Pripadnici iranskog Mudžahedina el-Kalka, od kojih drhti svet, skrasili se u AlbanijiRTS 12.11.2021.
Šestorica švedskih sudija, tužioci, prevodioci i advokati preselili su se nakratko u Albaniju, kako bi ispitali svedoke ubistva nekoliko hiljada pripadnika organizacije Mudžahedin el Kalk u Iranu 1989. godine. Nekadašnji mudžahedini su se pre osam godina u Albaniji skrasili posle serije diplomatskih i pravnih vratolomija administracije mlađeg Džordža Buša.Švedska ekspedicija će se u Albaniji zadržati deset dana kako bi ispitala okolnosti koje su okruživale masakr pripadnika organizacije Mudžahedin el Kalk iz 1988. godine, tokom kojeg je navodno ubijeno nekoliko hiljada ljudi. Suđenje u Švedskoj počelo je pre nekoliko meseci, pošto je u toj zemlji uhapšen nekadašnji iranski zvaničnik Hamid Nuri, optužen za ubistva, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine. Očekuje se da će biti ispitano ukupno sedam svedoka ovih događaja, navodi albanski "Ora njuz".
Tokom događaja 1989. godine, Nuri je bio pomoćnik zamenika tužioca u zatvoru u Karaju, a Ujedinjene nacije su događaje koji su se te godine dogodili nazvale zločinima protiv čovečnosti. Suđenje je iz Švedske na desetak dana premešteno u Albaniji, jer su Amerikanci 2013. godine u okolinu Drača preselili pripadnike organizacije Mudžahedin el Kalk, koji su posle razlaza sa iranskim vlastima ratovali na strani Iraka i režima Sadama Huseina.
Dolazak u AlbanijuOko 3.000 Iranaca, koji su na vrhovima bajoneta izneli teret Islamske revolucije, u Drač su stigli kada je postalo izvesno da iranski disidenti neće preživeti rastući iranski uticaj u Iraku. Najmanje 140 pripadnika te organizacije ubijeno je u bazi Ašraf u Iraku i okolini, gde su se smestili pošto su, posle proterivanja iz Irana, sklopili savez sa Sadamom Huseinom i pokrenuli seriju napada na iranske snage. U tim napadima je, tokom bezmalo dve decenije, ubijeno oko 12.000 Iranaca, a pripadnici organizacije Mudžahedin el Kalk broj žrtava procenjuju na čak 50.000. Osim za terorizam, Teheran ih tereti i za otvorenu izdaju.
Od terorista do saveznika SADDolaskom Amerikanaca u Irak 2003. godine, MeK se našao u prilično lošoj situaciji, jer je ta organizacija već godinama bila na listi terorističkih organizacija, a tokom američke invazije bila je označena i kao
"neprijateljska". U zakulisnim pregovorima, Amerikanci i čelnici MeK-a postigli su dogovor o prekidu vatre, a cela organizacija je razoružana i suštinski ostavljena zaboravu u bazi koju im je ranije dodelio Sadam Husein. Rastući iranski uticaj u tom delu Iraka rezultirao je brojnim napadima i egzekucijama pripadnika MeK-a, pa su, suočeni sa verovatnim istrebljenjem, pomoć zatražili od Amerikanaca, pre svega od neokonzervativaca, koji su u svojoj viziji budućnosti Irana, upravo ovu organizaciju videli kao osnov novih vlasti.
