Kriptozaštita informacija i podataka u 2. svetskom ratu

[vitez koja]

Danski inženjer, Alekis Køhl izumeo je niz kriptografskih sistema između 1876. i 1919. Neki od ovih sistema su bili jednostavni, drugi su bili složeniji mašinski sistemi. Neki Køhls sistemi nisu nikada korišćeni. Jedan sistem se donekle koristio u nordijskim zemljama, ali generalno Køhl je smatrao da njegovi „genijalni izumi“ nisu pravilno prepoznati. U njegovim sistemima nije bilo senzacionalnih kriptografskih inovacija, ali neke od njih su prilično pametno implementirane. Njegovi prvi mašinski sistemi koristili su neke od najranijih mehaničkih pisaćih mašina. Čitav život Køhl je tvrdio da su njegovi sistemi apsolutno sigurni i da ih je nemoguce “razbiti”. Nikada nije stekao bogatstvo za koje je mislio da zaslužuje.

Posle Køhlove smrti, njegov izvršitelj je pokušao da proda uređaje koje je Køhl ostavio. Novac je trebao ići u fondaciju koja bi nasledila Køhlovu zaostavstinu, ali napori izvršitelja uglavnom su bili neuspesni. Great Northern Telegraph Company (GNT) u Kopenhagenu je otkupio neke uredjaje, prevashodno “Cipher disk with ivory letters” koje su sami proizvodili i prodavali. Kriptograf “Verzija IV” i brojne druge uređaje, uključujući moguću Verziju II, preuzeo je drugi danski pronalazač sistema šifriranja, gospodin Beyer. On je predstavio novi sistem šifrovanja 1933. godine, delimično inspirisan Køhlovim idejama. Medjutim Beyer je bio čak i manje uspešan od Køhla - bez ikakve prodaje uprkos kapanjama u mnogim zemljama.

[vitez koja]

Danski kriptolozi



Julius Petersen

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Peter Christian Julius Petersen rođen je 1839. u Soreu na Zelandu. Nakon priprema u privatnoj školi, primljen je 1849. godine u drugi razred akademije Sorø, (Soro Academy School) prestižnog internata. Skolovanje je prekinuo 1854. godine, jer roditelji nisu mogli da finansiraju njegovo skolovanje.  Njegov stric, mu je nakon smrti, ostavio u nasledje novčani iznos koji mu je omogućio da se vrati na skolovanje u akademiju Sorø, položi pravi ispit 1856. godine i započne studije na Politehničkom koledžu u Kopenhagenu. 1860.g. odlučio je da studira matematiku na univerzitetu, umesto da nastavi sa praktičnijim drugim delom inženjerskog obrazovanja. Bio je strastven u rešavanju problema i proveo je mnogo vremena pokušavajući da reši klasični problem trisekcije ugla lenjirom i kompasom. Od 1859. do 1871. predavao je u jednoj od najprestižnijih privatnih srednjih škola u Kopenhagenu, s povremenim honorarnim nastavničkim poslovima u drugim privatnim školama. 1866. godine Julius Petersen je stekao zvanje magistra matematike, a 1871. godine stekao je doktorat na Univerzitetu u Kopenhagenu.

Petersenova interesovanja za matematiku bila su višestruka, uključujući: geometriju, kompleksnu analizu, teoriju brojeva, matematičku fiziku, matematičku ekonomiju, kriptografiju i teoriju grafova. Petersen je imao vrlo nezavisan način razmišljanja. Da bi sačuvao ovu nezavisnost, stekao je naviku da vrlo malo čita i koristi tuđu matematiku i resenja, odbijajuci tudje stavove do krajnjih granica. Posledice njegovog nepoznavanja tadašnjih naucnih radova iz matematike bile su teške. Proveo je značajan deo svog vremena ponovo otkrivajući već poznate rezultate, u drugim slučajevima već postojeći rezultati morali su biti uklonjeni iz njegovih dostavljenih rada, a u nekim ozbiljnijim slučajevima rad cak uopšte nije objavljen.

1877. godine postavljen je za profesora matematike na Univerzitetu u Kopenhagenu gde je obavljao ovu funkciju tokom svoje karijere. Petersen je takođe predavao u oficirskoj školi vojske od 1881. do 1887.g. istoriju i primenu kriptografije u zastiti informacija. O ovoj temi objavio je brošuru 1875. koju je privatno finansirao. Brosura je napisano na francuskom, za razliku od svih njegovih prethodnih radova koji su bili na danskom. Interesantno, Petersen se nakon 1887.g. nikada vise nije vratio kriptografiji; čini se da je ovo još jedan primer resavanja problema koji ga je zaokupljao određeno vreme, dok nije pronašao zadovoljavajuće rešenje a onda bi prelazio na nešto drugo.

Ipak, 1891.godine, njegovo dela iz matematike je dobila su kraljevsko priznanje dodelom Ordena Dannebroga, a među matematičarima stekao je međunarodnu reputaciju.

Umro je 1910.godine.

[vitez koja]

Alexis Køhl

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Reinhold Alexis Køhl rođen je 3. maja 1846. u Kopenhagenu. Predstavljao se kao građevinski inženjer, mada nije dokazano da je diplomirao na Tehničkom univerzitetu u Kopenhagenu. Bio je sposoban tehničar, koji je napravio niz izuma, mnogi od njih su se odnosili na kriptografiju, jedno od njegovih glavnih interesovanja tokom života.

Alekis Køhl se selio mnogo puta. Početkom 1870-ih živeo je u Beču u Austriji. Od 1875. do 1888. živeo je u Kopenhagenu i tokom tog perioda proizveo je niz svojih izuma. Na nekriptografskom polju izumeo je vrstu složenog oklopa namenjenog za upotrebu u pomorskim brodovima. Pokušao je da zainteresuje razne zemlje za svoje izume, ali bez uspeha. Kasnije je tvrdio da je Velika Britanija iskoristila njegov izum ali da mu nije dala nikakvo priznanje.

