Protesti počeli zbog manjka struje i vode„Ne Gaza, Ne Liban, naš život je Iran.” ova parola koja se po prvi put mogla da se čuje na ulicama iranskih gradova u decembru 2017. i januaru 2018. ponovo je oživela i to danas na masovnim protestima u Teheranu, Kuzistanu i još nekoliko većih gradova, gde su ljudi izašli na ulicu protestvujući protiv vlasti i trenutne krize u zemlji koja se ponovo suočava sa porastom broja zaraženih.
Malobrojni snimci koji dopiru na društvene mreže pokazuju da se na ulicama nalazi sve veći broj ljudi, ali za razliku od 2017 i 2018. godine interesantno je da su snimci protesta blurovani, odnosno da se spreči identifikacija učesnika protresta, koji su otkrivani hapšeni kada je pre tri godine masa izašla na ulicu protiveći sve angažovanju irana u ratovima u Siriji i Iraku, gde je veliki broj iranaca poginuo kako bi slomio kalifat Islamske države.
Kako prenosi Jerusalem Post protesti u Iranu održavaju se već treću nedelju. Demonstracije su počele, još 15.jula kao odgovor na ozbiljnu krizu oko nedostatka vode u dve provincije Ahvazi i Kuzistanu. Doduše učesnici protesta kažu da je suša i manjak vode bio okidač, a pravi uzrok je represija vlasti u Teheranu, a posebno spoljnopolitička aktivnost Irana, kao i manjak namirnica.
Dok se većina sveta pripremala za doček Nove godine, u jednoj zemlji koja pretenduje da bude regionalna sila, a izlazi na Persijski zaliv i poseduje velike zalihe zemnog gasa i nafte vrilo je kao u košnici. Najava povećanja cena hrane za skoro 80 odsto. Obični ljudi u svakodnevnoj borbi za život koristili su bonove kako bi kupili meso i ostale stvari u prodavnicama. S druge strane, verska elita je uživala u stečenim privilegijama, bogatstvu i uticaju. Tu je još bila Sirija, u kojoj se veliki broj mladića borio protiv Al Kaide, Islamske države, uticaja Sunita… Veliki broj mrtvih koji su se vraćali u sanducima i novi odlasci uticali su na to da u Iranu počne temperatura da raste i da ljudi krenu u protest.
Ovako bi zvučala zvanična verzija početka previranja u Iranu, koji je poslednja dva dana eskalirao u brutalno nasilje gde su već pale prve žrtve sukoba Pasdarana i Basidža, koji se smatraju čuvarima islamske revolucije i poretka sa građanima. Za sada se vojska drži po strani, ostaje samo pitanje dokle i šta je posredi.
Prohladno, ali sunčano prepodne 29. decembra u gradu Kermanšah, koji se nalazi 525 kilometara zapadno o prestonice Teherana i 120 kilometara od iračke granice, na ulici se pojavila poveća grupa muškaraca koji su se kretali centralnom gradskom ulicom uzvikujući: „Ne Gaza, Ne Liban, naš život je Iran.” Policija zatečena ovim nastupom prvo se suzdržano ponašala, da bi posle dva sata krenula u juriš na demonstrante koristeći motocikle, pendreke, suzavac, dok su s druge strane demonstranti odgovorili kamenicama i paljenjem guma. Neki navodi na društvenim mrežama spominjali su i hice, kao i da su u lokalnu bolnicu stigli prvi ranjenici.
To su bili prvi znaci da u Iranu nešto ne funkcioniše. Još kada su se za svega par sati pojavili snimci demonstracija u svetom gradu Komu, Isfhanu, pa i u prestonici Teheranu, koji su bili brutalno ugušeni, znalo se da je pokrenut mnogo ozbiljniji proces od socijalnog nezadovoljstva lošim uslovima života.
Ovu tezu je potkrepilo nekoliko bliskoistočnih analitičara upućenih u društvenopolitička dešavanja u Iranu. Oni su novinari i analitičari Ali Hashem iz Libana i Anshel Pfefer, novinarka izraelskog lista „Harec”.
