Један занимљив текст из "Спутњика" и шиитима и сунитима, посебно о њиховим политичким и друштвеноорганизационим ("културолошким") разликама.
Сукоб сунe и шиије био би раван верским ратовима из 17. векаКоментари и Аналитика
16:00 05.01.2016(освежено 16:01 05.01.2016)
Никола Јоксимовић
Убиство шиитског верског првака Нимра ел Нимра, борца за људска права саудијских шиита, узбуркало је страсти до те мере да постоји опасност да ствари измакну контроли. Јер сукоб Ирана и Саудијске Арабије за превласт није само сукоб две нације и државе, већ сукоб два исламска верска, политичка и друштвеноорганизациона концепта — шиије и суне.
Ниједна религија која претендује да постане универзална (а ислам је управо таква религија) није остала јединствена; цепања на фракције, секте и деноминације биле су уобичајена појава и у хришћанству и у исламу.
Цепање ислама на шиију и суну (на нашим просторима познату и као сунет) десило се у раним годинама постојања ислама и то је први и највећи разлаз у његовој историји. У прво време, разлаз је био политичке природе, око наслеђа Мухамедове мисије, да би касније разлике постале доктринарне и теолошке.
Догматске разлике, међутим, иако значајне, нису једине. Разлике у политичком светоназору и друштвеној организацији чине се у данашњем тренутку важнијим. Ретко када се деси да у стварности постоји идеални тип појаве која се проучава, а Саудијска Арабија и Иран су управо такви типови сунитске, односно шиитске државе.
Већина исламолога слаже се да је суна статички, док је шиија динамички принцип у исламу. Сунити су, како њихово име дословно каже, „људи традиције“, у значењу опонашања живота Мухамедовог. У суни време стоји на оној тачки која означава заокруживање догматског, политичког и друштвеноорганизационог концепта. Зато су саудијске власти имале великих проблема да скрше отпор технолошкој модернизацији државе педесетих година прошлог века.
Бедуини нису желели да се одрекну свог начина живота и прихвате фрижидере, шпорете и расхладне уређаје, сматрајући да они нарушавају основне постулате суне. Отпор је скршен, што државном репресијом, што бескрајно дугим расправама верских поглавара, чији је крајњи закључак био да технолошки напредак не нарушава постулате ислама.
У саудијском случају, то није значило да технолошки напредак истовремено доноси демократију и људска права. Иако седи у Комисији УН за људска права (што представници већине чланица УН сматрају својеврсним скандалом), људска права у Саудијској Арабији не поштују се, поготово када је реч о мањинама и женама.
Шиитска мањина, чији је вођа био Нимр ел Нимр, има ту несрећу да насељава регион југоистока Саудијске Арабије, регион који је најбогатији нафтом. Зато њихов бунт и тежња за изједначавањем права са сунитском већином нису имале одјека на демократском Западу.
Са друге стране, Иран, као већински шиитска држава, демократска је република. Када се каже да је Иран демократска република, треба имати на уму да се ради о демократији у оквирима шиитског ислама, али шиија, као динамички принцип, која традицији, Курану, Мухамедовим мислима и животним поукама придодаје још и учења имама, у перманентној је промени, трагању, интеракцији.
Зато је у Ирану било могуће увести парламентарни систем и демократске изборе, наравно под сталним надзором верских вођа и строгог придржавања исламских постулата.
За разлику од суне, која никада није у себе инкорпорирала друге културе, већ се трудила да их потре (екстремни примери су талибанско рушење монументалних Будиних статуа у Бамијану и ДАЕШ-ово рушење Палмире у Сирији), шиија се у Ирану ослањала и ослања на староперсијску традицију.
Либералнија, толерантнија и напреднија од суне, шиија је успела да се учврсти у модерности и да постане привлачна многим муслиманима. Од победе Исламске револуције у Ирану (1979), ова држава је постала (упркос изолацији и санкцијама) индустријска држава, политички стабилна, са развијеним свим видовима културног живота, који не мора нужно да буде верски, као што је то случај у Саудијској Арабији.
Управо у сунитском конзервативизму лежи клица слабости режима арапских нација, које су, да би се модернизовале, на силу морале да постану секуларне државе са олигархијским владама на челу. Ове олигархије, после пола века владавине, нису испуниле зацртане циљеве и догодило се „Арапско пролеће“ и успон екстремног ислама. Иран је, са друге стране, да би се модернизовао, постао исламска (демократска) република.
Шиију и суну, као два погледа на ислам, тешко је упоредити са сличним феноменима у другим религијама, међутим, као и у случају католика и протестаната, и између шиита и сунита вођени су крвави обрачуни. Ретки су били тренуци јединства. Тако је остало до данас. Сукоб који прети да се разбукта између Саудијске Арабије (и њених сунитских савезника) и Ирана, биће раван европским верским ратовима из 17. века и још више ће закомпликовати ионако компликовану ситуацију на Блиском истоку, јер сукоб Ирана и Саудијске Арабије није само сукоб две државе и два политичка система, већ и сукоб два политичка концепта ислама — демократског и аутократског.
http://sptnkne.ws/awXR 
