Kriptozaštita informacija i podataka u 2. svetskom ratu

[vitez koja]

Kada je počeo Drugi svetski rat, pokrenut je veliki program preoružavanja kako bi se ponovo očuvala švedska neutralnost, oslanjajući se na masovnu vojnu obavezu muškaraca za popunu jedinica.

U aprilu 1940. Šveđani su vojsku od 400.000 ljudi doveli u punu pripravnost. Formirana je nova nacionalna vlada, uvedena regrutacija, a oružane snage povećane na 600.000 ljudi, ne uključujući civile koji su bili oformljeni u rezervne snage (home guard), osmatrače vazduhoplova i razne pomoćne jedinice.

1940. Švedska vojska je bila organizovana u pet vojnih područja (tzv.MILO); Sodra (Južna) Vestra (Zapadna) Norra (Severna) Ovre Nordland (Gornja Nordland) Ostra (Istočna).

Snaga svakog MILO-a početkom 1940.godine bila je sledeća:

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 
* Napomena: Artiljerijski divizion je bio sastava tri baterije sa naoruzanjem od 20 do 30 topova.

Puk je bio osnovna formacijska jedinica švedske vojske. Na početku Drugog svetskog rata pukovi Kraljevske švedske vojske pretrpeli su brojne promene. Postojale su različite organizacije što je stvari dosta usložavalo. Pukovi su se preformirali jedan za drugim, bez posebnog reda. U osnovi su postojale tri različite formacije pukova nazvane po godini za koju se predvidjalo da formacija stupi na snagu; 1937, 1940 i 1943.g. U stvarnosti preformacija je mnogo kasnila.

1940.godine za vojsku je naručena nova izmenjena organizacija, nazvana “Organizacija 43M”, pozivajući se na savremenije oružje u nastojanju da se poveća vatrena snaga jedinica. Ideja je bila da sve jedinice završile ovu reorganizaciju 1943.g. Medjutim nova organizacija je usvojena tek 1942.g.

[vitez koja]

Kada je rat počeo 1. septembra 1939. godine, sudbina Švedske bila je nejasna. Ali kombinacijom svog geopolitičkog položaja na Skandinavskom poluostrvu, manevrisanja realpolitikom tokom nepredvidivog toka događaja i posvećene vojne izgradnje, Švedska je tokom rata zadržala status zvanične neutralnosti. Po izbijanju neprijateljstava, Švedska je generalno zauzimala neutralan stav u međunarodnim odnosima.
Švedska vlada je dala nekoliko ustupaka u korist Nemačke, a ponekad je narušavala i neutralnost države, da bi kasnije o radila i u korist zapadnih saveznika.

Tokom invazije Nemačke na Sovjetski Savez, Švedska je dozvolila Wehrmachtu da koristi švedske železnice za prevoz (jun – jul 1941.) nemačke 163. pešadijske divizije, zajedno sa teškim naoružanjem iz Norveške u Finsku. Do 1943. godine, nemačkim vojnicima koji su putovali na odsustvu između Norveške i Nemačke bio je dozvoljen prolaz kroz Švedsku - takozvani dozvolatrafik (permittenttrafik). Svedski celik i gvozdena ruda je tokom rata prodavana Nemačkoj.
 
Saveznicima, Švedska je dostavljala vojnu obaveštajnu pomoć i pomagala u obuci vojnika izbeglica iz Danske i Norveške, koji će se koristiti za oslobađanje njihovih matičnih zemalja. Takođe je omogućila saveznicima da koriste švedske vazdušne baze između 1944. i 1945.g.


Vrhovni komandant Švedske vojske do 1939.godine bio je kralj Gustav V (puno izvorno ime Oscar Gustaf Adolf), da bi od 08. decembra 1939.godine funkciju vrhovnog komandanta preuzeo General Olof Gerhard Thörnell. Na duznosti je ostao sve do 1944.godine.


Kralj Gustav V

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Rodjen je 16. juni 1858.g. a 1907.g. naslijedio je oca na švedskom prijestolu. Gustav V je bio posljednji švedski kralj koji se direktno umešao u politiku svoje kraljevine i to 1914. godine, prilikom rasprava o budžetu za obranu. Bio je konzervativan, nije odobravao demokratizaciju i zahteve za prava radnika.

Smatralo se da gaji simpatije prema Nijemcima za vreme Prvog svetskog rata. Na njegove političke poglede tokom rata znatno je uticala njegova dominanta supruga, kraljica Viktorija, Nemica koja je Nemačku uvek smatrala svojom domovinom. Godine 1914. organizovao je sastanak kraljeva skandinavskih kraljevina, sastavši se s norveškim kraljem Haakonom VII i danskim kraljem Kristijanom X. Cilj sastanka bio je jačanje međusobnih veza skandinavskih kraljevina, ali i uveravanje danskog i norveškog kralja da nema nameru stati na stranu Nemačke.

Kralj se, u diplomatske svrhe, tokom Drugom svetskog rata družio s određenim nacističkim vođama. Gustav V je pokušao uveriti Adolfa Hitlera da bude blaži prema Jevrejima. Mađarskoj je uputio molbu da spasi svoje Jevreje "u ime čovječanstva". Na zahtev američkog predsjednika Franklina D. Roosvelta, zatražio je od Hitlera pregovore o miru 1938. godine.

Kada je Njemačka napala Sovjetski savez u oktobru 1941. godine, Gustav V je Hitleru napisao privatno pismo u kojem mu je zahvalio na napadu na "boljševičku gamad" i čestitao na "već postignutim pobedama". Premijer Per Albin Hansson je sprečio slanje tog pisma, ali kralj je ipak Hitleru poslao poruku telegramom putem njemačke ambasade u Stockholmu bez znanja švedske vlade.

Premijeru Hanssonu, Gustav V je pretio abdikacijom u slučaju da vlada ne dopusti Nemcima da premesti deo svoje vojske sa severa Norveške na sever Finske preko švedske teritorije. Gustav V je navodno na ovaj način želio izbeći invaziju Švedske od strane Nemačke. Tačnost ove tvrdnje je osporena.

Kralj Gustav V je umro 1950. godine u 92. godini života. Nasledio ga je sin, Gustav VI Adolf.



General Olof Gerhard Thörnell

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Thornell je 1. jula 1936. unapređen u cin general-potpukovnika i istovremeno imenovan za načelnika. Stupanjem na duznost pristupio je reorganizaciji štaba odbrane: okupio je novo osoblje i preuzeo komandu nad novim štabom. Thornell je imao oštar sarkastičan izgled, a među mlađim oficirima uglavnom su ga zvali LM (The lust murderer). Smatrali su ga ostarelim, ukočenim i nezamislivim birokratom. Krug ljudi oko generala Helge Junga (prvopodcinjenog Thörnellu) komandanta Generalštabnog korpusa, komandanta 2. armijske divizije, vojnog komandanta II i IV vojne oblasti,nije poštovao Tornella, videli su ga kao „grejača stolice“, privremeno rešenje dok neko iz njihovih redova ne dobije dovoljno godina radnog staža da preuzme njegovu funkciju. Medjutim sa stanovišta vlade, Thornell je imao prednost. Bio je odani birokrata.

