Vinovnici sloma Srbije

[JASON]

Prvo i drugo osvojenje Beograda.
_{Osvajanje Beograda 25. septembra (8. oktobra) 1915. godine.
(S. P. R. Iz mojih zabilježaka)}

Poslije podužeg ratnog zatišja u Srbiji su počele početkom avgusta 1915. da stižu u Niš vrlo pouzdane vijesti, da Austro-Ugarska i Njemačka spremaju ofanzivu protiv Srbije. Izveštaji iz Beograda su potvrdjivali te vijesti u toliko, što su javljali, da se na austro-ugarskoj strani prema Beogradu, a naročito oko Pančeva, pa sve dalje ispod Kovina, opaža neki življi rad. Saopštavane su i neke pojedinosti o tom življem radu, o kopanju šančeva, rovova i o podizanju drugih vojnih postrojenja, a pored tih izvještaja stizala su iz Beograda u Niš i pitanja, da li vlada i srpska vojna uprava znaju što o tim austro-ugarskim pripremama. Beograd je bio uznemiren, a s njime i ostali gradovi duž Dunava i Save. Veliki broj Beogradjana, trgovaca i domaćina, koji se od prve austro-ugarske ofanzive nijesu nikako ni vraćali u Beograd, spopadala je povodom tih vijesti svakog dana sve veća zabrinutost, u toliko više, što se na onom mjestu, gdje su se te vijesti mogle i trebale provjeriti, nije moglo ništa saznati; ti su krugovi na sva pitanja oćutkivali, ili što nijesu htjeli davati nikakva obavještenja - razumije se po višoj naredbi, - ili što je još gore, što i sami nijesu ništa znali. U stranim listovima, engleskim, francuskim, ruskim i bugarskim, koji su dolazili zvaničnim krugovima i stranim poslanstvima, mogle su se tako isto čitati razne vijesti o pripremama Austro-Ugarske i Njemačke protiv Srbije, ali su naročito engleski i francuski listovi nadovezivali tim vijestima, da je to samo austro-ugarski i njemački 'bluf', njihov manevar, koji je imao sa svim drugu cilj i poručivali svojoj saveznici Srbiji, da nema od čega da strahuje. Pored tih vijesti stiizale su u Niš u isto vrijeme i dosta nepovoljne vijesti iz Sofije i Maćedonije. Njih su donosili putnici, koji su dolazili iz Bugarske i iz Soluna. U to vrijeme poslanici sporazumnih sila preduzimali su ozbiljne korake kod srpske i bugarske vlade radi uredjenja balkanskih pitanja, upravo raspravljanja srpsko- bugarskog spora. U tom pitanju je ruska vlada vodila prvu riječ u Sofiji i u Nišu. Nije bilo dana kad ruski poslanik knez Trubeckij nije bio kod ministra predsjednika Pašića ili obratno. Prvi korak - demarš - u tom pitanju učinile su četiri sporazumne sile kod srpske vlade 22. jula, i to zajedničkom notom, a istog dana su poslanici sporazumnih sila predali bugarskoj vladi odgovor na njenu notu od 2. juna. Poslije ovoga koraka činjeni su u produženju i drugi, sporazumne sile su živo radile na ostvarenju srpsko-bugarskog sporazuma. Najzad je srpska vlada 19. avgusta u 7 sati poslije podne predala sporazumnim poslanicima notu, svoj posljednji odgovor, kojim je u glavnome pristala na prijedloge sporazumnih sila.
Medju tim su u Niš stizale iz Beograda sve ozbiljnije vijesli o spremanju austro-ugarske i njemačke ofanzive. U drugoj polovini avgusta (po st. kal.) došla je vijest, da su francuski letači svojim izvidjanjem utvrdili, da se oko Temišvara i u Srijemu prikuplja velika protivnička vojska i da su se jača odjelenja već približila položajima duž Dunava. To su potvrdjivale vijesti i iz drugih izvora, ali su srpski mjerodavni krugovi o svemu tome ćutali, a i što je govoreno propraćeno je uvijek s nekom nevjericom. Kad je jedan strani list, ne mogu se sjetiti da li francuski ili bugarski, donio vijest, da je njemački car Wilhelm u jednom razgovoru rekao: 'Učiniću čast Srbima, poslaću im Mackensena!' - zvanični krugovi su se na to osmeljkivali, jer su, kako se u tim krugovima govorilo, imalo tvrdo uvjerenje, da se Srbija ni ste strane ni s Bugarske nema čega bojati. Naročito se isticalo, da je ruski poslanik Trubeckij dao ministru predsjedniku Pašiću pouzdano uvjerenje, da Srbija što se Bugarske tiče, može biti sasvim spokojna. 'Ne smije se', govorilo se, da je Trubeckij rekao, 'Bugarska ni mrdnuti'. Ali vijesti, kojе su stizale iz Maćedonije, govorile su sa svim protivno. U drugoj polovini avgusta bilo je nekoliko bugarskih (komitskih) upada u srpske krajeve, ti su se upadi ponavljali tako, da je dolazilo i do krvavih sukoba. U Nišu se tada govorilo u dobro obavještenim krugovima, da je vojna uprava zahtijevala od vlade, da se što prije preduzme akcija protiv Bugarske, ali je vlada te zahtjeve odbijala, kako se tvrdilo, pod uticajem ruskog poslanika. U takvom stanju neobavještenosti - mislim tu nas na ulici, ali držim i zvaničnih krugova - došao je 9. septembar. Tog dana stigla je u Niš vijest, da je Bugarska naredila opštu mobilizaciju vojske. To je, eto, bio odgovor bugarske vlade na korake poslanika sporazumnih sila. Ta je vijest izazvala u Nišu veliku uzrujanost, koja se povećavala povodom vijesti iz Beograda o naglom spremanju Austro-Ugarske i Njemačke protiv Srbije. Sa zvanične strane je ta uzrujanost pokušavana, da se ublaži izjavom, da Bugarska nema nikakve ozbiljne namjere protiv Srbije, da je bugarska vlada izjavila, da će ostati i dalje neutralna, da mobilizacija njene vojske ne znači ništa drugo, nego 'održavanje naoružane neutralnosti'. Tako je bugarski ministar predsjednik Radoslavov odgovorio sporazumnim poslanicima na pitanje o uzroku mobilizacije, o čemu je srpski poslanik u Sofiji Čolak-Antić izvjestio ministra predsjednika Pašića.
Poslije svega ovoga ozbiljni dogadjaji su brzo tekli i pružali sa svim jasno obavještenje o položaju, u kome se Srblja tada nalazila. Odmah poslije objavljene mobilizacije u Bugarskoj otpočelo je prebacivanje srpskih trupa sa raznih položaja na Dunavu i Savi na granični front od Timoka do Strumice. Željeznički vozovi puni pješadije, artiljerije, komore, municije i drugog ratnog materijala prolazili su pored Niša u pravcu Pirota i Skoplja neprekidno i danju i noću. Ovo je s jedne strane razbijalo zebnju, koja je već svakog bila obuzela povodom vijesti o pretstojećoj austro-ugarsko-njemčkoj ofanzivi protiv Srbije, jer se mislilo, da vojna uprava nebi u tolikoj mjeri razgolićavala front prema Austro Ugarskoj, kad bi doista postojala kakva ozbiljna opasnost s te strane, ali je u isto vrijeme i povećala zebnju pri pomisli austro-ugarsko-njemačke ofanizive i mogućeg napada Bugarske na Srbiju. Teški su to bili dani, koji su se tada u napaćenoj Srbiji preživljavali. Mnogi Beogradjani a i drugi, razumije se imućniji, koji su sa svojim porodicama živili u Nišu, grabili su da još blagovremno sebi nadju sigurnog skloništa, oni su odlazili u Solun, a neki i dalje.
Poslanici četvornog sporazuma u Sofiji predali su 20. septembra bugarskom ministru predsjedniku ultimatum, kojim su tražili nepremjenu demobilizaciju bugarske vojske, izjavili su, da će u protivnom slučaju napustiti Sofiju. Na odgovor nijesu dugo čekali, on im je dat posrednim putem, preko Niša na ovaj način. 21. septembra u tri sata poslije podne zagrmiše u Nišu iznenada topovi. Sa istočne strane, bugarske teritorije, približavala su se Nišu dva aeroplana, letjela su u dosta znatnoj visini pravcem sredini grada. Kad su bili nad Nišavom, izmedju tvrdjave i zgrade načelstva, u kojoj je bilo ministarstvo spoljnih poslova, bacili su 7 bombi, koje su topovskim pucnjem eksplodirale na samoj obali Nišave prema zgradi načelstva. Poginulo je 5 lica, medju njima jedan austro-ugarski ratni zarobljenik, a 3 je ranjeno. Ovaj nam je dogadjaj objasnio cio položaj i uvjerio svakoga o budućim namjerama Bugarske prema Srbiji. On je i poslanicima sporazumnih sila u Sofiji bio rječit odgovor na njihov ultimatum. - 23. septembra su oni napustili Sofiju, naročitim vozom su otišli u Dedeagač, gdje su se ukrcali u brod i odmah produžili svoj put dalje. - 24. septembra u 7 sati u veče je napustio Niš bugarski poslanik Čaprašikov, a 25. septembra u 4 sata u jutru doputovao je iz Sofije u Niš srpski poslanik Čolak-Antić. Time je u odnosima izmedju sporazumnih sila i Srbije s jedne, i Bugarske s druge strane bilo svršeno. Do 27. septembra trajalo je prebacivanje srpske vojske na frontove prema Bugarskoj, koliko je vojske ostalo na frontu Save i Dunava i na Drini nikome nije bilo poznato, ali je svaki ozbiljno strahovao od bliskih dogadjaja.
Poslije svega gore navedenog sudbonosni dogadjaji za Srbiju brzo su se razvijali. - 23. septembra u 8 sati u jutru išao sam, obuzet raznim mislima u ministarstvo spoljnih poslova. Na mostu preko Nišave sretne me moj drug. Na licu sam mu pročitao veliku zabrinutost.
'Dakle' reče mi on, 'juče su otpočeli!'
'Šta sе оtpočelo, - ko jе otpočeo'? upitаm ga s nеstrpljenjem.
'Pa, austro-ugarsko-njemačka ofanziva protiv Srbije', odgovori on. Sinoć je došao prvi izvještaj, da je juče u jutru kod Beograda, ispod grada prešla na našu stranu austro-ugarska vojska. Borba se vodi strašna. Beograd se sa svih strana užasno bombarduje. lz tog se izvještaja vidi, da je protivnik već juče zauzeo jedan dio grada, ali će vjerovatno biti, da je ušao samo u prve ulice s dunavske strane. Brojno stanje protivnika ne zna se tačno, ali se misli, da je protivnik na našu stranu prebacio najmanje dva bataljuna.'
'Pa šta je do sinoć bilo, znali se što opširnije?' - upitao sam mog druga dosta uzbunjeno.
'Nikakvih drugih vijesti nema, do podne će vjerovatno biti. To ti je sad, iz ove kože nikud. Sad samo treba da otpočnu još i Bugari' - završi moj drug, i produži put.

