim političkim jedinicama sasvim je drugi i on govori upravo protivu radikalne vlade. Ovo pada u toliko više u oči, što su se klubovi rascepili, (samostalci su, prema pouzdanim vestima sa Krfa, izišli iz vlade), te radikalski klub predstavlja samo beznačajnu manjinu onog nekadanjeg 'biračkog' naroda, ako on sada još može predstavljati u opšte ma kakav izraz i ma kolikog dela srpskoga naroda. Samozvana srpska vlada na Krfu, nije ništa drugo do jedna nasilna vladavina malog broja ljudi, koji se bespravno dočepao vlasti.
Sadanja vlada dakle, izišla je već iz pitanja moralne političke odgovornosti. Ona nema više ni državno-pravni značaj ni karakter političke vladavine jedne stranke. Ona je jedino izraz jedne organizovane nasilničke grupe, u kojoj svaki član ima i posebnu i ličnu odgovornost. A ta odgovornost ima čisto kriminalni karakter. Prema tome, članovi današnje srpske vlade na Krfu, stoje pred jednostavnom ličnom krivičnom odgovornošću.
Beogradske Novine, 261/1917.

[JASON]

Srpsko prosjačenje.
_{Kb. Beč, 25. septmbra.}


U jednom od najnovijih brojeva lista 'La Serbie', koji izlazi u Ženevi, izišao je poziv uredništva toga lista, u kome se vlade sporazumnih sila pozivaju, da materijalno pomognu u Srbiji živećim, svojih sinova i otaca lišenim porodicama, koje su navodno blizu da skapaju od gladi. Ova, srpskom vladom u svome glavnom organu pokrenuta prošnja, motiviše se time, da srpska vlada nije u mogućnosti, da pomogne svojim stradajućim državljanima, jer je i sama upućena na materijalnu pomoć, koju joj daju sporazumne sile, a ta da nije dovoljna, da njome odgovori svim obvezama. Tom prilikom ukazuje se na okolnost, da srpska država preko tako zvane srpske vlade na Krfu isplaćuje u Srbiji zaostalim državnim činovnicima, penzionerima i t d. polovinu od njihovih plata i da je osim toga medju tamošnjim stanovništvom oko 25.000 porodica, čiji očevi nemaju pravo na državnu penziju, ili su u ratu pali ili se nalaze u bjegstvu izvan zemlje. Putem srpskog Crvenog Krsta u Ženevi od 1. januara 1916. god. do 1. avgusta 1917. god. dakle za 19 mjeseci, razdato 1.200.000 franaka ili mjesečno 70.000 franaka, što u buduće iz navedenih uzroka neće moći da se čini. Protiv ovog apela bivše srpske vlade na sporazumne sile, čija dosadašnja izdašnost prema Srbiji može biti i opravdana, ne bi se imalo što primjetiti, kad u njemu ne bi bio pasus, čija je tendencija očito upravljena protiv austro-ugarske uprave u Srbiji, time, što se nevolja srpskog stanovništva tamo crta kao posljedica hotimičnog zanemarivanja c. i k. vojnom upravom preuzetih obveza. Tome nasuprot neka je odmah utvrdjeno, da je c. i k. vojna uprava neposredno po okupaciji zemlje prišla regulisanju svih onih pitanja, koja se odnose na dalje življenje kako u zemlji zaostalih državnih činovnika i penzionera, tako i ostalog stanovništva bez sredstava. Tako se na primjer od 1. januara 1916. izdaje redovno svima državnim činovnicima, penzionerima, pa šta više i časničkim udovicama jedan dio od prije dobivane plate odnosno penzije, a ostalom se stanovništvu stvara mogućnost, da sebi osiguraju opstanak bilo radom, bilo produženjem ili osnivanjem radnja svake vrste. Osim toga se postavljaju na razna mjesta s odgovarajućom platom bivši učitelji, učiteljice, niži činovnici i službenici svake vrste, u koliko su dobrog vladanja. O seljacima i da ne govorimo, koji, kao što je opšte poznato, uživaju osobitu naklonost c. i k. vojne uprave. U Srbiji dakle nije takva nevolja, kako je opisuje rečeni list 'La Serbie', da bi se iz nje smio izvoditi zaključak, da su 25.000 srpskih porodica biizu smrti od gladi. A najmanje se smije to tvrditi, kad je riječ o zaostalim državnim činovnicima, penzionerima, činovničkim udovicama i ratničkoj siročadi, koji svi redovno i neprestano uživaju pomoć c. i k. vojne uprave. Upravljeni apel srpske vlade sporazumnim silama nije dakle ništa drugo, do, da se blago izrazimo, hotimično zavadjanje javnog mnijenja i drsko prosjaćenje, očevidno u cilju, da opet dodje do onih novčanih svota, koje su uslijed nepoštenog rukovanja izvjesnih visokih funkcionara srpskog Crvenog Krsta - što je u ostalome u Švajcarskoj javna tajna – a kojima je povjerena uprava novcem za pomoć iz Francuske i Italije, nestale na zagonetan način.
Beogradske Novine, 264/1917.

[JASON]

Srbijini advokati.