Uprkos protivljenju tadašnje državne sekretarke Kondolize Rajs, koja je bila protiv saradnje sa organizacijom koju SAD smatra terorističkom, Donald Ramsfeld i Dik Čejni su ih videli kao sjajno oružje za borbu protiv Irana, pa je Ramsfeld, kako navode izveštaji iz tog vremena, izgovorio čuvenu rečenicu:
"Momci prvo idu u Bagdad pa onda u Teheran".Bivši američki obaveštajci, suštinski, ovu grupu smatraju bizarnom i brutalnom, a MeK je navodno bio i jedan od ključnih faktora u razdoru između državnog sekretara Majka Pompea i sada već bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona. Naime, Pompeo ni po koju cenu nije želeo da administraciju vezuje sa organizacijom tek izbrisanom sa liste terorističkih organizacija. Među lobistima koji su bili plaćeni da podržavaju Mudžahedin el Hak bili su Džon Makejn, Rudi Đulijani i Njut Gingrič. Računa se da je za svoje nastupe u korist ove organizacije samo Džon Bolton naplatio oko 180.000 dolara, od toga 40.000 za pojavljivanje na godišnjem skupu Mudžahedin el Kalka u Parizu.
Od Iraka do DračaPosle epizode u Iraku, Amerikanci su im potražili novo stanište, što su vlasti u Tirani, na čijem se čelu nalazio Salji Beriša, videle kao ozbiljnu šansu da se dodatno približe Vašingtonu, pa su pristali da 300 pripadnika MeK-a naseli u toj državi. Opozicija je podržala ovakav potez, a nekoliko godina kasnije njihov broj je, u saglasnosti sa vladom Edija Rame, dostigao tri hiljade.
Nedaleko od Drača, uz zdušnu finansijsku pomoć iranske emigracije, izgradili su pravi kompleks, koji vlasti u Teheranu vide kao jedan od glavnih centara antiiranske propagande u svetu. Priča o ovoj organizaciji je gotovo neverovatna. Rame uz rame sa ostatkom revolucionarnog pokreta, kao islamističko-marksistička milicija zbacili su vlasti u Iranu šaha Rezu Pahlavija, ali su se kasnije dokačili sa čelnicima islamske revolucije i postali smrtni neprijatelji. Tokom rušenja šahovog režima, važili su za nepokolebljive borce koji ulazili u gotovo samoubilačke akcije protiv snaga bezbednosti i redovno napadali predstavništva zapadnih kompanija. Navodno, organizacija Mudžahedin el Kalk snosi odgovornost za smrt najmanje šest Amerikanaca u Iranu. Poznata je i po pesmi u kojoj se neprestano ponavljaju "smrt i uništenje" Amerike.
Homeini ih je, odmah po povratku iz egzila, označio kao opasne, jer su okupljali regrute iz srednjeg staleža i bili prilično popularni među lokalnim intelektualcima i studentima islamistike.
Mudžahedin el Kalk je do tačke sa koje nema povratka dospeo posle serije eksplozija automobila bombi u kojima je 1981. godine stradalo više od 70 iranskih zvaničnika, uključujući tek izabranog predsednika Irana Muhameda ali Radžala i premijera Muhameda Džavada Bahonara. Homeinijeva tajna policije je počinioca ubistva idenifikovala kao pripadnika Mudžahedina el Kalka. Kontranapad pristalica vlasti u Teheranu bio je strašan, pa su preživeli jedva uspeli da se domognu Iraka, gde im je utočište pružio Sadam Husein.
U narednih dvadeset godina organizovali su seriju napada na iranske vlasti, a Sadamu Huseinu su pomagali prilikom obračuna sa lokalnim rivalima. U iračko-iranskom ratu učestvovali su na strani Iračana, zbog čega su ostali bez ozbiljne podrške u Iranu i bili osuđeni na život u egzilu. Analitičari navode da se ova organizacija, kako su godine u egzilu prolazile pod pritiskom i pretnji iz Teherana, polako pretvarala u sektu. Lider organizacije, Masud Radžavi nije viđen još od 2013. godine, pa zapadne obaveštajne službe zaključuju da je mrtav. U međuvremenu, ključna ličnost pokreta postala je njegova supruga Merjam Radžavi, koja je uspela da u zapadnoj Evropi i Americi dobije podršku desničara, rešenih da kad-tad napadnu Iran.
Izvor:
www.blic.rs