[JASON]

Neobično uznemiren ovom viješću ja sam sebe još tješio nadom, da to neće biti prava ofanziva, nego kakva, veća demonstracija, koja bi išla u korist Bugarske. Ali je na žalost ta moja nada bila pusta i kratka. Do podne je već cio Niš znao, da je austro-ugarska ofanziva protiv Srbije otpočela, u svim krugovima, a naročito beogradjanskim, vijest je izazvala ozbiljnu zabrinutost, svuda se samo o njoj govorilo i s nestrpljenjem su očekivani dalji izvještaji, ali njega do docne u veče nije biio. Oko pola noći, izmedju 23. i 24. septembra stigao je u Niš drugi izvještaj, ali ne više iz Beograda, nego iz Mladenovca. Taj je izvještaj bio dosta kratak. On je javio, da su se 23. cio dan vodile ogorčene borbe u dunavskom kraju Beograda, da traje neprekidno užasno bombardovanje grada i okolnih položaja, da masa svijeta u najvećem strahu bjega iz Beograda. Ali je u tom izvještaju bilo glavno ovo: da su tog dana izjutra 23. septembra, počeli napadi na Beograd i sa savske strane i da se kod ade Ciganlije vodi strahovita borba, u kojoj u glavnome učestvuje njemačka vojska. Ovaj je izvještaj razbio moju nadu, da je ovo samo velika vojnička demonstracija.
Izvještaj 21. septembra u veče, opet iz Mladenovca, javio je ovo: Cio dan trajala je ogorčena borba u ulicama s dunavske strane. Užasno bombardovanje Beograda s bežanijske kose i bombama iz aeroplana, naši se povlače, boreći se ogorčeno, prema Dedenji i Torlaku. Vračar je još u rukama naše vojske. Strahovita se borba vodi na Savi, naročito kod ade Ciganlije. Nijemci nadiru prema Banovom brdu. Silan svijet bjega u najvećem strahu, veliki je broj u bjeganju poginuo od bombi i šrapnela. Jutros ovamo stigli prvi bjegunci iz Beograda, oni pričaju prave strahote.
26. septembra u jutru stigao je u Niš iz Mladenovca ovaj izvještaj: Naša je vojska napustila Beograd, da ga protivnik ne bi i dalje bombardovao. Vojska je zauzela položaje više Beograda. Juče u jutru je protivnik zauzeo Banovo brdo.
Ovo je bio posljednji izvješlaj o samom Beogradu, koji je u Niš stigao, dalje vijesti u mojim zabilješkama tiču se prodiranja neprijateljske vojske na raznim graničnim tačkama Srbije i u Srbiji.
O onim teškim i strahovitim danima, koje je Beograd izdržao i preživio, nalaze se u mojim zabilješkama, prerna pričanju jednog mog rodjaka, koji je te užasne dane u njemu preživio, ovi podaci. Oni su svakako nepotpuni, ali ja ih ipak saopštavam, da se ne bi izgubili i da bi ih drugi opširnije dopunio.
U utorak 22. septembra oko 10 sati prije podne uzdigao se kod Zemuna, Zeppelin i uputio se pravo Beogradu. U dosta znatnoj visini on je neko vrijeme krstario nad Beogradom i njegovom okolinom. Beogradjani su s velikim strahom posmatrali tu 'tičurinu', predajući se voljno i nevoljno svojoj sudbini. Oko 11 sati prije podne poletjele su s Zeppelina bombe na Beograd i njegovu okolinu. Jednovremeno su protivnički topovi sa zemunskih položaja počeli da boombarduju Beograd. Rasprskavanje bombi i granata strahovito je odjekivalo iz svih gradskih krajeva. Ovo prvo bombardovanje je trajalo pun sat, u podne je prestalo. Žive duše u ulicama nije bilo, svaki je čuvao svoj zaklon u podrumu i sigurnijim svodovima.
23. septembra skoro u isto vrijeme kao i prošlog dana približavao se Zeppelin Beogradu i kad je počeo krstariti nad gradom i okolinom počeli su sa bežanijske kose grmjeti topovi najtežeg kalibra. Zeppelin je pokazivao topovima tačnu metu, i oni su strahovito gadjali Beograd i položaje oko njega. Poslije kratkog vremena je gusti dim sa crvenkastim plamenima zapaljenih kuća pokrivao skoro cio Beograd.
Opisivati položaj Beogradjana u strahovitim trenucima bilo bi sa svim izlišno; oni su tada preživjeli u istini teške časove. Bjeganje je otpočelo prvog dana napada, drugog dana je išlo u masama, veliki broj bjegunaca izginuo je od bombi i šrapnela na putu do Banjice i Torlaka.
Pored bombardovanja iz vazduha i topova bilo je tog dana i pješačke borbe na Dunavu i prema adi Ciganliji, ova je bila mnogo jača nego li na dunavskoj strani. Bombardovanje je trajalo neprekidno do 8 sati u veče. Oko 11 sati noću otpočela je življa topovska i puščana vatra. Posada u donjoj tvrdjavi se sastojala većinom iz trećeg poziva, ona se u prvi sumrak tog dana počela da povlači u manjim odjeljenjima, jer, po samom kazivanju vojnika, nije se moglo izdržati od teške protivničke topovske vatre.
24. septembar bio je dan užasa. Oko 2 sata u jutru je austro-ugarska pješadija, potpomognuta topovima, koji su se nalazili u vrbaku na lijevoj obali Dunava i na položajima kod Pančeva, prešla Dunav niže dorćolskog keja, izmedju platnare, a u 3 sata je bila zauzela željeznički nasip, koji vodi na klanicu. Ovo je bilo manje odjelenje austro-ugarske vojske. Ogorčena se borba vodila izmedju branilaca i napadača, koji je naginjao da se dočepa Dušanove ulice, gdje se nalazila srpska potpora s mašinskim puškama i municijom. Do svanuća su srpske čete u ogorčenoj borbi držale još krajnje dorćolske kuće. U samo svanuće su srpske čete bile primorane da se povuku ispred nadmoćnijeg napadača. U tom vremenu im je stiglo pojačanje i poslije kratke borbe potisle su napadača do iza željezničkog nasipa. Tu se cijelog tog dana vodila ogorčena borba.
Na savskoj strani je borba tog dana bila mnogo ogorčenija. Protivnik je u samu zoru počeo iz topova teškog kalibra da tuče tako zvanom bubnjarskom vatrom srpske položaje duž Save i na beogradskim visovima. Poslije strahovite topovske vatre prešla je protivnikova pješadija u nastupanju svom žestinom. Njen je pravac bio željeznički most i savska obala od njega duž ade Ciganlije. Paklena se borba razvila i na strani napadača i na strani branilaca, ona je, zajedno s topovskom trajala cio dan. Cijelog ovog dana su protivnički aeroplani krstarili nad Beogradom i davali svojoj artiljeriji obavještenja o pravcu gadjanja. Ada Ciganlija je biia sva u plamenu, pravi pakao. Srpska se posada povukla na destnu obalu Save, zauzimala rovove iz kojih se očajnički branila, ali se s večeri morala povlačiti ispred mnogobrojnijeg protivnika, tučena još i strahovitom topovskom vatrom.
Borbe, koje su počele u zoru 24. septembra, nijesu nikako prekidane, one su nepopustljivom žestinom trajale i noću, na dunavskom kraju, u prvim ulicama Dorćola, a na savskom u protivnikovom nastupanju prema Banovom brdu.
25. septembra u zoru otpočeo je ispod grada prijelaz glavnih dijelova austro-ugarske vojske i njihovo odlučno nastupanje prema malom Kalemegdanu, kroz ulice jevrejske mahale i ostalih krajeva Dorćola prema glavnom trgu i Terazijama. Tada je nastala grozna ulična borba, koju su dopunjavale eksplozije protivničkih šrapnela i bombi njegovih aeroplana. Srpska odbranbena odjelenja boreći se hrabro uzmicala su iz ulica u ulice, ali su se najzad ispred daleko mnogobrojnijeg i u svemu nadmoćnijeg protivnika morala naglo povlačiti prema Vračaru i dalje - Torlaku. To povlačenje moralo se brzo vršiti već i stoga, što je Banovo brdo već u zoru bilo u rukama protivnika, a tako isto je on nadirao u masama sa savske strane na zapadni Vračar.
Povlačenjem srpskih četa na desnu obalu Save i padom Banovog brda s Beogradom je bilo svršeno. Oko podne tog dana je Beograd bio u rukama protivnikovim. Srpska artiljerija je u odbrani Beograda, naročito prvog i drugog dana, odlično vršila svoju dužnost, ali je bila brojno slaba. Teška artiljerija, dva ili tri francuska topa, vodila je sa svojih položaja više klanice neravnu borbu sa protivnikovom artiljerijom, koja je sa svojih položaja kod Pančeva potpomagala prijelaz. Ali, kako sam docnije saznao, protivnikova artiljerija je već drugog dana napada uspjela da demontuje francuske topove, koje je posluga sa svima metcima napustila. Srpska artiljerija na ostalim položajima istrajala je hrabro u borbi do 25. septembra u zoru, kada se za vrijeme uličnih borbi povukla sa svim pravilno prema Torlaku i daije.
Beograd je 25. septembra izgledao kao neka ruševina, ulice su bilo zakrčene oborenim žicama, a kuće skoro u svim glavnim ullcama izrešetane šrapnelima, metcima mašinskih pušaka i pješačkih. Jevrejska mahala je najgore stradala, a i drugi krajevi Beograda s dunavske i savske strane. Porušene kuće, kojih i danas, poslije dvije godine, ima dosta, kazuju to najboije. Kako su Beogradjani te strašne dane preživjeli, to oni znaju, te če ih dugo pamtiti i pričati svome podmlatku.
s. k.
Beogradske Novine, 277-278/1917.

[JASON]

Ko je kriv?
_{Pismo uredništvu.}


Gosp. N. S. Rudničanin je u 'Beogradskim Novinama' pustio članak pod naslovom 'Ko je kriv', i u tome članku za ovaj rat i propast Srbije krivi kralja, vladu i radikalnu stranku. Zadržavam sebi pravo - ako me uopšte uredništvo 'Beogradskihi Novina' pusti do reči - da dokažem da za vodjenje spoljne politike, kakva je takva je, nije kriva samo radikalna stranka, jer su nju obavaljali i pomagali samostalci, nacionalci i naprednjaci, i onda su svi krivi, ali o tome docnije, nego molim Rudničanina, ako hoće da primi javni megdan, da mi odgovori na sledeća pitanja:
1. Ko je prvi i kome objavio rat. Da li Srbija Austro-Ugarskoj ili je baš bilo obnuto?
2. Da li bi Srbija, pa i g. Rudničanin kao pravi Srbin, mogao primiti i usvojiti onaj ultimatum austro-ugarske vlade, kojim se potire suverenstvo Srbije?
Ako je redakciji zaista stalo do objektvnog raspravljanja pitanja, koje je Rudničanin otpočeo, neka primi i štampa ova moja postavljena pitanja Rudničaninu, i onda možemo biti na čisto. N. N.

Primjedba uredništva. Pre desetak dana primilo je uredništvo jedno pisamce od anonimnog pošiljača sa gore iznesenom sadržinom. Dosledno principu objektivnosti uredništvo je poslalo sadržaj g. N. S. Rudničaninu da odgovori na nj. Čim smo dobili odgovor puštamo ga zajedno sa pitanjima N. N.
Beogradske Novine, 282/1917.