S vremena na vrijeme čuju se iz zapadne Švajcarske novi usklici za pomoć jadnoj, podjarmljenoj Srbiji. Jedna grupa ljudi, koji napustiše domovinu otvorila je u Ženevi i okolini neku vrstu agencije, koja se sistematski bavi 'bijedom' domovinе i u glavnom sa mnogo vike i malo stvarnosti trguje sa srpskim patriotizmom. Po zlu poznati časopis 'La Sеrbiе', koji s mukom životari iz dana u dan, puni svoje stupce gotovo isključivo pričama iz domovine i polaže najviše vrijednosti na to, da daje najšireg maha bujnoj mašti svojih saradnika, čim bi tendencijozni izvještaji plaćenih agenata prijetili da stignu do mrtve tačke. I francuski propagandistički časopis 'Action francaise' rado sе bavi sudbinom naroda, što ga je 'uvaženi starac' Pašić bacio u bijedu. Čas oba lista teže da plamenim slovima prikažu svijetu svirepost c. i k. vojne uprave, čas opet žele da iznesu mračne epizode iz prošlosti, koje u interesu prevarene zemlje treba iznijeti u pravom svjetlu.
U posljednje vrijeme 'La Serbie' jе uzеla kao svoj glavni argumenat u borbi tvrdjenje, da gradjanstvo u Srbiji gladuje. Dovedene su čitave kolone brojeva, kojima je bio cilj da dokažu, kako takozvana vlada na Krfu ne može više ništa učiniti, pošto se bujica zlata, koju sporazum pušta u njene kase, postepeno presušuje. Izlišno je naročito napomenuti, da ti famozni Švajcarski glasovi jednovremeno sa tim uzvicima za pomoć napadaju bezdušnu monarhiju, za koju tvrde, da ona pušta narod u Srbiji da umre od gladi kao i da se baš taj momenat naročito naglašuje, kako bi se omekšali nemarni saveznici i sklonili na veću izdašnost.
Poslije navoda u našem jučerašnjem broju, u kojima smo rasčistili pitanje o vrlo izdašnoj potpori srpskome stanovništvu, čije je izdavanje Austro-Ugarska dobrovoljno primila na se, imalo bi se po ovoj stvari dodati samo još toliko, koliko je potrebno, da se prikaže u jasnoj boji taktika i karakter Srbijinih advokata u Švajcarskoj. Ljudi, koji toliko govore o svome patriotizmu, stoje u tijesnoj vezi sa onom zajednicom na Krfu, koja se još jednako naziva vladom, ma da joj za to nedostaju sve potrebne pretpostavke. Ova vlada sa svojim pomoćnicima na neutralnom zemljištu osjeća kako joj se izmiče tlo pod nogama, od kada čuje kako se u poluzvaničnim izjavama sporazumnih sila sve manje čuje o Srbiji. Zemlja, koja je za imperijalizam svojih saveznika platila najskuplji danak, koji se u opšte može platiti, u živahnim diskusijama oko mogućnosti mira ili se nikako ne pominje ili se pominje sasvim ovlaš, čime položaj vlade postaje sve problematičniji. Jednovremeno sa tom pojavom sve se više smanjuje novčana pomoć od strane Francuske i Engleske, a da i ne govorimo o Americi. A ta je novčana bujica i pružila gospodi na Krfu mogućnost ugodnog života i sjaj političkog značaja, jer od nje su se samo rijetki potočići izdvajali i oticali u zemlju, kojoj je pomoć u stvari bila namijenjena. Stoga su švajcarski advokati Srbijini još ranije pokušavali svima sredstvima, da ravnodušnost svojih prijatelja pretvore u toplo i zvečeće saučešče, što im je po svoj prilici samo dijelom pošlo za rukom. Zato oni sada izbacuju posijednji adut i duboko ganuti uzvikuju: Srbija gladuje! Do sada su tražili pomoći samo za herojski, teško iskušeni narod, sada pak oni mobilišu saučešće i prosjače za zemlju, dok u stvari misle na vlastite džepove. Ovim se u mnogo ružnijoj formi ponavlja prizor, što ga pružaju Srbi, koji se zarad nekolicine tvrdoglavaca bore u Saraillevoj vojsci; ovdje su Pašić i drugovi govorili o junaštvu, koje stvarno postoji, a u vezi sa nagradom, koja se za nj mora dati, dok kod ovog najnovijeg prosjačenja nepostojeća, uobražena glad služi kao sredstvo, da se ublaži sporazum. Ranije su se Srbijini advokati bar u pogledu pretpostavki u glavnom držali istine, danas oni falsifikuju i te pretpostavke.
Videće se, hoće li sporazum nasjesti ovom licemjemom uskliku za pomoć od strane ljudi, koji zarad vlastitih interesa isto tako zloupotrebljavaju dostojanstvo svoga naroda, kao što su zloupotrebili njegovu snagu i njegovo bogatstvo. Sporazumnim vlastodršcima postala je Srbija odavno neprijatan saveznik, koji svakom prilikom ukazuje na jedno, a u stvari misli na drugo. Na ime zbor u Ženevi, za koji 'Action francaise'' javlja, da je tu skoro održan, da se na njemu prikaže dvije stotine godina staro ugnjetavanje Srbije od strane dunavske monarhije, ne predstavlja ništa drugo nego li pokušaj, da se ponovo zagreje isčezavajuće interesovanje zapadnih sila za napuštenu zemlju. A članci, što ih socijal-demokratski odbornik opštine beogradske Ilija Milkić objavljuje u holandskim listovima, a kojima on sa lijepom iskrenošću naziva stvari njihovim pravim imenom zbilja nisu pogodni, da Srbiji povrate simpatije sporazuma. Bez sumnje da Milkićev glas, - bar što se tiče pružanja istinske pomoći, - ostaje glas vapijućeg u pustinji, jer Srbijini lažni i sebični advokati učinili su sve da svoj prevareni narod još dublje uvuku u nesreću.
Beogradske Novine, 265/1917.