Prvi Køhlovi kriptografski izumi proizvedeni su 1876–1888.godine Živeo je u Parizu neko vreme oko 1888. godine, ali od 1890. nadalje se ponovo vratio u Kopenhagen gde je osnovao patentni zavod koji je posedovao do 1898. kada ga je prodao. U periodu 1902–1904,g, živeo je u Berlinu gde je bio zauzet pisanjem knjige o patentnom pravu. Ostatak života proveo je u Danskoj. Njegov drugi period vezan za kriptografske izume bio je od 1914.g. pa do njegove smrti 1920.g.  Poslednje godine zivota proveo je u malom danskom gradu Sorø, sve više i više želeći da njegovi kriptografski izumi budu prihvaćeni i prodati. Imao je uspeha, ali nedovoljno da zadovolji svoje ambicije i bude prepoznat kao genije na polju kriptografije.

Umro je sam u lokalnoj bolnici 13. aprila 1920. godine, ostavivši sve svoje stvari fondaciji za finansiranje obrazovanja talentovanih i siromašnih dečaka u lokalnom internaut. Ogromne sume koje je Køhl smatrao da poseduje, ispostavile se bile su prilično skromno.

[vathra]

Verovatno najvažniji događaj razbijanja šifre u ratu bilo je uspešno dešifrovanje nemačke šifre "Enigma" od strane saveznika.

Не, највећи успех је декриптовање Лоренцове машине.

[MOTORISTA]

[vitez koja]

Verovatno najvažniji događaj razbijanja šifre u ratu bilo je uspešno dešifrovanje nemačke šifre "Enigma" od strane saveznika.

Не, највећи успех је декриптовање Лоренцове машине.

Izvinjavam se sto sam napravio pauzu od desetak dana, razlog je zdravstvene prirode, pozitivan PCR test clana porodice….

Prvo da odgovorim kolegi Vathra…

Preduhitrio si me sa svojom konstatacijom… O Enigmi i Lorenc sifarskoj masini bice reci u okviru dela zastite informacija Wehrmachta, ali da ipak kazem nesto:

U uvodu ove teme naveo sam da je “Verovatno najvažniji događaj razbijanja šifre u II sv.ratu bilo uspešno dešifrovanje nemačke šifre "Enigma" od strane saveznika”, a kolega Vathra navodi u svom postu da je najveci uspeh dekriptovanje Lorencove masine.

Mislim da tu nista ne bi trebalo da bude sporno. Generalno, i ja se slazem sa tom konstatacijom. Ja sam naveo da je najvazniji dogadjaj razbijanje Enigme, a Vathra da je najveci uspeh dekriptovanje Lorencove masine. I slazem se sa tim…

Naime,
Kriptografski sistemi nemačke vojske iz Drugog svetskog rata bili su zasnovani na upotrebi tri vrste kriptografskih mašina koje su korišćene za šifrovanje komunikacija između jedinica. To su bile mašina Enigma, dodatak za šifrovanje uz teleprinter (Lorenz cipher) i šifroteleprinter  Siemens & Halske T52,  (Siemens T-43).

Mašina Enigma je uređaj za šifrovanje razvijen i korišćen za zaštitu komercijalne, diplomatske i vojne komunikacije. Nacistička Nemačka ga je intenzivno koristila tokom Drugog svetskog rata, u svim rodovima nemačke vojske. Enigma je imala elektromehanički rotorski mehanizam koji skrembluje 26 slova abecede. U tipičnoj upotrebi, jedna osoba unosi tekst na tastaturi Enigme, a druga osoba zapisuje koja od 26 lampica iznad tastature zasvetli pri svakom pritisku na taster. Ako se unese otvoren tekst, osvetljena slova su kodirani šifrovani tekst. Unošenje šifrovanog teksta ga ponovo pretvara u čitljiv otvoreni tekst. Mehanizam rotora menja električne veze između tastera i svetala svakim pritiskom na taster.
Enigma mašina je u osnovi obezbedila jednostavnu zamenu simbola otvorenog teksta sa drugačijim simbolom šifrovanog teksta koji generiše mašina. Međutim, ono što je mašinu učinilo posebnom je to što je za svaki pritisak na taster bilo 158.962.555.217.826.360.000 mogućih načina generisanja zamenskog slova ili šifrovanog teksta od 26 u abecedi u onome što je izgledalo kao slučajni izbor, iako biranje istog slova nije bilo dozvoljeno. U stvari, to nije bio slučajan izbor, već je zavisio od redosleda u kome su njegovi rotori postavljeni u mašinu, početne pozicije svakog rotora, unutrašnjeg ožičenja unutar svakog rotora i priključaka na priključnoj ploči. Enigma je imala tri prstena (rotora) sa 26 slova na svakom prstenu. Postavke prstena tri rotora menjale su se svakodnevno, menjajući Enigmino šifrovanje na odgovarajući način, što je dovelo do novog skupa od 17576 ili (26 x 26 x 26) mogućih načina kodiranja svakog slova otvorenog teksta. Pošto se bar jedan od rotora pomera za jednu poziciju sa svakim pritiskom na taster, svaki pritisak na taster bi generisao drugačiji šifrovani tekst, čak i za isto slovo otvorenog teksta. Na kraju vretena rotora nalazio se fiksni reflektor sa terminalima od 26 slova na jednoj strani koji su bili povezani sa poslednjim (trećim) rotorom. Terminali reflektora bili su povezani zajedno u parovima pomoću trinaest unakrsnih veza koje su usmeravale signal nazad kroz drugi terminal poslednjeg rotora, reverzirujući signal kroz drugu putanju nazad preko rotora. Na ovaj način signal je dvostruko šifrovan pomoću rotorskog mehanizma. Tradicionalne šeme šifrovanja su se uglavnom zasnivale na jednostavnoj transpoziciji ili zameni slova, a dešifrovanje je često zavisilo od identifikovanja relativne učestalosti pojavljivanja različitih slova u šifrovanom tekstu.