[JASON]

Moj odgovor.
_{- Piše N. S. Rudničanin. –}


Uredništvo 'Beogradskih Novina' poslalo mi je pitanja nekog g. N. N. da na njih odgovorim. Da je pažljivo čitao moj članak nepoznati pitač, ne bi imao potrebe postavljati mi gornja dva pitanja. Ali mu ne zameram. Znam da sam sa mnogima usmeno razgovarao o ratu, politici i nesreći koja nas je snašla, i da su mnogi smatrali da Srbija nije ništa kriva, nego da je njoj rat nametnut, i da je ona morala braniti svoju nezavisnost. Ima ljudi, koji vrlo dobro znaju da nije to tako, nego se prave ludi, i objašnjavaju postanak rata na taj način, oni to čine iz partisanstva. Ali ima i naivnog sveta, koji nije pratio mnogo politiku, koji je slepo verovao novinama, i koji je i dan danji uveren, da Srbija nije mogla izbeći rat, da ga ona upravo nikako nije ni htela, ali da joj je rat nametnut, i onda se morala braniti. Da nepoznatog pitača i ja dopunim. Ima ljudi, koji miroljubivost Srbije vrlo razložno brane i oni vele, zar Srbija, koja je vodila dva balkanska rata u kome se iscrpila, da izaziva i treći rat, i to sa velikom silom, to je glupo i pomisliti. Srbija je trebala mira, da se oporavi od balkanskih ratova, da se sredi i da uredi oslobodjene oblasti, ali naši neprijatelji, da bi sprečili razvitak i napredak Srbije, hteli su rat pošto poto i čas pre.
Dakle ima sveta koji i ovako govori, i na prvi pogled izgleda zaista tako, ali kad budem odgovorio gospodinu N. N. na dva postavljena pitanja videće se, da nije tako.
Istina je, gospodine, da je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, a ne Srbija njoj, ali to ni malo ne pravda upravljače Srbije. Zbog te formalnosti oni neprestano kao kebu iz pojasa vade, kako oni nisu krivi, nego su primorani bili da prime rat. Ali treba ispitati stvari dublje i objasniti, zašto je Austro-Ugarska objavila rat i je li ga ona morala objaviti ili ne. Kao što sam u prošlom članku rekao, ja sam prost čovek, ali sam dosta čitao, i za vreme ovog rata dolazio u dodir sa pametnim ljudima i političarima raznih vrsta, pa sam sve podatke, što sam od koga šta čuo, prikupio, i došao do nepokolebljivog uverenja, da su upravljači Srbije krivi, što je došlo do rata izmedju Srbije i Austro-Ugarske. Ovo ne govorim ni iz inata, ni iz partizanstva, već kao pravi i iskreni Srbin, koji svoju zemlju neizmerno voli, koji duboko oseća njenu nesreću i ne može nikako prežaliti njenu propast, pa kao takav čovek osećam se do dna srca uvredjen od onih ljudi, koji zemlju upropastiše. Ne tiče me se kako se oni zovu, niti kojoj partiji pripadaju, nego vidim zlo koje učiniše i taj zločin prema zemlji osudjujem i ja i svaki dobar Srbin.
Zašto je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji? Da li je to bio bes sa njene strane ili je bila na to prinudjena?
Kod nas se stalno tvrdilo kako je Austro-Ugarska trula država. Pa kad je ona trula država, otkuda joj snage i volje da ulazi u rat. Za tim kod nas se znalo i uvek tvrdilo da je pokojni car Franja Josif bio miroljubiv čovek, a pri tome i star. Zar čovek, koji je u svome životu pretrpeo silne borbe i domaće udare, pri tome star i jednom nogom u grobu da uvlači svoju zemlju u rat bez prevelike nužde? Tu moraju biti dublji i opravdani uzroci, koji su ga na to naterali. Tu su uzroci u držanju Srpske Vlade i srpskog vladaoca. Od dolaska kralja Petra i radikala na vladu u Srbiji je nastao jedan uk protivu susedne carevine. Javno i privatno se protivu nje govorilo i radilo. Novine nisu imale dobre reči o njoj i predskazivali su joj skoru propast. Austro-Ugarska kao miroljubiva država i njen vladar, sed i iskusan, sve su to mirno i trpeljivo podnosili. Ne dao Bog da nam je sused bila Nemačka, Francuska, Engleska ili Rusija, pa da smo tako sa jednom od njih radili. Ne bi nas ni 24 sata ostavili na miru. Ja ne mislim braniti Austro-Ugarsku, niti je hoću prestaviti da nam je bolji prijatelj od koje druge države, ali hoću da potvrdim opšte poznatu stvar, da je njeno držanje bilo miroljubivo pored sveg izazivanja s naše strane. Za tim je naša vlada počela prikupljati razne mladiće iz jugoslovenskih zemalja i oni su se predstavIjali kao mučenici, primali su od države pomoć, pisali po listovima i buškarali po Austro-Ugarskoj. Pa se nije ni na tome zaustavilo, već počeše atentati, na guvernera Bosne i Hercegovine i na hrvatskog bana. Kralja Petra slavili su tada kao jugoslovenskog kralja i njegove su slike rasturali po tamošnjim krajevima. Svaku javnu reč, koja bi se digla protiv takve poIitike vlada je ugušivala. Zar ne razrušiše štampariju Sveti Jakšiću i ne nazvaše ga izdajnikom? Politiku Obrenovića, a naročito politiku kralja Milana nazvaše izdajničkom. Zbog čega? Samo zato što su održavali dobre i prijateljske veze sa susednom monarhijom. Kad je kralj Petar trebao da ide u posetu caru i kralju Franji Josifu, zar ne uzbuniše svet i preko novina ne sprečiše njegov odlazak. Kralj Petar je možda i uvidjao, gde vodi ova zaslepljena politika, ali nije imao snage i smelosti da joj izidje na susret, jer je tako bio vezan za radikale i zaverenike, zbog ubistva kralja Aleksandra, da nije smeo ni prstom mrdnuti, da se od njih odvoji. Zbog toga je i on njihov saučesnik, i isto toliko kriv za tu politiku kao i radikali i zaverenici.
Austro-Ugarska je dakle godinama gledala i trpila, šta se protivu nje radi u Srbiji. Posle balkanskih ratova taj je bes uzeo još veći mah. Zar naše novine nisu pisale ovo: kad su jednog ranjenika posle kumanovske bitke pitali, kako mu je, on je rekao: jedva čekam da ozdravim, pa da se bijemo sa Švabom. Jedan mi je prijatelj pričao, da je za vreme turskog rata bečki list 'Pressa' pitala: ima li jednog jedinog čoveka u Srbiji, koji ne bi bio protiv Austro-Ugarske?
Sve bi to Austro-Ugarska može biti i dalje snosila, da nije došlo ubistvo njenog prestolonaslednika. Svi su tragovi pokazivali, da su konci toga ubistva u Beogradu. Kad je rat počeo, to se kod nas nije ni krilo. Dok nije počeo rat naši su se zvanični i nezvanični lupali rukama u grudi i kleli da ništa o tome ne znaju; kad je rat počeo, i kad se mislilo da će sve glatko ići, hvalili su se time. Slike Principove prodavale su se, pa čak i naturale. Budimo dakle pravedni i pošteni, pa priznajmo, koja bi to država bila mala ili velika, trpela da joj čak i prestolonaslednika ubiju, a da ne preduzme najoštrije mere pa čak i rat. Inače bi trebala da dade ostavku na 'rang' samostalne države.
Austro-Ugarska je prvo pokušala mirnim putem, preko ultimatuma. Zaista ultimatum sadrži neke tačke, koje se kose sa nezavisnošću Srbije. Na primer da srpska vlada menja tačke ustava i da time spreči uvrede stranog vladara, da izbriše iz knjiga školskih kako u Bosni, Dalmaciji i t. d. žive Srbi. Ali svi smo čitali odgovor srpske vlade, i srpska vlada je primila baš te tačke ultimatuma, koje se kose sa dostojanstvom i nezavisnošću Srbije, a nije primila onu tačku, gde se traže izvesne ličnosti, na koje se sumnja, da su umešane u atentat. Da li je nekoliko ličnosti, - pa ma ko to bio - preče od mira i spokojstva čitave jedne države? Ako vlada srpska nije imala ničeg zajedničkog sa tim licima, ona ih je mogla slobodno predali sudu i ako nisu krive bile bi puštene, ako su krive bile bi osudjene. Srpska vlada to nije učinila za to, što je znala da će Tankosić, Pribićević i drugi, kad im bude život u pitanju, dokazati da oni sami nisu krivi, niti su smeli i mogli sami na svoju ruku voditi takvu politiku. Time se otkrio potajan rad vlade, i ona je to htela da spreči. Zato dakle ona nije usvojila ceo ultimatum.
Ovo sam izneo sve što sam ja pratio i koje je mogao svaki trezven čovek pratiti, a sad ću izneti razgovor moj sa jednim vrlo školovanim čovekom, koji nije odobravao ovaku politiku. Kad sam toga gospodina u početku rata zapitao, kakva je to lakomislenost usuditi se da se ubije prestolonaslednik, on mi je rekao od reči do reči ovo:
'Posle nemačko-francuskog rata Francuzi se neprestano spremaju da povrate dve oblasti (Elsas i Lotring) što su u tome ratu izgubili. Zbog toga su oni napravili savez sa Rusima. U Rusiji su bile dve struje: jedna je bila za prijateljstvo s Nemcima, druga protiv Nemaca, i u tome se Rusija koIebala. Pre jedno 8 godina Engleska je načinila sporazum sa Francuskom, jer Englezi su se strašno uplašili od nemačke utakmice. Od kako se Nemačka pre 40 godina ujedinila, tako je naglo napredovala u trgovini i industriji, da je počela suzbijati englesku trgovinu, dotle prvu u svetu. Da bi svoju trgovinu što bolje osigurala, Nemačka je počela naglo dizati flotu. Englezi su za poslednjih sto godina bili najjača pomorska sila, i nisu imali nikakvog takmaca. Sad su se uplašili od novog takmaca, Nemačke, i hteli su, da ga još u začetku suzbiju. Zato su prišli Francuskoj i Rusiji, te da pomoću ove dve sile uguše Nemačku prvom zgodnom prilikom. Uspeli su bili da preovlada struja u Rusiji protiv Nemačke. Rusija jeste velika i mnogobrojna, ali novčano nije jaka i nije imala sredstava da podigne vojničke železnice prema Nemačkoj. Za taj cilj joj je dala novac Francuska. Rusija se otvoreno spremala za rat sa Nemačkom. Što je ratna struja u Rusiji protiv Nemačke pobedila, uzrok je u tome, što je careva vladavina pokolebana bila neuspešnim ratom protiv Japana. Da bi se ugled vladavine podigao trebalo je povesti jedan uspešan rat. Ali i ruski revolucionari takodje su pomagali ratno raspoloženje, jer su računali, da Rusija neće biti u stanju da izvede rat s uspehom, pa će se režim srušiti (tako je i bilo). U Rusiji se otvoreno radilo i govorilo da je rat s Nemačkom i Austro-Ugarskom rešena stvar, samo se čekala 1917. godina da Rusija bude gotova sa vojničkim železnicama. Tako je Trojni sporazum spremao rat, i vrbovao nove saveznike. Prvo je pridobio Srbiju, i otuda u Srbiji tolika smelost za rat i izazivanje protiv Austro-Ugarske.
Trojni savez je video i osećao, šta mu se sprema. Nemačka je istina bila vojnički jaka, ali izdržati rat sa tri velike sile nije laka stvar. Austro-Ugarska pak, usled miroljubivosti svoga cara bila je u naoružanju i vojsci zaostala. Onda prestolonaslednik Franc Ferdinand stane se zauzimati, da se i austro-ugarska suvozemna voiska s artilerijom i pomorska sila uvećaju, kako bi sa svojim saveznikom mogli odoleti napadu sporazumnih sila. Rusi se poboje, da do 1917. Austro-Ugarska ne bude toliko spremna, da im može davati uspešnog otpora i reše, da se skloni nosilac vojničke ideje u Austro-Ugarskoj, prestolonaslednik Franc Ferdinand. Računalo se, kad njega nestane, Austro-Ugarska će se zbuniti, prestaće s daljim naoružanjem i daće maha jedno dve tri godine da Rusija do kraja izvede svoje planove. Eto u tome je razlog, zbog čega je ubijen austro-ugarski prestolonaslednik. I zaista u vezu s ubistvom dovodio se Mamulov, dragoman ruskog poslanstva u Beogradu.
Ali su se svi u tome računu prevarili. Prozrevši namere protivnika, Nemačka nije htela dati Rusiji maha, da do kraja izvede svoje planove na štetu Nemačke i htela je preduprediti u tome - prva joj je objavila rat. To je takozvani preventivni rat.
Dakle zbog toga je došlo do evropskog rata, i Srbija je usled lakomislenosti i neuvidjavnosti svojih državnika uvučena u taj rat, koji joj je doneo propast. Da ponovim ukratko gospodina N. N.
1. Jeste Austro-Ugarska prva objavila rat Srbiji, ali ne znači da ga je ona pošto poto htela, već što je na to izazvana bila. To je kao kad se neko mangupče na nekog čoveka neprestano nabacuje kamenom, isplazivši jezičinu, a čovek ga odalami motkom pa ono posle ciči; nije kriv čovek, već mangupče koje ga je izazvalo.
2. Ultimat je zaista imao vredjajućih tačaka po Srbiju, ali ipak radikaIna vlada primiIa je baš one tačke, koje najviše zadiru u nezavisnost Srbije. Naposletku da joj ne zamerimo, i da ga je celokupnog primila, Srbija bi time nesravnjivo manje izgubila, nego što je ratom izgubila, a Austro-Ugarska bi onda tek bila pravi krivac za rat, ako bi i posle primljenog ultimata zaratila sa Srbijom. Ko hoće da po duši govori, priznaće da je ovako, a ja i dalje stojim na biljezi i gospodinu N. N. i svakom drugom.
Beogradske Novine, 282/1917.