[JASON]

Srbi i Rumuni.
_{Od radikalskog poslanika, od koga smo dobili članak 'Srbi i Talijani', dobli smo i ovaj članak, koji takodje rado puštamo u javnost.}


Poštovani gospodine uredniče! Da Vam na prvome mestu zahvalim na kavaljerstvu što ste moj članak 'Srbi i Talijani' pustili u Vaš cenjeni list bez ikakvih izmena. Nadam se, da ćete pustiti i ovaj, pošto je u tesnoj vezi sa temom iz prošlog članka.
U prošlom sam članku kazao, da srpski narod ima da dalje ratuje za Italijane, jer u slučaju uspjeha, Talijani imaju da dobiju ono šlo je najglavnije, i što je za političku i ekonomsku nezavisnost srpskoga naroda najvažnije. Ali sem Talijana, ima još jedan narod, koga je Sporazam natovario srpskom narodu na ledja: to su talijanska braća po krvi – Rumuni.
U svojoj vojničkoj nemoći, Sporazum je odmah u prvim mesecima ratovanja slao na sve strane tražiti sebi nove saveznike i pomagače. Prvo je pokušao i u tome uspeo, da na svoju stranu pridobije jednu veliku silu kao što je Italija. Ali i posje godinu dana talijanskog učešća, ratna se sreća nije promenila u korist Sporazuma, nego šta više beše mu okrenula ledja. Rusi izgubiše Poljsku, a docnije propadoše Srbija i Crna Gora. Stade se navaljivati na Rumuniju još u početku rata, ali dok beše živ kralj Karol, nije se moglo postići ništa. Docnije su ponude bivale sve jače i obećanja sve veća. Rumunima je to laskalo, a i dobro došlo, nadajući se, da će im najpreteraniji zahtevi biti usvojeni. Koliko se moglo videti iz rumunskih listova koji su bili na strani Sporazuma, Rumuni su tražili za sebe ceo Sibinj i ceo Banat.
Nas poslanik u Bukureštu g. Pavle Marinković, kada je u julu mesecu 1915. dolazio u Niš, doneo je bio sobom jednu kartu buduće Rumunije i na toj karti bio je obeležen pored Erdelja i ceo Banat, do Zemuna i Beograda kao rumunski. Kad smo g. Marinkovića pitali, da nije to samo maštanje rumunskih šovinista, on nam je odgovorio: 'To misle svi njihovi ozbiljni političari i njihova vlada.'
Tada je po migu odozgo, počela 'Tribuna', list Nauma Dimitrijevića, da donosi niz članaka u kome je dokazivano, i to s pravom i na osnovu statističkih podataka, da u Banatu nemaju Rumuni većinu, a u zapadnim krajevima u opšte i da ih nema. Za tim su se i ostali listovi bavili s rumunskim pretenzijama na Banat i oštro ih osudjivali.
Ono što se znalo i kao pozitivno u Nišu smatralo bilo je da Rumuni samo zbog toga odlažu ulazak svoj u akciju, što im Sporazum nije htio garantovati i Banat. To nisu krili ni ljudi bliski ministarstvu spoljnih poslva, samo su se nadali da će Pašiću ispasti za rukom, da u tom pitanju dodje do izvesnog sporazuma, i da se bar zapadni dio Banata, od Pančeva do Vršca ne ustupi Rumunima.