Iako Nemci nikada nisu saznali da saveznici mogu da reše njihove kodove, sumnjali su u to, pa su mašinama Enigma koje je na kraju koristila nemačka vojska dodali još dva zamenljiva rotora sa mogućnošću odabira bilo koja tri od mogućih pet. Ovo je obezbedilo mogućih 60 permutacija skupova rotora i redosleda rotora množeći broj načina za šifrovanje teksta na odgovarajući način. Nemačka mornarica je proširila svoju biblioteku rotora na osam različitih točkova dajući operateru izbor između tri od osam ili 336 (8 x 7 x 6) mogućih permutacija.

Nasuprot tome, verovatnoća da određeni simbol šifrovanog Enigma simbola predstavlja bilo koji ulazni simbol otvorenog teksta zavisi od 159 X1018 mogućih permutacija i različita je za svaki pritisak na taster, a štaviše, učestalost pojavljivanja svih slova u Enigma šifrovanom tekstu je potpuno ista. Ne postoji faktor težine povezan sa različitim slovima otvorenog teksta. Provera svih 159 x 1018 mogućih zamena slova, čak i mašinski, bila je očigledno nepraktična i to samo za jednu poruku. Međutim, kako su bezbednosne i obaveštajne službe morale su da dešifruju nekoliko hiljada poruka svakog dana, to je bio Sizifov posao! Bezbednost sistema zavisila je od podešavanja mašine koja su se generalno menjala svakodnevno, na osnovu unapred distribuiranih lista tajnih ključeva i drugih podešavanja koja su menjana za svaku poruku. Prijemna stanica je morala da zna i koristi tačna podešavanja koja koristi stanica za prenos da bi uspešno dešifrovala poruku, tako da bi svako manje dešifrovanje poruke imala veoma ograničen korisni vek trajanja. Enigma je korišćena na porukama nižeg nivoa sa terena, u vazduhu i na moru.

Stoga se smatralo da je Enigma neprobojna sifra.

Iako je nacistička Nemačka tokom upotrebe uvela niz poboljšanja u Enigmu, to nije ometalo napore za dešifrovanje, ona nisu sprečila Poljsku da razbije mašinu pre rata, omogućavajući Saveznicima da iskoriste Enigma šifrovane poruke kao glavni izvor obaveštajnih podataka. Alan Turing je razbio kod Enigme koji koristi nemačka mornarica. Njegov rad na Enigmi je nadaleko zapamćen po svom značaju u borbi protiv pretnje nemačkih podmornica tokom bitke za Atlantik sredinom 1941.Obaveštajni podaci iz dešifrovanih Enigma poruka, bili su izuzetno tajni, i vrlo malo ljudi je znalo za to. Oznaka tajnosti sa postupaka razbijanja sifarskog sistema Enigma skinuta je 1970.godine.

Priča o Enigmi je prilično poznata, s obzirom da je dobila relativno široku zastupljenost na televiziji i radiju, a takođe je bila tema filmova i knjiga.

[vitez koja]

Nasuprot tome, postoji malo informacija o napadu Blečly parka na Lorenz chiper, pa čak ni o postojanju samog Lorenza.

Lorenz SZ40, SZ42a i SZ42b su bile nemačke rotorske mašine za šifrovanje koje je koristila nemačka vojska tokom Drugog svetskog rata. Naziv modela SZ je izveden od Schlüssel-Zusatz, što znači pričvršćivanje šifre. Lorenz je korišćen za prenošenje obaveštajnih poruka najvišeg stepena na najvišim nivoima između nemačke Vrhovne komande u Wünsdorfu blizu Berlina i visokih komandi vojske, mornarice i vazduhoplovstva (OKH, OKM i OKL) i komandi armija širom okupirane Evrope. Lorenz SZ42 uglavnom su koristili OKV i OKH.

Lorenz SZ  mašine su bile prikljucene na standardne teleprintere. Bila je povezana između teleprintera i linije, i bila je pogodna za onlajn i oflajn upotrebu.Eksperimentalna veza sa mašinama SZ40 započeta je juna 1941. Unapređene mašine SZ42 su uvedene u upotrebu od sredine 1942.g., napredniji SZ42A od februaru 1943.g., a SZ42B od juna 1944.g.

Enigma i Lorenc su bili dva veoma različita sistema šifrovanja i imali su vrlo malo zajedničkog. Enigma, sa svoja tri točka, kreirala je poruke koristeći abecedu od dvadeset šest slova. Mogla je da pošalje sifrovan znak u 150 miliona različitih početnih pozicija. Lorenc ima komplikovaniju konfiguraciju i mehanizam. Lorenz SZ40/42 je, bio mnogo sofisticiraniji, sa dvanaest točkova: pet sa svake strane za generisanje petocifrenog koda plus još dva u centru da bi se stvorio efekat "koda spoticanja" (da bi se dobio izgled nasumične sekvence). Ovo je dalo 16 kvadriliona opcija i apsolutnu nemogućnost da se to razbije …
To znači da je broj mogućih načina podešavanja točkova proizvod broja pozicija za sve točkove koji je 43 × 47 × 51 × 53 × 59 × 37 × 61 × 41 × 31 × 29 × 26 × 23 = 1,6034 × 1019 uz uzimanje u obzir i podešavanja pinova čini ukupno 1,0 x 10170 što je više kombinacija nego što ima čestica u univerzumu!

Šifrovane poruke koje šalje teleprinter koristile su 5-rednu bušenu papirnu traku, gde je poruka često sadržala hiljade „mesta“ (znakova, slova ili razmaka). Lorenc je mogao da pošalje sifrovani znak u oko 1,6 kvadriliona različitih početnih pozicija. Lorenc je bio značajniji i daleko složeniji sifarski sistem od Enigme.

Nemci su menjali postavke točkova svakog dana (u ranim fazama rata vremenski period koriscenja postavke rotora bio je duzi). Od januara 1944.g. polozaji točkova su se menjale svakog dana, na pet glavnih rotora-tockova. Kako je Lorenc imao više točkova od Enigme, to je obrazac kljuca bio sasvim drugačiji i složeniji. Lorenc obrazac se mogao menjati vrlo lako i često. Razbijači šifri u Testery-u morali su svakodnevno ručno da razbijaju poruku, kako bi saznali sve obrasce i podešavanja točkova u to vreme. Kada bi  poruku desifrovali, mogli su desifrovati celokupan  saobraćaj sifrovanih poruka za taj dan.