[JASON]

Srbija i Bugarska.
_{14.(1.) oktobra 1915. godine.}


Odgovor bugarskog ministra predsjednika poslanicima četvornog sporazuma na njihovo pitanje o uzroku mobilizacije bugarske vojske, da će Bugarska ostali i dalje neutralna, ali 'pod oružjem', ostao je u sili od 9. septembra do 1. oktobra, ili tačnije do 21. septembra, kog su dana bugarski aeroplani bacili 7 bombi na Niš. Srbija je krajem septembra 1915. bila u vanredno teškom položaju. Sa sjevero-istoka i zapada prodirala je austro-ugarska i njemačka vojska, a s jugo-istoka na nju su bili napereni topovi cjelokupne bugarske vojske. I suviše zapeto stanje izmedju Bugarske i Srbije, koje je naročito bilo nastupilo prekidom odnosa 23. septembra, završilo se 1. oktobra u 3 sata ujutru. Bugarska je tog dana i sata objavila rat Srbiji, o čemu je izvijestila poslanika Holandije u Sofiji. Tada su otpočeli katastrofalni dani za Srbiju. 1. oktobra 1915. u 5 sati ujutru bugarska vojska je na cijelom frontu od Timoka do Strumice napala Srbiju. Ovom ratnom napadu prethodili su napadi na pojedine tačke prema Zaječaru, Knjaževcu i Pirotu u danima 28., 29. i 30. septembra. Od tog dana se srpska vojska borila na svima svojim granicama protiv silnog protivnika. Ogorčene borbe su se vodile 2. i 3. oktobra kod Knjaževca, na Vlasini i prema Vranji. Napad bugarske vojskе je tih dana bio naročito žestok prema Pirotu i Vranji. 4. oktobra je nekoliko bugarskih konjanika upalo u Vranje, a tog dana su bugarske komite pokvarile željezničku prugu izmedju Ristovca i Preševa. 5. oktobra su Bugari svom silom udarili na Kočane i Štip. 6. oktobra su Bugari zauzeli Vranju i Veles.
Stanje u Nišu bilo je tih dana neopisano teško. U 9 sati prije podne imala je narodna skupština sjednicu, ali jе ona bila tajna. U njoj je ministar predsjednik u podužem govoru saopštio poslanicima očajan položaj u kome se Srbija nalazila. To je bila i posljednja sjednica narodne skupštine, bila je kratka, jer više nije bilo vremena za debatovonje. Poslije završene sjednice poslanici su pohitali svojim kućama, razumije se oni, koji su još mogli do njih dospjeti. U Niš su stizale svakog časa sve gore i gore vijesti, zavladala je na sve strane opšta uzbuna, a već 3. oktobra otpočela je evakuacija Niša, a time i mnogobrojno bjeganje na zapadnu stranu Srbije. - To jo bio početak užasnih dana, koji se krajem oktobra završio slomom Srbije.  s.— r.
Beogradske Novine, 282/1917.

[JASON]

Srpska socijalna demokracija u ratu.


Srpski socijalista Dušan Popović piše u bečkom 'Arbeiter Zeitungu' o radu srpske socijalne demokracije za vrijemo rata. Na dan mobilizacije - veli Popović - jednoglasno je zaključeno, da se imade preduzeti borba protiv rata, a to je došlo do izražaja u parlamentarnom i uopšte čitavom javnom radu. Toj sjednici prisustvovao je i drug Dimitrije Tucović, utemeljitelj marksizma u Srbiji i nada čitavog našeg pokreta, koji je na žalost već u četvrtom mjesecu rata pao, oplakivan od čitavog radnog naroda Srbije. U tom da se imade glasovati protiv ratnih kredita, bila je čitava stranka složna, kao i u nijednom pitanju prije. 31. jula izdala je stranka u skupštini energičnu deklaraciju protiv rata. Konačno su i 'Radničke Novine' obustavljene, no kad se opet poboljšao položaj za sporazum, vlada je opet dozvolila izlaženje, ali bez ikakovih protukoncesija s naše strane. List se sve više širio u narodu i vojsci, pa je konačno opet zabranjen krajem juna 1915., a izlaženje dozvoljeno mu je ponovno pod naslovom 'Budućnost', tek pred srpskom katastrofom. Smjer je lista ostao isti, pa je cenzura postojala jedino radi njega. Vlada, vojno vodjstvo i poslanici sporazumna bili su vrlo nezadovoljni 'antipatriotskim' držanjem. I osobno bili smo izvrgnuti napadajima. Tako su druga Kaclerovića u septembru godine 1914. napali u namjeri, da ga umore dvije komite, te je samo slučajem spašen. Protiv rata i za bezodvlačni mir, bila je naša lozinka za vrijeme rata, koja se odražavala u čitavom našem radu.
Beogradske Novine, 275/1917.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ministarski proletarijat.
_{Od jednog prijatelja našeg lista primamo slijedeći napis kojeg iznosimo u cjelosti.}


Srbija je uvek bila zemlja osobenih pojava i neobičnih odnosa. Tu se često od profesija stvarala izgredna zanimanja, a od sasvim specijalnih položaja čitave profesije. Kako su kod nas uvek bile vrlo česte ministarske promene, to je, prirodno bilo i mnogo ljudi, koji su se stalno okretali oko minstarskih stolica i koji su od tih položaja, načinili sebi stalnu profesiju. Tako je u Srbiji brzo postala - ministarska profesija. No kako u svakoj profesiji obično mora biti i proletera, to se i u našoj ministarskoj struci stvorio uskoro i - ministarski proletarijat.
Ali, dok je u Srbiji vladalac bio činjenica, oko koje se sve vrtilo, pre 29. maja, kada još nije blo sasvim učvršćen parlamentarizam, dokle je još vladalac nosio glavnu odgovornost za državne poslove, dotle se još koliko toliko moralo paziti na izbor ministara. Medjutim posle 29. maja, u 'еri čistog parlamentarizma', kada su ministre počeli da biraju partijski klubovi većine - a klub je nešto što budući bezlično, ne odgovara, - to je onda i razumljivo, zašto se nivo spreme i sposobnosti ministarske, počeo sve više i više spuštati, dok na posletku svaki nivo nije iščezao. Tada se obrazovao izvestan broj ljudi, koji su zarad svoje 'struke', zaboravijali na sve moguće obzire i gledali su samo, da svoju profesiju unaprede, bez obzira na interese drugih ljudi. No kako su razlike i suprotnosti izmedju profesionalnih ministara i drugih klasa bile sve jače, to su se ministri klubova većine udružili u jedan esnaf, koji je bio sve jači i sve veći, dok najzad nije uzeo celokupnu vlast u svoje ruke i počeo suvereno upravljati Srbijom. Tako je bilo stanje u našoj zemlji pre rata i za vreme trajanja ovoga rata. Boreći se za svoj opstanak, ovi ministarski proleteri su uporno ostajali u pozi ratobornih branilaca Srpstva i ako su oni u stvari mislili jedino na odbranu svoje profesije. O njihovom značaju i vrednosti moramo dati još nekoliko objašnjenja.
I ako je položaj ministara čisto politički položaj i kao takav, ni po čemu ne mora uticati na redovnu karijeru i zanimanje ljudi, koji su na njemu proveli po koji mesec ili godinu, srpski politički Cincinati ne vraćaju se svome plugu. Smatrajući ministrovanje kao krajnju metu svoje karijere i svoje sujete, većina srpskih bivših ministara teško se posle toga, laća poslova, koje su pre ministrovanja radili. Čak ih se stide.
Profesori koji su jednom bili ministri, ne vraćaju se u gimnaziju, pa čak ni na universitet, ako su bili samo vanredni profesori; pukovnici ne idu više u trupu; advokati (sem maloga broja onih, koji za ministre i idu, kako bi pojačali advokatsku firmu) isto tako. Iz tih ljudi, tih potpuno besposlenih, koji se stalno nalaze u očekivanju novih državnih zvanija, sastavljeno je ono kolo imena, koje mi nazivamo ministarskim proletarijatom. To su oni ljudi, koji i danas, kada su izgubili i otadžbinu, a odvojili se od naroda, nikako ne gube svoju 'profesiju' i nikako se ne odvajaju od ugodnih ministarskih stolica. Pa ako te stolice budu i razlupane na paranparče u Beogradu, ne mari ništa, - naći će oni druge stolice (ili još bolje kupiće im njih Engleska), pa će ih odneti ma gde, čak na Krf, da tamo i dalje ugodno sede u njima. Šta se njih tiče napaćeni srpski narod, kad je njima samo dobro; neka taj narod gine i propada i dalje, oni će ipak stalno i nepokolebljivo sedeti u svojim ministarskim stolicama, a svakog će Srbina nazvati 'izdajnikom' i 'propalicom', ako se ma i najmanje usprotivi njihovoj dembelani. Ta zaboga, čuvaju ljudi svoju profesiju!...
Eto, tako su ovaj nesrećni srpski narod upregli proleteri ministarske profesije, u svoja teška i kaljava kola; pa kada su iscrpli što se u zemlji moglo crpsti, otišli su u beli svet, da tamo unište i ono malo napaćenih života, koje su sobom odvukli, da im čuvaju ministarske stolice, dok oni budu u njima ugodno dremali. Daće Bog, valjda, da ta proleterska mora neće još za dugo gnjaviti onaj namučeni ostatak srpskoga naroda…
Beogradske Novine, 284/1917.

[JASON]

Zvanična Rusija na Balkanu.


_{Još godine 1910., dakle prije rata sa Turcima, izašla je u Beogradu pod gornjim naslovom politička brošura od jednog srpskog diplomata. U brošuri se u prvom redu crta uloga Rusije obzirom na unutarnju i izvanjsku politiku Srbije. Tenor je cijele brošure: Rusija je kriva nesreći Srbije, pa medju ostalim naglašuje, da je uništenje Srbije cilj ruske politike. Nepoznati srpski pisac rekao je istinu. Uništenje Srbije bio je posljednji rezultat nasilničke ruske politike, kako to najbolje dokazuju dogadjaji ovoga rata. Zbog aktuelnosti piščevih izvoda u ovoj brošuri, prenašamo je u cijelosti.}

I.
Cilj ruske politike na Balkanu.

Od Petra Velikog zvanična Rusija teži da izadje na Sredozemno More. Ona to hoće, Evropa ne da. Da bi Rusija to postigla, ona je vodila ratove sa Turskom i Evropa joj je svaki uspeh osujećavala. Dopirala je do Dardanela i vraćana je natrag. Da bi najzad a svom cilju uspela, ona je stvorila Bugarsku i Istočnu Rumeliju. Uspeha je pri svem tom bilo. Bugarska je stvorena, a stvorila ju je Rusija. Sa takvom Bugarskom zvanična Rusja postupala je kao sa svojom gubernijom. Ali ne za dugo. Stambulov je emancipovao Bugarsku od nje, ali za to Aleksandar Batemberg izgubi krunu, a Stambulov glavu.
Videći jasno smer Rusije, Evropa dovede za Kneza Bugarske Koburga. Doveden na presto po milosti Evrope, Ferdinand je morao raditi kako je ona htela. Vreme je nešto izgladilo, a teške prilike po Rusiju i Ferdinandova. umešnost poglavito učinile su, to i Rusija prizna Ferdinanda za Kneza Bugarske.
Pri svem tom zvanična Rusija ne trpi Ferdinanda. On nije 'ruski čelovjek'... Njega je dovela u Bugarsku Evropa, da Bugarsku čuva od ruske politike i Evropu spase od brige za Carigrad i Solun, a on vrlo dobro vrši svoju dužnost.
Ali zvanična Rusija i ako ne trpi Ferdmanda, ona nema ništa protivu Bugara i bugarske države, pa ma kako se Bugari pokazivali neblagodarni. Razlog je prost. Rusija nije ni mislila, da oslobadja Bugare Bugara radi, već da ih uzme pod svoje; pa kad to nije mogla da postigne, ona smatra za dobit što je i Bugarsku stvorila. Tim je oslabila Tursku, a to je vrlo važno, primakla se bliže Sredozemnom Moru i Carigradu pa ih preko Bugara čuva, da ih ko drugi ne uzme. Dalje, Rusija je sigurna, kad Bugari budu imali u svojim rukama Solun i Carigrad, da je to toliko isto kao da ga i ona sama drži. Bugarska, dakle, kao ruska tekovina, više je od vrednosti za Rusiju nego čak i za same Bugare. Preko nje oni gledaju na Sredozemno More i ceo svet.
Može se, dakle i zamisliti, koliko svaki atentat na teritoriju Bugarske, ma sa čije strane on bio, dira Rusiju kao u oči. Tu tekovinu rusku, što se zove Bugarska Država, zvanična Rusija ne smatra kao nešto osobeno i zasebno od Rusije. Ona na nju gleda i dan danji kao na svoju samoupravnu guberniju, i svaki dobit ove - njena je dobit, a svaka šteta ove - njena je šteta. O svemu ovom mora se voditi stroga računa, pa da se razume sve što dalje sleduje.   (Nastaviće se).