Posle svega onoga što se znalo šta je Talijanima obećano, ovaki zahtevi Rumuna počeli su poneke naše političare osvešćavati. Sećam se, da smo u leto nas nekolicina stajali pred Andrićevom knjižarom u Nišu, i o toj se temi razgovarali. Ako se ne varam, g. Ilidžanović, advokat i narodni poslanik iz Niša ljutito je uzviknuo: 'Pa to je strašno. Za šta imamo da se borimo, kad sve drugi imaju da dobiju! Bolje je, da mi prekinemo rat i pоšaljemo Perića u Beč, pa da čiča Franji poljubimo ruku i izmirimo se!' Svi smo se bili složili sa Ilidžanovićem, i počeli smo oštro napadati Rusiju, što ne da Rumunima Besarabiju, kad je to i inače do Berlinskog Kongresa bila rumunska oblast i u njoj živi na milijon i po Rumuna. Tada smo se mogli ponova uveriti, da niko neće da ustupi ništa iz svoga džepa, već sve na račun drugoga, u ovom slučaju, na račun srpskog naroda. Zar Banat u kome su se rodili Dositije Obradović, Gjura Jakšić i toliki znameniti i veliki Srbi da bude rumunski. To je strašno!
Dokle su pregovori s Rumunima u pogledu Banata otišii ne mogu znati, jer je Srbija na skoro propala. A da su rumunski zahtevi odnosno Banata usvojeni to ne podleži nikakvoj sumnji, jer kad je Srbija propala Rumuni su, sa još većom smelošću istakli svoje zahteve, i Sporazum ih je morao usvojiti. Kada su se tako ugovorima osigurali Rumuni su ušli u rat udarivši iznenadno na svoje dojučeranje saveznike, potvrdjujići tom prilikom tačnost srpske narodne izreke: 'Ni u tikvi suda ni u Vlahu druga!' Ali su se Rumuni u svome računu strahovito prevarili. Ne samo što nisu dobili ni parče tudje zemlje, već su izgubili tri četvrtine svoje države.
Ovom prilikom moram da napravim jedno uporedjenje izmedju poltike srpske i rumunske vlade, jer mi se ono silno nameće. Ne mislim braniti srpsku vladu, jer posle propasti zemlje nemam ni prava ni obraza da je branim, i ako sam bio njen privrženik, ali je mogu donekle da opravdam za njen raniji rad, uporedjujući je sa rumunskom vladom.
Pre evropskog rata nije čudo, što je Srbija, vezana sa Rusijom i sa Sporazumom, polagala velike nade u Sporazum i što se mogla prevariti u oceni vojničke snage sporazumnih sila. Ali posle dve godine ratovanja, posle silnog iskustva, koje je mogao svaki pametan posmatrač steći, čovek se mora diviti lakomislenosti, s kojom su rumunski političari i državnici gurnuli svoju zemlju u rat i u sigurnu propast. Specjalno Rumuni, koji nisu ni malo vezani bili za Sporazum, čak, koji su bili u savezu sa Centralnim Silama, i čije simpatije za Rusiju nisu nikada bile ni velike ni iskrene. Čak nisu bili ni u formalnom pravu, jer im nije pretila opasnost od Centralnih Sila, nego su sami prvi objavili rat. Ali pusta gramžljivost zaslepila im je bila oči, i kad su imali gotove ugovore na papiru mislili su da imaju Erdelj i Banat u džepu i da treba sam da dodju i da ih uzmu. Ali su pogodili ko prstom u nesto!
Da u kratko ponovim cilj moga pisanja:
Sporazumne sile ugovorima su dale Talijanima i Rumunima toliko na račun srpskih pretenzija, da se srpski narod bori i gine za čisto tudju korist.
Kad se tome doda još i to, da su one nudile Bugarima Maćedoniju, da predju na njihovu stranu, onda nemamo dovoljno reči, kojima bi osudili zasepljenost srpske vlade, što blagovremeno nije napustila Sporazum i sačuvala tadanju Srbiju, uštedivsi zemlji silne žrtve, jer, i u slučaju pobede Sporazuma, posle svega onoga, što je ugovorima obećano drugima, srpski narod ima da izidje praznih šaka i da ima ono, što bi i inače imao da nije ulazio u rat.
Beogradske Novine, 266/1917.