Hashem je 2. januara objavio analizu početaka previranja u Iranu, politički i društveni kontekst cele priče, koji ću pokušati da oslikam kroz njegovu priču:
– Godinama sam odlazio u Iran. Živeći tamo kao posmatrač, mogao sam da uočim postepene promene koje su se u Iranu počele dešavati poslednjih par godina. Najveći pomak je napravljen u verskim slobodama, društvenim, pa čak i u načinu ishrane. Žene su mogle da se vide kako voze automobil bez hidžaba, pa čak i da bez njega sede u restoranima, što je bilo ranije nezamislivo. Čak je i verska policija u Teheranu govorila da više neće hapsiti žene koje ne nose hidžab. U politici reformski kurs je uzeo maha. Posebno nakon osvajanja drugog mandata predsednika Hasana Rohanija. Reformisti su počeli da skoro kontrolišu kompletnu dnevnu politiku zemlje. Čak su odneli pobedu u nekoliko iranskih gradova na lokalnim izborima, piše Hashem.
To se baš i nije svidelo vrhovnom verskom vođi Ali Hamneju, inače bliskom Homeinijevom saradniku, poborniku tvrde struje i čoveka za koga se tvrdi da, uprkos teškoj bolesti, i dalje drži sve konce moći u Iranu.
Hashem tvrdi da Rohani dobro zna da su njegova vlada, ekonomska politika, porast cena i inflacija zapravo bile prava meta demonstracija, koje su organizovali njegovi protivnici bliski Ali Hamneju. Međutim, ono što je ostalo nepoznato jeste kako su Hamnejevi ljudi tako brzo izgubili kontrolu nad demonstracijama pa su već posle pet dana varnice zapalile plamen pobune u Iranu te je ceo establišment Irana postao meta umesto pojedinca.
U prilog tome govori i da je sam Rohani bio iznenađen i da je pomalo uzdržano pozivao ljude da se smire. Za razliku od njega, Hamnej je brzo planuo kada je video da bilbordi s njegovim likom gore. U subotu, 30. decembra 2017, sazvao je kontramiting, a interesantno je bilo da je održan pred 4.000 pristalica u jednoj hali u Teheranu, a ne na centralnim gradskim ulicama, gde je policija već u popodnevnim časovima pendrecima tukla studente. Već tada na ulice iranskih gradova izašli su čuvari revolucije Pasdarani i Basidži, koji su krenuli u krvavi obračun s demonstrantima.
Hashem tvrdi da je sukob u Iranu nastao u rivalstvu dva lobija reformista i konzervativaca ko će zauzeti mesto kad se jednog dana bolesni Ali Hamnej povuče. Jer upravo to odlučuje u kojem smeru će u budućnosti zemlja biti vođena. Rohani je trenutno najjači kandidat, koji bi u budućnosti mogao da nasledi Hamneja. Ostaje samo pitanje kada će se to desiti jer je Ali Hamnej, uprkos teškoj bolesti, u poslednjoj poseti Kermanšahu, gradu gde je prvo izbila pobuna, izgledao dobrog zdravlja.
Klerikalni krugovi u Iranu ne žele Rohanija za vrhovnog lidera, međutim, njemu sve ide prilog, a ponajviše to što klerikalci nemaju nijedno jako zvučno ime koje bi nasledilo Hamneja.
Hashem podseća da se i politički pejzaž menja, posebno pošto je propao pokušaj reformista da 2009. preko Zelenog pokreta utiču na promenu vlasti. Hashem smatra da će imena poput Laridžanija (iranski glavni pregovarač sa Amerikancima o nuklearnom programu), Rohanija, Zarifa i Arefa u budućnosti imati sve jaču ulogu jer su sposobni da Irancima pruže bolji život, kreiraju nove poslove, razviju ekonomiju… Međutim, sankcije i Trampove kontinuirane pretnje da se poništi zajednički odgovor oko iranskog nuklearnog programa ostaju samo očekivanja i posredi je veliki neuspeh reformista. Umesto obećanog, u Iranu je rasprostranjena korupcija, veliki jaz između bogatih i siromašnih.