08. decembra 1939. imenovan je za vrhovnog komandanta, a 1. januara unapređen je u generala. Thornell-ovo vreme vrhovnog komandanta obeležilo je nekoliko glavnih ustupaka Nemačkoj, a samog Thornella su generalno smatrali pronemačkim. Tornella je Torgny Segerstedt (švedski profesor i naučnik uporedne religije, kasnije glavni urednik lista Goteborgs Handelsoch Sjofartstidning) kritikovao, između ostalog, jer je 07. oktobra 1940. godine primio Veliki krst Ordena nemačkog orla (Grand Cross of the Order of the German Eagle) iz ruku princa od Vieda (Prince of Wied) s pismom koje je potpisao Adolf Hitler. Thornell je bio vrlo vešt organizator koji je postavljao visoke zahteve svom osoblju. Takođe je bio politički oprezan general, koji je aktivno učestvovao u zamršenoj igri o švedskoj neutralnosti tokom prvih opasnih ratnih godina. Pokušao je da zaštiti zemlju od što više mogućih nepredvidjenih događaja. Thornell je napustio funkciju vrhovnog komandanta 01. aprila 1944, a nasledio ga je general Helge Jung. Na duznosti šefa Vojnog štaba Njegovog Veličanstva, Tornell je bio sve dok kralj nije umro 29. oktobra 1950.g.

[vitez koja]

Kriptologija Svedske:


U decembru 1914. dva Šveđana; Olof Gyldén (Olof Gilden), mornarički oficir zainteresovan za kriptografiju; i Arvid Gerhard Damm, švedski inženjer i pronalazač, sastali su se u Berlinu kako bi razgovarali o Dammovim idejama za novu vrstu kripto mašina.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Damm je dizajnirao niz kripto mašina na osnovu patenata prijavljenih u Švedskoj. Impresioniran, Gilden je uspeo da zainteresuje grupu švedskih biznismena da investiraju u projekat komercijalne eksploatacije Dammovih ideja.

Da bi iskoristili njegove ideje, osnovana je kompanija po imenu Aktiebolaget Criptograph, skraceno AB Criptograph. Prvobitno osnovan kao patentni konzorcijum, Criptograph je osnovan 15. juna 1915.g. sa Gildenom kao predsednikom i izvršnim direktorom. Damm je dobio mesto inženjera i takođe je bio akcionar. Sama kompanija započela je rad godinu dana kasnije. Očekivanja su bila velika, a prodaja procenjena na više od 50 stonih mašina i 500 ručnih uređaja godišnje.


Prve Dammove mašine za sifrovanje bile su „Mecano Criptographer Model A-1“ i njegova prenosna verzija, Model A-2, oba proizvedena 1917.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

A-1 je bio opremljen tastaturom. Kasnija verzija (1921) mogla je štampati otvoreni tekst zajedno sa dve kopije otvorenog teksta na traku. Mašina je koristila lanac znakova, koji bi korisnik mogao ponovo da sastavi kao deo ključa. Neke verzije mogle su da  pomeraju “key body” (telo ključa) sa 25 diskova unapred, a neke nazad.


U leto 1919.godine, Arvid Damm je dizajnirao i prikazao u radnom modelu “Electrocryptograph Encryptor/Transmitter B-1”. Bila je to mašina za automatizovano šifrovanje telegrafskog prometa. Proizvodnja mašine trajala je dugo i tek 1922.g. dve mašine su isporučene švedskom PTT-u na operativno ispitivanje. Kako je u toku ispitivanja bilo problema sa mašinama odustalo se od njene proizvodnje. Mašina je dalje razvijena pod imenima kao što su B12, B13 i B18.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1924. godine, Damm je predstavio model sifarske masine pod nazivom “Code superencryptor A-4”. Mašina je bila namenjena za superšifrovanje kodova. Kodovi su bili uobičajeni način šifrovanja, ali neki su bili dobro poznati, a drugi su imali slabu sigurnost, pa je stoga bilo potrebno superšifrovanje. Kao prednost, troškovi prenosa poruka mogu su se prepoloviti. Proizvedene su samo dve mašine.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
1925. godine, Damm je predstavio novi model sifarske masine pod nazivom “Electrocryptograph Encryptor/Transmitter B-13”. Model je nastao na bazi modela B-1 sa pojednostavljenim modularnim dizajnom za poboljšanje pouzdanosti. Proizvedeno je 20 mašina, od kojih je jedan broj prodat u jugoistočnu Aziju preko holandske Istočnoindijske kompanije.

[vitez koja]

1923.g. proizveden je model “Portable cryptographer A-21”.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Pretpostavka je da je model A-21 je bio prototip i verovatno je proizveden u samo jednom primerku.  Masina koristi okretni bubanj sa 26 traka abecede koje se mogu postaviti u bilo kojem redosledu. Skup 26 abeceda zapravo je kodirani viznerov kvadrat sa abecedama u obrnutom redosledu. Referentna abeceda postavljena je ispred bubnja. Da bi se šifrirao tekst, bubanj se okrece za korak za svako slova sifrovanog teksta. Slovo otvorenog teksta očitava se u referentnoj abecedi a njegova sifarska zamena iz abecede bubnja koji je trenutno prikazan. Međutim, prikazane su dve abecede na bubnju. Koja od dve abecede na bubnju se koristi, utvrđeno je položajem referentne abecede (visoka ili niska). Taj položaj kontroliše lanac. Ako dobro pogledate lanac, možete videti niske i visoke karike u njemu. Niska karika bi postavila referentnu traku u jednu poziciju, a visoka karika bi postavila referentnu traku u drugu poziciju. „Ključ“ mašine je generalno odredjivan promenom položaja 26 traka na okretnom bubnju i redosledom niskih i visokih karika u lancu..


Serijska proizvodnja modela A-22 pokrenuta je 1925.g. I smatra se da je proizvedeno najmanje 20 primeraka, medjutim njena prodaja nije nigde zvanicno evidentirana. Kopije svih mašina osim još uvek postoje u muzejima ili zbirkama.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Međutim, stvarna prodaja bila je daleko ispod ovih brojeva, i iako je Damm izumio i dizajnirao nove mašine, finansijska situacija se pogoršala.