[JASON]

Kad se naši vrate!...


Gospodine uredniče! Kao čovek i kao Srbin, ne mogu više mirno da gledam, gde nekoliko špekulanata drsko zloupotrebljavaju i našu prostodušnost i trpeljivost austro-ugarskih vlasti u pogledu ravnopravnosti srpskih gradjana. Neka naše samozvane patriote produžuju i sada tajno jednu vrstu terora, koji su ranije, dok još nisu propali, javno vršili nad svima mirnijim gradjanima, verovatno potsticani i zaštićavani tada od samo naše vlade. U kratko, dakle, rećiću Vam o čemu je reč.
Kada je došlo do sloma naše zemlje, svi koji smo bili pravi Srbi osećali smo neiskazati bol i tugu. Znali smo i ranije, da nije dobro ovo što se kod nas radi i predvidjali smo nesreću: ali se ipak svako na svoj način tešio; znate već, čovek se nada dok je živ. Pa opet, kada je došlo do okupacije Srbije od strane austro-ugarske vojske, svi ti uvidjavniji (a takva je bila većina gradjana, što su ostali kod svojih kuća) primili su sasvim lojalno okupacionu vlast i pokoravali se ispravno njenim naredbama. Na taj način smo zadobili za sebe poverenje svih vlasti, koje su nam u prilikama, kad god je to bilo moguće, izlazile na susret i u svemu nam pomagale. Sebe smo dakle pomogli na taj način što smo u svemu potpuno savesno vršil svoju dužnost.
Ali sad se pojavljuju neki ljudi, očito sa zadnjim namerama, hoteći da pokvare taj red, koji su obe strane lojalno učvrstile. Njihov broj je do duše malen, ali oni zato neumorno prosipaju množinu reči i raznovrsne laži, da unesu izvesnu pometnju u naše odnose. I šta govore ti Ijudi? Na prvom mestu su neiscrpni u izmišljanju nekakvih poraza, kod centralnih sila. Od njih će te svaki dan čuti: te Talijani su uzeli Trst; te ne znam saveznici od Soluna zauzeli Skoplje i već se nalaze kod Kumanova; sad opet Prizren u rukama Talijana i Francuza, drugi put  uzeta neka druga varoš - i tako neprestano. Ako pokušate, na osnovu zdravrog razuma i sa osnovnim znanjem geografije, da posumnjate u te izmišljotine, odmah niste dobar Srbin!... Na to smo, istina, navikli donekle i ranije, još u početku ovoga rata. Radikalski agitatori su i tada, iz 'sasvim pouzdanog izvora', uvek pronalazili najpovoljnije stvari za Ruse i naše saveznike, dok su za centralne sile iznosili, da im stvari idu ne može biti gore, pa su, po potrebi, bezobraznom drekom ugušivali svaku slobodnu reč istine.
No ima još glupljih i gorih stvari kod njih. To 'patriote' i 'pravi' Srbi - ne treba valjda naročito ni naglšavati, da su oni mahom radikalski agitatori - proglasili su od nekud sebe izvesnom 'moralnom cenzurom', pa motrе na sve strane: kako se ko 'vlada' i ko se s kim 'druži'. Ko god sluša u svemu naredbe vlasti i lojalno se drži, taj je 'njihov čovek' i nije ispavan Srbin. 'Čekaj samo dok se naši vrate, pokazaćemo mi njima' - reže podmuklo te 'patriote'.
Ali sad dolazi ono što je najžalosnije i o čemu moram sa stidom govoriti, jer pred strancima baca na naš karakter tešku ljagu. Tim našim patriotama ipak ništa ne smeta njihovo 'otačastveno' osećanje: da za sebe lično traže sve moguće koristi od tih omrznutih Austrijanaca, da trguju i da zaradjuju pare. A za ledjima? - neiscrpni u grdnjama i klevetama. I sad pogledajte samo: ko ima najviše koncesija, ko dobija najbolje povlastice za rad? Oni; svuda te patriote ili njihovi prijatelji! To su oni, koji obično tajno šapuću, kako centratne sile moraju propasli, jer će ih glad umoriti, dokle su stomaci tih glagoljivih proroka uvek puni kao god i njihovi ambari. Da, ali oni djavolski dobro znaju: gde će i na koji način kupiti mast i namirnice na veliko, pa trgovati njima; kako će dovući šlepove i vagone drva u Beograd, pa pare zaraditi; na koji će način uvesti ili izvesti vagon robe, i t.d. Oni se ne stide svuda moliti i sva sredstva upotrebiti, samo da dodju do svoje dobiti. To su oni Ijudi što u oči sa Austrijancima umeju biti preterano ljubazni na način koji se čak kosi sa pravilima društvene pristojnosti, a za ledjima pak nedotupavnim lažima ili klevetama sopstvenih sugradjana prikrivati svoj rad i svoje prave namere. To je proizvod onog nedonešenog cinizma naše mediokritetske buržoazije, za koju ne postoji nedostojno sredstvo i nedopušten način. Mеdjutim, mi poznajemo dobro te trgovce, koji trguju sa patriotizmom isto tako kao i sa svojoin robom. Poznajemo i njih i njihove niske namere, pa za sad imamo da im kažemo samo ovo: Nemojte se više igrati vatrom! Zar vam nije dosta što zbog suludosti vaše i vama sličnim upropastiste zemIju, no još izmišljate i nove muke za ovaj prost i pošten svet?! Prestanite jednom sa klevelama svojih sugradjana, odbacite nepotrebnu podlost prema predstavnicima vlasti, kad vam je već niko i ne traži, pa prizovite svoju savest, ako se gdegod skrila u vama! Nemojte plašiti i odvraćati ovaj svet od pravilnog puta vašim tajanstvenim šaputanjem: 'kad se naši vrate'… Pre svega imajte na umu, kad se svrši ovaj prokleti rat i kad se svako vrati svome domu, svi ćemo imati i suviše posla oko toga, da lečimo teške rane, koje naša zemlja ima od nesrećne radikalske vlade i njene vratolomne politike. Vi valjda još uvek mislite na svoje partijske terevenke iz prošlosti i ona besomučna proganjanja, koja su bila u stanju da vrše samo radikalske vlasti? Prošlo je vreme tome i ono še neće, znajte, nikada, nikada više povratiti. Ma kakav bio sistem vladavine u Srbiji, ma kakav bio svršetak ovoga rata, budite načisto s tim, da s vašim špekulantsko-trgovinskim moralom nećete više prokopsati. Vi niste, to je izvesno, ni svesni toga, koliko radite protiv sebe samih, kada se ovako držite, ovako dvolično i nelojalno. Prestanite jednom sa tim terorisanjem mirnih i poštenih gradjana! Ruku na srce, a pamet u glavu, ako je u kome od vas ostala još koja iskra savesti i poštenja!...
Oprostite, gospodine uredniče, što Vas uznemiravam ovim 'našim jadima'. Ali smo i ja i mnogi drugi dosta gutali, pa sе više ne može ćutali. Vaš poštovalac i redovni čitalac lista Sreten J.
Beogradske Novine, 267/1917.