Može se zamisliti koliko su Nemci morali biti sigurni u nešto tako složeno kao što je Lorenc. Imali su razloga za to: broj slova pre nego što bi se postavka ponovila bio je ogroman, jer je broj kombinacija koje je generisalo deset od dvanaest točkova bio prost broj i njihovo kombinovano množenje je dostizalo zapanjujući proizvod. Kao rezultat toga, nemačka vojska je svoje najvažnije komunikacije poverila ne Enigmi, već Lorencu. Tamo gde bi poruke Enigme otkrivale informacije o operaciji koja je u toku ili sledećem potezu komandanta na terenu (poruke taktičke prirode), za najviši nivo u komandnom lancu, Nemci su koristili niz daleko složenijih mašina za šifrovanje, od kojih su sve radile na signalima teleprintera (telex). Poruke Lorenca SZ42 bi otkrivale razmišljanja, promišljanja i planove Vermahta i planove samog Hitlera. Planiranje i uspeh savezničkih operacija Dana D u velikoj meri su zavisili od ovog izvora izvanrednih obaveštajnih podataka.

Prve sifrovane radioteleprinterske poruke od strane Nemaca presretnute su u drugoj polovini 1940. Takve prenose je BP generalno nazivao FISH, (nazivi riba su korišćeni za različite mreže). U junu 1941.g. Nemci su započeli prvu eksperimentalnu vezu sa mašinom Lorenz SZ-40, koju je BP nazvao TUNNY. U avgustu 1941. ostvaren je prvi prodor pošto su primljene dve dugačke poruke. U konkretnom slučaju primalac je obavestio posiljaoca poruke da poruka nije primljena i zatražio da se ponovo pošalje. Posiljalac je preneo istu poruku koristeći iste početne pozicije točkova. Međutim, dok je kucao poruku rukom, počeo je da pravi greške i povremeno koristi prečice-skracenice. Ovo je dovelo do malih varijacija u tekstu šifre koje su omogućile razbijačima šifri, koje je vodio matematičar Bill Tutte, da povrate skoro 4000 karaktera ključnog toka. Do januara 1942. razbijači šifri su zaključili princip rada Lorenc mašine, ne koristeći ništa osim obnovljenog ključnog toka iz poruke iz avgusta 1941. godine.
Neke poruke su dešifrovane ručnim metodama pre nego što je proces delimično automatizovan, prvo sa Robinson mašinama, a zatim sa kompjuterima Colossus. Prvu Lorenc mašinu saveznici zarobili tek na kraju rata, a svi zaključci o strukturi mašine doneti su zahvaljujući deduktivnoj metodi. Bilo je čudo da je Bill Tutte uspeo da razbije Lorencov sistem, a da nikada nije video mašinu.

Dešifrovane Lorencove poruke dale su jedan od najznačajnijih doprinosa britanskoj Ultra vojnoj obaveštajnoj službi i pobedi saveznika u Evropi, zbog strateške prirode informacija na visokom nivou koje su dobijene iz Lorencovih dešifrovanja.



Oznaka tajnosti sa postupaka razbijanja sifarskog sistema Lorenz skinuta je 2002.godine. Svi tehnički detalji mašine do sada nisu u potpunosti otkriveni. Vrlo malo mašina je javno dostupno i poznato je da postoje samo četiri manje ili više kompletne mašine.

[vitez koja]

Siemens & Halske T52, poznat kao Geheimschreiber, je bila elektromehanička mašina za šifrovanje teleprinterskih signala (telex) uglavnom preko fiksnih telefonskih linija, a ne preko radija, zbog čega je bilo teško presresti njegove poruke. Bila je jedna od glavnih mašina za šifrovanje nemačke vojske tokom Drugog svetskog rata, korišćena je zajedno sa Enigmom, Lorenc SZ- 40 i kasnije T-43. Posle rata, mašina je korišćena u velikom broju zemalja, uključujući Francusku i Holandiju. Povremeno su ga razbijali BP i Švedska obaveštajna agencija tokom Drugog svetskog rata.

Siemens T-43 je bila takozvana mikser mašina koja je radila kao jednokratna podloga i stoga nikada nije razbijena. Uvedena je relativno kasno u ratu. Korišćena je samo na nekoliko mreža.

Mašina je izuzetno teška i glomazna (100 kg). Osnovni dizajn se sastoji od velike osnovne ploče sa Siemens T-36 teleprinterom u sredini. Iza teleprintera je glavna jedinica za sifrovanje koja se sastoji od 10 točkova za šifrovanje sa zarezima.

Siemens & Halske T52 je bila onlajn mašina koju su koristile jedinice Luftwaffe i nemačke mornarice, koja je mogla da podrži tešku mašinu, teletip mašinu i prateća fiksna kola. Imao je sličnu ulogu kao Lorenc mašina za šifrovanje u nemačkoj kopnenoj vojsci.

Siemens & Halske T52 je bio takozvana onlajn mašina, što znači da je radio direktno na signalima teleprintera. Tekst otvorene poruke, unete na predajnoj strani, odmah su štampane na teleprinteru u otvorenom obliku na drugom kraju. Operateri nikada nisu videli nikakav šifrovani tekst (osim ako nisu koristili pogrešan ključ). Pošto početna verzija mašine nije bila bas bezbedna, uradjeno je nekoliko pokušaja da se poboljša njena sigurnost šifrovanja. Verzija, T-52d je bila toliko dobra da su je koristile brojne zemlje posle Drugog svetskog rata.

[vitez koja]

KRIPTOZASTITA FINSKE U II SVETSKOM RATU


Finska je bila deo Ruskog carstva u periodu 1809-1917. U decembru 1917.g. Finska deklaracija nezavisnosti dovela je do građanskog rata između Crvenih (podržanih od Ruske Sovjetske Republike) i Belih (podržanih od Nemačke). 1918.g. pobedile su antikomunističke snage i Finska je postala nezavisna država.