Ulivanjem novog novca, prvenstveno od Emanuela Nobela, brata Alfreda Nobela, 1922. godine, kompanija je održavana u životu i mašine su nastavile da se proizvode, ali uspeh se pokazao nedostižnim.

Kada je Damma prevara u vezi sa njegovim lažnim brakom postali prevelika sramota za kompaniju, bio je primoran da se odrekne položaja u kompaniji i preselio se u Francusku gde je i umro 1928.g.

[vitez koja]

Godine 1922. Boris Hagelin se zaposlio u kompaniji kao kontrolor, a 1925. bio je postavljen je na čelo uprave kompanije i razvoj njenih proizvoda.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1925.godine, Hagelin je razvio elektromehanicku masinu za sifrovanje Krypteringsapparat Grupp I. Spolja je sličan Enigminim uređajima za šifrovanje, ali iznutra postoje razlike.

    [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Proizveden je u nekoliko različitih verzija i korišćen je nekoliko godina. Iako se smatralo da je teško “probity” njegovu sifru jer je uredjaj bio nov na tržištu, Arne Beurling je uspeo da ga razbije za 24 sata. Uprkos tome, to je bilo prihvatljivo po tadašnjim standardima, a istovremeno i prvi komercijalni proboj Borisa Hagelina u vezi sa uređajima za šifrovanje.

Uprkos tome što nije imao kriptografskog iskustva, 1928. godine, u konkurenciji Zählwerk Enigma, Boris Hagelin je uspeo da za manje od šest meseci razvije mašinu koja je spolja ličila na Enigmu, ali se u stvari kriptografski razlikovala i obezbedi narudzbu švedskog Generalštaba za novorazvijenu mašinu, B-21. Zasnovana na idejama Dammovog B-13, koji je imao dva kodirajuća rotora. Hagelin je poboljšao dizajn dodavanjem dva svoja čuvena rotora-točkića za kontrolu koraka svakog od kodirajućih rotora, dodao napajanje baterijom i plocom sa lampicama u stilu Enigme.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

B-21 je bila elektromehanička mašina za šifriranje koju je razvio Boris Hagelin 1925. godine, dok je sa Arvidom Gerhardom Damom radio za A.B. Kriptograf u Stokholmu (Švedska). Mašina je bila u proizvodnji dugi niz godina, čak i nakon što je aktivnosti preuzela Hagelinova lična kompanija A.B. Ingeniörsfirman Teknik. B-21 je bio dostupan u više verzija.

Tokom godina, dizajn B-21 je promenjen i unapređivan nekoliko puta. Napajanje je baterijsko i verovatno je promenjeno najmanje jednom tokom svog veka upotrebe. Releji su zamenjeni velikim nizom selenovih dioda.

Na zahtev francuske vojske razvijena je poboljšana verzija B-21, B-211. Umesto sijalica nalazio se štampač. Na kraju, razvoj francuske vojske doveo je do niza promena dizajna pa se proizvodila pod nazivom takozvane C-mašine, a počev od 1935. godine pod oznakom C-35.

Boris Hagelin je takođe učestvovao u razvoju mašine zasnovane na A-22, nazvanoj A-34. Nema podataka o serijskoj proizvodnji A-34.

1930. godine kompanija Criptograph prestala je sa radom da bi patentna prava prenela na kompaniju Borisa Hagelina Ingeniörsfirman Teknik,kojaje 1939.g. preimenovana u Cryptoteknik. Kompanija Cryptoteknik ostala je u poslu do 1958. godine kada su sve aktivnosti prenete na švajcarsku kompaniju Borisa Hagelina Cripto AG, osnovanu 1952.g.

[vitez koja]

Prisluskivanje i presretanje zicnih i bezicnih komunikacija je podskup upravljanja prikupljanjem obaveštajnih podataka. Kako su osetljive informacije često šifrovane, obrada informacija zauzvrat uključuje upotrebu kriptoanalize za dešifrovanje poruka.

Tokom Drugog svetskog rata, Dansku i Norvešku okupirale su nemačke oružane snage 9. aprila 1940. Nemci su koristili švedsku telefonsku mrežu za komunikaciju sa svojim snagama u Norveškoj. Nemačka je iznajmila telefonske linije iz Švedske. Švedski generalštab je to spremno prihvatio, čime je švedska obaveštajna služba mogla da sluša nemačke komunikacije. Dakle, švedska vlada prihvatila je nemački zahtev za angažovanje telefonskih linija i švedska vojna obaveštajna služba ih je naknadno prisluškivala.

Kryptoavdelningen (Odeljenje za kriptografiju) sa svojim Cripto Detail IV, bilo je odgovorno za kriptoanalizu. Odmah su počeli da presreću nemačku komunikaciju. Kripto odeljenje je bilo prethodnik FRA - Forsvarets radioanstalt, (Radio sluzba švedskih oružanih snaga).

Međutim, ubrzo je postalo jasno da je saobraćaj gotovo uvek šifrovan nemačkom najsavremenijom mašinom za šifrovanje Geheimfernschreiber. Verovalo se da ovaj uređaj obezbedjuje zasticene poruke koje je nemoguce “provaliti”. Uredjaj je bio poznat kao “G-skrivaren” od strane švedskih kriptoanalitičara. Zvanično ime je bilo Siemens & Halske T52. Bila je to nemačka mašina za šifriranje i teleprinter koju je proizvela elektrotehnička kompanija Siemens & Halske.

Švedski profesor matematike Arne Beurling sa Criptographi Detail IV, Odeljenje za kriptografiju, trebalo je da se “razbije” njen system sifrovanja. Posle dve nedelje pojedinačnog ručnog rada u leto 1940, on je “razbio” šifru G-schreiber T52 uz upotrebu samo olovke i papira sa samo jednodnevnom kolekcijom poruka kao izvorom. Standard telefonske mreže nije bio najbolji i delimično nestabilan tokom rata, što je često prekidalo nemačke telegrame. Zbog velike količine poruka i pritiska vremena, nemački operateri su često ponavljali ključeve za šifrovanje. Ove greške su omogućile razbijanje sifre.

Koristeći se radom profesora Beurlinga, telefonska kompanija Ericsson proizvela je nekoliko analognih mašina T52 koje su mogle dekodirati poruke kada se ručno pronađu postavke kljuca. Tako je švedska vojna obaveštajna služba mogla da čita nemacke informacije tri godine, ne samo između Berlina i Osla, već i između Nemačke i nemačkih snaga u Finskoj, i prema nemačkoj ambasadi u Stokholmu. Švedska je ukupno presrela 500.000 nemačkih poruka i dešifrovala oko 350.000.

