Одбројавање до удараАутор: Мирослав Лазански недеља, 23.06.2019.
Председник САД Доналд Трамп зауставио је, наводно 10 минута пре удара, ваздухопловно-ракетни напад САД на три циља у Ирану. Америка је напад хтела да изведе због иранског обарања њене беспилотне летелице у водама Залива, али је Трамп објаснио да је повукао наређење, јер није желео да погине најмање 150 људи, Иранаца, због летелице без посаде. По Трампу, то би била „прекомерна употреба силе”. Тиме је амерички председник ушао у историју. Наиме, први је председник САД који је зауставио своју војску да не користи „прекомерну силу”. Колико ће му то донети гласова на изборима идуће године, остаје да се види, али игра с Ираном тек је почела.
Заправо, нисам сигуран у хуманистичке мотиве Доналда Трампа при одлуци да се заустави тај напад. Пре ће бити да се догодило нешто друго, што Вашингтон још не жели да саопшти. Ризик проширења сукоба исувише је велики, ескалација, када једном крене, тешко може да се контролише. Америка може да разори доста циљева у Ирану, али су и амерички циљеви у домету иранске освете, не само у подручју Залива, већ и на територији САД. Колико само има у САД могућих терориста-спавача, Иран може да трпи људске жртве, Доналд Трамп у предвечерје своје нове председничке кампање мора да пази на последице било које ратне акције, широм света. Ипак, Америка ће селективно ударити по Ирану, ово је била само проба и упозорење. Америка не може да живи с осећајем да је одустала, да се уплашила, да је поражена без испаљеног метка. Сујета велике силе најопаснија је ствар када је о рату реч.
Док САД са Ираном играју покер, Иран са свима игра шах. Захваљујући управо раније покренутом, а сада заустављеном нуклеарном програму и протоку времена, Техеран постаје најутицајнија сила у региону, а Вашингтону једино остаје да живи у садашњој зони сумрака, између могућег будућег новог власника атомског оружја и рата са њим. Доналд Трамп, заправо, и нема истинску алтернативу кад је реч о томе.
Наиме, Иран је у последњих 15 година развио прилично снажну војну индустрију, а има и одличну војну сарадњу са Северном Корејом. Оружане снаге Ирана броје укупно 523.000 припадника, уз резерву са још око 350.000 људи, тако да је то у класичном смислу респектабилна снага. Копненој војсци Ирана највише недостају модерни тенкови: од укупно 1.613 тенкова, само је 480 модерних, типа Т-72. Остало су тенкови Т-55, па британски „чифтен” и амерички М-60А1. Основну ватрену моћ иранске копнене војске чини артиљерија, са својих 8.200 топова. У саставу копнене војске је и 230 хеликоптера разних типова.
Техеран је у развоју домаће војне индустрије приоритет дао стратешким ракетним снагама, ратној морнарици и авијацији. Копнена војска била је мало запостављена, јер су у Техерану правилно проценили да у евентуалном сукобу са било ким нико неће ићи на копнену инвазију Ирана. Превелика територија и превише тежак терен. Иранци су протеклих година развили неколико типова балистичких ракета, од „шахаб-1”, домета од 1.300 км, до „шахаб-3” са дометом од 2.000 км. Ту су и пројектили мањег домета, типа „гадр” и „саджил”, док је статус ракете средњег домета, типа „ашура”, за сада непознат. Све те ракете нису под командом војске, већ Исламске револуционарне гарде.
Иранска авијација има 312 борбених авиона разних типова. Ударну снагу чине 44 америчка авиона Ф-14 „томкет”, још из времена шаха Резе Пахлавија, 35 бивших ирачких авиона „миг-29” и десет ирачких „миража Ф-1Е”, који су прелетели у Иран у време „Пустињске олује” 1991. године да их не би Американци уништили у Ираку. Наравно, Техеран после није хтео да те авионе врати Багдаду.
У саставу авијације лете и амерички ловци-бомбардери Ф-5 „тајгер” и Ф-4 „фантом”, руски авиони Су-25 и Су-24, али и домаћи авиони Ф-7 „азаракш”, једна врста копије авиона Ф-5. Ваздухопловна индустрија Ирана усмерила је своје напоре на модернизацију постојећих америчких авиона Ф-14, Ф-4 и Ф-5, тако што су Иранци свуда по свету, где је то било могуће, куповали резервне делове за те летелице, а код куће све то модернизовали. Процењује се да је од свих америчких авиона у саставу иранске авијације сада оперативно око 60 одсто, а од руских око 80 одсто.
Москва је још прошле године Техерану испоручила ПВО систем С-300, што је додатно ојачало иранску заштиту нуклеарних постројења, за блиску ПВО Иранци имају сасвим довољно ракета „кротал”, „репир”, „тајгеркет”, „хоук”, „стингер” и „стрела-2М”. За одбрану од напада из ваздуха на већим даљинама и висинама имају руске пројектиле СА-5 и „тор-М1”, али у мањем броју.
Иранска војна индустрија развила је протеклих година целу гаму брзих борбених чамаца наоружаних супермодерним торпедима. Брзи торпедни чамци класе „тир”, возе и до 54 чвора на час, лансирају по два суперкавитациона торпеда типа „далам”, која опет иду брзином од невероватних 200 чворова на час. Сумња се да су та иранска торпеда заправо копија руског чувеног торпеда типа ВА-111 „шквал”, чију је технологију Ирану дала Северна Кореја. Та торпеда лансирају се из руских подморница класе „кило”, а Иран поседује неколико таквих подморница. Ниједан ратни брод на свету не може да се бори против руског торпеда типа „шквал”. Уз четири ракетне фрегате и десетине брзих чамаца са кинеским крстарећим ракетама, уз домаће крстареће пројектиле развијене на основу руских и кинеских, иранска ратна морнарица може у сваком тренутку да запречи провидбу кроз Хормуз. Ирански поморски стручњаци јавно кажу да они само примењују „југословенску тактику обалне одбране”, стратегију асиметричног рата на мору. С једне стране имате америчке носаче авиона и супермодерну авијацију, с друге стране имате Иранце са добрим рељефом, брзим чамцима, добрим и нечујним подморницама, супербрзим торпедима и нисколетећим ракетама.
Дакле, одлука Доналда Трампа да за сада не напада Иран неће зауставити иранско војно јачање. Заправо, сада је само питање месеца када ће Иран имати своју атомску бомбу.
Izvor:
www.politika.rs