Kada su postali nezavisna drzava Finci su morali braniti svoju slobodu od novoosnovanog Sovjetskog Saveza. Latentna opasnost od moćnog komšije naterala ih je da posvete posebnu paznju na presretanje sovjetskog radio saobracaja i kriptoanalizu njihovih poruka.

Finska radio prislusna služba izgrađena je uglavnom zahvaljujući naporima finskog pukovnika Reina Henrik Hallamaa.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Reino Henrik Hallamaa rođen je u Tampereu 1899.g. Nakon što je pohađao fakultet u Helsinkiju, počeo je 1916.g.da radi za finsku železnicu, da bi 1917.g. počeo je da radi kao telegrafista na železničkoj stanici u Helsinkiju.

1918.g. Finska je proglasila nezavisnost i izbio je Finski građanski rat. Hallamaa se pridružio belima u Seinäjokiju.

Hallamaa se pridružio konjickom puku Uusimaa formiranom od Nemaca, i već 31. januara bio je kao mitraljezac na front Vilpule. Hallamaa je učestvovao u borbama na frontu Vilppula, Vaarinmaja, Kuhmoinen, Tampere i Lempaala. U Lempaalau je lakše ranjen u petu. Građanski rat okončan je Belom paradom pobede održanom u Helsinkiju 16. maja 1918. godine.

Nakon rata, Hallamaa se pridružio Spark Reporteru, dobrovoljnoj jedinici za slanje poruka, odakle je prebačen u mornaricu kao kaplar i raspoređen u Gogland, gde je imao zadatak da prikuplja informacije o pomorskom saobraćaju u Finskom zalivu i kretanju ruskih ratnih brodova iz Suursaarija.

Na Velikom ostrvu su, nakon gradjanskog rata, ostale dve radio stanice koje su Rusi napustili, a tehničari iz komandnog tima pod komandom kaplara Ragnvalda „Rankkua“ Linda (kasnije majora Lautkarija) uspeli da poprave. Nakon što su stanicu doveli u red, počeli su da slušaju ruski radio -saobraćaj pod vođstvom Hallamae u zimu 1919–1920, a takođe su uspeli da desifruju ruske šifrovane poruke nakon što su Rusi sifrovanu poruku ponovili na ruskom jeziku.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Ovo je probudilo interesovanje u višim vojnim krugovima i Hallamaa je pozvan da dođe i održi prezentaciju o radu obavljenom u Goglandu. Ubrzo nakon toga, Hallamaa je unapređen u zvanje narednika. Sada je dobio zadatak da obučava radio -operatore a poslan je u Kotku i Turku da pokuša popraviti radio -stanice koje su tamo ostavili Rusi.

Hallamaa je 1921.g. završio kurs za rezervne oficire br. 2, a zatim je prebacen u Radio -četu Santahamina Radio Bataljona gde je angazovan kao nastavnik. U radio školi, Hallamaa je zajedno sa Lautkarijem započeo da se bavi radioamaterizmom kada su izgradili kratkotalasni predajnik i počeli da održavaju veze sa radio amaterima širom sveta.

1925.godine, Hallamaa je održao predavanje o kriptografskim metodama visokim finskim oficirima godine i počeo se smatrati vojnim stručnjakom za kriptografiju. Iate godine je unapređen u cin poručnika, a od 1926. do 1927. pohađao je kadetsku školu, pošto je do tada bio samo rezervni oficir.

Rezultati su impresionirali Hallamaine nadređene i do 1927. dobio je ovlaštenje da osnuje agenciju za presretanje radio saobracaja. Agencija je bila podređena obaveštajnom odeljenju Generalštaba - Tiedustelujaosto pod komandom pukovnikom Aladarom Paasonenom.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Odeljenje za presretanje radio saobracaja bilo je Viestitiedustelutoimisto 2, na čelu sa Hallamaa. Postojali su zasebni odeljci za presretanje, kriptoanalizu i procenu. Odeljak za presretanje bio je RTK - Radiotiedustelukeskus.

Nakon napuštanja kadetske škole, Hallamaa je poslat u nemački Generalštab sa stipendijom na tri meseca da se upozna sa nemackim sistemom radio -izviđanja. Takođe je boravio na sličnim studijskim putovanjima u Austriji, Švajcarskoj, Italiji, Čehoslovačkoj i Poljskoj. U Austriji je naučio kako “razbiti” kriptografske kodove od profesora Fiegla, u Poljskoj je Hallamaa započeo saradnju u razmjeni ruskih materijala između finskih i poljskih obavještajnih organa, koja je trajala do početka Drugog svetskog rata. U Italiji, Hallamaa se upoznao sa automobilima sa goniometrima koji su se tamo koristili, a slični su kasnije nabavljeni za upotrebu finskog radio izvidjanja.

Tokom 1930 -ih Finci su blisko sarađivali sa Nemcima, Estoncima, Poljacima i Šveđanima na polju kriptoanalize.

Posle dugog rada, finski dekripteri su mogli da otvaraju sovjetske pomorske radio poruke od 1934. godine nadalje. Radio izviđanje je takođe pratilo i presretalo i diplomatski poštanski saobraćaj različitih zemalja koji su slati radio talasima, a veliki deo sifrovanih poruka je “razbijen”.

Hallamaa je unapređen u cin kapetana 1929, a majora 1939.g. Godine 1937. Hallamaa je objavio knjigu u pod nazivom Osnove kriptografije. Knjiga je korišćena u Odbrambenim snagama kao materijal za obuku. Knjiga je bila prvi rad na tu temu objavljen na finskom jeziku.

[vitez koja]

Prvi test za novu organizaciju dogodio se 1939. godine kada su sovjetske trupe napale Finsku. Već uoči rata, 29. novembra 1939. godine, radio izviđanje je uspelo da presretne i otvori rusku radio poruku koja sadrži naređenje za napad na Finsku. U ovoj poruci, ruskoj oklopnoj brigadi je naređeno da napadne Rautu preko granice.
   