1941.g. Švedska je postala prva država, pored Nemačke, koja je imala informacije o predstojećem nemačkom napadu na Sovjetski Savez, operaciji Barbarossa. Šveđani su ove informacije preneli saveznicima preko Velike Britanije. Da se ne bi izazvala bilo kakve nemačke sumnje da je Švedska provalila njihovu sifru, švedska vlada je lažirala da je otišla da proslavi Letnji praznik, dan pre planiranog napada Nemaca na SSSR.

U jesen 1941. i zimu 1941/1942. postojale su obaveštajne informacije da je Nemačka pripremala napad na Švedsku. U februaru 1941. situacija je bila kritična i ovaj period je poznat kao februarska kriza. Nemci su tada znatno jačali svoje snage u Norveškoj radi moguće invazije na Švedsku. To je znao švedski Generalštab pošto je švedska vojna obaveštajna služba prisluškivala nemačke telekomunikacije. Švedski odgovor bio je dalja mobilizacija i izvodjenje velikog vojnog manevra u Jämtlandu  pored norveške granice sa oko 300 000 švedskih vojnika. U tom trenutku, Finska je sarađivala sa Nemcima i švedska vojna obaveštajna služba, obavestila je finskog izaslanika u Švedskoj da će se Švedska braniti čak i ako njeni dotadasnji saveznici pokušaju da napadnu Švedsku, u nadi da će ta informacija doci do Nemaca, sto i jeste.

[vitez koja]

Tajni teleks Siemens Halske T52 (Siemens Halske T52 Geheimfernschreiber) , poznat u Švedskoj kao „G-skrivaren“ ili „G-maskinen“ (G-šifra / G-schreiber).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Siemens Halske T52 Geheimfernschreiber je bila nemačka mašina za šifriranje i teleprinter koju je proizvodila kompanija Siemens & Halske oko 1930. Bila je jedna od glavnih mašina za šifriranje nemačke vojske tokom Drugog svetskog rata, koja se koristila zajedno sa Enigmom, Lorenz SZ-40 a kasnije i T-43.

Siemens je proizveo nekoliko i uglavnom nekompatibilnih verzija mašina za šifriranje T52: T52a i T52b, koje su se razlikovale samo po smanjenju električne buke, i T52c, T52d i T52e. Dok su T52a / b i T52c bili kriptološki slabi, poslednja dva bila su napredniji uređaji. Dok su mašinu za šifriranje Enigma uglavnom koristile terenske jedinice, mašina za šifriranje T52 je bila stacionarna mrežna mašina koju su koristile jedinice Luftvaffe-a i Nemačke mornarice, koje su mogle da podrže transport teške mašine, teleprintera i pratećih fiksnih rotora.
G-štampač je bio velika i teška mašina (100 kg) koja je imala prednost šifrovanja i štampanja tekstova. U osnovi je to bio teleprinter Siemens T-36 sa ugrađenim sifrovanjem. Korišćen je na bivou viših vojnih štabova i diplomatskih misija nacističke Nemačke. G-štampač je proizveden u oko 1000 primeraka.

Masina za sifrovanje T-52 je bio takozvana mrežna mašina, što znači da su poruke, unesene u otvorenom obliku, odmah su odštampane u jasnom obliku na drugom kraju. Operatori nikada nisu videli šifrovani tekst (osim ako nisu koristili pogrešan ključ). Ostvarivala je sličnu ulogu Lorenzovim mašinama za šifriranje u nemačkoj vojsci.

Nemačka komunikacija između Nemačke i njihovih snaga u Norveškoj i Finskoj, i nemačke ambasade u Stokholmu, šifrovane su mašinom za šifrovanje T52 preko švedske telefonske mreže. Te poruke su presretene od strane švedskog kripto odeljenja. Verovalo se da mašina za šifriranje T52 proizvodi apsolutno bezbedne poruke, sa svojih 893,622,318,929,520,960 različitih podešavanja kripto ključa. Imala je deset zupčanika, koji su bili složeni nelinearno, zasnovani na njihovim položajima na takav način da se nikada nisu mogli ponoviti. Ovo je proizvodilo mnogo složeniju šifru od Lorencove mašine. Razbiti sifru T-52 bilo je veoma teško jer se mašina uglavnom koristila putem fiksne telefonije i samo povremeno putem radija. Nemci su smatrali da je šifrovane poruke mašinom za šifriranje T52 nemoguće razbiti. Poboljšanje bezbednosti mašine za šifrovanje T52 1942. godine uspesno je “razbijeno” od strane Šveđana. Međutim, drugu nadogradnju sistema sifrovanja sredinom 1943. godine Šveđani nisu uspeli da “provale”, tako da se period dešifrovanja nemackih poruka tada završio. Šifra ove mašine se generalno smatraju složenijom od poznatije mašine Enigma.

U junu 1942, Nemci su postali svesni da su Šveđani mogli da dešifruju njihove sifrovane poruke poslate T52 G-Schreiber. 17. juna 1942.g. Nemci su dobili informaciju da su njihove poruke dešifrovane u Švedskoj. Hitno su preduzeli mere u cilju kriptoloskih poboljsanja, pa su opet nemačke poruke postale nečitljive. Poboljšanje bezbednosti sistemaT52 je postignuto, ali Šveđani su uspeli opet da “provale” sifru.

Međutim, drugu nadogradnju sistema sifrovanja sredinom 1943. godine Šveđani nisu uspeli da “provale” i tok dešifrovanih poruka se završio. Još uvek je nepoznato kako su Nemci postali svesni švedskog dešifrovanja svojih kodiranih poruka T52. Međutim, postoje jaki dokazi da se jedan od švedskih kontakata sa Fincima odao tu informaciju i da su Finci informaciju prosledili Nemcima. Od 1941. Finska je bila u savezu sa Nemačkom. Međutim, uprkos tome, švedski kontakti sa finskom obaveštajnom službom nastavili su se. Nezvanicno se prica  da je finski vojni ataše u Stokholmu, pukovnik Martin Stewen tokom posete sedištu švedske vojne obaveštajne službe u Stokholmu video dešifrovanu nemačku poruku na radnom stolu u sobi u kojoj je na trenutak ostao sam. Odmah je shvatio da su Šveđani mogli da dešifruju poruke kodirane T52 i prosledio ovo Nemcima.

U aprilu 1943. godine, nekoliko naslednika Beurling-a uspelo je da razbije kodirane poruke koje je sifrovala nemačka mašina za sifrovanje. Međutim, kada je u upotrebu uvedena nova verzija T52d Geheimfernschreiber (Dora), Švedska nije uspela da razbije nemacke kodirane poruke.

Švedska je ipak uspela da dešifruje poruke sifrovane Dorom iz 1944.godine, kada je nemački prebeg predao operativnu mašinu za sifrovanje T52d (Dora) švedskoj vojnoj obaveštajnoj službi.

