Iran ne bi bio "piknik" za američke vazduhoplovne snage u slučaju rata punog razmera, evo zaštoBilo kakva agresija protiv Irana ne bi bila piknik za SAD. Druge vojne kampanje u regionu to jasno pokazuju. Razmotrimo, na primer, sukob sa Hutima.U martu 2025. godine, dva pilota američkih aviona
F-16 „Divlja lasica“ jedva su izbegla smrt. Dok su leteli iznad Jemena, upali su u "raketnu"zasedu Huti snaga koje su naizgled našli način za "lov" na elitne američke SEAD avione koji nose protivradarske rakete.
F-16 su bili opremljeni HTS nišanskim kapsulama, a piloti su uspešno ispalili
AGM-88 HARM protivradarske rakete pre nego što su započeli izlazak iz napada. Rakete su očigledno bile ispaljene u samoodbrambenom režimu (LOAL). Ali Huti su se prilagodili. Čekali su dok se američki avioni ne počnu izvlačenje, kada su najranjiviji, kada se drže kursa i imaju malo goriva, pre nego što su uključili svoje radare i lansirali protivavionske rakete.
Tokom 15 minuta, čak šest (!) raketa zemlja-vazduh ih je gađalo američke pilote. Piloti su dobili upozorenja o lansiranju samo 15-20 sekundi pre udara, jedva dovoljno vremena da reaguju.
Potpukovnik Bill Parks je morao direktno da manevriše direktno ka dolazećoj raketi. Prošla je tako blizu ispod njegovog krila da je mogao da je čuje kako prolazi. Major Michael Blea je gledao kako još jedna raketa leti na samo nekoliko metara od njegove kabine.
Piloti su forsisali svoje avione u brutalne manevre izbegavanja, sagorevajući dragoceno gorivo dok su još uvek bili iznad neprijateljske teritorije. Preživljavanje se svodilo na smelu posadu tankera koja je ušla u opasnu zonu radi dopunjavanja gorivom u vazduhu, dajući lovcima dovoljno goriva za bekstvo.
Huti su bili blizu da unište najiskusnije američke stručnjake za elektronsko ratovanje. Iranska protivvazduhoplovna odbrana je eksponencijalno gušća, slojevita i sofisticiranija. Ako Teheran odluči da se bori u pravoj bici, punom snagom i uzimajući u obzir i ova (ali i druga iskustva), aktivirajući celu svoju mrežu sa koordinisanom taktikom i minimalnim kašnjenjima u lansiranju, iranska teritorija može postati veoma opasna zona za američke i savezničke vazduhoplovne snage.
Američki pilot William (Bill) Parks je za svoju hrabrost pod vatrom i izbegavanje višestrukih projektila zenlja-vazduh odlikovan "Srebrnom zvezdom" od strane Načelnik štaba Američkog Ratnog vazduhoplovstva, generala Ken Vilsbaha.
Ako su se SAD toliko mučile protiv Huta, kako bi to moglo izgledati protiv Irana, a da se ne plati veoma visoka cena?
Pritom, treba imati u vidu da Huti koriste, uz određenu Iranski pomoć, stariju tehnologiju sistema PVO, poput sovjetskih raketnih sistema PVO
2K12 Kub i možda i delom sisteme
S-75M Volhov (mada je većina projektila verovatno konvertovana u zemlja-zemlja zadatke), kao i projektile vazduh-vazduh poput
R-27T sa toplotnim navođenjem, a sve to u kombinaciji sa savremenim dnevno-noćnim elektro-optičkim sistemima uz minimalna korišćenja zračenja radara za pretragu i za praćenje ciljeva i navođenje raketa. Obzirom da ovaj, gore opisani događaj, sasvim je izvesno da je zaseda američkim pilotima postavljena od strane baterija
Kub kojima raspolažu Huti, uz mogućnost da je u blizini bila i jedinica sa raketama
R-27T. Jedino rakete sistema
Kub, od onih kojima Huti raspolažu traže radarsko zračenje (osvetljavanje cilja i rakete) tokom navođenja rakete ka cilju, (ako uzmemo u obzir verovatnu mogućnost da su rakete sistema
Volhov konverovatovane u zemaljske sisteme) uz mogućnost da se cilj prati i alternativnim sistemima, poput elektro-optičkih pasivnih sistema i jedino ovaj sistem može lansirati rakete plotunski na vazduhuplovne ciljeve.
Hibridni raketni sistemi koji lansiraju rakete
R-27T ne traže upotrebu radara, ali sa samo po jednom raketom na lansirnom vozilu, traže više vozila sa kojih bi se u kratkim vremenskim intervalima lansirale rakete na ciljeve vazduhu. Dakle, ako bi radili rekonstrukciju događaja po pisanjima samih amerikanaca, ali i drugih manje pristrasnih izvora, ovde se radilo o zasedi i kombinovanom napadu radarski navođenim raketama sistema
Kub i IC samonavođenim raketama
R-27T, koje su jedine sposobne da zaista ugroze avione
F-16 na visinama iznad 3000 metara.
Iran poseduje značajno savremenije i brojnije (mada je i teritorija veća) sisteme PVO, radarsku mrežu i sisteme elektronskog ratovanja i svakako bi mogao pružiti žilav otpor. Ono što je veliki problem i ostaje kao takav je lovačka avijacijska komponenta, koja je u odnosu na američki ili izraelsku potpuno deklasirana po svojim realnim borbenim mogućnostima.
Američki izvor o događajuOtvoreni izvori i VIDEO ilustracija