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Tokom Zimskog rata finski razbijači kodova dokazali su svoju vrednost rešavanjem nekoliko sovjetskih vojnih kodova. Njihovim naporima moglo se pratiti kretanje sovjetskih divizija i njihova situacija u snabdevanju. To je omogućilo vojsci da se brzo suprotstavi potezima neprijatelja.

U Drugom svetskom ratu odeljenje za diplomatski saobracaj bilo je smešteno u Mikkeli. Odeljenje za sovjetske vojne kodove bilo je smešteno u Sortavali, blizu Ladoškog jezera. Diplomatsko odeljenje imalo je 38 kriptoanalitičara i većina je radila na američkim kodovima. Sovjetski odeljak imao je oko 100 kriptoanalitičara.


Tokom perioda napada 1941. godine, finski dekripteri su uspeli da otvore 80 % radio saobraćaja između ruskih divizija i jedinica koje deluju na finskom frontu. U junu 1941. izviđanje je zaplenilo i ruske šifarnike koji su delimično izgoreli u Petsamu (Petsamossa), što je uveliko pomoglo pri desifrovanju poruka. Kada su Rusi, zbog toga, na početku rata poceli na Zapadu da koriste tajne kodove koje su prethodno koristili na Dalekom istoku u Vladivostoku, Finci su to odmah saznali jer su prethodno od Japanaca dobili materijal o ruskom radio saobraćaju.

U jesen 1941. godine finska kriptografska sluzba obavestilo je Nemce o lokaciji nemačkog oklopnog klina severno od Tihvinäna, koji su Rusi opkolili, omogucujuci Nemcima da izvrse snabdevanje opkoljene jedinice vazdušnim putem i da na kraju probiju opsadu. Kao nagradu za ovu pomoć, Hallamaa je dobio nemačku medalju gvozdenog krsta 1. klase. Finsko radio izvidjanje je u septembru 1942. pomoglo Nemcima pružajući im informacije o velikom konvoju PK 18 od 40 brodova na putu za Murmansk. Luftwaffe je uspio uništiti 13 brodova konvoja, a saobraćaj konvoja prema Murmansku bio je obustavljen tri meseca.

U decembru 1941. godine, finski dekripteri uspeli su razbiti kod koji se koristio u američkim diplomatskim telegramima kada su, nakon što je Engleska objavila rat Finskoj, Sjedinjene Države poslale kanadsku, australijsku, novozelandsku i indijsku ratnu objavu Finskoj u svojoj ambasadi u Helsinkiju. Već u proleće 1942. dekripteri su uspeli da “razbiju” čak i najtajniji takozvani “Strip kod” koji se koristio u američkim diplomatskim telegramima.

Finski obavestajci su zahvaljujuci svojoj dekripterskoj sluzbi,  pomagali finskom vazduhoplovstvu u patrolama dugog dometa slušajući poruke ruskih radija i šaljući vazdusnim patrolama radio putem informacije o poterama i zasedama koje su planirali Rusi.

Finci su takođe uspeli da otvore šifrovani radio saobraćaj Brazila, Portugala, Rumunije, Srbije, Vatikana i Vichija u Francuskoj. Glavni naglasak bio je na sovjetskim vojnim i NKVD kodovima i na američkoj diplomatskoj šifri. U obe oblasti finski razbijači kodova bili su veoma uspešni

Osoblje radio -dekripterskih službi poraslo je sa 75 u Zimskom ratu na oko hiljadu. Osim toga, vlastito radio -izviđanje vazdušnih snaga, koje je služilo oko 300 ljudi, počelo je operacije u oktobru 1942.g.


Saradnja sa Britanijom: 1939/40.g. Britanci su postigli sporazum sa finskom radio službom. Snabdevali su ih opremom i sredstvima u zamenu za njihov presretnuti saobraćaj i njihova kriptoanalitička rešenja.

Saradnja sa Nemačkom: Finci su razmenili rezultate sa nekoliko nemačkih agencija. Kontakt sa OKW/Chi uspostavljen je 1927. Prvobitno je fokus bio na sovjetskim kodovima. Tokom rata postojala je i saradnja na američkoj diplomatskoj šifri. 1943. ili 1944. dvojica nemackih analitičara (Schulz i Franz) bili su u Finskoj da „razjasne rešenje američkog strip sistema“.

Luftvaffeova obavještajna agencija za signale sarađivala je s Fincima na analizi i proceni prometa, ali ne i na kriptoanalizi. Odred je radio sa njima u Mikkeli i Sortavali.

Vojno -obaveštajna agencija razmenila je promet i rezultate o sovjetskim vojnim i NKVD kodovima. Jedinica NAA 11 (Nachrichten Aufklarung Abteilung) koja je radila u Finskoj dobijala je materijal od Finaca. Vojni kriptoanalitički centar u istočnoj HLS Ost takođe je podelio rezultate. Prema posleratnim izveštajima, mašine Enigma sa posebno ožičenim točkovima korišćene su za komunikaciju između finske agencije i centralnog kriptoanalitičkog odeljenja vojske u Nemačkoj.

Obaveštajna agencija mornarice primila je mornaričke presretnute poruke od Finaca jer su imali bolji prijem baltičkog saobraćaja od Nemaca.

Saradnja sa Japanom: Major Eiichi Hirose poslat je u Finsku da razmeni rezultate sa svojih razbijača kodova sa finskim. Takođe, general Makoto Onodera, koji je bio vojni ataše u Stokholmu, finansirao je finsku kripto službu u zamenu za kopije njihovog rada. Finska rešenja sovjetskih i američkih kodova preneta su Japancima. Saveznici su saznali za ovaj aranžman čitajući japanske poruke.

[vitez koja]

Afera Stella Polaris

U septembru 1944. Finska je potpisala primirje sa Sovjetskim Savezom. Paassonen i Hallamaa su očekivali ovaj potez i plašeći se sovjetskog preuzimanja zemlje preduzeli su mere za premeštanje radio i dekripterske službe u Švedsku. Ova operacija se zvala Stella Polaris (Polarna zvezda).