[JASON]

(Nastavak).
II. Istorijski pregled rada ruskog na Balkanu.

Ostavimo za časak današnju rusku politiku u Bugarskoj, i bacimo jedan letimičan pogled na rusku politiku u opšte na Balkanu, vodjenu u prošlosti. Potražimo logiku dogadjaja, da bi razumeli celokupnu rusku politiku u Bugarskoj, Crnoj Gori, a naročito rusku politiku u Srbiji, kojoj verno služi Nikola Pašić.
Prva najbliža i najmanje otporna tačka za izlazak Rusije na Sredozemno More bio je turski Carigrad sa Solunom. Na njih je bacio svoje oči, kao što pomenusmo, još Petar Veliki, kao na ključ Evrope od Azije. Na njega Rusija odavna izgleda. Prema tome vrlo je pojmljivo, koliko je u prošlosti svaki pokušaj od strane balkanskih naroda da se oslobode Turaka i stvore mladu i kulturnu državu pretio opasnošću ruskim interesima na Balkanu. Za to je i svaki raniji pokret balkanskih naroda u celji oslobodjenja od Turaka, ili docnije zarad uvećanja svoje teritorije na račun Turske, Rusija neprijateljski gledala. Jer takvu jednu državu, koja bi sprečila Rusiji ostvarenje njenih planova na Balkanu, Evropa bi čuvala i štitila od Rusije, kao što to radi čak i sa samom Turskom.
Ako je Rusija takve pokrete na Balkanu koji put i štitila, činila je samo tada, kada su njoj u prilog išli, da joj olakšaju uspeh u zapletima sa Turskom. Kako je sa Turcima stupala u dobre odnose, odmah bi te narode napuštala, pa bi protivu njih čak i radila i Tursku pomagala da ih uguši. Ugovorima o miru sa Turcima predavala bi te narode na milost i nemilost Turaka, ne učinivši za njih ama baš ništa.
Medjutim Rusija je bila vrlo surevnjiva na svaku pomoć, koja bi balkanskim narodima dolazila ili mogla doći ma sa koje druge strane, ne s toga što bi ona bila zadahnuta osećajima humanim pravde i milosrdja prema svojoj braći po krvi i veri, već iz razloga što nije htela nikome da dopusti, da sa tim narodima dodje u dodir, da ih osvesti i na oslobodjenje pokrene. Da bi sebe u tom pogledu potpuno obezbedila, ona je sa Turskom pravila i ugovore, po kojima je dobivala patente, isključivo pravo zaštite pravoslavnih hrišćana u Turskoj, isključujući na taj način sve ostale evropske sile, da se mešaju u poslove turskog carstva, koji se odnose naročito na balkanske narode. To pokroviteljstvo dakle uvek je zadržavala za sebe.
Pa jesu li hrišćanski narodi u Turskoj carevini imali otuda kakve koristi? - Nikakve!
Ko god dobro poznaje istoriju grčkog ustanka i rad zvanične Rusije u njemu, a naročito istoriju srpskog ustanka, rad ruskih konsula za vreme Karagjorgja i Miloša, a naročito 1813-tu godinu, taj će biti potpuno uveren, da je svo ovo više nego istina. Tome će jasno biti, zašto Rusija pomoću Ipsilantija i Kapodistrije grčki ustanak najpre sprema, da ga odmah zatim, kako on dobija ozbiljan karakter, svim silama ometa i ugušuje. Stvar prosta. Rusija se spremala za silazak za Carigrad, sticajem okolnosti morala je tu svoju nameru odložiti i haos u Turskoj više joj ne treba. Naprotiv još ga se plaši. Kad se to zna, neće biti teško razumeti, zašto su ruski konsuli u Srbiji za vreme Karagjorgja bili protivni njegovom radu, i Karagjorgja zavadjali sa vojvodama; zašto je zvanična Rusija kao pobedilac Napoleona, dozvolila da Turska ponovo udje i pregazi Srbiju. Tada će biti i suviše jasno, zašto su ruski konsuli Karagjorgja nagovarali da ostavi Srbiju Turcima a sam da predje u Austriju, odakle su ga domamili u Hotin i tu nekoliko godina držali kao sužnja, da ga najedanput sami pošiju u Srbiju da Miloša ometa u poslu oko oslobodjenja Srbije.
Vrlo živu akciju oko oslobodjenja sviju još potlačenih naroda na Balkanu preduzeo je bio pokojni Knez Mihailo. U tom poslu stupio je u veze sa Francuzima i Englezima. On je se spremao, da ostvari Veliku Srbiju i oslobodi Bugare. Knez Mihailo bio je ubijen. Ko ga je ubio? - Ko ne zna rusku politiku na Balkanu, on kaže Austrija; ko je zna, i u njoj je učastvovao, i on kaže Austrija. A ko je dobro zna i vidi, a u njoj nije učastvovao, on tako ne govori. Knez Mihailo pao je kao žrtva patriotskoga rada, koji je bio protivan ruskim interesima na Balkanu. Neki od učasnika u tome ubijstvu, koji su bili prinudjeni napustiti Srbiju, otišli su u Rusiju i tamo su obdareni bogatim poljskim imanjima.
Svoju sebičnu politiku prema Srbiji Rusija je najbolje ispoljila na Berlinskom Kongresu. Natutkana od Rusije, Srbija je upala u rat sa Turskom i ovu omela. Kad je došlo do deobe Turskog Carstva, Rusija je i rukama i nogama radila da Srbija ne dobije ništa, a Bugarska sve. Tako, Rusija na Berlinskom Kongresu stvori Bugarsku, a od Srbije ote Bosnu i Hercegovinu i predade je Austriji, da je čuva od Srbije. Plašeći se Rusije i njene saveznice Srbije, Evropa predade Bosnu i Hercegovinu Austriji, da ih čuva od Rusije.
Tako dakle, Rusija na Berlinskom Kongresu stvori rusku guberniju - Bugarsku. Granica Rusije bila je upravo samo na nekoliko kilometara od Carigrada, ali je ona opet zato gledala, da je što bliže Carigradu primakne a po tom i Solunu. Toga radi otpočela je bugarsku - upravo svoju - propagandu u Makedoniji. I uspela je. Za nepunih nekoliko godina prisajedinila je Bugarskoj Istočnu Rumeliju.
Tako stvorenoj bugarskoj državi, a ruskoj balkanskoj politici, najozbiljniji suparnik bila je, kao što smo videli, Srbija. Kuda se god ruska politika na Balkan krene, sreće se i sudara sa Srbijom. Kuda god Srbija na Balkan i pomisli, udari na ruske interese i bugarsku državu. Srpsko-bugarski rat, kojim je Srbija pokušala, da omete ruske planove, bio je veliki udar za zvaničnu Rusiju i njenu balkansku politiku. Od Berlinskog Kongresa, stvorene bugarske države a naročito tog kobnog rata i još pojave srpske propagande u turske zemlje Rusija je prosto pobesnela.
Da bi Srbiju sprečila i za svaku akciju onemogućila protivu svojih interesa na Balkanu, Rusija ni ranije nije birala sredstva, a sada još manje. Ja ne mogu ovde ulaziti u sve detalje ruske zakulisne politike u Srbiji. To bi bilo pisati celokupnu istoriju novijeg vremena srpskog naroda, u svima njenim podrobnostima. To ostavljam srpskim istoricima, koji pišu istorije a o politici ni pojma nemaju, ili poltronski fakta izopačavaju. Ja ću ovde izložiti samo ono što je glavno i što će bolje objasniti samu stvar, kojom se bavim. Izložiću samo glavna svima poznata fakta, koliko da čitaoce na sve potsetim.
Srbiju je trebalo uopšte učiniti nesposobnom za svaku akciju na Balkanu. Da onemogući svaku akciju Srbije na Balkanu, Rusiji je bilo ostalo dvoje: Da skine Obrenoviće, a posle da uništi i Srbiju.
Pre bugarskoga rata Srbija je bila jaka. Narod moralan, patriot i ekonomski vrlo napredan. Država bez dugova. Obrenovići vrlo mudri i rodoljubivi i kod naroda vrlo omiljeni. Uništiti dakle Obrenoviće a sa njima i Srbiju nije bila laka stvar. Ali su Rusi uz pripomoć rodjenih sinova ojadjene Srbije vrlo dobro taj posao izveli.
Najveći strah zadavali su Rusiji patriotski Obrenovići. Njih je trebalo iz Srbije ukloniti pa zatitn i Srbiju uništiti. I Rusija je legla na posao. Kao i ranije protiv Karadjorgja i Miloša, tako je i sada gledala, da iskoristi sve i svaku unutaniju pojavu u Srbiji. Ranije je protiv Karagjorgja bunila vojvode; Miloja Gjaka, Petronijevića i Vučića protiv Miloša. Sad joj je trebalo takodje nešto novo naći i nekoga buniti.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina javljaju se radikali. Ta pojava bila je dobro došla Rusiji. Oni će pomagati radikale u traženju sloboda a glavno ometati Srbiju i Obrenoviće u nacionalnom radu. U Srbiji će biti zbog novih Petronijevića i Vučića haos pod firmom unutarnje borbe naroda za svoja prava protiv tiranskih Obrenovića; a Rusija prikrivena iza ledja radikala i pod njihovom firmom preduzimaće sve što bude nužno i protivu Srbije i protivu Obrenovića. I tako od prve pojave radikala oni su ih prigrlili, a od prvih pokušaja radikalskih da se na koga oslone, potražili su zvaničnu Rusiju. Ta borba radikala i Rusa protiv Srbije bila je čas otvorena, čas prikrivena, kako je kad trebalo; kad bez uspeha, kad sa uspehom, dok se najzad nije svršila sa tragedijom Obrenovića, a neće dugo trajati i potpunim porazom Srbije.   (Nastaviće se).

[JASON]

(Nastavak).
III.
Rad zvanične Rusije u najnovije doba u Srbiji - uništenje srpske države na Balkanu.