[vitez koja]

Kripto odeljenje štaba odbrane (Försvarsstabens Kryptoavdelning)


U Švedskoj je postojala sluzba izviđanje radio signala od 1905. godine, kada su i Generalštab i Stab mornarice imali odeljenja za radio izviđanje i kripto analizu. U švedskoj mornarici, radiotelegrafisti su bili podstaknuti da slusaju medjunarodni radio saobracaj kad god im je to vreme dozvoljavalo. Tokom Prvog svetskog rata ove jedinice uspele su da razbiju deo šifrovanog saobraćaja ruske Baltičke flote. Tokom međuratnog perioda, švedska aktivnost izviđanja radio saobracaja uglavnom je prestala, pošto je političari nisu smatrali značajnom i nisu odobrili njeno finansiranje. Međutim, mornarica je nastavila aktivnost u manjem obimu nastojeci da sto više razvijala svoje aktivnosti. Tridesetih godina održavali su kurseve za dešifrovanje za „pogodne studentske obveznike“. Jedan od glavnih uspeha bio je 1933. Godine, kada je “razbijena” šifra ruskog OGPU-a (OGPU je bila preteča KGB-a). 1. jula 1926. godine, kada je švedsko ratno vazduhoplovstvo postalo posrban ogranak oružanih snaga, ratno vazduhoplovstvo je osnovalo svoju obaveštajnu službu u sastavu štaba vazduhoplovstva sa kripto odeljkom.

1. jula 1937. godine formiran je Štab odbrane, u okviru kog je svedska vojno obavestajna sluzba  organizovala je obaveštajno, radio izvidjacko i kripto odeljenje. Kripto odsek IV (Kryptodetalj IV) odeljenja za kriptografiju (Kryptoavdelningen) nastao je izbijanjem rata 1939. godine pod vođstvom Svena Halenborga sa pedesetak zaposlenih.

Odeljenje je bilo odgovorno za dešifrovanje šifrovanih poruka. Prva stanica za radio izviđanje nemackog radio saobracaja nalazila se u u Stokholmu, ali su se 1940. preselili na rt Elfvik, Lidingo.

Nekoliko godina kasnije (01. jula 1942) tokom spajanja radioizviđackog odeljenja štaba odbrane i kripto odeljenja nastala je FRA - Forsvarets radioanstalt, (Radio sluzba švedskih oružanih snaga). FRA je bila pod ingerencijom švedskim Ministarstvom odbrane. FRA - Forsvarets radioanstalt se sastojala od administrativnog, presretačkog i biroa analize.
 

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prvi komandant FRA-e bio je mornarički oficir Torgil Thoren koji je bio komandant FRA-e  u periodu 1942 - 1957.g. Ostalo rukovodece osoblje cinili su kapetan Åke Rossby kao šef analize, kapetan Olof Kempe kao šef presretanja i Sten von Porat na čelu administracije.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vrhovni komandant i Vrhovna komanda oružanih snaga bili su glavni primaoci izveštaja i imali su veliki uticaj na zadatke i pravac delovanja. U to vreme, obaveštajni napori FRA pokrivali su osam glavnih oblasti:
• Vojne sposobnosti i aktivnosti Nemačke
• Vojne sposobnosti i aktivnosti Sovjetskog Saveza
• Diplomatski saobraćaj uopšte
• Podrška švedskoj službi bezbednosti (na primer za otkrivanje aktivnosti stranih agenata u Švedskoj)
• Podrška švedskoj meteorološkoj službi (većina vremenskih izveštaja je bila šifrovana tokom rata i meteorološke informacije jako su se tesko dobijale)
• Podrška tajnoj vojnoobaveštajnoj službi (zvana C-bureau)
• Kriptološko savetovanje Ministarstva spoljnih poslova (kako da zastiti švedske diplomatske šifre)
• Upozorenje švedskih oružanih snaga (kako bi se osiguralo da švedska vojska svojim emisijama nije otkrila informacije)
Presretanjem i dešifrovanjem diplomatskih poruka Nemačke, Velike Britanije, SAD i Francuske postigli su dobar uspeh. Šifre i poruke takođe su čitane u većoj ili manjoj meri iz niza drugih zemalja.

U septembru 1944. godine, tokom Drugog svetskog rata, kada je rizik od napada Sovjetskog Saveza na Finsku bio najveći, veliki deo finskog radio izviđanja prebačen je u Švedsku (operacija „Operacija Stella Polaris“) i mnogo je značio za izgradnju švedske FRA.

[vitez koja]

Profesor matematike Arne Beurling


Tokom Drugog svetskog rata, švedske oružane snage/FRA uspele su da presretnu nemački sifrovani telegramski saobraćaj koji je prolazio kroz Švedsku. Nemacke poruke su šifrovane takozvanim G-štampačem. Desifrovani telegrami postali su važan izvor obaveštajnih podataka za Švedsku. Bio je to najvažniji uspeh švedskog telekomunikacionog izviđanja tokom Drugog svetskog rata. Posao “razbijanja” nemackih sifrovanih poruka vodio je Arne Beurling.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Beurling je rođen 3. februara 1905. u Geteborgu u Švedskoj i bio je sin zemljoposednika Konrada Beurlinga i barunice Elsa Raab. Nakon diplomiranja 1924. godine, upisao je Univerzitet u Uppsali, gde je 1926. stekao zvanje Bachelor of Arts, da bi dve godine kasnije stekao diplomu Licentiate of Philosophy.

Kao pomoćni nastavnik radio je na Univerzitetu Uppsala od 1931. do 1933.g. Doktorirao je iz matematike 1933.g. godine, gde je kao docent matematike na Univerzitetu Uppsala bio od 1933, a zatim kao profesor matematike od 1937 do 1954.godine.


Zadatak analize nemackog šifrovanog saobraćaja pripao je Arneu Beurlingu, jednom od regruta koji su bili obučeni za desifrovanje 1930-ih. Tokom služenja vojnog roka 1930-31, Beurling se posebno zainteresovao za šifrovanje - umetnost skrivanja sadržaja poruka pomoću kodova i šifri - i dekriptiranje, da bi otkrio sadržaj šifrovanih poruka. Kada je izbio Drugi svetski rat, Beurling je pozvao šefa kripto odeljenja štaba odbrane, kapetana Eskila Gestera, i ponudio da se pridruži regruti. U početku je radio sa kodovima i šiframa ruske baltičke mornarice.