U svom zaključku Hashem navodi da su snage koje su želele da padne Rohani izgubile kontrolu nad protestom i u ceo slučaj su se uplele regionalne (verovatno misli na Izrael i Saudijsku Arabiju) i međunarodne (Sjedinjene Države) sile, iranska opozicija iz inostranstva, koja se suprotstavlja zvaničnoj politici Teherana obezbeđujući medijsku podršku dešavanjima. Hashem dotiče i medije. Stranci dešavanja u Iranu pokrivaju u skladu sa svojim političkim ciljevima, dok iranski mediji o tome ćute, a još više jer se nisu bavili svakodnevnim ljudskim problemima na bilo kojem nivou. Nezadovoljstvo je nastalo i ograničavanjem pristupa društvenim mrežama, što je bio važan kanal koji su mogli da iskoriste da se približe običnim ljudima.
Hashem oslikava i trenutno stanje među demonstrantima, koji po njegovom mišljenju nemaju jasno vođstvo, već vladaju protivrečni slogani (monarhija, republika, modifikovana islamska republika), ciljevi pokreta (promena režima), što Iran stavlja pred različite scenarije koje niko ne može da predvidi.
Anshel Pfefer, novinarka izraelskog lista „Harec”, u svom autorskom tekstu takođe tvrdi da niko ne može da utvrdi koliko će događaji koji su sad na sceni doneti i šta će biti u budućnosti sa Iranom.
I ona tvrdi da su ulični protesti građana u Iranu, koji kontinuirano traju već nekoliko dana, posledica nezadovoljstva verskom vlašću i lošim uslovima života. Ona dešavanja u Iranu poredi sa onim što se krajem 2010, 2011. i 2012. moglo videti u Tunisu, Egiptu, Libiji, Bahreinu i Siriji tokom „Arapskog proleća”.
Ona isto piše da su ono što je započelo kao protest zbog ekonomske situacije organizovali konzervativci i tvrdolinijaši u pokušaju da izvrše pritisak na vlast predsednika Hasana Rohanija i da su glavni podstrekači izgubili kontrolu, a upravljanje preuzeli drugi.
Prema njenim tvrdnjama, do sada među demonstrantima ili njihovim parolama nekih elemenata političkih pokreta ili figura koje podržavaju (autorka analize ne navodi da su građani već drugog dana u Isfahanu i Komu uzvikivali ime pokojnog Šaha Reze Pahlavija i njegovog sina Reze Pahlavija), već da je to počelo kao rasprostranjeni protest protiv svih simbola režima.
Prema njenoj analizi, informacije koje dolaze iz Irana su delimične i nepovezane. Lokalni državni i nezavisni mediji su pod kontrolom državne pesnice. U samom Iranu trenutno boravi svega nekoliko stranih novinara. Posmatrajući svoje uhapšene kolege, oni su u svojim izveštavanjima veoma oprezni. Glavnina informacija stiže od iranskih novinara koji žive na zapadu i njihove informacije se oslanjaju na prijatelje i rođake koji takođe dobijaju veoma ograničenu sliku dešavanja u Iranu.
Za razliku od Zelenog pokreta iz 2009, koji je u velikoj meri bio zasnovan na srednjoj klasi, koja je koncentrisana u Teheranu i drugim velikim gradovima, protest koji je započeo poslednjih dana 2017. potekao je od radničke klase manjih gradova i pokrajina u Iranu.
Pfefer u svojoj analizi navodi da neki eksperti za Iran koji su analizirali kratke video-snimke koji su objavljeni kažu da se na njima ne može čuti ni reč farsi jezika. S druge strane, na snimcima su se mogli videti ljudi iz gradova i čuti njihovi slogani protiv siromaštva, deprivacije, koji su kombinovani s političkim i nacionalističkim parolama, usmereni na propast režima.