[JASON]

Laži o austro-ugarskoj vojnoj upravi u Srbiji.
_{Kb. Beč, 28. septembra.}


Iz glavnog stana za ratnu štampu javljaju radi ispravljanja nekih lažnih vijesti, koje su iskrsle u inostranstvu:
1. Potpuna je neistina, da se djevojke iz Srbije odvlače i šalju u hareme turskih vlasnika.
2. Tako se isto lažno tvrdi, da se za školu obvezna djeca interniraju na osnovu prijave za upis u školu. Internirano je za vojsku sposobno muško stanovništvo od 17do 55 godine starosti, kao i politički kompromitovana lica, protiv kojih su postojali stvarni osnovi sumnje. To je bila razumljiva potreba, da bi se zaštitilo zaledje vojske, koja u zemlji operiše, kao i djelalnost c. i k. vojne uprave, od smicalica i hajdučije. Intemirani su smješteni u zasebne logore, u kojima je, pošto je komisija izvršila pregled, kako smestišta, tako i snabdijevanje i postupanje, potpuno zadovoljavajuće. Uzroci pojave sporadičnih boleština nalaze se u okolnosti, što su u logoru zajedničko smještena lica, kojima su načela o higijenskoj obazrivosti i njegi većim dijelom sa svim nešto strano. Medjutim su bolesti, gdje su se pojavile, suzbijane svuda sa uspjehom. Pošto se djeca interniranih roditelja nisu mogla sama kod kuće ostaviti, to su ona zajedno s roditeljima smještena u logore. U logoru u Braunau djeca pohadjaju školu, koja je za njih naročito ustanovljena. Od srpskih podanika, koji su od početka rata internirani, već je do sad vraćeno kućama više od 10.000. Dalja akcija u tom pogledu je u toku.
 3. Nekoliko je popova intenirano, jer su fanatički podbadali protiv monarhije. Ali je potpuna laž, da c. i k. vojna uprava u Srbiji vrši propagandu za prelaz u rimo-katoličku vjeru. Naprotiv, od prvih dana okupacije se pravoslavna vjera poštuje u svjma njenim pravima. Veliki pravoslavni praznici, kao Bogojavljenje, proslavljaju se u prisustvu predstavnika c. i k. uprave. To je najbolji dokaz o tome, da je pravoslavna vjera svima ostalim ravnopravna i podjednako poštovana. Dalje je neistina, da se pravoslavne crkve upotrebljavaju za katoličko bogosluženje. Mnoge su, u koliko su ratnim dogadjajima bile oštećene, opravljene o trošku c. i k. uprave, ponovo su osposobijene i za rad i predate su srpskoj crkvenoj opštini.
4. Dalje se monarhiji zamjera, što je ukinula julijanski kalendar. To je učinjeno samo za javni saobraćaj, jer za njega može važiti samo gregorijanski kalendar, U privatnom saobraćaju može i dalje važiti julijanski kaIendar.
5. Ćirilica je zabranjena samo u zvaničnom saobračaju (za podneske) i u školama, medjutim zvanični list (Zbornik) vojne uprave kao i objave njenih organa izlaze ćirilicom štampane, a mogu se ćirilicom upućivati vlastima i molbe. U učbenicima za vjeronauku je ćirilica ostala i dalje u upotrebi.
6. Zapljena knjiga, koje podbadaju protiv monarhije, sa svim je razumljiva mjera, koja se primjenjuje i u neprijateljskom inostranstvu protiv štampanih spisa sličnog pravca.
7. Dalje se tvrdi, da je c. i k. vojna uprava zatvorila srpske škole. Ko srpske školske prilike prije rata poznaje, taj će baš u toj tački morati odati pohvalu monarhiji. Kao što se zna, srpska vlada se neposredno vrlo malo brinula o školama. Uslijed neprekidnih ratnih dogadjaja od g. 1912. veliki je dio škola u zemlji prestao bio da služi svojoj svrsi pa su upotrebljene na čisto vojničke svrhe. Djeca su, bez svakog nadzora i obučavanja, očigledno podivljala. Kad je austro-ugarska vojna uprava u Srbiji počela svoju djeatnost, prva je njena briga bila, da tu oskudicu otkloni. Davno pozatvarane škole bile su ponovo otvorene, gdje nije bilo dovoljno prostora, dobavljene su za školsku svrhu potrebne zgrade. Djeca u školama nisu samo poučavana, nego su, ako je to bilo potrebno, snabdjevana odijelom i hranom. U početku su postavljani i domaći učitelji. Ali kad se vidilo, da držanje i djelatnost srpskih učitelja dovodi u opasnost dalje redovno pohadjanje škola u posjednutoj zemli, moralo se odustati od njihove upotrebe. Nastavni jezik je u svima školama srpsko-hrvatski; što se pored njega uči njemački i magjarski, to leži samo u interesu djece.
8. Prepiska izmedju izbjegiih Srba i njihove rodbine, koja je u zemlji ostala, nije zabranjena. Šta više i pisma aktivnih vojnika se otpravljaju i predaju prema propisima cenzure.
9. Najzad se optužuju i vojnici monarhije zbog njihove surovosti. Ali se taj prijekor čini tako u opšte, da ne zaslužuje ni da se oprovrgava.
Sve te laži protiv austro ugarske monarhije su toliko puta iznašane i opovrgavane odgovarajućim načinom. Ali je žalosno, kad se i u neutralnim zemljama nalazi ljudi, koji srpskoj vladi, čija je ljubav prema istini i suviše dobro poznata, čine usluge i potpomažu je u klevetanju. Moraju dakle dozvoliti, da se i njima pred cijelim svijetom kaže, da lažu.
Beogradske Novine, 268/1917.

[JASON]

Srpski privredni bilans.