Beurling je materijal koji je sifrovan G-štampača, u obliku traka nalepljenih na listove papira preneo u jedan od tadašnjih FRA-ovih objekata na rtu Elfviku u Lidingo, gde je počeo da analizira materijal. Beurling je tu učinio presudan i dominantan intelektualni podvig kada je otkrio kako sifrovanje na T52 Geheimfernschreiber funkcionise. Većinu posla obavio je za dve nedelje. Beurlingov rad bio je fantastično dostignuće i zaslužuje pohvale, ali nije bio sam.U delovima rada pomagali su mu matematičari Hans Rudberg i Bertil Nyman.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Arno Beurling nikada nije otkrio kako je samo pomocu olovke i papira uspeo da “razbije” nemacku sifru.


Čak i kada je sifra “razbijena”  i kada se znalo kako sifrovanje/desifrovanje funkcionise, to nije bilo dovoljno da bi se dobio citljiv tekst. Kontinuirano ručno desifrovanje iz složene masinske kripto tehnologije vrlo je dugotrajan proces. Kada se posedovao sifrovani tekst, prvo se mora rešiti-dobiti ključ, što je svakodnevno radila grupa matematičara. Nakon toga, rutinski posao slaganja desifrovanog teksta sa trake na velike listove papira, tzv čaršafe, radile su mlade žene.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
U početku su bile potrebne tri nedelje da sedam „dama“ sloze dnevni materijal. To je značilo da je bilo jako teško koristiti materijal u obaveštajne svrhe, jer je često bio zastareo nakon što su slozeni jasni tekstovi.

Postalo je neophodno automatizovati desifrovanje kako bi se dovoljno brzo dobili razumljivi tekstovi poruka. U tu svrhu Arno Beurling je zajedno sa inženjerom Vigom Lindsteinom, iz kompanije LM Ericsson reverzno projektovao ranu verziju T52 aparata za mehaničko desifrovanje, svojevrsnu konstrukciju za G-štampač. U to doba niko u Švedskoj nije video kako izgleda G-štampač, ali su znali kako to funkcioniše čisto matematički.
 
    [ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Uređaje za desifrovanje, koji su se zvali "appar" (aplikacija) , proizvela je u velikoj tajnosti “Svenska Kassaregisteraktiebolaget”, podružnica LM Ericsson-a za preciznu mehaniku.
 
Pomoću “appar-a” (aplikacija) bilo je moguće pokrenuti desifrovanje nemackih sifrovanih poruka u gotovo realnom vremenu. Aplikacije su počele da rade od jeseni 1940. Aplikacije ni u kom slučaju nisu bile potpuno automatske, jer se prvo morao uneti dobijeni sifrat na teleprinter povezan sa aplikacijom, a jasan tekst je izlazio na trakama. Budući da je kucanje u to vreme bio izrazito ženski zadatak, ovim su se bavile zaposlene zene. Trake je zatim trebalo lepiti na listove papira kako bi bile čitljivije, sto su radile druge mlade žene, koje su nazivali lepljivim princezama.


Osoblje FRA nije imalo sredstava da reši mašinu za sifrovanje Enigmu tokom Drugog svetskog rata. Napravljena je analiza, ali je zaključeno da neće biti moguće “razbiti” Enigma saobraćaj bez fizickog pristupa samoj mašini. To se kasnije pokazalo tačnim. Englezi su uspeli da reše sifrovanje/desifrovanje Enigmom, između ostalog zarobivsi mašine Enigma u nekoliko različitih prilika. Rad na “razbijanju” Enigme takođe je zahtevao velike resurse za proračun, što je zahtevalo mašine za bušenje kartica i druge mašine za računanje u broju kome Švedska nije imala pristup.

[vitez koja]

Yves Gylden

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Jos jedno znacajno ime u istoriji svedske kriptologije.

Yves Gylden je rođen 10.novembra 1895.g. od oca Šveđanina Olofa Gildena i majke Francuskinje Ivonne u Francuskoj, gde je njegov otac bio diplomata. Yves je odrastao u Francuskoj, a živeo je u Argentini od 1908. do 1911. nakon što je otac prebačen tamo. 1914. godine završio je osnovno obrazovanje, postao rezervni oficir 1917. godine i diplomirao na Visokoj školi za pripravu javnosti u Parizu 1924. godine. Zbog njegove višejezičnosti (švedske, francuske i španske) i međunarodnog iskustva radio je u raznim trgovinskim kompanijama. 1928.g. postaje partner u očevoj kompaniji i ostaje tamo do 1939. U isto vreme, od 1932. radi kao sertifikovani francuski prevodilac. 1940.godine pozvan je u vojnu službu.

Yves Gylden je čitavog života pokazivao veliko interesovanje za kriptologiju. Još kao dete bio je fasciniran tajnim skriptama. To mu je, u kombinaciji sa njegovim jezičkim i matematičkim talentom, dalo odličnu osnovu za njegovo kasnije pisanje. Očaranost kriptologijom očigledno je "nasledio" od oca, koji je bio poslovni kolega švedskog sunarodnika Arvida Damma i njegove kompanije Aktiebolaget (AB) Cryptograph, osnovane 1915.godine. Yves Gylden napisao je nekoliko članaka na francuskom na temu kriptologije a 1931.g. objavio knjigu na švedskom jeziku o dostignućima biroa za šifrovanje tokom Prvog svetskog rata.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Yves Gylden je predavao kriptografiju i kriptoanalizu u raznim vojnim školama i od 1930-ih računa se kao švedski pionir i vodeći stručnjak u ovoj oblasti.

Tridesetih godina (proslog veka) radio je i sa sunarodnikom Borisom Hagelinom, koji je kasnije osnovao poznatu kompaniju Crypto AG u Švajcarskoj. Već 1930-ih razvio je razne rotorske šifre, uključujući takozvane C mašine. Model C-35 je značajno poboljšan doprinosom Yves Gyldena, posebno njegovim predlogom za dodatni, šesti rotor. To je rezultiralo modelom C-36. U oktobru 1937,godine, pet primeraka kripto masine C-36 dato je na testiranje Svedskoj mornarici. Kao i C-35, ima pet rotora, ali je raspored rotora drugačiji. Odgovarajući rotori imaju 17, 19, 21, 23 i 25 pinova, koje korisnik može sam da konfiguriše, dajući maksimalni period šifre od 3.900.225 .

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Kasnije je proizveden u Sjedinjenim Državama kao M-209 i bio je najčešće korišćena mašina u svetu tokom Drugog svetskog rata sa više od 140.000 jedinica.

[vitez koja]

KRIPTOZASTITA INFORMACIJA I PODATAKA NEMACKE U II SVETSKOM RATU


Nemačka je bila poznat kao Vajmarska republika u periodu od 1919. do 1933. godine. Bila je to republika sa polupredsedničkim sistemom. Tokom svog postojanja, suočava se sa brojnim problemima, koji uključuju hiperinflaciju, sporne odnose sa pobedničkim Saveznicima iz Prvog svjetskog rata i niz neuspelih pokušaja koalicionih vlada podeljenih političkih stranaka. Ozbiljni preokreti za nemačku privredu počeli su nakon završetka rata, delimično zbog plaćanja ratne odštete po odredbama Versajskog sporazuma iz 1919.g.

Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija, skraćeno Nacistička partija, osnovana je 1920. godine. Ona je preimenovani naslednik Nemačke radničke partije, osnovane 1919.g., desnicarske političke stranke koja je bila aktivna u to vreme u Nemačkoj. Program Nacističke partije je uključivao uklanjanje Vajmarske republike, odbacivanje odredaba Versajskog mira, radikalni antisemitizam i antiboljševizam.  Obećavali su jaku središnju vladu, proširen životni prostor za germanske narode, osnivanje nacionalne zajednice zasnovane na rasi i rasno čišćenje aktivnim progonom Jevreja, kojima će biti oduzeto državljanstvo i građanska prava.

Kada se u SAD dogodila velika ekonomska kriza  24. oktobra 1929, njen uticaj na Nemačku bio je koban. Milioni radnika su otpušteni, a nekoliko velikih banaka je propalo. Hitler i nacisti su se pripremili da iskoriste vanredno stanje kako bi stekli podršku za svoju partiju. Obećavali su da će ojačati privredu i pružiti zaposlenja.[12] Mnogi glasači su vjerovali da je Nacistička partija sposobna da uspostavi red, uguši građanske nemire i poboljša međunarodni ugled Njemačke. Nakon saveznih izbora novembra 1932., Nacistička partija je bili najjača stranka u Rajhstagu, sa 37,4% glasova.

Iako su nacisti imali najveći deo glasova na parlamentarnim izborima 1932, oni nisu imali većinu. Hitler bio na čelu kratkotrajne koalicione vlade koja je formirana sa Nemačkom nacionalnom narodnom partijom. Pod pritiskom političara, industrijalaca i poslovne zajednice, predsednik Paul fon Hindenburg je imenovao Hitlera za kancelara Njemačke 30. januara 1933. godine.

Nakon zauzimanja vlasti u januaru 1933. godine, Hitlerov kabinet je koristio odredbe Dekreta o požaru u Rajhstagu i kasnijeg Zakona o posebnim ovlašćenjima kako bi pokrenuo postupak Glajhsšaltunga (koordinacije), kojim su svi vidovi života stavljeni pod kontrolu partije. Državne skupštine i Rajhsrat (savezni gonji dom) ukinuti su u januaru 1934. godine, dok su sva ovlašćenja saveznih država prebačena na središnju vladu.
Nedugo nakon što je Nacistička partija otela vlast, SA je nastavio da vrši pritisak kako bi stekao veću političku i vojnu moć. Hindenburg je preminuo 2. avgusta 1934. godine. Prethodnog dana, kabinet je doneo „Zakon o najvišoj državnoj kancelariji Rajha“, koji je značio da će po Hindenburgovoj smrti, dužnost predsednika biti ukinuta, a njegove nadležnosti spojene sa nadležnostima kancelara. Hitler je na taj način postao šef države i šef vlade. Zvanično je imenovan za Firera i Rajhskancelara (vođu i kancelara). Nemačka je sada bila totalitarna država sa Hitlerom na čelu. Kao šef države, Hitler je postao vrhovni zapovjednik oružanih snaga.


Nakon usvajanje Zakona o posebnim ovlašćenjima i nacističkog preuzimanja vlasti početkom 1933. godine, Nemačka je bila bez saveznika, a vojska je bila drastično oslabljena odredbama Versajskog sporazuma. Francuska, Poljska, Italija i Sovjetski Savez su imale svoje razloge za protivljenje Hitlerovom uzdizanju na vlast. Poljska je Francuskoj predlagala da dve zemlje stupe u preventivni rat protiv Nemačke u martu 1933. godine. Fašistička Italija se protivila nemačkim pretenzijama na Austriju i Balkan, koje je  Benito Musolini smatrao delom italijanske sfere uticaja.

[vitez koja]

Početkom februara 1933, Hitler je objavio da se mora preduzeti ponovno naoružanje, iako tajno u početku, jer bi to predstavljalo kršenje Versajskog sporazuma. Hitler je 17. maja 1933. održao govor pred Rajhstagom u kome je istakao želju za svetskim mirom, dok je u isto vreme prihvatio ponudu američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta za vojno razoružavanje, ali pod uslovom da i sve druge evropske države učine isto. Kako druge evropske države nisu prihvatile tu ponudu, Hitler je u oktobru povukao Njemačku sa Svetske konferencije o razoružanja i iz Društva naroda, tvrdeći kako su odredbe razoružanja nepravedne ukoliko bi se odnosile samo na Nemačku. Na referendumu održanom u novembru, 95% glasača je podržalo nemačko povlačenje.

Hitler je 1934. godine svojim vojnim vođama rekao kako bi rat na istoku trebalo da počne 1942. godine. Sarska oblast, koja je bila stavljena pod nadzor Društva naroda na 15 godina po kraju Prvog svetskog rata, glasala je u januaru 1935. da ponovo postane deo Nemačke. U marta 1935. Hitler je najavio stvaranje vazduhoplovnih snaga i najavio da će Rajhsver biti povećan na 550.000 ljudi. Ujedinjeno Kraljevstvo se složilo da Nemačkoj bude dozvoljena izgradnja pomorske flote potpisivanjem Anglo-nemačkog pomorskog sporazuma 18. juna 1935.godine.

Kada je italijanska invazija Etiopije dovelo do blagih protesta britanske i francuske vlade, Hitler je 7. marta 1936. iskoristio Francusko-sovjetski sporazum o uzajamnoj pomoći kao izgovor da naredi vojsci da umaršira sa 3.000 vojnika u rajnsku demilitarizovanu zonu, što je bilo u suprotnosti sa Versajskim sporazumom. Kako je ta teritorija bila deo Nemačke, britanska i francuska vlada nisu smatrale da je istrajavanje da se ispoštuje sporazum vredno rizika od rata. Na jednopartijskim izborima održanim 29. marta, Nacistička partija je dobila 98,9% podrške. Hitler je 1936.godine potpisao Antikominternski pakt sa Japanom i sporazum o nenapadanju sa Musolinijem, što će se uskoro nazivati „Osovina Rim—Berlin“.