Krajem septembra otprilike 700 ljudi, uključujući pripadnike obaveštajnih službi i njihove porodice, sa više od 350 kutija izviđačke opreme i dokumenata prebačeno je brodom u Švedsku morem u Botnijski zaliv. Finci su se sa švedskom obavještajnom službom dogovorili da će njihovim ljudima biti dozvoljeno da ostanu, a zauzvrat će Šveđani dobiti finsku kripto arhivu i njihovu radio opremu.

U isto vreme Hallamaa je prikupljao sredstva za grupu Stella Polaris prodajući rešene kodove u finskim arhivama Amerikancima, Britancima i Japancima.

Operacija Stella Polaris zavisila je od tajnosti. Međutim, otvoreno tržište sovjetskih kodova stavilo je švedsku vladu u neugodan polozaj. Na kraju se većina finskog osoblja odlučila vratiti u Finsku, budući da se strahovanje od sovjetskog preuzimanja nije ostvarilo. Hallamaa je otišao u Francusku, a zatim u Španiju gde je proveo ostatak svog života, do smrti.

[vitez koja]

FINSKI KRIPTOLOZI


Najbolji kriptoanalitičar i šef sovjetskog odeljenja za kriptoanalizu bio je matematičar Erkki Pale. Šefica diplomatskog odeljenja bila je Mari Grashorn. Drugi važni ljudi bili su Pentti Aalto (šef američkog odseka) i stručnjaci za šifru trake M-138 Karl Erik Henriksson i Kalevi Loimaranta.



Erkki Pale

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Erkki Pale (1906. - 2003.) bio je finski matematičar. Tokom rata radio je kao stručnjak za kriptografiju u finskoj radio obavještajnoj službi pod vodstvom Reina Hallamae. Zapažen kao mladi matematičar upućen iz obalne artiljerije u Radio školu Tuusula. Tokom zimskog rata, kao kapetan, bio je na celu odeljenja za otvaranje Radio -obaveštajnog centra u Sortavali.

Pale je takođe bio uključen u izvođenje operacije Stella Polar u jesen 1944. godine, kada je prebacio radio -obaveštajno osoblje, opremu i prikupljeni kriptoloski materijal u Švedsku. Bio je vođa tima kriptoloskih strucnjaka koji je otišao u Švedsku. Početkom novembra 1944. Pale je zajedno sa Haraldom Öhquistinom i Runarom Bäckströminom započeo pregovore o prodaji kriptoloskog materijala Šveđanima. Sporazum je potpisan u januaru 1945.g. Po povratku u Finsku u martu 1945., Pale je u avgustu 1945.g. pritvoren od strane finske državne policije, (koja je bila pod komunističkom vlašću), iako u njegovim aktivnostima nije pronađeno ništa nezakonito. Pušten je nakon 20 meseci bez ikakvog sudjenja.

U posleratnom periodu Erkki Pale je radio u civilnom sektoru, kao izvršni potpredsednik kompanije za osiguranje života Salama (Executive Vice President of Salama Life Insurance Company).

Pale je preminuo u 97. godini u bolnici Laakso u Helsinkiju nakon duge bolesti sa Alzheimerovom bolešću.





Pentti Aalto

Pentti Aalto (1917. - 1998) bio je finski lingvista koji je bio docent uporedne lingvistike na Univerzitetu u Helsinkiju.

Aalto je objavio latinski gerundiv, latinski gerund, grčki infinitiv, istoriju finskog proučavanja orijentalnih, klasičnih i modernih jezika.
Tokom II svetskog rata rata (1941-44) radio je kao stručnjak za kriptografiju u finskoj radio obavještajnoj službi pod vodstvom Reina Hallamae. Bio je šef američkog odseka, baveci se “razbijanjem” americkih diplomatskih kodova i sifri. Za uspesan rad unapredjen je u čin kapetana.

[vitez koja]

Karl Erik Henriksson

Karl - Erik Henriksson (1919. - 1969) bio je finski doktor filozofije koji je tokom II svetskog rata  radio kao kriptolog u diplomatskom odeljenju finske radio obavještajne službe pod vodstvom Reina Hallamae. Zajedno sa Meeri Grashorn (finska kriptoloskinja) koordinirao je aktivnosti na presretanju i “razbijanju” poruka u komunikacijama misija saveznika i sila osovine stacioniranih u  Finskoj.

Nakon rata Karl - Erik Henriksson je, na sugestiju Aladara Paasonena (sefa finske obavještajne službe) pozvan u Stokholm kako bi predstavniku OSS -a Wilhu Tikanderu  govorio o razbijanju kodova koji su se koristili u američkim diplomatskim komunikacijama.

U posleratnom periodu Henriksson je bio član upravnog odbora Finske bibliotečke asocijacije 1960 -ih, kao i predsednik kluba od 1966–1969. Bio je i član Uređivačkog odbora Kirjastolehtija (Board of Kirjastolehti) više od 20 godina.

Nakon Henrikssonove smrti (1969), Finsko bibliotečko društvo i Finsko naučno bibliotečko društvo osnovali su Memorijalni fond Karla-Erika Henrikssona.
 


Kalevi Loimaranta
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
Kalevi Loimaranta (1918.-2007.) je tokom II svetskog rata služio je kao stručnjak za kriptologiju u Radio bataljonu Generalštaba. Bio je ključna figura u dekodiranju američke strip šifre, koju je kasnije predstavio američkoj obaveštajnoj službi (OSS) u Stokholmu zajedno sa kapetanom Erkkijem Paleom (načelnikom odseka za “razbijanje” diplomatskih kodova i sifri). Njegov vojni čin bio je ylikersantti (Staff Sergeant - štabni narednik).

Tokom operacije Stella Polaris preselio se u Švedsku, gde je radio u švedskoj obaveštajnoj službi (FRA) u periodu 1946-56.g. U Finsku se vratio 1963.godine.

[vitez koja]

KRIPTOZASTITA SVEDSKE U II SVETSKOM RATU

 Švedska je prvi put pomenuta u prvom veku, kada je rimski istoričar Tacit zabeležio da na istočnoj obali Svealanda žive Svevi. Svealand je istorijska regija po kojoj je Švedska kasnije dobila ime. Tokom 9. i 10. vijeka švedski vikinzi šire svoj uticaj u baltičkim državama i Rusiji.