Pre no što predjemo na izlaganje ovoga dela zvanične ruske politike, kojoj služi Pašić sa radikalima u Srbiji i Balkanu, moram unapred izjaviti, da ceo gore izloženi rad ruske politike nije nikada ni prestajao, a da je ovo što dalje izlažem prosto produženje izvodjenja jednog i istog starog ruskog plana, koji od deset godina pa na ovamo postaje samo odredjeniji i osetniji, jer se primiče svome kraju. To je upravo treći deo rusko balkanske politike. Prvi je bio stvaranje Bugarske. Drugi uništenje Obrenovića i onaj treći do pola već izveden, uništenje srpske države. Na to naročito udaramo glasom i podvlačimo. (Evropski rat - najbolji je tome dokaz. - Op. ur.).
Niko u politici ne gubi vreme. Taj specijalitet ostavljen je nesrećnoj Srbiji i njenim patriotskim radikalima - ruskim agentima. I ruski državnci razumu dobro politiku. Kad 200 godina nisu mogli da izadju na Belo More, Rusi su pokušali da izadju na Tihi Okean. Probudjen i potpomognut od Engleske i Evrope Japan uništi i tu rusku nadu. Suznim očima Rusi opet pogledaju put Carigrada i Soluna. Najprirodniji način da Rusija dodje do Carigrada bio je i bio bi, da se sa Austrijom sporazume o podeli Balkanskog Poluostrva. Da, al Evropa to ne da. Posle najnovijih dogadjaja na Balkanu ni Austrija ni Nemačka to više ne bi htele. Evropa ne da što bi preko Austrije na Sredozemnom Moru Nemačka sišla na Malu Aziju a preko Carigrada i Persije Rusija sišla na Indiju. Ravnoteža svetska ode bestraga, a Indija postade pitanje vremena. Ostaje dakle, da silom uzme Carigrad. Ali to je tek najopasnije. Pa šta joj onda ostaje? - Političko lukavstvo. Jest, al kako i s kim?
Sa Bugarskom ne može Rusija više nikakve kombinacije za sada da izvodi. Ferdinand, taj inozemac, neće a i nesme. Odavna, i bez pomisli na povratak u smrtonosni zagrljaj svojoj spasiteljici, Bugarska plovi po evropskim vodama. Svaka pomisao Bugarske na povratak k Rusiji zgrozi Ferdinanda. On čuva svoju krunu od severnog vetra, a ladju Bugarske upravlja daleko od obala ruskih i čvrsto drži krmu, da ladja ne zaluta. Šta je dakle sad ostalo Rusiji? Da se ukloni Ferdinand kao i Obrenovići? - Ne može. Evropa će poslati drugoga. Posle, Ferdinand je Evropin čovek. Skinuti njega, znači podići protivu sebe svu Evropu i ugaziti u rat. Najzad Rusija je i suviše kompromitovana takvim avanturama. Evropa drži Ferdinanda, a probudjeni Bugari trpe i čuvaju. Rusija ga mami, a Ferdinand bega. Teška situacija!
Izgubiv tako nadu da preko Bugarske, kakva je sada, dodje do Belog Mora, Rusija se seti svojih starih i vernih slugu radikala i njihovog vodje Nikole Pašića. I ona smisli, da vernim uslugama Pašićevim preko radikala dotuče Srbiju i preda je Bugarskoj u uniju. Pašić i njegovi radikali, koji su tako verno do sad služili interesima zvanične ruske politike na Balkanu, hoće a i umeće da izvedu i poslednji čin veliko-srpske tragedije, jednim udarom dve muve ubiju, - Srbiju dotuku i predadu je Bugarskoj, a zatim i Bugarsku sa Srbijom predadu Rusiji na dar. Na tome dakle treba sada raditi. Ta velika misija poveriće se radikalskom vodji Nikoli Pašiću a ruskom balkanskom agentu i on će je uz pripomoć svojih prišipetalja izvesti. I Nikola Pašić leže na posao.
Za taj posao u pola je spremljen i teren. To su ranije ruske tekovine, koje je od dvadeset i više godina u društvu sa Pašićem i njegovim radikalima zvanična ruska politika u Srbiji spremila. Taj teren treba još i bolje uradili, - Srbiju treba potpuno korumpirati. Već od dvadeset i više godina kako Pašić ovaj deo ruske politike s planom i sistematski izvodi. Uz pripomoć Pašića Rusija je u Srbiji stvorila jedan neverovatan haos. Činovništvo iskvareno i pusto, narod ekonomski osiromašio i moralno propao, partijska podvojenost i ogorčenost dostigla stepen paroksizma, a špijunaža na sve strane i opšte nepoverenje. U Skupštini nerad i opstrukcija, a u vladi kradje, grabež i moralni smrad, - u opšte jedno stanje bedno, od prilike onako kakvo je ruska zvanična politika nekada stvorila u Poljskoj pred podelu ove.
Ovako je u unutarnjoj upravi zemlje, a u spoljašnim odnosima još i gore. Srbija, kao država, u Evropi i ne postoji. O njoj niko ne vodi računa. Njenog Vladaoca ne znaju ni da živi, niti ih se on tiče. Vrata mu svuda zatvaraju. Ostavljena tako i bez zaštite, Srbija izgubi Bosnu i Hercegovinu, koju Izvoljski još u napred obeća Erentalu. Ko bi još i pomagao zemlju, čiji prvi ministar u službi ruskoj radi, a Kralj se ni u šta ne meša, da Srbija predje u ruke Rusije i Ruse dovede na Bosfor. I Srbija gubi, sve. Ona je za navek izgubila mogućnost da se podigne. Nekada moralno i vojnički jaka, sada moralno upropašćena a vojnički demoralisana i gotovo uništena. U vojsci stariji goni mladjega i stvara mu krivice, a mladji prezire starijeg i ne sluša ga. Nekada finansijski vrlo bogata, sada prezadužena, a bez para i izvora. Sama država svoj rodjen narod pljačka, a da u tom uspe ne bira sredstva. Nekada ekonomski napredna, sada unazadjena. U opšte u svakom pogledu iscrpljena i učmala, ona broji svoje poslednje dane.
Srbiju treba još više moralno dotući a zato se mora što više finansijski opteretiti. I pregli su na posao. Od dve godine na ovamo zajmova sve više, poreza sve veća a deficiti sve krupniji.
Prema ovakvom stanju stvari, dakle, nikada povoljnije prilike da sa izvrši ta zamisao ruska, - da se Srbija uništi. Uz to još i nikada pogodniji momenat za to, na vladi je u Srbiji ruski agenat Nikola Pašić. I Pašić je legao na posao, da izmedju Srbije i Bugarske stvori personalnu uniju i tim Rusija postigne krajnju svoju cilj sa Srbijom. Srbija će tada politički biti potpuno uništena kao država i prisajedinjena Bugarskoj kao njena provincija. Tim faktom Rusija će postići i drugu svoju cilj, Bugarsku bi Srbija osnažila, pa zatim pošla dalje. Tada bi Nar. Skupština u Beogradu i Narodno Sobranje u Sofiji izglasalo za zajedničkoga Kralja, 'parlamentarnog Kralja', a on bi uzeo za svog prvog ministra opet - Nikolu Pašića. Ruski uticaj na Balkanu ponovo bi se učvrstio. Na Balkanu bi tada bio otvoren nov ruski filijal - Srbija i Bugarska. Parlamentarni Kralj bio bi strogo ustavni Kralj i po naredbi iz Petrograda nebi se ni dalje ni u šta mešao, a Pašić bio bi i dalje strogo 'ruski čovek' i radio bi opet sve što zvanična Rusija zahteva. Ovako stopljene Srbija i Bugarska išle bi na Balkanu ruku pod ruku. Pašić bi i dalje sa svojim radikalima, kao ruski poverenik, produžavao započeti i povereni mu posao, da jednog dana, kad za to dodje zgodan momenat, obe zemlje udju u sastav i obim velikog ruskog carstva, koje odavna za njima gladuje. I tako bi Rusija upola ostvarila svoj dvesta godišnji san.
A Evropa? - Evropa bi se našla pred svršenim činom, i jedino što bi joj ostalo bilo bi da se u čudu krsti Pašićevom lukavstvu i ruskoj podvali. Protiv naroda i njihovih želja ništa se ne može; stvar je svršena legalnim putem, a čin je već odigran.
Kao što se vidi, plan je odličan, a Pašić u njemu stalno napreduje. No i ako stvar vrlo povoljno stoji sa Srbijom, pri svem tom ima drugih smetnja, koje ostvarenju toga plana ozbiljno stoje na putu. Te smetnje jesu: Knez Nikola i Kralj Ferdinand. Stvar je prosta. I njih treba po starom ruskom načinu ukloniti. I zvanična Rusija ukloniće ih. Ali i za to treba nekoga, ko bi se i toga posla primio. Pa ko će taj drugi biti nego opet stari agenat ruski i verni sluga njihov Nikola Pašić. I Pašić stupa ponovo, da odigrava i dalje svoju crnačku ulogu. Da bi i taj deo ruske politike izveo kako valja, i Rusiju priveo jedan korak bliže ka ostvarenju njenih planova na Balkanu, Pašić osniva 'Slovenski Jug'.   (Nastaviće se).

[JASON]

(Nastavak).
IV.
Pojava Slavenskog Juga.

I 'Slavenski Jug' bi osnovan. Javna svrha za naivne članovе 'Slavenskog Juga' biia je, da se svi Jugoslaveni tobožnje duhovno zbliže i protiv navale germanske u političko jedinstvo pripreme. On je imao svrhu, da širi ideju zajednice jugoslavizma u Srbiji, Bugarskoj, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Slovenačkoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Zastrašivajućim načinima uticalo je se na dušu članova jugoslavenskog kluba, da se što ozbiljnije predstavi opasnost, koja jugoslavenstvu preti od nemštine, i na taj način što praktičnije predstavi potreba njihovog duhovnog jediinstva. U samoj stvari išlo je se poglavito na to, da se nacionalna svest kod Srba u Srbiji što više oslabi i pripremi za stapanje u političko jedinstvo sa Bugarskom.
Tajna svrha toga kluba, pak, bila je sasvim druga. I ona je se sastojala u ovome. Kad se ideja o potrebi zajednice jugoslavenstva useli u dušu mladih ljudi i predstavi kao nasušna potreba i jedini spas jugoslavenstvu od nemštine, onda će se pristupiti pravom cilju. A to je bila tajna svrha Pašićeva i zvanične Rusije. Knez Nikola u Crnoj Gori, a Kralj Ferdinand u Bugarskoj predstaviće se tim egzaltiranim mladim ljudima kao jedine smetnje ostvarenju jugoslavenske ideje političkog ujedinjenja, i njih treba skinuti sa političke pozornice. Eto to je ta agentska tajna i mudrost koja večito iz Pašića ćuti. Tu potrebu umeće Pašič, opet preko svojih ljudi, useliti usijanim glavama u dušu, kao preku potrebu za ostvarenje tog velikog zadatka 'svih ujedinjenih jugoslavena'. Taj zadatak izvršiće prema prilikama ili sami članovi jugoslavenskog kluba ili najzad ma ko drugi pod najam uzet. Lako je. Naćiće se.
Tako je i bilo. Kada je javna svrha jugoslavenskog kluba učinila svoje u zapaljenim glavama njegovih čianova, plan o uklanjanju Kneza Nikole i Kralja Ferdinanda sa političke pozornice bio je odmah iznet. Tu se govorilo čak i o austrijskom carstvu, jer, za Boga ljudi, Jugoslaveni ne mogu imati tri Kralja i jednoga Cara. Njima je dobar i jedan jedini 'parlamentarni Kralj'.
U samoj stvari ceo rad jugoslavenskog kluba u austrijskim zemljama bio je samo prosto prašina bačena svetu u oči, da se vlasi ne sete glavne svrhe - tajne ruske politike i njenog pravog agenta u Beogradu Nikole Pašića. Sve još što bi se za tu akciju u Austriji preduzimanu moglo pretpostaviti bilo bi, da se Austriji htela dati briga na njenom domu u onom momentu, kada je ujedinenje sa Bugarskom imalo biti proglašeno, kako ga ona, na svom domu zabrinuta, nikakvom akcijom na Balkanu nebi mogla ometati.
Interesantno je, da sti članovi tog kluba mahom bili opet ljudi od 29. maja i tome podobna lica, svi članovi radikalne partije. Da bi se, dakle, izveo gornji zadatak ruskih državnika, otpočeta je prvo novinarska kampanja protiv Kneza Crne Gore u Srbiji, a Kralja Ferdinanda u Bugarskoj. Jednog su nazivali tiraninom, drugog izdajicom svoga naroda. Tim je se htelo, da se spremi najpre javno mnenje i ti ljudi kod naroda omrznu, a pred Evropom izobliče, onako isto kao i nesrećni Obrenovići, pa kad narod, tobož ogorčen, pokuša kakav atentat, da stvar sama po sebi izgleda vrlo pojmljiva i opravdana.
Kad je to sazrelo, onda je preduzeta i akcija.   (Svršiće se).