Prava kiša od novaca izliva se u ovim danima nad Srbijom. Nastupili su dani, koji se u mirno doba nazivaju 'izvozno doba', jer bi se u ovo doba mogli izvesti najglavniji proizvodi zemlje, voće i žito. U ovo doba su domaći zelenaši posjećivali svoje seljačke dužnike, da od njih prime žito i voće, koje su oni s proljeća, pa šta više i u toku zime pokupovali na zeleno od seljaka, koji su se nalazili u novčanoj oskudici. S toga ih narod i naziva 'zelеnaši', a cijene, koje su seljaku plaćane potpuno su tome nazivu odgovarale. Kod tako niskih kupovnih cijena i preostalih proizvoda, povodom čega je i u plodnim godinama prinos bio slab, nije nikakvo čudo, što se srpski seljak skoro isključivo hranio kukuruzom, pa je uprkos toga skoro uvijek bio u novčanoj oskudici, privredne troškove je uvijek skupo plaćao, jer je privredni kredit u Srbiji, i pored živog organizovanja poljoprivrednih zadruga u posljednjim godinama, bio vrlo neznatan, pa je seljak odmah poslije žetve dolazio u isti odnos prema zelenašima u kome se nalazio prije žetve… Sa istom nevoljom, s kojom je završio staru privrednu godinu, otpočinjala bi u mirno doba i nova privredna godina.
Danas se završuje druga privredna godina pod austro-ugarskom upravom i srpski seljak, koji je bio uvijek u novčanoj oskudici, danas je pun novaca, njegove se životne prilike nijesu ni najmanje pogoršale, a u mogućnosti je da podmiri i sve njegove ostale potrebe, daleko bolje, nego što je to slučaj kod stanovništva u austro-ugarskoj pozadini za vrijeme rata. Naprotiiv: prilike ishrane kod srpskog seljaka poboljšale su se prema onima u mirno doba u toliko, što proizvodjaču za vlastitu uptrebu preostaje dovoljna količina i od bolje hrane, s druge strane je povodom kontigentne zabrane izvoza robe iz monarhije osiguran da može podmirivati srpsku potrebu u toj robi. U ova se dva momenta upravo nalazi karakteristično obilježje za današnji privredni položaj srpskog stanovništva. Primjenom svih snaga, koje stoje na raspoloženju, proizvodne prilike zemlje nadmašile su prosječnu mjeru tih prilika u mirno doba, čime nije samo osigurana vlastita potreba u važitim životnim namirnicama, nego je uslijed povećane izvozne mogućnosti nastala i obilnost novca, koja je financijsku moć stanovništva u nenadnoj mjeri povećala. S druge strane - a to je drugi momenat - Srbija, uvučena u ratno-privrednu potrošačku oblast monarhije, uživa sve one koristi, koje su i pozadini osigurane. To pak trgovačko-politički rečeno znači, da Srbija, kao zaposjednuta zemlja sve one koristi, koje imaju inače samo neutralne zemlje, one, koje u monarhiju izvoze, dokle se s druge strane u podmirivanju vlastitih potreba nalazi u istom položaju kao i stanovništvo u monarhiji, bez svih onih moralnih i materijalnih tereta, koje rat stanovništvu sobom donosi, i koje narod u pozadini mora da snosi. I u Srbiji se istina, radi podmirenja upravnih troškova, morala uvesti poreza, ali se njen sistem potpuno i strogo slaže sa srpskim poreskim sistemom, koji je postojao u mirno doba. Dalje su istina uvedeni i monopoli u okviru srpskog financijskog upravljanja, ali kako se najizdašniji od tih (duhan, žigice, papir za cigarete) nalaze u tijesnoj vezi sa sklopom stanovništva, pošto potrošnja tih artikala zavisi od broja odraslog muškog stanovništva, kod drugih se monoplskih artikala pak (špirit, šećer, petrolej) i u pozadini osjeća oskudica, zbog čega je i prinos tog monopolskog izvora ograničen, to u opšte ne mogu ni monopoli ni poreze u toliko manje pružiti ravnotežu u obilnosti novca koji ulazi u zemlju, što se slabim dozvoljenim uvozom robe iz monarhije, zbog slabe potrebe srpskog seljačkog stanovništva, ne vraća u ravnoj mjeri onaj novac u monarhiju, koji je ušao u Srbiju. Nije ovdje mjesto, da se govrori o uticaju, koji bi ova činjenica mogla imati poslije zaključenog mira. O tome će biti govora drugom prilikom i na drugom mjestu. Za sada nas to piitanje interesuje s političkog gledišta, a naročito sa obzirom na kievetanje naših protivnika, da monarhija privredno pljačka Srbiju i narod baca u nevolju, pa da je zbog toga došlo šta više i do tobožnjih pobuna - o čemu, razumije se, ovdje niko ni pojma nema. Ta klevetanja najbolje pobijaju činjenice, koje smo mi gore naveli, i koje se mogu u kratko iskazati time, što danas Srbija, pod austro-ugarskom upravom, ne osjećajući terete rata kao ostale ratujuće zemlje, uživa u daleko većoj mjeri one koristi, koje je u mirno doba uživala u trgovinskom prometu s monarhijom, ali s tom razlikom, što te koristi danas isključivo uživa seljački proizvodnik, dokle su u mirno doba najveći dobitak od trgovine s monarhijom uživali nekoliki posrednici i domaći zelenaši. Možda mnogi od njih, koji je pobjegao iz zemlje, žudi danas za svojim nekadanjim načinom trgovanja, pa u zebnji da će mu c. i k. vojna uprava moći i za budućnost pokvariti njegov način trgovanja, diže žalopojke u štampi sporazumnih sila protiv austro-ugarske gramzljive uprave. On može biti spokojan: austro-ugarska uprava ne takmiči se niti će to činiti u njegovom poštenom radu. Ali on ne može biti siguran, da pri svome povratku neće zateći više onu njivu, sa koje mu je srpski seljak gomilao novac, hraneći se samo projom i gladujući. Tu je njivu nagnojila austro-ugarska novčana kiša, napredniji duh je srpsku njivu stvorio plodnijom, a jedno i drugo oslobodilo je srpskog seljaka od zelenaša, načinio nezavisnim čovjekom, koji danas ponosno može gledati na prinos svojih njiva, na primjerno uredjene voćnjake i kao financijski jak čovjek može pouzdano ići u susret budućnosti. A ako ga kakva oskudica pritiskuje, onda je to samo ona, u kojoj mu austro-ugarska uprava ne može pomoći.
Beogradske Novine, 276/1917.

[JASON]

Posle dve godine.
_{Na dan Sv. Stevana Prvovenčanog, 24. sept. (po st.) 1917. god.}