Pfefer se u svojoj analizi oslanja na politički proces „Arapsko proleće”, koji je počeo pre tačno sedam godina u Tunisu i odatle se proširio na druge bliskoistočne zemlje, potresao i u nekim slučajevima iskorenio dugoročne diktature, ali kako ona navodi, ni u jednoj zemlji nije pratio očekivani tok.
S vremenom Tunis je osvojio slobodu u teškoj borbi, ali zemlja i dalje ima slabu demokratiju. U Egiptu, gde su demonstranti na ulici uspeli da uklone s vlasti Hosnija Mubaraka, nije se odigrala prava revolucija jer pravu vlast i dalje u zemlji kontroliše vojska, i to jače nego ikada.
Libijci su pozdravili uklanjanje Muamera Gadafija, ali posledica je bila haos, dok u Siriji posle nekoliko stotina hiljada mrtvih i više miliona izbeglica, uprkos svim predviđanjima, Bašar el Asad je ostao na vlasti. U drugim zemljama kao što su Jordan, Saudijska Arabija i Bahrein rani znaci preokreta sasečeni su u korenu.
– Demonstracije u Iranu 2009. imale su jasan politički cilj, poništavanje predsedničkih izbora na kojima je Mahmud Ahmadinedžad osvojio drugi mandat kao predsednik usred široko rasprostranjenih tvrdnji o izbornoj prevari. Ovi skupovi su bili mnogo veći od trenutnog talasa protesta, ali ih je režim relativno lako suzbio. Lideri pokreta su bili poznati, kao i mesta na koja su došli demonstranti. Protesti sada mogu biti manji, ali su geografski šire rasprostranjeni, a glavni nedostatak je jasnoća razloga protesta. Stoga je bezbednosnim organima mnogo teže da artikulišu odgovor.
Trenutak istine za svaku potencijalnu revoluciju, zaključuje ona, dolazi kada režim daje naredbe svojim snagama bezbednosti da otvore vatru na demonstrante. Pre sedam godina u Tunisu i Egiptu odbijanje policije i vojnih komandanata da koriste vatru na demonstrante takođe je pokazalo predsednicima Zine el Abedine ben Aliju i Mubaraku vrata ka silasku s vlasti. U 2009. godini pripadnici islamske revolucionarne garde Basidžiske milicije već su dokazali da su spremni da otvore vatru na iranske civile. S desetinama ubistava i stotinama hapšenja uspeli su da uguše ustanak. Iz izveštaja poslednjih nekoliko dana Basidži ponovo pucaju na demonstrante, ali nije jasno da li će to biti dovoljno.
Sukob kreiran u senciPriča o iranskoj pobuni, prema navodima ljudi upućenih u bliskoistočna dešavanja, imaju svoju preistoriju u tajnim dogovorima da se vlast u Iranu promeni iznutra, a ne spolja. Naime, u prilog tome ide informacija da se sredinom decembra održao sastanak tri visoka izaslanika iranskog generalštaba i predstavnika američke CENTCOM (Centralne komande) u Dohi, u Kataru. Izaslanici su stigli redovnom linijom i u civilnim odelima. Navodno, već duže vreme u vojnim krugovima Irana vri zbog nezadovoljstva klerikalcima i njihovom politikom. Oni su predstavnicima centralne komande dali čvrste garancije da će ostati u kasarnama i da se neće oružano krenuti na narod. Izaslanici iranskog GŠ su tada dali čvrste garancije da će ostati u kasarnama.
U prilog tome govori i podatak da je 29. decembra prošle godine šest brigada regularne Iranske armije u Kazvinu, Ahvazu, Kermanšahu, Isfahanu, Hašhadu i Gučanu i dve avio-baze „Kermanšah” i „Isfahan” (inače gradovi gde su u toku najžešći protesti protiv iranskih vlasti) najavilo oružani obračun s Pasdaranima ako krenu brutalno na ljude. Međutim, s druge strane, u gradu Siraž na obodima su već viđeni tenkovi kako se raspoređuju.