[JASON]

(Svršetak).

- - Pohvataše bombe na Cetinju, a buntovnike u Kolašinu - - Pohvataše bombe u Ruščuku i Sofiji, a na beogradskoj stanici i Caribrodu smucaju se neki sumnjivi ljudi, što love kralja.
Sve što se u Srbiji radilo, rasplinulo se kao magla na vetru. Traga mu nema. Al u Crnoj Gori istragom utvrdiše, da je sve poteklo iz Slavenskoga Juga, a u Ruščuku utvrdiše, da je uhvaćeno lice nekakav ruski oficir. I Slavenski Jug oglasiše da ga ukidoše, al ga samo preseiiše; te na istom mestu ostadoše i dalje svi stari ruski agenti.
Svaki će se sada zapitati, pa zašto zvanična Rusija smatra Kneza Nikolu u Crnoj Gori kao smetnju svojim planovima? Prosto sa toga istog razloga, sa koga su smatrali i Srbiju sa Obrenovićima. Dokle god Knez Nikola i njegova porodica budu u Crnoj Gori, Crna Gora će kao slobodna srpska zemlja pod mudrom upravom služiti Srpstvu kao stožer, oko koga će se nade Srpstva skoncentrisavati. Padom Srbije pod Bugarsku oči Srpstva uprle bi se na Kneza Nikolu, kao jedinu kotvu za spasavanje. A Knez Nikola je mudar. On bi to umeo i iskoristiti. U zgodnom momentu, a uz pripomoć Evrope, on bi mogao potpuno osujetiti ruske planove na Balkanu, kao što su to radlli i pokojni Obrenovići. Parlamentarni Kralj, koga je Rusija u Srbiju poslala da se ni u šta ne meša, kao bugarski Kralj otišao bi u Sofiju i srpski narod ostavio. Srpski narod silom okolnosti okreće svoje poglede ka Cetinju i tuži za izgubljenom slobodom. Taj mudri Nikola lako će onda od Crne Gore stvoriti pijemont Srpstva. A Evropa? Ona prema poslednjim dogadjajima na Balkanu sada jedino i računa na Kneza Nikolu, da od Crne Gore, ako bude moguće, stvori bedem Rusiji i Austriji u zgodnoj prilici.
Prema tome taj Nikola je opasnost za ruske planove na Balkanu. On je mali, ali i Srbija je bila mala pa je opet Rusiji čuda počinila. Njega treba izbrisati, pa na mesto njegovo i njegove familije poslati Crnoj Gori za Kneza kakvog princa parlamentarovića. Oni će i tamo biti parlamentarni, a iz Srbije će im se poslati u indat kakav radikalski Pašić. Taj princ parlamentarović, daleko od toga da bude sa toga mesta smetnja ruskim planovima, biće im baš od pomoći. Od Crne Gore on neće tako mariti da pravi pijemonat Srpstva, a medjutim pomagaće ruske interese na Balkanu, i koliko toliko čuvati ih od Austrije; a u svako doba moći će se na korist Rusije upotrebiti. Eto zašto zvanična Rusija kidisava na Kneza Nikolu.
Zašto, pak, Rusi smalraju Kralja Ferdinanda kao smetnju njihovim planovima na Balkanu, vidi se iz cele sadržine ovoga napisa. Ferdinand nije ruski čovek. On čuva Bugarsku od Rusije za račun Evrope. Da je on ruski čovek Rusija nebi ovu svekoliku muku ni mučila. Unija Srbije sa Bugarskom pod Ferdinandom po sebi se razume, da nebi bila ni od kakve koristi po zvaničnu Rusiju, kad bi tu uniju baš i Evropa odobrila. Jer ceo ovaj posao za to bi se i izvršio pod 'parlamentarnim Kraljem' da se ulazom Srbije u sastav Bugarske Kraljevine kao njene provincije maskira glavna svrha – uništenje srpske države. A potom da pod 'parlamentarnim Kraljem' koji bi ostavio odrešene ruke svom prvom ministru Pašiću obe udju u sastav Rusije, ako ne i po imenu a ono u stvari. Pod Ferdinandom dakle izvesti ovaj posao prosto je nemoguće, jer ako bi se i uspelo, morao bi se i Ferdinand na ma kakav način ukloniti. Eto zato i Ferdinanda treba još za vremena preko Srbije ukloniti.
Centar dakle ruske politike nije više u Petrogradu. Ministarstvo inostranih dela zvanične Rusije preseljeno je u Beograd, a njemu protivu svoje otadžbine verno služi prvi ruski agenat Nikola Pašić sa svojim radikalima.
Rezime svega dosad izloženog jeste: Da je Srbija na pragu svoga uništenja, jer to hoće Rusija. Da na tome radi njen prvi ministar Nikola Pašić sa svojim radikalima, neumornim savetnicima parlamentarnog Kralja.
A kad Pašić u ovome uspe, Rusi će mu u sred Beograda za ovo izdajstvo svoga naroda podići spomenik, na kome će velikim slovima biti ispisane čuvene reči Bogdana Hmeljnickog: 'Volim više pod Cara rosijskog slavjanskog bacati svoj narod, nego sa njm živeti u slobodi'.
A šta je sa Evropom? I ona je na muci. Prema ovakvome stanju stvari ona se nalazi u velikoj nedoumici šta da radi. Ta nedoumica i zebnja od Rusije učinila je, da je Srbija izgubila Bosnu i Hercegovinu, a Austriji priznala aneksiju. Odobriti aneksiju Austriji, znači povećati je i na štetu Еvrope pustiti i nemački 'drang nach osten'. A dati Srbiju Bosnu i Hercegovinu sa Pašićem na čelu, pa zato još i ratovati, znalo bi dovesti Rusiju korak bliže Carigradu i potpuno zatvoriti prolaz Austriji na Balkan, da bar koliko toliko brani Evropu od Rusa. Od dva zla Evropa je izabrala manje, - dala je Bosnu i Hercegovinu Austriji. Bez rata Crnoj Gori takodje nije mogla dati Bosnu, a sa ratom, u slučaju uspeha, Rusija to nebi dozvolila, jer bi tim u pola bilo izvedeno ujedinenje Srba. A to je bauk zvaničnoj Rusiji.
Kad se dakle, sve dosad izloženo dobro rasmotri i prouči, lako će čitaoc protumačiti mnoge i mnoge dogadjaje političke u najskorijoj prošlosti, kao i one koji se danas pred nama odigravaju. Tada će mu biti jasno, povlačenje srpske propagande iz Solunskog Vilajeta, ustupanje Manastira Dečana Rusima, bombe i bune u Crnoj Gori i bombe u Bugarskoj. Tada će mu biti jasno, zašto je Kralj Milan pravio tajne ugovore sa Austrijom, i zašto se pogovara o nekakvom tajnom ugovoru Kralja Ferdinanda sa Austrijom. Tada će mu biti jasno zašto je princu Djordju oduzeto nasledje na Presto, kad je bio nosilac ideja rata protivu Austrije za Bosnu i Hercegovinu. Tada će mu biti jasno, zašto je Pašić, da bi se oprao pred srpskim narodom za gubitak Bosne i Hercegovine, a pred Rusijom opravdao sebe zbog struje narodne da se sa Austrijom ratuje, tražio koaliciono ministarstvo i predsedništvo ustupio Stojanu Novakoviću. Tada će biti jasno, zašto je Rusija tu skoro tražila od Bugarske, da joj ustupi Varnu za ratno pristanište. Tada će mu biti jasno i mnogo što šta drugo pa i tople cetinjske zdravice od strane Francuza.
Tada ćeš narode srpski i ti razumeti šta tvoju otadžbinu čeka od radikala i njihovog vodja Nikole Pašića.
Eto takvim radom, narode srpski, Pašić je doveo tvoju otadžbinu do propasti. Njoj je kucnuo poslednji čas. Ropac je tu. A Pašić joj satanskim osmehom pali sveću.
Ovim završavam narodu srpskom svoj ekspoze, da ako mu otvorim oči da vidi kuda ga Pašić sa radikalima vodi.

I dalje tako je išlo. Od ruske vlade insciniran 'Slav. Jug', koji se kasnije pretočio u poznatu 'Nar. Odbranu', inscenirao je i sarajevski atentat. Srbija je čekala na ordre Rusljine, hoće li baciti rukavicu Austriji i zagaziti u rat kad je taj ordre ruska diplomacija izdala, gurnula je nesretna Srbija u svjetski rat kao pionir ruskih interesa i njihove niske carističke kamarile.
Srbija, ta mala državica, ispalila je u ovom svjetskom ratu prvu pušku kao avantgarda Rusije i dovršila ono, što je u ovoj brošuri historijskim faktima obrazloženo - svoje vlastito uništenje.
Tragedija Srbije je plod ruske politike, koja tamo od ubojstva kneza Mihajla pa sve do avgusta 1914. godine provodi sistematski nutarnje i vanjsko krvarenje te nesretne zemlje. Zaista, svjetski rat, u kojem je Rusija Srbiji dodijelila ulogu provokatora, daje ovoj brošuri nepoznatog ali dalekovidnog srpskog bivšeg diplomate pravo, da bude aktuelna i savremena.
Beogradske Novine, 275-291/1917.

[JASON]