U srednjem veku Švedska proširuje svoje granice do Lapplanda na severu i Finske. Finska do 1809. skoro 450 godina pripada Švedskoj. 1389. godine sklopljena je Kalmarska unija, koja je ujedinila Švedsku sa Norveškom i Danskom. Unija je na snazi do 1521. kada švedski kralj Gustav I posle više ratova uspeva da formira samostalnu državu, za koju se smatra da je temelj moderne Švedske. Nedugo posle toga, isti kralj odbacuje rimokatolicizam i uvodi Švedsku u protestansku reformaciju. Gustav I smatran je ocem švedske nacije.

Tokom XVII veka Švedska raste da postane jedna od moćnijih evropskih sila, pošto kralj Gustav ΙΙ Adolf uspešno vodi državu kroz Tridesetogodišnji rat. U Napoleonskim ratovima, Švedska pobeđuje Dansku. Kao posledica, 1814. Norveška je primorana da formira uniju sa Švedskom, u kojoj je ostala sve do 1905. Švedska od 1814. gotovo nije učestvovala ni u jednom ratu. 

Sredinom 19. veka Švedska je bila siromašna zemlja na periferiji Evrope, preživljavalo se od poljoprivrede, 1850-ih, mnogi Šveđani ostaju nezaposleni. Posledice toga su siromaštvo, alkoholizam i masovna emigracija. Veruje se da između 1850. i 1910. godine, više od milion Šveđana napušta domovinu i naseljava Sjedinjene Američke Države.

God. 1905. norveški je parlament raskinuo uniju sa Švedskom, a Oskar II Švedski kralja odrekao se norveške krune. U vladanja Gustava V. (1907. – 1950.) sklopljen je 1908. god. Petrogradski sporazum između Rusije, Nemačke, Danske i Švedske o održanju postojeće ravnoteže snaga na Baltiku.

Za vreme Prvog svetskog rata, u kojoj je Švedska ostala neutralna, zemlja je prosperirala zahvaljujući svetskoj potražnji za švedskim čelikom, kugličnim ležajevima, i šibicama. Nakon rata stvoreni su uslovi za društvenu socijalnu politiku koja je karakteristična za Modernu Švedsku. Spoljna politika 1930-ih je bila zaokupljena strahom od SSSR-a i Nemačkog ekspanzionizma koji su rezultirali saradnjom sa drugim nordijskim zemljama u organizaciji zajedničke obrane.

[vitez koja]

Švedska je tokom Prvog svetskog rata bila zvanično neutralna, mada su pod pritiskom Nemačke preduzeli korake koji su štetili savezničkim silama, uključujući miniranje kanala Oresund (Öresund channel), zatvarajući ga tako za savezničke brodove. Švedska je takođe obezbedila dobrovoljce koji su se u finskom građanskom ratu borili za Belu gardu zajedno sa Nemcima protiv Rusa.

Posle perioda Prvog svetskog rata, švedske oružane snage bile su izložene velikom smanjenju tokom međuratnih godina.  Sredinom 20-ih godina pitanje nacionalne odbrane postalo je najvažnije pitanje tadasnje konzervativne vlade.  Njihov predlog  Zakona o odbrani 1924. godine nije prihvacen, usledili su izbori nakon kojih je formirana Demokratska vlada u kojoj je Socijaldemokratska partija usvojila novi kontroverzni Zakon o odbrani iz 1925. uz podršku liberala, cije je usvajanje sa sobom povuklo veliko razoružanje i gašenje mnogih vojnih garnizona. Zakonom o odbrani iz 1925. godine, planirano je veliko smanjenje vojnog sektora. Prema predlogu, izdaci za odbranu trebali su se smanjiti sa godišnjih 181,5 miliona SEK (iznos određen Zakonom o odbrani iz 1914. godine) na 96 miliona svedskih kruna. Zakon o odbrani iz 1925. takođe sugeriše drastično smanjenje broja zaposlenog vojnog osoblja. Broj zaposlenog vojnog osoblja kretao bi se od 30-57% u okviru pešadije, 50-76% u konjici i 36-83% u artiljeriji u
godinama nakon 1925. Zakon o odbrani iz 1925.g. imao je dramatične posledice po vojni sektor.

Kao odgovor na Zakon o odbrani iz 1925, Udruženje za Odbranu Švedske (Riksforbundet for Sveriges forsvar, RSF) angazovalo je bivse vojne oficire za propagiranje preoružavanja, a udruženje je takođe osnovano i lokalne organizacije u garnizonima kojima je pretilo zatvaranje.

U to vreme i s obzirom na nedavni porast fašizma u Italiji, ova organizacija sagledavala je situaciju kao izuzetno zabrinjavajuću. Vojska je sa sumnjom gledao na ovu reformu, jer je bilo ociglrdno da se vlada
nije upustala u razmatranje „socijalnih posledica Zakona o odbrani iz 1925. godine“.


Od 1930.g. grupa mladih oficira generalštaba pokušala je da ubedi političare da princip kolektivne bezbednosti Lige nacija obavezuje Švedsku da održava moderne vojne snage kako bi mogla da odbrani svoju teritoriju od eventualnih agresora. Medjutim, svedske političare više je zanimala konferencija o razoružanju Lige koja je sazvana u Ženevi 1932.g. Kada je Nemačka napustila konferenciju i Ligu nacija 1933-1934, postalo je jasno da se ne mogu očekivati značajni rezultati. Za Švedsku, kao i za druge male evropske države, nekažnjena agresija Italije na Abesiniju 1936. godine označila je konačno oproštaj od kolektivne bezbednosti. Iste godine Švedska je počela da naoružava svoje vojne snage i priprema se za sledeći rat.

Šveđani su imali malo modernog naoružanja od bilo kakvog značaja i činili su samo ograničene napore da ga nabave tokom međuratne ere, čak i nakon što je Hitler osvojio vlast (1933). U to vreme Šveđani su imali jos tenkove iz Prvog svetskog rata. Švedska vlada je inace okvirno svakih 5 godina sprovodila procenu odbrane.