Prema poslednjim informacijama, neki okvirni plan koji se povlači u raznim obaveštajno-političkim krugovima u regionu je da do kraja ove nedelje padnu svi gradovi u unutrašnjosti Irana i da se sredinom ili bar do kraja naredne nedelje krene na Teheran i da islamistička vlast padne. U prilog ove teorije ide i informacija koja je objavljena 2. januara ove godine da je pao grad Karadž, gde živi 1.400.000 stanovnika i odakle su proterani Pasdarani i Basidže, gde je zapaljena zgrada suda i kasarne čuvara revolucije, a vlast u gradu su preuzeli demonstranti uz pomoć lokalne policije, koja je prešla na stranu naroda.
Da li CIA ima ulogu u iranskoj pobuniOn je poznat kao princ tame, ajatolah Majk, nadimci koje je Majkl D’Andrea zaradio kao obaveštajac CIA, dok je lovio Osamu bin Ladena i likvidirao islamske militante širom Bliskog istoka. Sada, kako piše „Njujork tajms”, Majkl DÉ’Andrea ima novi posao. Prema sadašnjim i bivšim zvaničnicima obaveštajnih službi, on vodi operacije CIA protiv Irana. Naime, on vodi tajne operacije prikupljanja podataka o Iranu i delovanja u toj zemlji, posebno od kada je Tramp ponovo zategao odnose s tom zemljom. Operacije se vode pod rukovodstvom Majka Pompea, konzervativnog republikanca i bivšeg kongresmena.
Inače, Iran je bio jedna od najtežih meta za CIA. S obzirom na kratku prošlost, Agencija ima izuzetno ograničen pristup toj zemlji – nijedna ambasada neće da bude pokriće za pružanje diplomatskog imuniteta. Iranske obaveštajne službe provele su skoro četiri decenije pokušavajući da se suprotstave američkoj špijunažu i tajnim operacijama. D’Andrea na taj posao dolazi s neverovatnom reputacijom i dosadašnjim uspesima jer možda nijedan CIA službenik nije odgovorniji za slabljenje Al Kaide od njega.
CIA je odbila da komentariše ulogu D’Andre, rekavši da ne raspravlja o identitetu ili radu tajnih zvaničnika. „Njujork tajms” tvrdi da upravo on vodi važnu novu inicijativu administracije protiv Irana.
General-potpukovnik H. R. Mekmaster, savetnik za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa, bio je komandir oklopne konjičke brigade u ranim godinama rata u Iraku i smatra da su iranski agenti koji su pomagali iračkim pobunjenicima odgovorni za smrt jednog broja njegovih vojnika.
Nekadašnji zvaničnik Agencije rekao je da je jednom pitao gospodina D’Andreu, za koga je poznato da drži krevet u kancelariji, šta je radio za zabavu. Odgovor gospodina D’Andree je bio samo: „Radite”.
Na pitanje da li je imenovanje D’Andree bio znak da je CIA planirala da preuzme agresivniju liniju prema Iranu, rekao je: „Mislim da nije pogrešno pročitano”.
Lični stavovi D’Andree o Iranu nisu poznati. Takođe njegov zadatak nije da pravi politiku, već da ga izvrši, a on je pokazao da je agresivan operativni oficir.
Operativci pod njegovim nadzorom su imali ključnu ulogu u 2008. godini u ubistvu Imada Mugnijeja, šefa međunarodnih operacija Hezbolah, iranske militantne grupe sa sedištem u Libanu. Radio je i sa Izraelcima, koristio je automobilsku bombu za ubistvo Mugniiah dok je putovao kući u Damasku, gde Hezbolah ima jake veze i uživa podršku sirijske vlade.
A.Mlakarizvor