Dve se godine napuniše kako nad Beogradom ne lebdi više državni Grb srpske nezavisne Kraljevine!... Hrabro i ponosno je stajao Beli Orao u gigantskom hrvanju punih petnaest meseca! Sve dok je u dubinama njеgovog stoletnog bitisanja bilo prikriveno još dragocene vekovne zaostavštine, nasledja minulih naraštaja, srećnog duha neumrlih Obrenovića, dedova naših, čijom su krvlju i kostima osveštani svi delići zemlje ove, - dotle je u izobilju bilo i snage, i duha, i blagoslova. Odolevalo se neprijatelju i na Ceru, i duž Save i Dunava, primane su bitke, ma i sa povijanjem, stegnutim srcem i na Gučevu i na Drini.
Ali čim su tu divnu zaštedjevinu, u nizu meseca, zaludjeni, ili potkupljeni političari istrošili u ljutim bojevima a duh stare slave i otporne snage dao od sebe i poslednje, i nadčovečanske rezultate, pa kucnuo čas da se uvedu u borbu i vlastite tekovine nesrećne, bezbožne inteligencije, da bi se produžila opako započeta borba, da i mudrost državnika 'Svetog Stanja' pokaže obećavanu pomoć i 'nesumnjivu' sigurnost, zasnovanu na slepoj, idolopokloničkoj veru u lažljive Saveznike – odmah se pokleknulo.
S nestankom starog duha iščeze i ratna sreća, napusti nas i blagoslov praotaca. Umesto prisebnosti i razumnog procenjivanja prošlosti, grozne jave i budućnosti pune očaja i nesreće, nadodje, kao logička posledica, pometenost i pomračenje uma. Kazna Božja, uvek prikrivena i spremna da sleduje iz raznovrsnih zakona protiv laži i zločina, sruči se za tili čas, - avaj! - na glave i krivih i nevinih a dvoglavi Beli Orao dopade teskih rana!
Napuštajući u izbezumljenosti svojoj divotnu, plavu Avalu on se nije zgrozio, nije hteo na pravi put ni onda da se vrati, kada je pri begstvu svome ka jugu preko Niša spazio užasnu prevaru, bezdušnu laž o dolasku saveznika: - kako zaludjene gomile sveta histerično jure kroz trobojkama iskićene ulice i uz vesele zvuke muzike urnobesno pozdravljaju u bolesnoj uobrazilji naslikane kolone savezničke vojske.
Duševna poremećenost nije dala ljuto ranjenom Orlu, ni kada je teško prodirao kroz vazduh divljih albanskih gora, da vidi pakao od pogibije tolikih hiljada zlatnih naših tića, čitave piramide od leševa gole i bose uzdanice naše. Sve neka proždere smrt i oganj, neka nestane sa lica srpske zemlje i poslednjeg odojčeta, samo neka se oćuva 'vernost' prema belosvetskim bankarima i eksploatatorima udruženih Anglo-Francuza! Umesto umesto starog blagoslova u Orlovoj se duši beše zaleglo crno prokletstvo. Sve znanje i veština sastojala se u žurbi da tamo negde daleko, daleko, usred mora, sklopi svoja krvava i najamnička krila, na neznano u tudjinsko ostrvo Krf.
Jadni srpski Orlu!...
Neiskazano su teški i neoprostivi tvoji gresi, kad Providjenje Večnog Neimara ne nadje za tebe blažije kazne! Misliš da će ti biti ugodnije živeti na neznanom Krfu! Ljuto si se prevario! Bezumnost tvoja nije ipak mogla, pored sveg tog staranja, da zatruje celo naše jato tića. Ostalo je još dosta vernih sinova ove svete zemlje, koji će bodro čekati i sačekati izazak iz ovog svetskog pomračenja i uz pomoć Pravde Božje odvrati će ti kako si zaslužio. Ti si u tudje gnezdo ušao i doći će dan, kad će te baš ti tvoji zavodnici prezreti i napustiti. Ko nije veran svome rodjenom ognjištu i hranitelju, može li biti poštovan i cenjen za najamništvo od tudjina?!...
U ludosti svojoj mislio si, da će nas gromovi, koje si ti navukao na naš dom, spaliti, te tako da ne bude svedoka tvojih nebrojenih prestupa i zločina. Ah, kako si se gruzno prevario, grešniče teški! Da si i još stotinu puta bio 'veran' tvojim gospodarima, pa te nebi mimoišla otrovna ćaša pravedne odmazde. Ti na to nisi pomišljao, kao što, uopšte, nisi ni o čemu umeo misliti. Računao si, da prijatelji u Parizu i Londonu treba da brinu tvoju brigu, da oni grade i brane srpski dom a ti da spokojno spavaš i snevaš o ličnim dobicima u ovoj opštoj nešreći, o generalskim i vojvodskim pletenicama i mamljenju što većih gomila zlatnika!...
Šta si dobio razvenčani Orle, što si neblagodarno ostavio lepu Avalu našu? Dve su godine protekle od tvoga sramnog begstva. Gde su ti prijatelji; čime nagradiše tvoju vernost? Povratiše li ti zemlju otaca?...
Nikad dalje nisi bio od doma tvoga, nego što si danas, posle dve krvave godine. Uspeo si samo, da tvoji bedni generali prodadu sablje svoje obesnim Englezima, koji pomoću krvi tako isto zaludjenih i divljih plemena održavaju svoju sumnjivu veličinu i poznatu gramzljivost. Isposlovao si vrlo lepo, da pored tolike krvi i nebrojenih grobova na domu, stvoriš nove kosturnice na Krfu i Vidu, kod Florine i Ostrova, Kajmakčalana i nesrećnog Bitolja, vodenskih gudura i tolikih drugih neznanih mesta i dubodolina. A, pusto more, pa Afrika i krvava Dobrudza?!...
Zar su to plodovi tvoje stoletne Nezavisnosti pod Avalom?... Zar je takav tvoj visoki let, tvoj daleki i duboki pogled? Zaboravio si, nevero, kako smo te obožavali, kako smo se kleli lobom i pevali ti umilne pesme! Umesto mirnog života i sreće ti nam odvrati najcrnjom neblagodarnošću, pojede nam naše divne sinove. Pa još i danas tvoja nemirna savest nema stanka, ni pokoja. Ona i danas preostale u životu sinove izvodi buljucima pred preke sudove, vrši najstrašnijii inkviziciju na Krtu, puškara svoju decu pomoću engleskih najamnika i puni kazamate u Bizerti, Solunu i raznim ostrovima.
Dve su godine već protekle, kako se nad Beogradom ne leprša srpska trobojka sa državniin Grbom. I mnogo će još dana i godina proći, mnogo vode mirnim Dunavom proteći, okončaće se jednom i ovaj svetski lom, može Srbiji na kongresu mira biti dodeljena i najlepša politička sudbina, ali rane, ljute rane, što su srpskom narodu naneli vlastiti sinovi, nesrećni političari radikalski, 'cvet' srpske inteligencije - te rane nikada neće biti isceljene i zaboravljene!    Br - ko.
Beogradske Novine, 227/1917.