Ministarske krize u Srbiji.
_{Uzroci narodne nesreće.}


Kao što je nekada bilo država, u kojima sunce nije nikad zalazilo, tako je u poslijednje vrijeme postojala jedna država, u kojoj ministarske krize nisu nikad prestajale. To je bila Srbija.
29. maj 1903. god. donio je Srbiji samo-postavljenu 'revolucionu' vladu sa predsjednikom ministarskog savjeta Jovanom Gj. Avakumovićem, ali odmah iste godine politički se kabinet mijenja i za predsjednika vlade, 22. septembra, dolazi general Sava Grujić. U medjuvremenu od 29. maja do 23. septembra, mijenjaju se četiri ministra iz kabineta, a 30. novembra još jedan daje ostavku. U stvari, od 29. maja do konca decembra 1903. god. Srbija je imala tri vlade, t. j. svaka je vlada živjela prosječno po dva mjeseca!
26. januara 1904. radja se već nova vlada sa predsjednikom ministarstva generalom Savom Grujićem i ministrom spoljnih poslova Nikolom Pašićem. To je bila tako zvana: 'jaka vladа'. Živjela je 9 mjeseci i 33 dana! Nu, i pored sve 'jačine' ona je morala da padne 19. novembra 1901. godine, kada je za predsjednika ministarstva došao Nikola Pašić.
16. maja 1905. godine došla je samostalsko-radikalska vlada, čiji je predsjednik ministarstva i ministar unutrašnjih djela bio Ljuba Stojanović, a već 23. maja istupa iz kabineta njen ministar pravde. 30. jula, opet 1905. god. dolazi na upravu zemlje čist samostalsko radikalni kabinet sa predsjednikom ministarstva Ljubom Stojanovićem.
1. marta 1906. godine dolazi vlada čisto radikalna, sa predsjednikom vlade Nikolom Pašićem.
30. maja dolazi opet Pašić sa još u većoj mjeri rekonsiruiranim kabinetom.
30. marta 1907. god. opet Pašić sa sasvim reduciranim kabinetom.
11. jula 1908. god. dolazi kabinet Pere Velimirovića. Za njim patriotski kabinet Stojana Novakovića i Ribarca.
12. oktobra 1909. godine dolazi na vladu koalicioni kabinet, pa onda opet Pašićev.
23. juna 1911. god. kabinet dva Milovana Milovanovića.
18. jula 1912. godine Trifkovićev kabinet, a za ovim opet patriotski.
Za ovim opet, u kratkim razmacima, Pašićev, patriotski, pa opet Pašićev kabinet.
Dakle osamnaest kabineta za deset godina, ili gotovo dva kabineta godišnje!
To znači, da je Srbija za posljednjih deset godina bila u neprekidnjm krizama ili da je, u stvari, bila u jednoj dugačkoj krizi, te, sasvim prirodno, nije ni bila u mogućnosti da stigne, da svoju unutrašnju politiku sredi i konsoliduje, a o spoljnoj ne treba ni govoriti. Ona je u mjesto nje vršila izbore. Tako je u kratkom razmaku srpska skupština pet puta raspuštana, a srpski su se ministri nalazili na izbornim agitacijaima i u najsudbonosnijim časovima, kad bi morali da budu u prijestonici, da bar od prijestoničkog gradjanstva doznaju, šta se dešava van Srbije!
Srbija se dakle nalazila vječiio u krizama, a partijske su borbe došle do vrhunca. Radikali su u tome bili predvodnici. Posijednjih deset godina ko nije bio radikal, nije uopšle bio smatran Srbinom ili patriotom; srbizam se ispoljio u pašićizam. To i jeste glavni uzrok tolkim krizama a prema tome i nesreći; koja je zadesila cio srpski narod, kao logičnoj posljedici svega toga.
Evo šta je o tom nedavno javno izjavio jedan ugledni srpski gradjanin:
- Hoćete da znate za prilike u Srbiji, naročilo za radikalska djela posljednjih deset godina? Evo da vam ukratko kažem: Nezapamćena jagma narodnih para; razni basnoslovni provizioni i apanaže; nezapamćena trgovina sa koncesijama; satiranje narodnih šuma; napuštanje željezničkih pruga i gradjevina; basnoslovni zajmovi; nevjerovatne dijurne; nagrade i pomoći radikalskim pristalicama, itd., eto... to su prilike u Srbiji i radikalska djela za posljednjih deset godina. A spolja?
U posljednjih pet godina ugasiše svojom vratolomnom ludom politikom stotinama hiljada srpskih ognjišta, zaviše cio narod u crno, pa ga u posljednjem momentu napustiše, ostavljajući ga na milost i nemilost neprijatelju, porušivši prije toga sve, što je znojem srpskog naroda sagradjeno! Na posljetku evo, u savezu sa Italijom, hoće da unište i posljednje oslatke srpske muške snage za tudjinske interese! Eto, to je radikalska politika spolja! Ne, u svjetskoj istoriji se - svršava taj ugleni srpski gradjanin - ne zna, da je bilo vlade, koja je nevještije vodila državnu politiku od srpske vlade, niti da je jedan narod doživio takvu sudbinu kao srpski narod! Državna katastrofa je logična posljedica kako njenog unutrašnjeg političkog rada, tako i spoljnog. Svuda samo prost, uski, grabljivi, neizlječivi radikalski interes, koji je vazda sa vrhova državnih korumpirao narod srpski, zavadjajući ga i drsko ga lažući. - Srbin demokrata.
Beogradske Novine, 288/1917.

[JASON]

Dr. Božidar S. Nikolajević:
Dve Srbije.


Od godine 1459., kada je ostatak srpske države (despotovine) potpao konačno pod Turke, pa sve do Prvoga Ustanka, g. 1804., narodni se život bješe sasvim pritajio, svuda je nastalo ćutanje i mrtvilo, sve je onijemilo i pogružilo se, kao priroda u poznu, močarnu jesen... Tmasti, olovni oblaci prekriliše nebo nad Srbijom, bez najbledjeg zračka utjehe i nade. Njive i livade opustješe, samo su još gavranovi graktali povrh njih. Bezljudna su sela trulila na sivoj izmaglici, nije se čuo žubor potoka, ptice nisu više cvrkutale. Ni pijetla - da oglasi zoru, ni zvona - da pozove na večernje!...
Ljudi su se odmetali u hajduke. Nejač, ženskadija i starci skrivali se u nedohodne zbjegove ili se pribijali uz zabačene manastire, koji su tada jedini, bili žiže i središta srpske narodne svijesti.
Teški su to bili dani, koje je naš narod preživljavao, i silna su bila iskušenja, kojima je morao odoljevati. Ali ga je vjera spasla. Kada je državna tvorevina Stevana Nemanje i njegovih potomaka propala, ostalo je u srpskom narodu ono, što nikakva fizička sila nije mogla uništiti: ostala je vjera.
Srpski je narod vjerovao, i samo tome ima se pripisati, što se natušteno nebo srpsko, koje nam je kroz čitava stolieća prijetilo vječnom tamom i propašču, počelo ipak vedriti. Zastrven dotle mrklim mrakom, vidik se stao rasvjetljivati i širiti. Zemlja se budila iz vjekovnoga mrtvog sna.
Prožet vjerom i božanstvenim samopožrtvovanjem, prenuo je Srbin. Buknuše šumadijski Ustanci, a rodoljublje i junaštvoj koje je srpski seljak razvio tada, zadivilo je cio svijet. Znameniti njemački historičar Leopold Ranke, opisujući oba naša Ustanka, ističe ih kao uzoriti primjer narodne energije, viteštva i nacionalne svijesti. Srpski narod je pod Karagjorgjem i Milošem, u cjelokupnosti svojoj, ispoljio karakterne crte i vrline, koje se sretaju samo u istoriji klasičnih Jelina i Rimljana…
Docnije, na žalost, te vrline sve više su se gubile, osobito po varošima. U seljačkoj masi one su se još i očuvale, te od vremena do vremena urodiše jedrim plodom (u Balkanskom Ratu, na primjer); ali su kod inteligencije bivale u toliko redje. Usjevi, koje naši pretci sijahu prije stotinu i više godina, dali su ovdje mršavu žetvu. To potiče otud, što naše varoško stanovništvo nije čisto, nego je izmješano najviše s cincarskim i vlaškim elementom; a poglavito i zato, što se na zdravim i čvrstim temeljima, koje je novoj srpskoj državi bio položio njen gjenijalni tvorac Miloš Obrenović, izidala postupno jedna nesolidna politička zgrada.
Neposredno s tim obrazovala su se u toku godina dva srpska tipa. Prvi se nije još izopačio, nije postao materijalist, ni ćifta. On je iskren, otvoren, voli zemlju, oduševljava se slavnom prošlošću, vjeruje u budućnost otadzbine i vezan je za nju srcem poštena čovjeka i rodoljuba. Drugi je neistinit, pritvoran, izigrava patriotu, gleda samo svoj interes i 'laže dva cara'.
U našim se danima ovaj tip toliko namnožio, kao kad u voćnjaku progamižu gusjenice. Naročito su ga krupni dogadjaji izbacivali na površinu, ali ga je, ranije, javno mnijenje koliko-toliko trijebilo i suzbijalo. U sadašnjem ratu pak, kad je bio ugrožen opstanak zemlje, on je, koristeći se opštom zabunom i panikom, digao sasvim glavu, razuzurio se i uzeo maha.

[JASON]

Dok je zemlja propadala, taj tip je udešavao karabice, podvaljivao, krao i bogatio se. Srpski je vojnik na Drini jeo hleb od pijeska i mrznuo se u pocjepanim, trulim opancima, po kiši i snijegu, košen od neprijateljskih topova i domaćih boleština u podjednakoj mjeri. Bogataši Srbije vršili su tada maroderstvo nad rodjenom vojskom i u svojstvu liferanata oslobadjali se vojne obaveze. Pa ipak nijedan vojnik nije paradirao s patriotizmom. Kao što su oni činili i čine još uvijek.
Okupacija naše otadžbine objelodanila je još jasnije svu sramnu bezočnost ovih individua. Jedan dio njihov strugnuo je blagovremeno u neutralnu Švajcarsku, da pred neobavještenom Evropom simulira obeskućenu i patničku srpsku inteligenciju; drugi je ostao ovdje i uspješno pomiruje najsuprotnije pojmove: izvlači iz okupacije lijepu vajdicu, na štetu svojih sugradjana i bližnjih, i u isto vrijeme izdaje se za rodoljuba!
Kad im zderete masku s lica, zapanjiće vas moralna rugoba tih društvenih kameleona. Na jedan način, samo njima svojstven, oni dolaze i danas, kao nekad, do svih mogućnih koncesija i povlastica, puze i temenjaju pred 'nadležnima', a iza ledja ih grde, opadaju i zauzimaju stav 'patriotskih stradalnika'. Ako radite kakav pošten posao, zaslužujući nasušni hljeb sebi i porodici, oni su uvijek spremni da osumnjiče vašu ispravnost. Pljačkaju vas na svakom koraku, deru vam kožu, i sumnjičeći druge preporučuju sebe i ovdje i tamo! Ranije su bili neispravni prema slobodnoj otadžbini, pa su takvi i prema njenom sadašnjem gospodaru.
Njihi je danas puna i Srbija i Švajcarska. Uvijek im je bilo dobro, u miru i ratu. Njima je rat - brat! U Švajcarskoj, oni su se porazmještali po raznim ustanovama Crvenoga Krsta, biroima i kancelarijama, razbaškarili se u toplim zavjetrinama i ugodnim sinekurama, pa na račun onih, što ginu na solunskom bojištu, kuju planove o Velikoj Srbiji i - kradu fondove, iz kojih treba da održavaju golu dušu srpske udovice, samohrane majke, invalidi i siročad srpska. Dok ova nesrećna zemlja ne bješe još propala, od patriotske dernjave tih amoralnih kreatura niste mogli sokakom proći. Oni su sazivali patriotske zborove, bratimili se s oficirima srpskim, nosili bakljade, priredjivali bankete i t. d.
Poslije sloma državnog, oni su mudro požurili, da se dodvore i prilagode novome stanju. Pa su u tome i uspjeli brzo. Kad ih niko ne vidi i ne čuje, oni raznose glasove o izmišljeniin pobjedama, isprsuju se i patriotski se rebre pred ženama i djecom, a pred mjerodavnima savijaju grbaču, uvijek gotovi, da radi ličnoga ćara i ćelepira učine i takve ustupke, koji se kose s čašću. Njima je čak propast otadžbine prilika za zaradu. Oni su snabdjeveni svima mogućnim legitimacijama, uživaju sve olakšice, putuju raznim poslovima u Peštu i Beč. Mladi i užireni, oni su i danas 'nesposobni' za vojsku! Oni i sad 'zabušuju' i podvaljuju, kao što su nekad podvaljivali onim istim srpskim oficirima, s kojima su se grlili i cmakali, a koji sada žrtvuju svoje lijepe, idealne živote - za njih, za tu nezahvalnu, lažljivu, podlu i nitkovsku Srbiju…
Ali osim te negativne Srbije ima druga jedna, pozitivna Srbija - Srbija besmrtnih predaka naših, svijetla i moralna, nesrećna ali junačka. Ona je majka valjanih sinova. Ona je naš najljući bol i najdraža utjeha naša. To je Srbija iz naroduih pjesama, u kojoj Kosovo i šumadijski Ustanci još traju, koja još uvijek lije krv najbolje djece svoje. I možda baš zato, što je dobra i što vrijedi - možda je baš zato tako nesrećna, tako tragična!
Tragična je i nesrećna, jer je prevarena. Nju - dobru Srbiju - obmanula je rdjava Srbija; a i oni, koji su trebali da je brane – saveznici njeni - ogrešiše se o nju. Ona to vidi, i to mora da je tišti i boli.
Pa zašto se još bori? Zašto ne vrati mač u korice? Jer smatra, da bi to značilo napuštati megdan, a time bi porekla svoju prošlost, istoriju svoju. Njoj je neumitni usud istorije dosudio, da se prevarena i napuštena bori do kraja i da iskusi sva Hristova stradanja…
Beogradske Novine, 289/1917.