Kada je februara 1933, Hitler objavio ponovno naoružanje Nemačka je odmah počela tajno da radi na tome. Puno ranije, jos 1923.g., general-major Otto Hasse je posetio Moskvu, kako bi pregovarao o uslovima saradnje. Nemačka je pomogla Sovjetskom Savezu u industrijalizaciji, a trebalo je da sovjetski oficiri budu obučavani u Nemačkoj. Nemački tenkovski i vazduhoplovni stručnjaci bi bili obučavani u Sovjetskom Savezu, a nemačko istraživanje i proizvodnja hemijskog oružja bi bila sprovođena zajedno sa ostalim projektima. Oko 300 nemačkih pilota je obučavano u Lipecku, određeni broj tenkista je obučavan blizu Kazanja, a otrovni gas za nemačku vojsku je razvijan kod Saratova.

[vitez koja]

Dok je stajaća armija ostala na oko 100.000 vojnika kao što je precizirano u sporazumu, nova grupa regruta ove veličine je svake godine prolazila obuku. Zakon o služenju vojnog roka je uveo ime „Wehrmacht“. Postojanje Werhmachta zvanično je objavljeno 15. oktobra 1935.godine.

Pravno gledano, glavnokomandujući Wehrmachta je bio Adolf Hitler, u svojstvu šefa nemačke države, što je pozicija na koju je došao nakon Hindenburgove smrti, avgusta 1934.g. Nakon reorganizacije 1938, Hitler je postao vrhovni komandant oružanih snaga i ostao na toj poziciji dok nije izvršio samoubistvo 30. aprila 1945.g. Administrativna i vojna vlast je u početku bila u rukama ministarstva rata na čelu sa generalfeldmaršalom Wernerom von Blombergom. Nakon što je Blomberg dao ostavku ministarstvo je rasformirano i uspostavljena je Vrhovna komanda oružanih snaga, OKW (Oberkommando der Wehrmacht) pod generalfeldmaršalom  Wilhelmom Keitelom.

[vitez koja]

Vrhovna komanda je formalno rukovodila i ostvarivala koordinaciju između vrhovnih komandi vidova Vermahta:
          -Vrhovna komanda kopnene vojske (Oberkommando des Heeres, OKH)
          -Vrhovna komanda ratnog vazduhoplovstva (Oberkommando der Luftwaffe, OKL)
          -Vrhovna komanda mornarice (Oberkommando der Marine, OKM)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Hitler je preko OKW-a izdavao naređenja ratnoj mornarici (OKM), vazduhoplostvu (OKL) i kopnenoj vojsci (OKH). Postojanje OKW i OKH je dovodilo do velikog rivaliteta ove dve strukture što je u nekim ključnim situacijama izazivalo sporo reagovanje na terenu i nepotrebna zadržavanja, usled čitavog niza komandnih struktura koje bi naređenje moralo da prođe. Vrhovna komanda je faktički imala ograničeni uticaj na vrhovne komande vidova Vermahta, što je očigledno postalo decembra 1941. godine kada je nakon neuspelog napada na Moskvu general Valter fon Brauhič smenjen s dužnosti načelnika Vrhovne komande kopnene vojske, a tu dužnost je lično preuzeo Adolf Hitler, firer,i dalje zadržavajući poziciju vrhovnog zapovednika Vermahta. U isto vreme je ograničio komandovanje OKH na Istočni front, dajući direktno komandovanje vrhovnoj komandi Vermahta nad ostalim jedinicama.


U sastavu Vrhovne komande Vermahta su se nalazile četiri uprave:
     -Operativni štab (Wehrmacht-Führungsamt) — Alfred Jodl
     -Obaveštajna i kontraobaveštajna služba (Amt Ausland/Abwehr) —je obaveštajna organizacija Wehrmachta od 1921. do 1944. Termin Abwehr
      (protivobaveštajan) korišcen je da se prilagodi savezničkim zahtevima, koji su insistirali da nemačke obavještajne aktivnosti posle Prvog
      svetskog rata mogu biti samo u "obrambene" svrhe. Na celu Abwehr bio je admiral Vilhelm Kanaris.
     -Služba odbrambene ekonomije i naoružanja (Wirtschafts und Rüstungsamt)
     -Služba opštih poslova (Amtsgruppe Allgemeine Wehrmachtangelegenheiten)

[vitez koja]

Nemacka kriptografska sluzba se ne moze pohvaliti narocitim organizacijskim pripremama, kao sto su to uradile njihove druge sluzbe, posebno u smislu naoruzanja, gde su postigle velike uspehe na bojnom polju. Zbog omalovazavanja kriptografske sluzbe od strane vojnih i politickih vodja, posebno nespremnosti u kriptoanalizi, Nemacka je izgubila rat vec na samom pocetku, bez obzira sto je belezila izvanredne uspehe na bojnom polju. Premoc u ratnoj tehnici nije bila dovoljna da nadoknadi kriptoloske nedostatke, sto ce pokazati kasniji dogadjaji.

U II sv.ratu, kod same organizacije sifarske sluzbe na nivou nemacke drzave bilo je velikih problema. Naime, brojne drzavne i privredne institucije, razvijale su svoje kriptografske potencijale, radeci samostalno, bez ikakve medjusobne saradnje ili razmene rezultata rada sa ekvivalentnim institucijama. Rezultate su ljubomorno cuvale za sebe, sto je dovelo do dupliranja napora, rasipanja potencijala i smanjene efikasnosti. Na nivou nemacke drzave nije postojalo centralno telo koje bi objedinjavalo i rukovodilo kriptografskom sluzbom, kao sto je to slucaj sa legendarnim britanskim Blecly Parkom.

Svaka institucija je imala svoja “odeljenja” odgovorna za kriptoanaliticke i kriptografske poslove. Sifrom su raspolagale sledece institucije:
    -Deutsche Reichspost (DRP, Nemacka drzavna posta)
    -Forschungstelle (istrazivacki biro, jedinica za presretanje telefonskog saobracaja, deo DRP)
    -Forschungsamt (istrazivacka kancelarija, na osnovu ovlascenja Reichsmarschall Hermann Göringa)
    -Auslandsamt, Abteilung Z
    -Oberkommando der Wehrmacht/Chiffrierungsabteilung (odeljenje za desifrovanje nemacke vrhovne komande OKW)
    -Oberkommando des Heeres/Abt. Fremde Heere Ost (OKH/FHO – obavestajno odeljenje OKW, fokusirano ka stranim armijama, prvenstveno na
      istocnom frontu)
    -Oberkommando des Heeres/Abt. Fremde Heere West (OKH/FHW - obavestajno odeljenje OKW, fokusirano ka stranim armijama, prvenstveno na
      zapadnom frontu)
    -Oberkommando der Wehrmacht/Abwehr (OKW/Abwehr – Kontraobavestajna sluzba vrhovne komande)
    -Oberkommando der Luftwaffe (OKL – Komanda vazduhoplovstva)
    -Oberkommando der Marine (OKM – Komanda ratne mornarice)
    -Reichssicherheithauptsamt (RSHA – glavna kancelarija drzavne bezbednosti)